Deportovanje

 

Odluke nemačkih vlasti otvorile mogućnost trgovine izbeglicama sa Kosmeta

 

Leši se vraća kući

 

 

Više od 10.000 izbeglica sa Kosova i Metohije uskoro bi iz Nemačke moglo da pođe put kuće. Ne dobrovoljno, da budemo precizniji. Nemačka vlada već radi na sporazumu sa vlastima u Prištini, po kome bi u južnu srpsku pokrajinu godišnje bilo deportovano do 2.500 osoba sa ovog područja

 

Piše: Milan Malenović

 

Prema proračunima takozvane vlade Kosova, za poslednjih petnaest godina ovu pokrajinu je put Zapada napustilo skoro 400.000 ljudi. Nemačke statistike pokazuju da u ovoj zemlji ima oko 55.000 izbeglica sa Kosova i Metohije, od čega je bar polovina njih došla za vreme NATO agresije na tadašnju SR Jugoslaviju. Današnje Kosovo je siromašna zemlja bez mogućnosti da svojim stanovnicima obezbedi i minimum minimuma potrebnog za život, zbog čega se emigracioni talas nastavlja.

Kada je sredinom oktobra procurila vest da su se u Tisi utopili emigranti sa Kosova dok su  pokušavali da se ilegalno dokopaju Evropske unije, jedan od zvaničnika takozvane vlade Kosova odmah je zatražio da EU i Kosovo u najskorijem roku dodele tzv. beli šengen kako bi se ovakve nesreće u budućnosti izbegle. "Ljudi na Kosovu nemaju posla, nemaju prihode i zato su primorani da odlaze," saopštilo je takozvano ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova, "Neophodno je da EU odobri bar radne vize sezonskim radnicima."

 

Povratak tek za pola veka

 

Odgovor nemačke vlade, kao što se i očekivalo, išao je u suprotnom pravcu: izbeglice sa Kosova moraju da se vrate u zemlju svog porekla. Po opšteprihvaćenom mišljenju, Nemačka nije doseljenička zemlja, a posle ustavnih promena iz 1993. godine nije ni zemlja koja rado prima izbeglice. Dobijanje statusa azilanta u Nemačkoj je danas veoma teško, a postupak provere toliko je ubrzan da se većina izbeglica ni ne smesti kako treba, a već dobije rešenje da napusti zemlju. Iz različitih, tehničkih razloga, većina izbeglica sa Kosmeta nije mogla da bude deportovana, pa je tako stekla pravo na privremeni boravak dok se ne steknu uslovi za njihov povratak. Ti uslovi su se, po mišljenju berlinske vlade, stekli u poslednje vreme.

Međutim, prostim upoređivanjem brojki, tačnije broja onih koji već sada čekaju na deportaciju (a to je 14.000 ljudi), odnosno onih kojima će u doglednoj budućnosti biti iscrpljeni svi pravni lekovi koji ih još legalno drže u Nemačkoj (ne računajući tu tamnu brojku onih koji će tek da podnesu zahtev za azil - po pravilu onda kada ih policija zatekne bez dozvole boravka), a to je još nekih 40.000 ljudi, sa brojkom od 2.500 osoba čije je deportovanje planirano na godišnjem nivou, dolazimo do zaključka da će problem kosovskih izbeglica biti rešavan narednih pola veka. Ima li to smisla?

Naravno da ima, ako se za cilj ne postavi povratak lažnih azilanata koliko održavanje u životu lažne kosovske države. Kosovo, sa svojom ruiniranom privredom jedini devizni prihod ostvaruje od strane pomoći, šverca narkotika i - trgovine ljudima. Tako posmatrano azilanti u Nemačkoj postaju žrtve međudržavnog trafikinga na najvišem nivou. Jer da bi povratak izbeglica uopšte mogao da započne, neophodno je prvo stvoriti uslove za to. Na prvom mestu, tu je potreban centralni prihvatni centar, čija se izgradnja upravo planira na jednoj od lokacija u blizini Prištine. Posle toga, potrebno je stvoriti manje, lokalne prihvatne centre širom Kosova u kojima će izbeglice da žive što je moguće bliže svojim nekadašnjim mestima boravka. Najvažnije, međutim, jeste finansiranje njihovog boravka u pokrajini dok ne nađu posao i sopstvene izvore prihoda.

 

Totalna beda i svakodnevna diskriminacija

 

Iako već duže vreme u Prištini deluje služba koja za račun nemačke vlade povratnicima iz Nemačke pomaže pri pronalaženju posla, njeni skromni rezultati ne ostavljaju mesta optimizmu. Sva je prilika da će povratnici dugo vremena morati da žive od tuđe pomoći, zbog čega prištinske vlasti u ovom trenutku sa vladom u Berlinu uveliko pregovaraju o ceni koju će Nemačka morati da plati za svakog izbeglicu koga deportuje nazad na Kosovo.

Poseban problem pri povratku predstavljaće dokazivanje porekla imigranata, budući da privremene kosovske institucije ne raspolažu originalnim matičnim knjigama. Po izveštaju Frontexa (Evropske agencije za operativnu saradnju na spoljnim granicama) sa sedištem u Varšavi, ovo je i ranije predstavljalo veliki problem, s obzirom na to da su se Albanci, pa čak i neki nealbanci iz različitih zemalja, proglašavali izbeglicama sa Kosova kako bi stekli pravo na boravak koji im je obezbeđivala stvarna nemogućnost deportovanja na ratom razoreno područje.

Svojevremeno je UNMIK pokušao na Kosmetu da organizuje provere na terenu da li je neki emigrant sa tog područja, ali se od toga ubrzo odustalo kada se shvatilo da su poglavice fisova spremne da lažno svedoče ako im se da odgovarajuća nadoknada.

U želji da se dokopaju planiranih 2.000 evra po glavi izbeglice, kosovske privremene institucije su već najavile da će se pri sprovođenju planiranog projekta povratka azilanata  ponašati "nebirokratski", što znači da će status izbeglice sa Kosova potvrditi svakome ko to izričito želi.

Trenutna računica pokazuje da je samo za izgradnju potrebne infrastrukture i boravak povratnika tokom prve godine po deportaciji, neophodno izdvojiti oko pedeset miliona evra. Zatim dolazi oko 2.000 evra po glavi izbeglice od sledeće, druge godine primene plana.

Naruku prištinskim vlastima ide i poslanik "levice" u Bundestagu i ekspert za pitanja unutrašnje politike Ula Jelpke, koja već lobira za višestruko obezbeđivanje sigurnosti povratnika. "Većina njih su Romi," nedavno je izjavila Jelpkeova u obraćanju medijima, "njih na Kosovu čekaju totalna beda i svakodnevna diskriminacija." Nezaposlenost među kosovskim Romima doseže skoro sto posto, tvrde dobro upućeni.

Nemačka vlada, sa druge strane, tvrdi da je došlo do dramatičnog smanjenja etničkih tenzija, i voljna je da dodatnim sredstvima obezbedi sigurnost povratnika. Prištinska vlast zadovoljno trlja ruke.

 

 

 

 

 

 

Zanemarljiv broj dobrovoljnih povratnika

 

U godini NATO agresije na Jugoslaviju, 1999, u Nemačkoj je registrovano 95.333 izbeglica, od toga oko 30.000 etničkih Albanaca, što će reći - bezmalo jedna trećina. Najveći procenat još uvek se nalazi u izbegličkim prihvatilištima u Nemačkoj, budući da do sada nisu postojali zakonski okviri koji bi privremene kosovske institucije naterali da ponovo preuzmu svoje izbeglice.

Gotovo zanemarljiv procenat (pominje se brojka od oko 900 ljudi, dakle nešto manje od dva odsto ukupnog broja izbeglica sa Kosmeta) iskoristio je prošle godine uvedenu mogućnost dobrovoljnog povratka uz nadoknadu od 750 evra po članu porodice. Većina ovih povratnika je već ponovo u Nemačkoj ili nekoj drugoj zemlji EU podnela nove zahteve za priznavanje azila.

Iako ogromna većina kosovskih Albanaca u Nemačkoj zahtev za priznavanje statusa političkog izbeglice traži tek pošto ih policija zatekne tokom ilegalnog rada ili boravka, ni ekonomski momenat azilantskog statusa nije za zanemarivanje.

   Svi azilanti imaju pravo na besplatan smeštaj, hranu, odeću i do 40 evra mesečno za džeparac. Posle prve godine boravka stiču i pravo na dobijanje radnih dozvola, pa samim tim i na legalan rad.

   Jedan broj emigranata sa Kosova, međutim, ove privilegije koristi samo na početku svog boravka u Nemačkoj, odnosno do momenta dok ne nađu neki ilegalan posao koji će im obezbediti bolji život od onog u prihvatilištu.

 

 

 

Nesigurnost i među Nemcima

 

U želji da prištinske vlasti ne dovede u još teži položaj zbog netrpeljivosti koju većina Albanaca oseća prema nealbancima, nemačka vlada je naglasila da će se pri readmisiji voditi računa o etničkom poreklu povratnika, tako da će grupe po mogućnosti biti mešovitog sastava.

Dok opozicija tvrdi da su manjine na Kosovu diskriminisane i progonjene, nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova naglašava da je predviđeni plan u okvirima evropskih standarda poštovanja ljudskih prava. Po njihovom mišljenju, Romi u takozvanoj Republici Kosovo ne moraju da se plaše samo zbog svog porekla. Osim toga, naglašavaju zvaničnici, u svakom pojedinačnom slučaju će se još jednom, pred sam povratak, proveravati da li postoje realne opasnosti koje zahtevaju zaštitu u inostranstvu.

 

 

Natrag