Govoreći otvoreno

 

"Bela knjiga" o fudbalskoj mafiji u senci crnih dana srpskog pravosuđa

 

 

Ne lipši Džomba dok ne pukne bomba

 

 

U jednoj od svojih izjava pred novogodišnje praznike, predsednik Boris Tadić, pardon, drug Tito, izjavio je da mu nedostaje ozbiljna kritika. Ali, ako predsedniku Srbije nedostaje kritika, barem bi fudbal u Srbiji mogao biti kritikovan (ukoliko nije u pitanju jedna opasna, takoreći tabu-tema). Biće da je problem u kloniranim nadrinovinarima, ali i u takozvanim fudbalskim radnicima koji prosto umiru od straha da im neka kriminalna radnja ne dođe do medija

 

Nikola Simić

 

Svi su se, kao pijani plota, uhvatili plasmana srpske reprezentacije na Svetsko prvenstvo. Dobro, to je veliki uspeh, ali... Prvenstvo će biti i proći, zaradiće se neka crkavica od evra, ali nama ponovo predstoji put u pakao, povratak u domaću ligu gde se praktično ne zna ni ko pije ni ko plaća. Uzaludne su priče o tome da nam je liga regularnija. Ili je regularna - ili nije. Ne može devojka biti malo trudna, malo nije. Ali odavno je znano: ništa ne uspeva kao uspeh. Pa su se i čelnici fudbalske organizacije uhvatili za taj uspeh, te od drveta ne vide čitavu šumu. Ma kakvu šumu, prašuma je u pitanju od jada i bede kada se u žižu interesovanja stave domaći fudbal, domaće lige, sveopšte siromaštvo. Posebno niko ne dotiče amaterski fudbal, koji je baza, već se i na sam pomen te kategorije sporta, poput noja, zabija glava u pesak. Nema ovde spremnih da istini pogledaju u oči.

 

Nečiste biografije

 

Nema tome ni puna dva meseca kako su, na Savetu za borbu protiv nasilja, javno priznali i ministarka sporta i omladine Snežana Samardžić-Marković i Tomislav Karadžić da u srpskom fudbalu radi (i rukovodi) veliki broj ljudi sa nečistim biografijama. Oni naivniji su, nema nikakve sumnje, odmah poverovali da je to najava neke policijske akcije da se prosto pretresu sve te biografije rukovodećih ljudi u srpskom fudbalu - i da se, crno na belo, vidi ko su regularni a ko oni sa kriminalnim dosijeima.

Ove izjave visokih državnih i fudbalskih funkcionera brzo je, čini se, prekrila trava zaborava. Dogodilo se upravo ono što smo na početku teksta i konstatovali - niko nema snage, hrabrosti (mada je, kažu umni ljudi, hrabrost pretpostavka svih vrlina) da zagrize metak i krene u radikalno čišćenje fudbalske scene. A, bogami, imalo bi šta i da se počisti.

Međutim, da sve ne bi ostalo u estradnim okvirima, kao konstatacija i neutralna analiza, pobrinuo se niko drugi do ministar policije Ivica Dačić. Njegova je izjava da se bar polovina predsednika fudbalskih klubova nalazi u Beloj knjizi o organizovanom kriminalu. To je knjiga u kojoj su opisana "operativna saznanja" o poslovima kriminalnih grupa u Srbiji. Ministar je naveo i da je svaki kriminalac u Srbiji imao po jedan ili više klubova i upitao "kako onda da očekujemo da navijači budu bolji od uprava".

Dobra dijagnoza ministra Dačića, ali se ovde, svejedno, postavlja pitanje ko treba da reši te probleme pa da se jednom za svagda zna ko i kako može da se bira na ključne funkcije u elitne srpske klubove. A ne da kasnije samo nevoljno konstatujemo da je fudbalska mafija dostigla svoj vrhunac - i da joj niko ništa ne može.

Naravno da optužbe Ivice Dačića nisu bez osnova i da se njima mora ozbiljno prići:

- Pre početka ovog prvenstva hteo sam da održim sastanak predsednika klubova, ali kada sam video ko sve treba da dođe na taj sastanak, otkazao sam ga. Pola njih je u Beloj knjizi organizovanog kriminala. Hoćemo li takve uprave klubova ili one koje bi imale društveni ili državni uticaj? - zapitao se ministar policije.

Kasno Marko stiže na Kosovo. Nekako pred Novu godinu, odnosno tokom decembra 2009. godine, u mnogim klubovima su održane ili redovne ili vanredne izborne skupštine, pa su kadrovska rešenja manje-više definisana.

Zar, pitamo se, nije bilo bolje da su se policija ili ljudi iz tužilaštva oglasili pre tih izbornih skupština - da javno kažu ko to može, a ko ne može u skupštine klubova ili u najuže uprave. Zato sad imamo jednu glupu situaciju da oni koji bi trebalo da se bore protiv kriminala i fudbalske mafije - ako ona nije razbijena -  samo konstatuju postojeće stanje. Normalan, pošten svet se tome gorko smeje.

 

Slučaj Ceca i ostali

 

Činjenica je da je država, odnosno njeni organi - pre svega policija i tužilaštvo - selektivno krenula u borbu protiv fudbalskih mešetara. Tipovani su neki ljudi koji su medijski bili visokopozicionirani, dok su mnogi drugi, sa jačim vezama u policiji, bili potpuno amnestirani. Tako, kako je radila policija, tako se ponašala i čuvena novinarka TV B92 Brankica Stanković u svojoj TV emisiji Insajder o fudbalskoj mafiji. Tamo su označeni samo neki pojedinci, koji nisu bili po ukusu tadašnjoj vlasti (Koštunica, Jočić), dok su drugi potpuno zaboravljeni, pa se narod smeje toj, u stvari, parodiji od borbe protiv fudbalskog kriminala.

Primera radi, proces protiv Svetlane Cece Ražnatović, poznate folk pevačice i bivše predsednice FK Obilić, traje već sedam godina i još uvek nije podignuta optužnica. Tek ovih dana su, kažu, saslušana dva poslednja svedoka. Ej, posle sedam godina?!

Ni Zakon o informisanju nam ne dozvoljava da postavimo pitanje o suštinskoj krivici Vladimira Cvetkovića, Dragana Džajića, Miše Marinkovića, Zvezdana Terzića, Ranka Stojića, Dražena Podunavca, Vladimira Bulatovića... Jer se još uvek ne zna da li će protiv njih biti podignuta optužnica ili ne...

Ako je pak ova država ozbiljna, ona će ove ljude osloboditi, javno im se izviniti, ili će svoju akciju uvođenja kakvog-takvog reda u srpski fudbal proširiti na sve klubove i učiniti je pravičnom i sveobuhvatnom.

Ovako u javnosti opstaje, i sve više dobija na snazi, priča da su bivši vlastodršci iz Koštuničine vlade želeli da srpskom narodu prirede performans borbe protiv korupcije, da pridobiju nove glasače, da bi sve ispalo kontraproduktivno. Nije mali broj ljudi koji su to na vreme shvatili, pročitali, da bi epilog bio pad Koštunice i njegove kamarile sa vlasti.

Drugo je sad pitanje što nova vlast nema snage ili političke volje da tu priču privede logičkom kraju: pravično suđenje ili... odustajanje od optužnice.

 

Arkanovi (m)učenici

 

 

Neki fudbalski ljudi doživljavaju pravu ekstazu što su se Orlovi plasirali na Svetsko prvenstvo. Kasnije će, kao po nekom nepisanom pravilu, doživljavati anatemu, neretko i progon. Ali se svi mi koji volimo fudbal moramo vratiti u našu čemernu fudbalsku stvarnost. A ta stvarnost bi se, u najkraćem, mogla ilustrovati činjenicom koja je ovih dana plasirana u javnost - da jedan naš prvoligaški klub nema novca da kupi poklon za rođendan svom kapitenu. I kako može šampionat biti regularan kada između sebe igraju timovi koji ulažu značajna sredstva, po 10 ili 12 miliona evra, i oni koji sakupljaju igrače po Košutnjaku bez ponuda i angažmana.

Posebna priča je Zajednica Super lige koju trenutno vode Branislav Babarogić, Nikola Džomba i Dragiša Binić. Prvi je bio član one tragično neuspešne uprave Crvene zvezde, koju je predvodio Den Tana, čovek koji je za osam meseci uvećao dug crveno-belih za šest miliona evra.

Nikola Džomba, navodno finansijer Hajduka iz Kule, poznat je javnosti kao mali od kužine Željka Ražnatovića Arkana.

Tu je zaradio neke pare, pa se sakrio u fudbal, u kulski Hajduk, kojeg navijači masovno bojkotuju upravo zato što je na njegovom čelu kontroverzni Džomba. Taj Džomba menja trenere kao papirne maramice, počesto i sam vodi ekipu, iako time prkosi svim pozitivnim propisima fudbalske organizacije - jer naprosto nema trenersku licencu. I dok se drugi treneri rigorozno kažnjavaju zato što nemaju potrebne trenerske kvalifikacije, Džomba rukovodi tom istom zajednicom pa za njega - nikakvi propisi ne važe.

Drugi potpredsednik Zajednice, Dragiša Binić, hapšen je u akciji Sablja. Poznat je iz afere obračuna pištoljima sa svojim egzekutorima, ali mu to ne smeta da predvodi (kao funkcioner) kruševački Napredak i da u isto vreme rukovodi Zajednicom superligaša, odnosno elitnim takmičenjem.

Kakav se to, u stvari, nameće zaključak o domaćem fudbalu? Pa, jedan jedini - da je on raj za kriminalce!

Ili kako se to kolokvijalno kaže, za ona sumnjiva lica koja slobodno šetaju u nedostatku dokaza protiv njih.