Natrag

Feljton

Feljton

 

Idi Amin Dada - Poslednji kralj Škotske (2)

 

Crni šejtan i beli mantil

 

 

O jednom od najvećih diktatora Afrike 20. veka Idiju Aminu Dadi ispričane su mnoge priče, ali u storiji The Last King of Scotland (Poslednji kralj Škotske), autor Džil Foden slaže mozaik istine i imaginacije onoga što je poznato i onoga što se nagađa o Idiju Aminu. Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi Fodenov roman, koji na najbolji mogući način razotkriva kako je Idi Amin, od vojnika koji se potpisivao palcem, postao nezaobilazna politička figura Afrike prošlog veka 

 

Prevod: U. Grbić

 

 

Posle diplomatskog prijema u Državnoj kući, mog prvog dana na novom poslu, Amina neko vreme nisam viđao. Kad god bih pitao ministra zdravlja Vasvu da me najavi kod njega, bivao sam odbijen. Kao lekar, smatrao sam da treba da obavim bar početne preglede. Ali Amin je očigledno bio mnogo zauzet. Ničim mnogo važnim, ukoliko je situacija u kojoj smo se konačno videli išta govorila. To je bilo oko mesec dana nakon prijema.

Otišao sam na bazen u jednom od gradskih hotela. Oni koji nisu gosti hotela, mogli su da ga koriste ako kupe dnevnu kartu. Presvukao sam se u betonskom sobičku. Jedan zid je bio pretrpan brekćućom mašinerijom za prečišćavanje ili ispumpavanje vode iz bazena, pretpostavio sam sa dugmićima i parom zelenih poluga koje su štrčale. Na drugom su bila čelična vrata sa gumenom izolacijom, zatvorena katancem i sa natpisom "PRIVATNO", ispisanim crvenim slovima. Stavio sam svoje stvari u ormarić i izašao napolje.

 

Diplomatska naglabanja

 

Napolju je bilo puno sveta, uglavnom belaca, koji su ležali zavaljeni u ligeštulima kao Rimljani na gozbi, pijuckajući "koka-kolu" i "fantu" i čitajući džepne knjige dok su se konobari neupadljivo kretali između njih.

Jedna od njih je bila Marina Perkins, žena škotskog ambasadora. Nosila je naočare za sunce. Poigravao sam se idejom da joj priđem, ali me je bilo sramota zbog kupaćih gaćica. Tako sam samo odbacio peškir u stranu i odmah zaronio. Preplivao sam nekoliko dužina, uživajuči u tom osećanju nakon toliko vremena provedenog na vrućini, a zatim sam izašao iz bazena, pored mesta na kojem sam ostavio svoj peškir.

Dok se voda slivala niz mene, a peškir mi bio u ruci, osetio sam se dovoljno odvažnim da priđem Marini Perkins.

"Zdravo", javih se. Oči su me peckale od hlora.

Njene su bile zaklonjene tamnim naočarama. Podigla ih je. "Doktore Garigan, nisam vas ubrojala u plivače."

"Zaista se trudim da ostanem u formi." Međutim, bio sam svestan izvesne nervoze zbog izloženosti mog tela dok sam ovo izgovarao. Pomerio sam se nespretno, uvrćući jedan kraj peškira.

"Dođite i pričajte sa mnom", rekla je ona. "Umorila sam se od sedenja na suncu i dokonosti."

Raširio sam peškir.

"Neće vam biti udobno na zemlji. Zašto ne uzmete jedan od onih?" Pokazala je prema ligeštulima.

Dovukao sam jedan, kako je predložila, čije su plastične nogare škripale po betonu, a zatim se ispružio do nje. Pa, nekoliko metara od nje. I dalje mi je bilo malo neprijatno. Razgovor sa privlačnom ženom na susednom ligeštulu mnogo je teži nego što bi se dalo pretpostaviti,  naročito ako je ona udata za drugog. Bilo mi je teško da zauzdam svoje buljenje u korpice njenog plavog bikinija, koje su spadale sa strane. I sve tako, onako smotan bezobraznik kakav sam bio.

"I zašto ste zapravo otišli iz Mbararea?" pitala me je. "Tamo je sigurno bilo vrlo uzbudljivo. Starovremenska avantura."

Osećajući vrelinu plastičnog ligeštula, kobni nagoveštaj koji je prodirao kroz jastuče i moj mokri peškir, odlučio sam da joj ne kažem za Saru.

"Pa i nije baš", rekoh. "Posle izvesnog vremena sve postane samo posao. Umorio sam se od lečenja ljudi lošim aparatima i lekovima isteklog roka. Maltene nije bilo vredno truda."

"Sigurno je uvek moralo da bude vredno truda, mislim, pomaganje ljudima?"

"Do izvesne tačke. Ali većinu vremena tu su bili slučajevi s kojima jednostavno nismo uspeli da se izborimo. A i život posle posla nije baš bio nešto uzbudljiv. Nisam vam ja za beskonačne večerinke sa stalno istim ljudima."

"Pa, nemojte da mislite da će u Kampali biti išta drugačije. Videćete da će i ovde da postane isto. Lista stvari koje možete da radite ponoviće se ranije nego što mislite. Nema skoro ničega što nisam probala: zabavni park, gorile iz Ruande, Murcison vodopadi. Jedino se još nisam vozila brodom po jezeru Vik. Kažu da može da se upeca stvarno velika riba. Stalno molim Roberta, ali ovih dana nikad nema vremena, posle onog zamešateljstva sa Azijatima. On ionako baš ne voli vodu."

"Ja volim", rekoh i odjednom osetih da sam bio netaktičan što sam pokazao interesovanje za nešto za šta njen muž nije.

"Ja sam... često imao običaj da pecam kao dečak", objasnio sam brzo. "Sa mojim ocem."

"Oh", bio je njen odgovor.

Pokušao sam da promenim temu: "Nije vam valjda toliko dosadno?"

"Jeste. Vama je u redu. Vi imate interesantan posao. Imate neku svrhu na svetu. Od mene se očekuje samo da budem u blizini. Stalno se osećam kao da nešto čekam."

Klimnuh glavom, i spustih pogled ka svojim stopalima na rubu ligeštula.

"Kad ste udati za diplomatu i vi morate biti kao diplomata. Kao da radite pod ugovorom. Mislim, zaista ne bi trebalo ovako da razgovaram sa vama. To se tako ne radi, znate."

Ponovo je spustila svoje tamne naočare, kao špijun u stripu. Mata Hari.

"Ne brinite", rekoh veselo, "neću nikom da kažem".

Proćaskali smo malo o političkoj situaciji. Rekla je kako su isti novinari koji su aplaudirali Aminovom puču sada pisali kritičke članke i da je to njenom mužu stvaralo probleme. Dok je govorila, primetio sam da se jedan od poslužitelja pored bazena živo zanima za naš razgovor. Pogledao sam ga mrko. To nije pomoglo i on je nastavio da se muva okolo dok smo pričali.

"Ne mislim da će biti preterano", odgovorila je Marina kad sam je pitao o ekonomskom ratu koji je Amin najavljivao. "Neće biti čistke. Robert kaže da je to samo posledica azijske rabote. Neće uticati na vas ili na mene."

Kad pogledam unazad, deluje blesavo. Sve vreme sam, protivno svojoj volji, kao neki smetlar preturao po njenim rečima dok je govorila, "njuškajući" za makar jednom informacijom o tome da li sam joj privlačan. Nije se pojavila. Mora da sam bio lud, šta sam zaboga očekivao?         

"Mislim da treba da krenem", reče na kraju. "Idemo na večeru sa istočnonemačkim ambasadorom."

Pokupila je svoju torbu i peškir, a ja sam je gledao kako odlazi, gore ka svlačionicama, njena mala stopala koja hodaju po betonu.

Još malo sam ležao na suncu, a zatim sam ponovo plivao. Odgurujuči vodu: četrdeset dužina, menjajući stil na svakih deset. Grudni, leđni, bočni i konačno kraul. Ne umem da plivam delfin, to mi ne izgleda prirodno.

 

 

                               

 

Baš kad sam izašao i stao da se osušim, nešto se dogodilo. Zapazio sam da je nekoliko Uganđana, uključujući i neke vojnike, došlo na bazen dok sam ja plivao i sad su sedeli na ligeštulima, jedni potpuno odeveni, drugi u kupaćim gaćicama. Jedan vojnik je bio na mom ligeštulu, ali nisam imao hrabrosti da ga izazivam.

Na ligeštulu preko puta sedeo je Vasva. Dozivao me je, vičući preko bazena.

"Dođite da sednete pored mene, doktore Garigan. Hoću nešto da vam pokažem."

Otišao sam tamo i seo na postavljeno plastično sedalo do njega.

"Šta je bilo?"

"Videćete. To je nešto posebno."

Primetio sam da je nosio veoma tesne kupaće gaćice. Začula se neka tutnjava sa sredine bazena. Stub vode, visok dva-tri metra, izdigao se kao fontana. Video sam da se ispod njega nešto curelo. Tutnjava je prerasla u svrdlanje mašina i Uganđani počeše da pljeskaju i navijaju. Dok se slap stišavao kaskadno izroni jedna glava ogromna, kao poprsje nekog velikog junaka iz prošlosti, zatim široka ramena, ugojeni stomak u šortsu, butine, krupna kolena (jedno sa ožiljkom) i konačno par neverovatno suptilnih nožnih članaka.

Amin mahnu razdraganom društvancetu mangupa i vojnika i zaroni ispod platforme. Mogao sam da vidim njegovo crno telo u obliku slova X kako pliva pod vodom ka mestu gde smo Vasva i ja sedeli.

"Njegova ekselencija je postavila jednu specijalnu mašinu", reče Vasva, pokazujući ka stubu u centru bazena. Izbacuje ga sa dna na površinu."

A zatim je Aminovo nasmejano lice izronilo na površinu pred nama, dok su mu crvene oči treptale. Podigao se na rukama, dok se voda slivala po ivicama nalik na pločnik. Vasva potrča da mu donese peškir i obavi ga oko predsednikovih ramena, kao da se ovaj nije setio da to sam uradi.

Amin u svojoj punoj veličini, pažljivo se zagleda u mene odozgo. Više se nije smešio.

"Dalde... moj lični lekar. Zašto traćiš vreme na bazenu? Treba da si tamo negde i da lečiš narod Ugande!"

"Uh", rekoh zbunjeno, "bio sam veoma zauzet, Vaša ekselencijo. Bavio sam se istraživanjem, nadoknađivao propušteno. Bilo kako bilo, u slučaju da ste počeli da se davite..."

Buljio je u mene poput goleme žabe jedan trenutak, a zatim prasnuo u smeh, tapšući me mokrom šakom po plećima.

"Ah, doktore Nikolas, smešan si ti tip. Samo sam se šalio. Kako ti ide u Ugandi? Da li ti se sviđa novi posao?"

"Da, ali stvarno morate da nađete vremena da vas pregledam."

"Svakako, svakako. Kad budem bolestan. Sad sam zdrav."

Pljesnu se po stomaku. "Jako, jako zdrav. Dođi, zabavi se pored bazena."

Okrete se, a zatim zastade i ponovo se naglo okrete. Ustuknuh korak unazad.

Poveo me je ka svlačionicama, dok nas je svita sledila, došaptavajući se među sobom poput kakvih školaraca. Ušli smo unutra, pored hrpe mašina. Na vratima na kojima je pisalo "PRIVATNO", katanac je bio otključan. Amin povuče jednu od poluga i unutra poče da bruji. Po mokrom usisavanju potisnutog vazduha pretpostavio sam da se to stub spušta.

"Ovo je značajan napredak, veoma važan za našu tehnologiju u Ugandi", reče Amin. "To su za mene napravili Izraelci."

Okrete se ka meni, bockajući prstom po vazduhu.

"Dobri inženjeri, loši političari u Tel Avivu. A sad, pogledaj unutra." Otvorio je vrata.

Učinio sam kako je rekao. Tamo je bila mala mračna kabina, sa zidovima i podom od metala, a svuda je kapala voda.

Odjednom sam osetio kako me jedna ruka gura u donji deo leđa da uđem i gromki smeh dok su se vrata zatvarala. Totalni mrak. Ponovo se oglasi buka mašina. A zatim vodeni zid koji se obrušava na mene. Silina vode me je gotovo oborila. Krov se otvorio i pomislih da ću se udaviti, jedino što se istovremeno podizao pod kabine i snažni mlazovi vazduha zapahnuše sa svih strana. Iznad svoje glave mogao sam da vidim svetlost kroz vodu koja je lila.

Izašao sam pljuckajući vodu, puzajući po platformi, koja se podizala iznad površine bazena. Uganđani koji su najverovatnije brže-bolje istrčali napolje, i nekoliko Evropljana koji se nisu odšunjali kad se Amin pojavio, svi su se okupili i ovog puta klicali meni.

Trudeći se da ne odajem utisak ljutnje, skliznuo sam u vodu. Amin me je lično izvukao napolje kod ivice. Povredio mi je ruku i smejao se kao lud.

"Joj, doktore, doktore. Izvini. Ali dobro je da naučiš da plivaš kako treba. Ja sam, na primer, plivao u mnogo razuzdanijim vodama. Moraš da se popraviš. Jednog dana možeš da se nađeš u ratu, da lečiš ugandsku armiju."

Pružio mi je svoj peškir, koji je bio veliki i ukrašen grbom sa ždralom.

"Uplašili ste me", rekoh, brišuči se pomalo gadljivo.

On dade znak jednom iz svite. "Naruči sendviče. I prženu piletinu. I "koka-kolu".

"Ne, doktore, ne smeš da se plašiš. Plašiti se to je kukavički, a ja ne mislim da moj lični doktor može da bude kukavica. Nedopustivo. Ej vi, slušajte ovamo!"

Amin zaroni u bazen. Snažnim zamasima, zaplivao je ka stubu koji je od moje avanture i dalje stajao podignut. Popeo se na platformu i zapljeskao rukama.

 

Strah ima kraja dva

 

"Svi vi, slušajte me. Želim da vam govorim o strahu i kukavičluku u Ugandi."

Poravnao je prednji deo svog mokrog kupaćeg šortsa. "Istina je da je strah loša osobina. Ja se nisam plašio da preuzmem predsedničko mesto od Obotea ili da pošaljem Kabaku u Englesku. To je bila najbolja stvar za moju zemlju. Mislim da me bog zbog toga neće kazniti."

Iz njegove pratnje dopiralo je odobravajuće mrmljanje. Vasva je pored mene srčano klimao glavom.

Istina je, volim da budem predvodnik. Ne volim da mi se govori: "Amine, ponesi ovu pušku. Amine, kopaj ovde poljski WC". Fingirao je da kopa po platformi, a onda nastavio: "Uopšte to ne volim, nije u redu za moj narod da beli ljudi dođu i govore mi ovo ili ono. Ali volim ono posle, kad oficir iz stare vojske kaže 'Bravo Amine'. Kao kad je engleska kraljica otišla i rekla škotskom narodu: ovde napravite fabriku, tu podignite zid. Da gaje antilope. Škoti jedu antilope svaki dan. Vidite kako su jaki."

Pokaza na mene. Svi pogledaše, klimajući glavama, smeškajući mi se.

"A i ja, znate. Vi u svom srcu znate, kao što sam ranije rekao, da sam ja kralj. Zato volim ove mašine. Mašine su naprave za kraljeve."

Trupnu nogom po metalu, a pogrebni zveket odjeknu oko bazena. Pomislih na svog oca i njegova zvona, a onda na onu staru jakobinsku zdravicu: "Za kraljem preko vode."

"Ali tačno je, takođe, da mi je to u krvi, volim da vladam! Ničije pravo nije preče nego moje. Ali narodi Ugande su dobri i stoga zaslužuju da imaju dobrog vođu kao što sam ja. Da su loši, zavređivali bi lošeg vođu. To je jasna stvar. Logična. Bog bi poslao tog lošeg čoveka da ih pohara. Zaista bi to bilo strašno za njih."

Amin zastade i nakašlja se, kao da mu je voda ušla u pluća.

"Takav čovek, da, on bi progonio ljude i ne bi bio dobar i uzimao bi žene, ah, odasvud crne žene, ali i bele. Ne bi mogao da bude prijatelj sa bilo kojim dobrim čovekom i ne bi mogao da vidi ženu, a da ne poželi da je oplodi. Govorio bi da se te stvari dešavaju i zatim... i ovo se dogodilo! Samo zbog njegove pameti. I tako bi se uvukao ovde i otrčao tamo, misleći kako je mnogo pametan što sledi svoje planove. Ej, vi, donesite mi neku hranu!"

Hotelski konobar izneo je na tacni naručeno osveženje. Nervozno poče da se pogledava kad mu se Amin obratio.

"Idi, idi", požurivao ga je Vasva. "Unesi to unutra."

Konobar je izgledao zgranuto.

"Unesi tačnu u bazen."

Konobar napravi krug do stepenica i oprezno zakorači u vodu. Držeći tacnu nad glavom, hodao je duž plitkog dela koliko je mogao, dok mu je voda postojano kvasila beli sako dok nije postao prinuđen da zapliva, boreći se da stigne do platforme. U jednom momentu, boca "kole" i tanjiri umalo ne skliznuše sa tacne, a oko bazena odjeknuše gotovo opipljivi uzdasi. Konačno je uspeo. Amin čučnu i preuze tacnu od njega.

"E, pa, vrlo mi je drago što nisi kapetan u mojoj mornarici, gospodine konobaru. Treba da ideš na neku obuku iz plivanja i ronjenja."

Nasmeja se sam sebi i čitav skup poče da se smeje, dok se konobar, plašljivo plivajući, vraćao nazad u otežaloj odeći. Njegov beli sako se naduvao - nisam mogao a da se ne setim naduvenog leša u reci Rvizi, mučnog načina na koji je lelujao tamo-amo sa strujom.

"Dakle", nastavi Amin, s ustima punim piletine, "taj loš poglavica, prijatelji moji. On misli da je to što radi njegov plan, a ne božji. Ali u stvari je božja volja ono što on sve vreme radi. On veruje u iskorišćavanje svake prilike i nema ničega što se ne usuđuje da učini. On nikad ne kaže kraj, on je čak poput onih hrabrih ljudi koji se do poslednjeg minuta bore, dok ih ne ubiju. Tako i on ne shvata svoju pravu situaciju. On jednostavno neće da vidi."

 Svakog jutra kad sunce izađe, neka nova udovica plače u svojoj kolibi, dok beba pokušava da vuče iz njenih grudi sasušenih kao klip kukuruza. I svakog dana taj loš poglavica pljuje po bogu na nebesima. Pruža prst ka Mesecu, on ne zna koja je razmera kukuruznog brašna u bilo čemu. Jer on uvek i u svemu preteruje...

Da, jer je on sa svojim zlim ponašanjem kao šejtan i njegova cela zemlja biće mu grobnica. Za njega i mnoge druge ljude, na drugačiji način. Čak i on, čovek sa vrha, zapita se, "je li ovo Uganda? Ili je Uganda pakao?" Jer nijedan život nije toliko razoren kao život ovog tipa - plaši se snova o leopardima, lažnih duhova koji ga noću pohode, a kad umre umiraće surovom i neuobičajenom smrću."

Otpi iz boce gutljaj "kole", a zatim spusti ruku na grudi.

Potom spusti flašu dole, sklopi dlanove i elegantno zaroni u bazen. Kad je izronio, još uvek smo aplaudirali.

"E, pa", objavi Amin, dok mu je jedan iz svite brisao leđa peškirom sa grbom, "ovo je moja današnja priča za vas, prijatelji moji. A sada, sada ćemo da napravimo plivačko takmičenje  da budemo u formi na jezeru Viktorija u slučaju invazije."

I bi tako, mada sam primetio da su ga u svakoj trci u kojoj je Amin učestvovao ostali takmičari puštali da pobedi. Išunjao sam se pošto sam neko vreme pratio trku. Osetio sam da sam, ovako ili onako, odradio svoj deo. Da se od mene zasad ne očekuje ništa više.

 

                                                                                                                            

                                      (Nastaviće se)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane