Natrag

Verovali ili ne

Verovali ili ne

 

"Bezbednosne strukture" i njihove gluposti

 

Dragi naši u tuđini, evo šaljemo kafu i mitraljez, da vam se nađu

 

Piše: Insajder D-2

 

U Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, prema službenoj organizacionoj shemi, deluju dve bezbednosne službe - Služba bezbednosti i Služba za istraživanje i dokumentaciju (kažu da se ova prva sada zove Služba za poslove bezbednosti, a druga Služba za analitičke poslove, ali to nema ko da im kaže). U internom telefonskom imeniku MSP-a, na raspolaganju svim diplomatsko-konzularnim predstavništvima (DKP), pominju se čak četiri nekakve bezbednosne "službe" i "direkcije": pomenuta Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID), nekakva Direkcija za bezbednosno-obaveštajne poslove i saradnju, pa Direkcija za obaveštajne poslove i, konačno, Služba bezbednosti.

 

SID se smatra klasičnom obaveštajnom službom, koja se bavi prikupljanjem informacija o drugima, iako ni po ljudskim ni po materijalnim resursima nije ni blizu sličnima u svetu. Služba za poslove bezbednosti pak ima u nadležnosti i fizičku bezbednost naših objekata van zemlje i bezbednost naših informacija. Zadatak SPB-a je da naše informacije, poverljivi i važni podaci u rangu državne tajne, "ne cure" sa strane. Ta služba treba i da štiti diplomate, tačnije državu i njene interese, od mogućih negativnih uticaja - pokušaja korupcije, "vrbovanja" itd...

 

Šef Službe za poslove bezbednosti, a kažu još uvek i v. d. šefa SID-a, jeste Tomislav Đurin, čovek o kojem je mnogo pisano u maju ove godine, nakon što je optužen da je u svojstvu člana NVO Atlantski savez Srbije (?!) potpisnik recenzije za jednu "antisemitsku knjigu". Elem, rezime te "afere Đurin" bi bio: glavni bezbednjak u MSP-u, rukovodilac obe bezbednosne službe (SPB i SID), bivši radnik u VOA, sa diplomatskim iskustvom vojnog atašea u Izraelu, zbog čega je, valjda kao iskusan i proveren vrhunski stručnjak, aktiviran iz penzije u septembru 2007, eksponira se kao aktivista jedne NVO, a sve dok kontroliše sve informacije koje odlaze i dolaze u MSP. Iako je u pitanju očigledan sukob interesa, neki bi rekli i kriminal, Đurinu nije otpala nijedna dlaka s glave.

 

Sve to, možda, ne bi ni bilo zanimljivo da nisu zapažene "inovacije" koje su se, u komunikaciji MSP-a sa DKP-ima, a sa Đurinovim stručnim autorskim potpisom, pojavile od tog septembra 2007. Naime, ono što se do tada smatralo strogo poverljivom ili makar (samo) poverljivom informacijom, odnosno službenom tajnomak i samo zbog toga što je elementarno glupa), uglavnom postaje delom obične e-mail ili fax prepiske između Ministarstva i DKP-a.

 

Tako, na primer, Đurin povodom nekih od izbora stručno sugeriše diplomatama "kontradiverzionu kontrolu glasača prilikom dolaska na glasačko mesto", pa onda da se "spreči oticanje podataka o vanrednim događajima medijima preko službi zemlje prijema i zaposlenih u DKP", ili "da se u cilju sveobuhvatnog izveštavanja prate sva bezbednosno indikativna dešavanja na jurisdikcionom području. U tom smislu posebno da se obrati pažnja na štampane elektronske medije (nije greška, prim. prir.) kao i medije koje izdaje dijaspora"... Bilo bi smešno da nije - bezbednosno.

Đurin ovakvom komunikacijom u najmanje dva navrata za svog mandata traži od DKP-a da mu hitno dostave podatke da li "ispred njihovog predstavništva ima stalno policijsko ili vojno obezbeđenje", iako je to podatak koji bi on trebalo da ima na svom stolu od trenutka otvaranja DKP-a, i ima ga, ali to ili ne zna ili zna ali treba da se vidi za šta prima platu. Na isti način traži razmenu informacija o stanju posebnih bezbednosnih sredstava i sredstava veze, kao što su, na primer, kamere i njihov raspored, alarmni sistemi i drugi bezbednosni aspekti objekata i diplomata.    

 

Tako glavni bezbednjak, umesto da spreči "curenje informacija", čini sve da "informacije" otiču u potocima. Previđa da danas svaki motivisani osmogodišnjak sa pretenzijama da bude haker "skida" ne samo obične nezaštićene nego i zaštićene e-mailove i faks poruke. Šta tek rade službe bezbednosti "zemalja prijema" kojima je posao da presreću kompletnu prepisku MSP-a i DKP-a. Zato se i događalo da lokalna policija bolje nego srpski diplomati zna koje bezbednosne kamere na srpskoj ambasadi ili konzulatu rade a koje ne i, čak, šta pokrivaju, da li su im videorikorderi ispravni ili nisu, te u kom je stanju alarmni sistem i koje su mu crne tačke itd.     

 

Međutim, Đurin je remek-delo napravio krajem decembra 2007, sasvim slučajno (?!) neposredno po stupanju na komandni presto u MSP-u. Tada se, naime, desilo nešto što nije nikada ni pre ni posle, i ni u jednoj svetskoj diplomatiji. Zbog toga bi pedeset godina ranije svakoga na njegovom mestu pojeo mrak, a u najblažem slučaju ne bi izbegao dugogodišnju robiju namenjenu veleizdajnicima. Radi se o tome da su u sklopu redovnog godišnjeg popisa osnovnih sredstava, DKP-ima e-mailom poslate standardne popisne liste, na kojima su se, pored stolica, bojlera, slika, pepeljara i heftalica našle i puške i pištolji, tačnije naoružanje u posedu DKP-a. Tako je ceo bezbednosni svet, zahvaljujući Đurinovoj stručnosti i bezbednosnîĽ kulturi, saznao koliko se i kakvog naoružanja nalazi u 87 ambasada, konzulata i misija Srbije po svetu.

 

Ni taj gaf, međutim, Đurin nije otkrio sam, iako navodno "kontroliše" sve MSP-ove komunikacije, nego mu je na to posredno ukazano iz DKP-a. Inkriminisane popisne liste su povučene "zbog omaške u njima", poslate su one "normalne", bez revolvera i kalašnjikova, i to kurirskom poštom, kako je i propisano. Slučaj je prošao kao da ga nije ni bilo, kao da su umesto kašika na popisne liste stavljene viljuške.

 

Zbog takvih stvari i čuvara našeg ugleda i bezbednosti, i sa Ministarstvom je svejedno da li ga ima ili nema.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag