Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Čiji si ti mali

 

Milovan Brkić

 

Kada sam krenuo u osnovnu školu sretao sam usput starije ljude. Pozdravljao bih i znane i neznane skidanjem kape i sa - dobro jutro, ili dobar dan. Tako su me učili. Nepoznati ljudi bi me pri susretu obavezno pitali - čiji si ti mali?

U početku sam stidljivo izgovarao majčino ime, jer sam rano ostao bez oca. Neki seljanin je znao da se na ružan način raspituje o njoj. Seljaci su, neka mi bude oprošteno, često životinjski surovi i nemilosrdni prema nejakima. A izgleda da je to i inače tako u životu.

Ne znam kako su druga deca reagovala na pitanje - čiji si ti mali, ili mala, ali ja sam, razmišljajući kako da se spasem nelagode, počeo da, zavisno od pitaoca, dajem lažne odgovore. Da zametnem tragove zbog svoje dečačke nemoći da im uzvratim.

Dugo nisam razumeo tu želju da saznaju - odakle si, od kojih si i čiji si. Život mi je potvrdio da to nije slučajno. To pitanje prati i ceo moj život.

Kada sam kao osamnaestogodišnjak počeo da pišem tekstove koji su uznemiravali javnost, i one koji su moje tekstove čitali s velikim odobravanjem i one koji su bili meta napada, mučilo ih je isto pitanje - čiji sam, ko iza mene stoji, za koga radim...

Kada sam iždžikljao, oko mene su počele da se grabe tadašnje bezbednosne službe. Svaka od njih me je đavolski pritezala, očekujući da potpišem protokol o saradnji, tako da sam često pod tim teretom posrtao. Ipak, ustajao sam, išao dalje. Nisam imao odstupnice.

Pre neku godinu, Služba državne bezbednosti je nakratko otvorila dosijea građana koji su bili pod prismotrom. Od novinara, samo smo Gordana Suša i ja bili pod nadzorom.

Šef kontraobaveštajnog odeljenja opisao me je, za mene, neobičnim rečima: "Lukav je, prepreden, vrlo uljudan, vešto koristi nezadovoljstvo pojedinih grupa u službama bezbednosti, i informacije koristi tako vešto da se stvara utisak da je 'opasan igrač', jer iz sukoba službi  dobija informacije i gradi infrastrukturu informatora unutar samih službi..."

Prošle nedelje kolega Vislavski saopštava mi da se jedan njegov prijatelj raspitivao da li, možda, on nije autor teksta o novosadskim tajkunima, saopštavajući mu da oni znaju da ja odavno radim za englesku obaveštajnu službu! Znatiželji kolege Vislavskog nisam udovoljio, odgovarajući mu starom frazom da ne prodajem kikiriki već informacije.

U knjizi bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića ("Povlenske magle i vidici"), navodi se da sam ga, tri meseca uoči ubistva premijera Đinđića, posetio predlažući mu da smaknemo premijera! On se, piše, i danas pita koja služba iza mene stoji!

Svako ko razmišlja svojom glavom, ko nije kišna glista i ne skida gaće da bi preživeo, napredovao, u Srbiji je sumnjiv. Ili je lud ili policajac. Valjda samo ove dve kategorije imaju pravo da slobodno i nekažnjeno pričaju. Ostali moraju da drže jezik za zubima. To je već genetika.

Često me, u polušali, prijatelji pitaju koliko je ljudi palo od mojih javnih radova.

Poslednji put im odgovaram, kao što sam odgovorio i bivšem ministru Mihajloviću, da iza mene možda neki i stoje, a da iza njega i njemu sličnih - leže.

U mojim javnim istupanjima nikada nije bilo ničeg ličnog. Ravnao sam se prema večnim vrednostima, i to je mera mog života.

Kako sam se osećao delajući u ovakvom okruženju? Odgovorio bih: "A tuga je moja  velika, velika k'o Rusija."