Natrag

Muljatori

Muljatori

 

Tuče i špekulacije: Krasti se sme samo po određenoj  proceduri

 

 

Berzanski indeks bolova u duši

 

 

Srbolek i hotel Prag, naizgled, nemaju nikakve sličnosti, ako se ne zna da su ih kupila i u propast odvela dvojica poznatih perača prljavih para: Jovica Stefanović Nini i Tomislav Đorđević

 

Milan Malenović

 

Srpska ekonomija je mala bara puna krokodila u kojoj se uvek nađe i poneka nadobudna individua uverena da može da ubedi sve oko sebe kako pliva u plitkoj vodi. Jedan od takvih likova je Tomislav Đorđević, donedavni vlasnik beogradskog hotela Prag, ali i još ponečega u ovoj našoj zemlji.

Đorđević je 12. jula 2007. kupio 70 odsto hotelskog preduzeća Prag, za šta je Agenciji za privatizaciju trebalo da plati 850 miliona dinara u šest godišnjih rata. Pre toga je isti taj Đorđević već kupio DTD Ribarstvo iz Petrovaradina, YUCO hemiju iz Bačkog Jarka, HUP Novi Sad AD, Ribarsko gazdinstvo AD iz Beograda, hotel Novi Sad i hotel Fontanu u Vrnjačkoj Banji. Godinu dana posle Praga, Đorđević je kupio Agroindustrijsko preduzeće Njegoš iz Lovćenca kod Malog Iđoša. Za ovo preduzeće koje je imalo 2.300 hektara poljoprivrednog zemljišta, fabriku cigle, prehrambenu fabriku, poljoprivredne objekte koji se prostiru na 18 hektara, pomoćne zgrade na 3.300 kvadratnih metara, kao i 1.700 kvadrata stambenog prostora, zatim 42 hektara građevinskog zemljišta, 70 hektara zemljišta van građevinskog područja, kao i veliki broj poljoprivrednih mašina, pa čak i postrojenja za prženje kafe, Đorđević je platio 1,23 milijarde dinara. U međuvremenu se uglavio i u PPK Sonta AD.

Neke od ovih firmi Đorđević je kupio na svoje ime, neke je pazario preko Arious Ltd sa Devičanskih ostrva, a neke je nabavljao posredstvom trećih lica.

Ranije je bio predsednik Upravnog odbora YUCO banke, a onda je postao suvlasnik i član UO Meridian banke. Dugogodišnji je prijatelj sa Božidarom Đelićem, koji je dao nemerljiv doprinos ne samo osnivanju Meridian banke već i njenom prelasku u okrilje francuske Credit Agricole banke. Član UO Credit Agricole u Srbiji je i Zoran Drakulić, još jedan lik sa spiska srpskih tajkuna.

Bankar koji voli da taba

Đorđević je poznat po tome što u svom radu primenjuje klasične mafijaške metode. Istovremeno, kada je kupio Prag Đorđević je ostao bez hotela Fontana u Vrnjačkoj Banji, čiju je privatizaciju raskinula Agencija. Vlado Nikolić, predstavnik Biroa za razvoj malih i srednjih preduzeća, doputovao je krajem septembra 2007. u Vrnjačku Banju kako bi pomogao da se formira novi UO Fontane. Sat vremena pre početka sastanka u kancelariju v.d. direktora Gorana Kneževića ulazi grupa mišićavih i kratko ošišanih momaka. O ostalom priča nastradali Nikolić:

"Sa njima je bio Novosađanin Tomislav Đorđević. On je pokazao rukom na mene, a njegovi ljudi su počeli besomučno da me tuku. Bilo ih je šestorica. Udarali su me rukama i nogama po glavi i telu. Nekoliko minuta su me tukli, a onda su napustili kancelariju. Brzo je došla i policijska patrola, a mene su prijatelji i saradnici dovezli u Kraljevo na lekarske preglede."

Za poslovanje po čikaškoj metodi Đorđević je prošao nekažnjeno. Ne ide da se intimni prijatelj Bože Đelića vucara po zatvorima.

Kao naknadu za silno maltretiranje i stresiranje prilikom oduzimanja Fontane, država Đorđeviću prepušta Hotelsko preduzeće Prag sa istoimenim hotelom u Beogradu. Da se radi o nadoknadi za duševnu bol, a ne o pravom poslu, govori prosto upoređivanje sa nekim drugim, sličnim privatizacijama. Upola manji hotel Exelzior, isto u centru Beograda, prodat je za 610 miliona dinara, dakle samo knap 250 miliona jeftinije od Praga.

Zahvaljujući medijskoj pažnji koju je probudio Miša Omega, 22. januara 2010. raskinuta je privatizacija sa velikim brojem kupaca, a na toj listi se našao i hotel Prag. Međutim, hotel neće biti oduzet od Konzorcijuma koji je predvodio Đorđević i koji je u leto 2007. kupio to hotelsko preduzeće, već od IB Investment d.o.o., koji je, kako prikazuje Centralni registar za hartije od vrednosti (CRHOV), 13. januara 2010. kupio 70 odsto akcija.

IB Investment d.o.o. iz Novog Sada, Braće Ribnikar 6, za nominalnog vlasnika ima Grka Michaila Sapountzogloua, ali za direktora ima Josipa Selešija, ranijeg direktora informatičkog sektora Meridian banke! Duo Đorđević-Seleši, međutim, i pored poništenja privatizacije ima bar još 15 odsto vlasništva u Pragu. Krajem 2009. kompanija Arious Ltd je sama, ali i preko povezanih lica (Danijela Kovač i Ljubiša Savić) počela da kupuje sve akcije Praga koje bi se pojavile na Beogradskoj berzi, i to po daleko nižoj ceni od tržišne.

Razlog zbog kojeg su mali akcionari panično prodavali svoje akcije u bescenje, bila je i informacija iz leta 2009. da Agencija planira da raskine privatizacioni ugovor, jer većinski vlasnik nije nastavio primarnu delatnost. Drugi razlog je loptanje akcijama u četvorouglu Konzorcijum-Arious-Kovač-Savić tako što bi se tržište preplavilo akcijama Praga, a čim je ponuda veća od tražnje cena pada.

Celokupna poslovna ideja mafijaša Đorđevića u ovoj operaciji veoma je jasna. On i njegova bratija i dalje su vlasnici 15 odsto nečega što na tržištu nekretnina vredi skoro 70 miliona evra, ako ne i više. Istovremeno, igrajući se hotelijera i berzanskih špekulanata, oni su oprali bar 15 miliona evra svojih kriminalnih nalogodavaca.

Samo motkama može da bude oteran

U odnosu na Prag, situacija u Srboleku AD je nešto drugačija, mada ništa povoljnija za zaposlene i male akcionare. Ovo preduzeće je u pravoj noćnoj akciji kupio dvojac Jovica Stefanović Nini i Miodrag Kostić Kole. Bugarska Sopharma je te 2006. dala ponudu od 900 dinara po akciji, ali su Nini i Kole nudili kaubojski kome su kako hteli od 1.100 do 1.900 dinara. Dan pred završetak ponude cena je bila 1.900 dinara, istorijski maksimum. Čim su uzeli 50+1 odsto akcija, Nini i Kole ruše cenu na 600 dinara. U međuvremenu je ona dotakla i samo dno - 65 dinara.

Pre privatizacije je Srbolek bio treća po veličini veleprodaja medikamenata u Srbiji. Za poslednje tri godine plate zaposlenih su se prepolovile, a ni tako umanjene ne stižu redovno, u magacinima se gomilaju proizvodi nepoznatih proizvođača sa rokom upotrebe koji je istekao, a računi su u stalnoj blokadi - u jednom trenutku i za celih 342 miliona dinara. Radnici štrajkuju tražeći da im se isplate zaostale zarade i naknade za prevoz, kao i da poslodavac uplati doprinose, naknade za bolovanja i sindikalne članarine krajnjim korisnicima, koje su već odbijene od bruto zarada.

Kole je relativno brzo napustio ovaj brod koji tone, prepuštajući svoj udeo preduzeću Marko Plus d.o.o.. U međuvremenu je, izgleda, jedini vlasnik, pored malih akcionara, Jovica Stefanović Nini. Zvanično, međutim, Nini nikada nije imao više od 24,99 odsto akcija, jer sa 25 odsto on mora ili da punudi preuzimanje većinskog udela ili, ako za ovo nema para, da svoje akcije ponudi na berzi.

Komisija za hartije od vrednosti je procenila da su Nini i Marko Plus povezana lica i naložila im da podnesu Zahtev za odobrenje objavljivanja Ponude za preuzimanje, ili da prodaju svoje akcije na Berzi do 20. decembra 2007. godine. Marko Plus je tada prodao svoje akcije Inveju, koji ih je kroz kastodi račune banaka vratio Niniju u vlasništvo.

Svoju poslovnu karijeru Nini je započeo u rodnom Nišu kada je od nekog iz političke strukture na poklon dobio 15 odsto vlasništva nad AIK bankom. Razlog za ovaj poklon bila je potreba tog nekog da uzme pare, a da se ne ofira u javnosti. Zbog svoje sklonosti ka mutnim radnjama Nini je već bio predmet sudske istrage, ali je 2003. posle plaćene kaucije pobegao iz zemlje i u inostranstvu sačekao da nastupi zastarelost. Tokom ilegalnog života kupio je preduzeće Jaka 80 Radoviš iz Makedonije. Preko ove firme Nini postaje većinski vlasnik Jugoremedije, odakle su ga radnici i mali akcionari bukvalno najurili motkama i drugim prigodnim alatom.

Koristeći pravo da na svoje ime i na otplatu od države kupi preduzeća, Nini je "privatizovao" dve firme, Tomako i Um pak, i ostao bez obe, jer nije plaćao obaveze.

Stručni konsultantski tim, koji je predvodio Branko Dragaš, napravio je u maju 2007. finansijsku analizu poslovanja Srboleka i novu procenu kapitala za potrebe Udruženja manjinskih akcionara u kojoj je vrednost jedne akcije procenio na 60 evra. Još tada su manjinski akcionari upozoravali, ukazujući na diskrepantnost procenjene vrednosti i onoga šta se dobija na berzi, da većinski vlasnik nedomaćinski posluje.

 

Pouzdano pranje

 

"...Smatramo da Jovica Stefanović posle neuspeha u privatizaciji drugih preduzeća u Srbiji ima nameru da zaduži Srbolek a.d., da smanji vrednost preduzeća, da izvuče kapital iz preduzeća prodajom hipoteke i da na taj način nanese ogromnu štetu ostalim akcionarima", navode manjinski akcionari u svom javnom pismu od 29. oktobra 2007. "Napominjemo da je poslovanje preduzeća katastrofalno loše, da proizvodnja permanentno pada, da se radnici šalju na prinudne odmore i da je čitav scenario pripremljen kako bi se pokazalo da Srbolek ne može dalje da posluje i da je jedini spas u prodaji nekretnina i preseljavanju proizvodnje na neko drugo mesto."

U međuvremenu Nini besomučno zadužuje i krčmi Srbolek. Jasno mu je da Agencija za privatizaciju ne može ništa da preduzme, jer je on svoj udeo kupio na berzi. Ni ostalih državnih organa ne mora da se plaši, budući da se već više puta pokazao kao pouzdan partner preko koga političari mogu da operu pare, a da se to nikada ne sazna u javnosti.

Kao poslednnji dragulj biće prodata upravna zgrada sa prostranim placem između beogradskih ulica Sarajevska i Savska, procenjena na više od 10 miliona evra. Dovoljno da Nini naplati svoju uslugu.

 

 

 

 

Peremo sve sume

Šema pranja para, odnosno ubacivanja ilegalno zarađenog novca u legalne tokove, veoma je jednostavna. Dovoljno je da neki ulični narkodiler zakupi bilo kakav lokal (preferentno: kafanu ili restoran) i da moli Boga da mu ne uđe nijedna mušterija. Na kraju radnog dana on sedne, otkuca u fiskalnoj kasi nepostojeći promet od npr. 1.000 evra (koliko je tog dana zaradio prodajom droge na ulici), knjigovođi naloži da sravni stanje u magacinu, a isečke iz kase i "pazar" odnese u banku i još plati PDV. On je na taj način stekao kapital čije je poreklo proverljivo i koji dalje može legalno da obrće.

Isti je princip pranja miliona evra. U slučaju Tomislava Đorđevića prednost je u tome što su njegovi nalogodavci u inostranstvu, pa nije potrebno ni formalno bavljenje nekom delatnošću. Za investicione fondove sa pustih ostrva dovoljan je berzanski isečak o prometu akcijama (skoro uvek između povezanih lica), da bi se to kao legalna dobit prikazalo na računu nekog mafijaša iz belog sveta.

 

 

Neka se spremi BIP

Beogradska industrija piva je nekada punila preko milion boca različitih napitaka dnevno. Onda je konzorcijum kompanija Alita iz Litvanije i Junajted nordik berverdžis (Unated Nordic Beverages) iz Švedske kupio u oktobru 2007. godine 51,9 odsto kapitala BIP-a za 21,4 miliona evra.

Kupac se obavezao da će u prve tri godine u fabriku da investira 5,1 miliona evra, što znači da rok ističe ove godine. Ukoliko se to ne desi, sledi raskid ugovora i ide se na novi tender.

Kupac do danas nije ništa investirao, jer zbog svetske ekonomske krize nije uspeo da dobije kredit. Sada se razmišlja o delimičnoj prodaji BIP-ove imovine kako bi se sakupile pare za obavezne investicije.

Nisu strani investitori ništa pošteniji od domaćih tajkuna.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane