Natrag

Reportaža

Reportaža

 

Ekskluzivno

 

 

Tabloidov specijalni dopisnik iz Latinske Amerike otkriva tajne ovog kontinenta (2)

 

 

Kako mi je šaman sa Anda obezbedio nemačku vizu u Beogradu

 

 

Boban Branković, dopisnik Tabloida iz Santijago de Čilea, turistički vodič, geometar i kartograf čileanske armije, danas je verovatno jedini iskreni srpski pustolov, koji već čitavu deceniju krstari ovim ogromnim kontinentom tražeći istinu u porukama starih civilizacija, od Anda do obale Pacifika, od Antarktika do Kariba, od Meksika do Uskršnjih ostrva. Specijalno za čitaoce u Srbiji, autor u prvom od dva nastavka ove ekskluzivne reportaže opisuje razloge zbog kojih je ostao u Južnoj Americi i kako je krenuo na put duhovnog odrastanja, penjući se na 4.000 metara visine, hodajući najsuvljom pustinjom na svetu i obilazeći mistična naselja plemena Inka

 

 

 

Piše: Boban Branković

 

Na obližnjoj kući stoje dva prelepa šarena papagaja. Prolazeći pored njih dobacuju nam "hola, hola" (zdravo, zdravo). Ja im odgovaram, a oni "kao papagaji", ponovo "hola, hola"... Dolazimo do kuće Martina, šamana koji je zaista na glasu. Imam tremu, osećaj straha me prožima, hvatam se za bravu, ali vrata se ne otvaraju. Momenat razočaranja me prožima čitavim telom. Pokucam na kapiju, dozivam preko ograde ima li koga, ali odgovora nije bilo. Nisam mogao da prihvatim da baš sada nije kod kuće. Nisam hteo da prihvatim tu činjenicu, mada je bila više nego očigledna. No, moja želja je bila jača, iako su me ostali molili da se udaljimo i vratimo se za Kusko.

Nisam hteo da se vratim. Seo sam na obližnju stenu i čekao. Nisam znao ni šta čekam, ali sam znao da treba da čekam. Nije tu više bilo logike, svaku kontrolu intelekta sam ostavio iza sebe. Samo sam se otvorio i bio - ja. U tom momentu pored mene je prošla jedna žena iz istog sela i vrlo ljubazno me pitala koga tražim. Ukratko sam joj odgovorio koga tražim i kako sam zaista razočaran, jer došao sam iz daleka da bih posetio Martina. "Čudno", kaže mi ona. "Martin je svaki dan kod kuće i prima ljude koji mu dođu i zatraže pomoć. I danas sam ga videla kod kuće. Ovo je vreme kada prima ljude, ali očigledno nije vreme za tebe!", reče mi žena.

Naravno da me to još više obeshrabrilo, štaviše isprovociralo mi je gomilu potpuno kontradiktornih emocija, bes, očaj, samosažaljenje, ponos, osećaj nemoći... sve emocije su bile neuravnotežene i nisu sledile jedna drugu. "Ali postoji još jedan veoma dobar šaman ovde", reče mi žena i pokaže na kuću nekih pet metara od mene. "Ovaj kondor koji je na njegovoj kući znači da je dobar šaman, iskusan i da ga zaista poštujemo, zašto ne odeš do njega, možda je on taj koga ti tražiš a da to uopšte i ne znaš?" Pogledao sam kuću koju do tada nisam ni primećivao, a bila mi pred očima sve vreme.

Zahvalio sam ljubaznoj i mudroj ženi sa blistavim, plemenitim očima i pokucao na kuću "sa kondorom". Otvorila mi je vrata neka žena i posle kraćeg razgovora me pustila unutra gde me je njen, očigledno muž šaman, čekao (prijatelji su ostali da me čekaju na ulici). Sedeo je za svojim stolom prepunim koke i rekao mi da me čeka već neko vreme. Seo sam, nenaviknut na ovakvu situaciju. Oko mene je bilo mnoštvo Inka-relikvija, ali i mnoštvo ikona hrišćanskih svetaca i Isusa. Bio sam začuđen, pomalo zbunjen, a pomalo i razočaran kada sam video znakove hrišćanstva u sobi. Očekivao sam samo tradiciju Anda, šamana koji će mi pokazati tajne Inka i reći mi kako hrišćanstvo i religija nisu "pravi put"... Sve je bilo drugačije. On mi je pokazao da je svaki put pravi i da nema najboljeg puta.

