Da vam ja kažem

U Srbiji propada sve ono što je sveto

 

Uzdah i izdah

 

Život počinje uzdahom i završava se izdahom. Između su, po rečima oca Tadeja, a pod uslovom da živimo 120 godina, četiri milijarde sekundi. Ili, ako to podelimo na dva, na realno trajanje prosečnog života pod stresom, dakle na 60 godina, svega dve milijarde sekundi. S tim što se u ovoj našoj civilizaciji umorimo i ostarimo mnogo ranije

 

Jelena Tinska

 

Da li je zemlja, puna lopova na vlasti, puna laži i korupcije, zaslužila smrt jednog skromnog, plemenitog i časnog bića kao što je patrijarh Pavle? Da li je pred njegovim odrom bilo mesto svima koji su došli da bi bili viđeni, a sa nadom da će im biti oproštena sva zlodela prema jednom narodu?

Da li je onoliki narod plakao zato što su istinski vernici, a znamo da nisu, i da je u nas Crkva odskora opet dozvoljena, ili je svaka isplakana suza bila odraz izgubljenih nerava, nepripadanja nikom, a Bogu najmanje, gladi, bede i užasa u kome živimo. Da li je svaka suza bila za još jednom izgubljenom nadom da će nam ovde ikada biti bolje? Bar nama koji živimo svoje prolazne živote u ovom istorijskom trenuku, iako i reč istorija nije dolična za ovo što nam rade i ovo što nam se događa.

Uzmimo samo jednu jedinu ulicu u Beogradu - Svetogorsku.

Zvala se ona davno jednom Svetogorska. Pa zatim Žorža Klemensoa, pa kad se onomad posvađa naš sistem sa Bogom i kad on beše zabranjen i anatemisan, te se slave i Božići slaviše tajno po kućama, čak i po nekim oficirskim, ali sa spuštenim roletnama da se slučajno sa susednog solitera ne vidi slavska sveća, nazvaše našu ulicu imenom Ive Lole Ribara.

Zatim se sistem pomirio sa Bogom i uzeo Crkvu pod svoje. Tada je ulici vraćen naziv  Svetogorska. Slavljenje Božića u našim gradovima je zapravo skrnavljenje ovog porodičnog praznika. Božić treba da bude tih i da okupi i sačuva duh porodice. Kaže se "Mir božji, Hristos se rodi!!!" No naše porodice pucaju po ulicama. Pucaju sa balkona, prozora. Čak se i badnjak masovno pali, dok se u nebo ispaljuju plotuni i burad puna petardi. Pravo pitanje je, zapravo, šta se ovde uistinu slavi? Koji razlog mi imamo za slavlje? Šta smo to uspeli da uradimo? Šta smo postigli? U čemu smo pobedili, osim u rapidnom propadanju svega što je sveto? Uspevamo u nemoralu, lenjosti, poltronstvu, lažima, kriminalu, nemanju ponosa i dostojanstva, u surovosti, mržnji, zlu, pokvarenosti, bezosećajnosti prema bližnjem i u surovosti prema životinjama.

Iz duhovnog praznika Božića, koji čuva porodični mir, mi prelazimo u slavljenje takođe crkvenog datuma, srpske Nove godine, jednako nastavljajući svoje raskalašne bahanalije sa pucanjem i uznemiravanjem svakog pojedinca, koji mora da zatvara prozore kako se deca ne bi probudila i da ne poludi. Naši porodični praznici postali su haotični i mi smo pod stalnim stresom i u strahu od agresivne razularene gomile koja svakako na Boga ne misli niti uopšte veruje u bilo šta. Što je najgore, više se nikoga i ne plaši.

Ovakvom narodu ne treba demokratija. Treba mu  čvrsta ruka i policijska država. Jer, oni koji se Boga ne plaše moraju se plašiti kazne. Možda je Tito bio loš vladar, sa čim se ja naravno ne slažem, ali je u ovoj zemlji bilo reda. I omladina je bila plemenitija. Božić se slavio krišom, to je istina. Ali se iskreno slavio, sa verom u bolje sutra i u očuvanje porodice. Što je narod primitivniji, potrebnija mu je čvršća ruka. Demokratija je sistem do koga se stiže kulturom i zasluženim vrednostima. U svojoj poslanici patrijarh Pavle je naglasio da Božić nije estradni praznik. No, mi smo postali estradni narod. Na italijanskom jeziku strada je ulica. A mi stradamo sve više. 

I baš tog poslepodneva, dok je patrijarh Pavle ležao izložen na odru, gledajući negde odozgo kakvi ga sve licemeri ljube, u jednoj drugoj ulici koja je nekada zvala Krunska, pa zatim Proleterskih brigada, pa opet danas Krunska, dve zle i proste prodavačice, sa bosanskim naglaskom, ponižavale su jednu staru ženu sivog lica i prosede kose, ali očigledno nekada damu, sa velikim podočnjacima i tužnim očima, jer je, kažu, "htela da ukrade bocu ulja".

A nekoliko dana pre toga čekala sam red u apoteci i ispred mene je lekove tražio jedan starac u grombi kaputu i starim cipelama koje je bio izglancao ostatkom ilirija imalina. Kad je čuo koliko je lek poskupeo, najpe je drhtavom rukom brojao pare u svom izanđalom novčaniku, a onda se izvinio rekavši da nema dovoljno.

Oni iza nas u redu negodovali su što čekaju i neko je dobacio: "Ajde deda, ili umri ili požuri", na šta se ceo red nasmejao.

A on je, gledajući u daljinu, samo pošao ka izlazu.

Onda sam kupila dva leka za njega i istrčala napolje da mu ih dam.

Pogledao me je očima bez nade, ali sa sjajem svog bivšeg života, i bilo ga je sramota, videlo se.

Ali ja sam mu kazala: "Uzmite gospodine, molim vas, mog oca više nema, pa neka ovo bude kao da je za njega".

"Hvala ti, sine", prozborio je sa suzicom u svom starom, penzionerskom oku i, kao da se pravda, izgovorio: "Ja sam profesor srpskog".

Život počinje uzdahom i završava se izdahom. Između su, po rečima oca Tadeja, a pod uslovom da živimo 120 godina, četiri milijarde sekundi. Ili, ako to podelimo na dva, na realno trajanje prosečnog života pod stresom, dakle na 60 godina, svega dve milijarde sekundi. S tim što se u ovoj našoj civilizaciji umorimo i ostarimo mnogo ranije.

Živimo teško. Prestrogi smo prema drugima. Olako ih osuđujemo. Sebe često ne vidimo u pravom svetlu. Licemerni smo. Lažljivi. Teško pronalazimo mir u sebi.

Sticajem okolnosti, jer sam izgubila drago biće, bila sam pre neki dan u zgradi socijalnog osiguranja u Nemanjinoj ulici. Sećamo se svi te ruinirane zgradurine socijalističkog izgleda. Međutim, ona kao da je nestala odnesena nekom magijom. Umesto sumornih hodnika, čeka vas neverovatno iznenađenje. Sjaj. Roze teraco mermer i mesing. SVE je u mermeru. Sve sija. Ali pre nego što zakoračite ka takođe novim liftovima na samom ulasku, da biste znali kuda da krenete, morate da priđete šalteru za informacije. Tu vas, iza zatvorenog stakla, čeka jedna spodoba koja vas uopšte ne gleda u oči, dok vam sa ustima punim bureka, zalivanog valjda kafom iz velike crvene šolje, mumla nešto pomoću mikrofona, a što vi, naravno, ne razumete. Neljubazna, neuredna, ljuta na ceo svet, prostakuša par ekselans. Ne daj bože da joj kažete da je niste razumeli. Trebalo bi na tom šalteru da piše ''ČITAJ SA USANA''.

I tako, pošto je bilo nemoguće ući u lift jer je bio zaglavljen na nekom od spratova, otišla sam peške na šesti sprat i umalo ispustila dušu. Kad sam se popela, pogledala sam ka liftu. Još uvek je bio zaglavljen. Dok sam stajala u redu, čula sam razgovor jedne mlađe i jedne starije žene. Obema je bila umrla majka i iz njihovog razgovora iz kog je izbijalo očajanje saznala sam da im je ukinut izvesni ček na 10.000 dinara, koji se davao preminulim penzionerima, kao pomoć za troškove sahrane. Takođe sam saznala da je, da bi se dobio dug iz prethodne godine, u 48 rata, potrebno pokrenuti ostavinski postupak, čak i ako vam pokojnik nije ništa ostavio. Pošto je rata tog duga u proseku 300 dinara, trebalo bi, dakle, za tih 14.400 dinara platiti sudske troškove, koji iznose verovatno baš toliko, izgubiti vreme i ne dobiti ništa. Tako da se verovatno većina ''naslednika'' odriče te ponižavajuće svote u korist države.

Kad neko umre, minimalna cena sahrane iznosi oko 500 evra.

Prosečna penzija je 100 evra. Sa tom svotom ne možete ni da živite ni da budete sahranjeni na dostojan način.

Tragedija je dvojaka. Umesto da život ljudi koji su celog života radili u jednoj zemlji - i kojima je polovina plate odlazila u dva fonda: penzioni fond i u fond za zdravstveno osiguranje - bude obezbeđen i spokojan, penzioneri nemaju mogućnost čak ni da budu sahranjeni. Bukvalno. Da ne govorim o tome da u zdravstvenim ustanovama ne mogu ni da se leče, niti imaju novac da kupe skupe lekove, jer onih ''na recept'' uglavnom nikada nema. To je prvi deo tragedije. Drugi je izgled zgrade u Nemanjinoj. Ona je, kažem, velelepna. Dakle, ta njena restauracija je koštala mnogo. Neko je to morao da plati. Potpuno je irelevantno ko. Jer taj NEKO je trebalo da taj novac da ljudima u trećem dobu. Ljudima koji su ovde ostali, radili i davali svoj doprinos.

Jadni, jadni naši stari. U svojim demodiranim i izanđalim cipelicama, uglačanim imalinom ilirija. U svojim propalim kaputićima. Gladni, željni, nemoćni, pomireni - a dostojanstveni -  čekaju u redovima kod lekara na recepte, na šalterima banaka za svojih 50 evra u dve rate i rezignirano posmatraju izloge sa đakonijama iz njihovog poslednjeg sna. U drugom, završnom delu svog sna, preživeli bračni drugovi pred kancelarijama penzionog osiguranja lamentiraju i plaču nad činjenicom da ne mogu da sahrane svoju preminulu polovinu, jer nemaju čime.

Za to vreme zgrada u Nemanjinoj bezobrazno šljašti i bode njihove umorne oči. Ako ništa drugo, u njoj mogu bar da se ogreju. I pregreju, jer se greje kao da smo u Sibiru. Počela je još jedna "zima našeg nezadovoljstva".

Jednom davno, kad su mi se neke lađe potopile, išla sam ka Voznesenjskoj crkvi i u prolazu sam ugledala oca Pavla kako pričešćuje. Prišla sam mu i poljubila mu ruku.

On me je pogledao svojim plavim okom i prozborio:

"Šta je, dete moje?"

Sećam se da sam zaplakala. Ali te suze su bile oslobađanje od moje tuge.

Izašla sam iz crkve srećna.

Patrijarh Pavle je božje biće. I neka mu je večna slava.