Do koske

 

Srbija ponavlja devedesete: Suočavanje sa posledicama bespogovorne vere u jednog čoveka

 

Ostariti sa Borisom!

 

Srpski predsednik Boris Tadić aktivan je i kao predsednik Demokratske stranke, mada po Ustavu Srbije stranačku funkciju ne bi smeo da obavlja. Ali šta je Ustav Srbije za gospodina Tadića! I ko je ta međunarodna zajednica koja od njega traži da ode sa vlasti? Ima on svoje milijarde, ima svoju stranačku mafiju. On veruje da moramo ostariti sa njim, dok će se on šepuriti u predsedničkom kabinetu

 

Milica Grabež

 

 

Međunarodni centri moći duže vreme sa zabrinutošću gledaju na despotiju srpskog predsednika i njegovog kriminalnog okruženja, koji postaju pretnja da i Srbiju uvedu u dužničko ropstvo i stvore još jednu nestabilnu državu.

Sve je lažno u životu i ponašanju srpskog predsednika. Samo su pogubne posledice njegove politike i načina života stvarni. To najbolje znaju građani Srbije, od kojih najmanje polovina živi ispod granice siromaštva, a njegova službena saopštenja priznaje samo 700.000 gladnih usta.

Počev od lažne biografije srpskog predsednika, preko službenih izveštaja o njegovom zdravstvenom stanju i imovinskim prilikama, do tajnog nastupa prema međunarodnoj zajednici, predsednik Srbije je, na zaprepašćenje međunarodne zajednice, u Srbiju uveo specifičan vid diktature, organizujući najjaču mafijašku organizaciju na planeti, sa velikim finansijskim kapitalom, unutrašnjom strukturom, organizacijom i poretkom.

Tabloid je u dva teksta precizno opisao lažnu biografiju srpskog predsednika Tadića, koja je službeno saopštena na njegovom sajtu.

Na Vojnomedicinskoj akademiji predsednik Tadić je dva puta operisan. Vođa tima hirurga bio je načelnik VMA general Miodrag Jevtić. Predsednik boluje od lupusa, a ova sistemska imunološka bolest je vrlo teška i zahteva lečenje pod posebnih režimom ishrane i života, kao i stalni nadzor lekara.

I pored činjenice da u Srbiji radi 28.000 lekara, i da svaka medicinska sestra i prosečno obrazovan građanin može lako, po predsednikovom izgledu i ponašanju, zaključiti da sve lošije izgleda i da je bolest u progresiji, predsednik Tadić nam cinično poručuje da je zdrav kao dren, da može da primi vakcinu (a zapravo destilisanu vodu), da je dobrovoljni davalac krvi (Bože, da li je moguće da su njegovu krv dali nekom kome je neophodna zdrava crvena tečnost...). Ako misli da može da prevari građane Srbije, da li su strane obaveštajne služe nesposobne da se upute u njegovo zdravlje?

Ko laže taj i krade, kažu.

Srpski predsednik saopštio je podanicima da na svom računu u banci (nije rekao kojoj) ima samo 55.000 evra ušteđevine, koju je dobio od roditelja!

To nam kaže predsednik Tadić, i ne pocrveni. Kod njega nema ni srama ni stida.

Samo američka administracija ima precizna saznanja da je srpski predsednik težak najmanje dve milijarde evra! Nema većeg posla u koji se on ne ugrađuje! On posluje na sve strane. Iako teško ophrvan bolešću, predsednik samo grabi, kao da će taj novac moći da ponese u grob i kupi sebi mesto u raju.

Od kada je u oktobru 2000. godine postavljen za ministra za telekomunikacije tadašnje Vlade Savezne Republike Jugoslavije, gospodin Tadić počinje da razmišlja o velikim novcima. Od Bogoljuba Karića dobija deset miliona dolara da mu ostavi u većinskom vlasništvu kompaniju Mobtel. Odmah odlazi u Izrael, nudeći svoje usluge oko trgovine telekomunikacionom vojnom opremom, posredništvom u plasiranju kapitala... Tadašnji premijer Srbije Đinđić smenjuje gospodina Tadića sa ovog mesta.

Danom kada je izabran za ministra odbrane, 17. marta 2003. godine, Boris počinje da pljačka Srbiju obema rukama. Surovo, halapljivo, besprizorno...

Što je srpski predsednik bogatiji, građani Srbije sve su bliži rubu života.

Američka administracija odlučila je da više u Evropi ne podržava diktatore. Pustila je niz vodu Viktora Juščenka u Ukrajini, Mihaila Sakašvilija u Gruziji... Obojica su za svog mandata opustošili svoje države, a njene građane okrenuli protiv SAD.

U Evropi su ostala još dva diktatora-biznismena: srpski predsednik Tadić i crnogorski premijer Đukanović. Prvi se ne obazire na zahtev iz inostranstva da napusti dužnost, drugi je racionalan i priprema se za civilni život.

Srpski predsednik je svoju Demokratsku stranku, čiji je neustavni predsednik, stvorio kao mafijašku organizaciju.

Mafija je način života i profit ostvaruje od potkradanja države, njenih fondova, a ne od pljačke građana. Na hiljade Tadićevih partijskih kolega, počev od opština, gradova i na republičkom nivou, nemilice pljačkaju budžet, javna preduzeća, prodaju društvena i državna preduzeća i imovinu, kupuju preduzeća bez prebijene pare, vlasnici su banaka, kontrolišu tendere za nabavku vojne opreme, automobila, robnih rezervi... Imovina Tadićeve mafije procenjuje se na oko dvadeset milijardi evra!

Srpski predsednik, koji kontroliše rad premijera i svih ministarstava, tîkom svojih predsedničkih mandata zadužio je Srbiju za dvadesetak milijardi! Srbija je u tom periodu dobila nekoliko milijardi donacija i pomoći! Polovinu ovog novca srpski predsednik i nekoliko stotina njegovih saradnika stavili su na svoje račune, ali je američka služba to otkrila i svaki račun našla!

Parajlije srpskog predsednika nisu tajkuni. On nemaju preduzeća sa stotinama zaposlenih. Oni su samo društveno-politički radnici koju ubiraju novac. Oni nemaju poslovne zgrade, šljašteće reklame. Oni rade iz svojih kabineta, sa pozicije vlasti... To je posebna mafija, najopasnija u Evropi. Slična mafija dovela je Grčku do dužničkog ropstva. Iako u Koza nostri zvanoj DS i G17 Plus ima više frakcija, oni dišu jednom dušom!

Srpski predsednik godinama najavljuje obračun sa organizovanim kriminalom. I posle svake najave uhvate neke sitne ulične dilere, preduzetnike koji grcaju u dugovima, i optuže ih za navodnu utaju poreza. Predsednikova mafija, svakog dana, u svakom pogledu, sve više jača.

U ovom broju, na sledećim stranicama (4. i 5) opisujemo kako predsednikov kum Šuntanovac sa svojim kumom pljačka vojni budžet, preko nameštenih tendera, na kojima učestvuju i američke kompanije. Njihove pritužbe predsedniku Tadiću i specijalnom tužiocu ostaju mrtvo slovo na papiru. I takav predsednik želi da vlada doživotno Srbijom?

Ukoliko do kraja marta ne podnese ostavku, srpski predsednik suočiće se sa koordiniranom akcijom SAD i Evropske unije, koja ima za cilj da pokaže građanima Srbije koliko ovaj diktator ima para i šta je sve učinio protiv interesa Srbije, a u korist svog i džepova svojih mafijaških drugova.

Ukoliko bi on ostao na vlasti, milioni građana ostali bi bez života, umirući gladni, bosi, bolesni i nemoćni.

Molimo se Bogu da ne ostarimo sa Borisom.