 

Nikad pogled unutra

 

Dolaskom Španaca u Peru, šamani su prepoznali Hrista kao sina božjeg, koji je bio isti kao i ostale prosvetljene duše, uostalom isti kao i svaki čovek, samo što je on bio probuđen iz fantazije koja se zove život, ono što Indusi zovu "maja". Šamani su sa svojom tradicijom Anda usvojili deo hrišćanstva, jer su u tome osetili iskrenost i predaju iz srca i napravili spiritualnu sintezu, jer nije bitno kako se zove tehnika, nije bitno koja je tradicija, koja je religija... bitno je samo jedno - da je iz srca, jer sve je jedno i potiče iz jednoga, kao i svi mi. Svi smo zapravo jedno, ali smo uspavani i sanjamo san koji se zove život, u kome kreiramo različita iskustva, sa kojima se identifikujemo i samo mislimo da je to realan život. U stvari, retko ko se od nas pita zašto je rođen, zašto baš tu, sa tim roditeljima, u toj zemlji, zašto baš takav lik...

Vreme tehnologije nas proždire svakodnevno a da toga nismo ni svesni. Pretvorili smo se u nesvesna bića, koja trče za poslom, novcem i samoodržanjem u svetu materije i tako sve do kraja života, ne pitajući se da li to ima smisla i da li vredi živeti kao muva leteći kroz svoj život i na kraju umreti bez ikakve svesti o sebi... Dovoljno je samo pogledati na ulicu i primetiti kako svi zure i imaju "veoma važne stvari" da urade... Da li je zaista sve to važno?... Uvek je važno nešto spolja... Retko kada se pogledamo iznutra...

Maestro Emilijano je bilo njegovo ime... šaman je po familijarnom nasleđu... njegov otac, deda, pradeda... svi su bili šamani. Govori "kečua" i španski, ne tako dobro, ali se razumemo. Gleda mi u lišće koke, odgovara na moja pitanja, pronalazi moje blokade u prošlosti i priča o njima. Ukazuje mi pažnju na određene emotivne blokove koji su prisutni i koji mi koče život u nekim bitnim aspektima... Specijalno mi skreće pažnju na nemogućnost finalizacije i završetak započetih aktivnosti. Bio sam impresioniran njegovim čitanjem lišća koke. Pokazao mi je kako vidi prošlost i budućnost, kako komunicira sa kokom i kako mu lišće koke pravi most između ovog sveta i nadrealnog sveta. Govori mi o Los Apusima, bogovima koji čuvaju Ande, o njihovim moćima i njegovom kontaktu sa njima. Upoznaje me sa njihovim moćima i govori mi da imam dar za rad sa kokom (pre nego što sam se odselio u Južnu Ameriku bavio sam se dugo vrlo uspešno astrologijom i radio za razne naše časopise). Priča mi o spoju muškog i ženskog principa, o energijama, i inicira me u prvi ritual. Osećam kako se moja svest ponovo i još više širi, osećam kako tzv. realnost koju svi živimo nije realnost, kako je veoma uska i kako sam ja, u stvari, mnogo širi nego što sam uopšte mogao i da pomislim o sebi...

 

Bio sam i ja i svi i sve i svugde

 

Posle nekih dva sata dogovaramo se da treba sledeći dan da odradimo novi ritual, kada ćemo uz pomoć Apusa da otklonimo moje emotivne blokade kako bih mogao slobodno kroz život da funkcionišem i da se krećem bez limita. Pristajem, zapisujem šve sto treba da nabavim za ritual za sledeći dan i odlazim.

Sutradan stižem u dogovoreno vreme zajedno sa Marselom i Rosario, koji ostaju u taksiju da me čekaju, pomalo uplašeni i zabrinuti za mene. Krećemo sa ritualom... skidam svu odeću sa sebe, kao od majke rođen ulazim u improvizovanu kadu prepunu vruće, nedavno proključale vode, u kojoj su svi sastojci koje sam kupio i koje je šaman spremio za mene. Tu je i cveće, dve jabuke, grožđe, sveće poređane na specijalan način, u specijalnim bojama, mnoštvo specijalnih tečnosti koje šaman priprema za ovu vrstu rituala... Malo sam postiđen, malo imam i tremu jer sam potpuno nag, bez odeće pred potpuno nepoznatom osobom. Osećam kako mi intelekt sve to priča i "upozorava me" da možda nije pametno sve to što radim, ali, s druge strane, moje pravo ja i srce mi govore da je sve OK i da samo treba da se prepustim sebi i situaciji koju sam sam odabrao... Biram ovo drugo...

Ritual je bio neverovatan, osećao sam da sam u sadašnjem trenutku sve vreme, ali u isto vreme moja svest je zahvatala sve oko mene i čitav svet. Imao sam uvid u sve što se dešava (napominjem da nisam ništa pio niti uzimao bilo šta od opojnih sredstava, ni pre ni posle rituala!!!). Moja svest je bila toliko široka da je zahvatala sve... Više nisam bio identifikovan sa svojim telom...

Osećao sam sebe u svojoj suštini i bio sve vreme prisutan sada i ovde!!!

Bilo je to pravo iskustvo... Mogao sam da vidim neke stvari iz svog života, da se suočim sa nekim delovima sebe koji su mi bojkotovali život, da se suočim sa delovima sebe koji su izazivali situacije u mom životu koje su se ponavljale u ciklusima i tokom kojih sam uvek projektovao krivicu na druge nemajući svest o tome da sam samo ja odgovoran za svoj život i da su moje projekcije samo plod vlastite nesvesnosti...

U jednom momenti neko je pokucao na vrata. Bili su to Marselo i Rosario, koji su se posle tri sata čekanja uplašili da mi se nešto loše nije desilo. Šaman ih je brzo smirio i nastavio ritual. Bilo je to pravo pročišćenje. Video sam svojim očima i osetio kako ljudsko biće, koje nije samo telo, kreira materiju na osnovu svojih misli... Video sam tu materijalizaciju, osetio sam potpuno kako svako od nas kreira svoj život i kako oblikujemo materiju, i da materija nije ništa više nego energija i produkt naših misli koje su isto tako samo energija, i kako je u stvari sve energija i kako sve ono što mislimo o našem životu nije realno, i koliko smo zaista udaljeni od nas samih, i kako svako od nas, u svakom momentu, podsvesno zna pravu istinu o sebi, ali je vešto skriva od sebe samog, identifikujući se sa egom, sa materijom i večitom igrom zvanom život...

 

Beogradska misterija

 

Nakon rituala smo na specifičan način zahvalili Apusima i "sagoreli" energije koje su me blokirale u pojedinim aspektima života. Moram da napomenem da sam ceo život patio do "hladnih tabana". Posle tog dana, nikada više, bez obzira na spoljnu temperaturu, nisam imao hladne tabane.

Maestro Emilijano mi je rekao da su nam Apusi pomogli, izašli u susret, i da je moja blokada otklonjena za ceo život. I da mi to nije rekao, znao sam da je tako, jer proživljeno iskustvo mi je bilo više nego dovoljno za zaključak.

Pozdravio sam se sa njim i zahvalan otišao do automobila, gde su me čekali moji prijatelji. Odlazio sam sa žalom u srcu , ali sam znao da je to samo početak i da ću još mnogo puta da se vratim u Kusko...

Nedelju dana posle toga došao sam u Srbiju. Vozeći se taksijem, dolazim do nemačke ambasade, gde je trebalo da tražim tranzitnu vizu za povratak u Čile. U momentu kada sam hteo da platim taksisti, video sam čudan izraz na njegovom licu. "Ja sam taksista već 33 godine, ali nikada mi se nije desilo u životu da su u svim ovim ulicama svi semafori upaljeni - na zeleno! Vi mora da ste jako dobar čovek, pa neću ništa da vam naplatim". Nasmejao sam se i zahvalio mu na ljubaznosti i, naravno, iz poštovanja ostavio bakšiš.

Ispred nemačke ambasade su bili dugi redovi, iako je bio 7.15 ujutro. Da li da kažem da su po mene došla dvojica policajaca, izvukli me iz reda (iako ne postoji nijedan razlog za to), pitali me šta mi je potrebno i uveli me kod nemačkog službenika da mi odmah sredi vizu?

Sve to, i još mnogo toga, kao i kako sam na sledećem putovanju za Kusko upoznao Martina, šamana koga sam imao želju da upoznam, nekom drugom prilikom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane