Natrag

Druga strana

Druga strana

 

Bal pod maskama: Višepartijska diktatura u demokratskom kostimu

 

Od nastanka bez prestanka

 

Punih dvadeset godina u Srbiji postoji takozvano višestranačje, što bi trebalo da bude  prirodna posledica stalnih težnji srpske države i njenih građana za najvećim dometima slobode i demokratije. Mada je ovo teorijski tačno, a postoji i na papiru, u realnom životu nije tako...

 

Nikola Vlahović

 

Nedugo nakon svrgavanja Milovana Đilasa, jednog od vodećih komunističkih apostola predratne i posleratne Jugoslavije (izbačen iz partije na plenumu 1954. godine), Tito se raspitivao kako sada živi njegov dojučerašnji najbliži saradnik: "...Drugovi, kako je Đidu bez partije, kako živi bez nje?" Jer, treba znati, u ono vreme života van partije kao da nije ni bilo.

Partija je bila sve. Komunizam je sahranio svaku nadu da Bog uopšte postoji, i tu ogromnu prazninu trebalo je popuniti. Prirodna ljudska potreba da veruje u nešto, odmah je dobila odgovor iz kancelarija Titove agitacije i propagande (ondašnji Agitprop). Sam Milovan Đilas, pre nego što će se javno odreći sopstvene ideologije, napisao je parolu epohe: Ne vjerujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa!

Nepunih pola veka kasnije, Slobodan Milošević, čovek koji je (zlo)upotrebio i komunizam i nacionalizam, kao i svaki genije destrukcije, oseća potrebu za kakvom-takvom političkom opozicijom. Zapadu je trebalo predstaviti njegove demokratske težnje, a Istoku ionako nije trebalo ništa objašnjavati...

 Ondašnji šefovi tajnih i manje tajnih službi rastrčali su se po Beogradu i drugim gradovima, osnivajući dobar broj tadašnjih opozicionih partija. U većinu od njih su se i učlanili.

Počela je zabava. Karnevalska Skupština Srbije iz ranih devedesetih bila je najbolje alternativno pozorište sa najboljom podelom uloga u istoriji ove lepe umetnosti. Zavesa nije padala godinama. Kako tada, tako i danas. Režim je pao, ali pozorište nije. Nasleđene partije nastavile su da žive, sa ili bez svojih osnivača. Problem je bio samo u njihovoj svrsi. Stvoren je opet jedan sistem u kome života van partije nema.

Više od pedeset godina nakon Titovog pitanja "Kako je Đidu bez partije", problem tek postaje aktuelan. Ova, 2010. godina, biće vreme prestrojavanja unutar vodećih srpskih stranaka. Sve je tu podložno promeni osim bolesnog odnosa vođa-sledbenik. U to niko ne sme da dira. Autokratija se podrazumeva.

U martu mesecu će biti osnivačka skupština SNS, a u maju izborna skupština Dinkićevog političkog preduzeća po imenu G17, ali i osnivački kongres Unije regionalnih stranaka, koju će takođe on da predvodi. Spremio je Dinkić svoju političku odstupnicu tako što je ideju političke integracije južnih i istočnih delova Srbije prigrlio kao svoj lični projekat. Njime može, u svakom momentu, da preokrene eventualni poraz G17 u svoju pobedu, u politički opstanak, pa ako treba i u pepeo iz koga će on kao ptica feniks da ponovo poleti. Konačno, to može da bude i finansijski korisno za opstanak G17, jer ako se iko bude okoristio od predtpristupnih fondova Evropske unije za razvoj nerazvijenih područja, to će biti upravo on i njegova stranka.

 Do kraja 2010. godine desiće se kongresi i izborne skupštine demokrata, socijalista i radikala... 

Na tek održanoj desetoj po redu izbornoj skupštini Demokratske stranke Srbije, izabrano je novo rukovodstvo. Novi je opet Vojislav Koštunica, koji je bio i jedini kandidat za predsednika.

 U izbornoj godini u Demokratskoj stranci, jedino nema dileme o tome ko će biti  predsednik. Biće to opet Boris Tadić koji je više puta upozoravao članove svoje stranke da funkcije nikome nisu garantovane.

Srpska napredna stranka koja, barem za sada, ima dvoglavo rukovodstvo, do današnjeg dana nikada nije održala izbornu skupštinu, a bilo je barem dva pokušaja. Zašto nije, objasnio je na sebi svojstven način Aleksandar Vučić, rekavši kako je u oba slučaja taj događaj bio sprečen višom silom. Jednom je to bilo zbog dolaska ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, a drugi put zbog proglašene pandemije svinjskog gripa.

Nedovoljno ubedljivo, ali... 

Konačno, treba reći i to: princip stranačke licitacije kadrova za sve i svašta u Srbiji, jedini je na koji treba ozbiljno računati u budućnosti. Tim pre što je model starih dobrih konkursa, nadmetanja znanjem, kvalitetom i ostalim referencama, potpuno izgubio smisao pred obavezom partijske kvote. Reč je o nezapamćenoj višepartijskoj diktaturi izvan koje takoreći nema života. Stvoren je i termin "politička klasa", pokrenuta je inicijativa da narodni poslanici imaju pravo na penziju... Kad je, nakon rekonstrukcije zdanja bivše Savezne skupštine došlo do preseljenja narodnih poslanika, danima je trajao međusobni obračun izabranih predstavnika naroda oko toga gde će ko da sedi...

Života izvan partije nema. Da drug Tito ustane iz groba, i on bi se čudio kako ove neogranizovane mase uopšte žive.

 

 

 

IN MEMORIAM

 

   U nedelju, 14. februara, na odeljenju kardiologije Urgentnog centra u Beogradu, u četiri sata ujutru, prestalo je da kuca srce našeg novinara Nikole Simića. Vest nas je zatekla nespremne da u nju poverujemo. O Nikolinoj smrti porodica je obaveštena nakon osam sati, i to od lekara koji ga je operisao i koji im se javio sa skijanja da im saopšti da je njegov pacijent umro... Naš urednik Miroslav Vislavski u sledećem broju podsetiće naše čitaoce na život i besmrtno delo našeg kolege, doajena u sportskom novinarstvu i nepokolebljivog borca protiv sportske mafije.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane