Tabloid istražuje

 

Ekskluzivno: Organizovani kriminal "sa imenom i prezimenom" u Ministarstvu odbrane postaje fatalan za Srbiju

 

Dvojni udar ministra i njegovog kuma

 

 

Ministarstvom odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja. Ovo ne bi bila nikakva novost da u posao izvoza naoružanja i vojne opreme, pored privilegovanih kompanija registrovanih za spoljnu trgovinu naoružanjem i vojnom opremom, nisu debelo upleteni Ministarstvo odbrane i bivši pripadnici ovog ministarstva, u kojem se od početka 2005. godine do danas tenderi uglavnom nameštaju. O tome iz samog epicentra kriminalnih zbivanja piše pukovnik Milan Jovanović, čiju fotografiju ne objavljujemo iz razumljivih razloga   

 

Milan Jovanović

 

Ministar odbrane Dragan Šutanovac svestan je činjenice da jedino neposrednim uticajem i kontrolom nad proizvodnjom i prodajom naoružanja i vojne opreme (NVO), direktnim odlučivanjem, uticajem i kontrolom nabavke vojne opreme za potrebe Vojske i Ministarstva, te direktnim uticajem na rasprodaju vojne imovine može dobro da se zaradi samo ako se sve to prikaže kao da se radi o reformi Vojske i ako se takve aktivnosti stave u zakonske okvire bez obzira na to što je sve to protiv državnih interesa.

Da bi to postigao, ministar odbrane sa svojim najvernijim saradnicima brižljivo planira, priprema i režira poteze.

To se, pre svega, odnosi na agresivan medijski nastup (podela ključeva za stanove, ispraćaj regruta u vojsku, često davanje izjava medijima kako rejting vojsci raste, kako je u vojsci najmanje kriminala i sl.), pojavljivanje u TV emisijama (poput "Balkanske ulice" i drugih), koje mu organizuje portparol za informisanje Ministarstva odbrane Petar Bošković, inače prototip oficira kakav ne treba da postoji ni u jednoj vojsci a kamoli u srpskoj.

Dalje, svakodnevno uništavanje Vojske i odbrambene moći zemlje uspeva da prikaže kao reformu Vojske; neposredno i nezakonito utiče na nabavku i prodaju vojne opreme i sredstava svodeći sve to preko stručnih službi u zakonske okvire.

Šutanovac dovodi i kuma Iliju Pilipovića na mesto pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse (za koga u kuloarima Ministarstva govore da je pomoćnik ministra odbrane za pranje para), uz istovremeno zamrzavanje njegovog radnog odnosa u Jugoimport SDPR-u, bez obzira na to što se radi o školskom primeru sukoba interesa; stavlja veći deo Ministarstva odbrane, Sektora za materijalne resurse i Uprave za snabdevanje u funkciju SDPR-a; donosi Uredbe o sredstvima posebne namene, čime je uspeo da ozakoni pljačku Vojske koju sprovodi sa svojim kumom.

 

Laži i prevare kao "vojna doktrina"

 

Umesto da sa novim ljudima, novim načelnikom, novim i starim kadrovima zavede red u finansijsko-materijalnoj sferi, da eliminiše nameštanje poslova, da ostvari velike uštede, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse Ilija Pilipović, sa svojim ljudima kojima to inače nije nadležnost, a pod budnim okom ministrovih partijskih cenzora, vodi takvu kadrovsku i drugu politiku ostvarujući time uvid i uticaj nad svime i nad svakim pripadnikom Sektora za materijalne resurse, Uprave za snabdevanje pa i šire u okviru Ministarstva i Vojske Srbije. Pod njihov uticaj su, među ostalima, pali i vojno-bezbednosni, materijalno-finansijski i drugi inspekcijski vojni organi.

Ljudi od znanja iz Sektora za materijalne resurse i Uprave za snabdevanje koji upozoravaju ili su upozoravali da je u njihovom sektoru-upravi na delu organizovani kriminal i amaterizam, da je najveći deo vojnog budžeta dat na raspolaganje nestručnim ljudima, da se njime nezakonito raspolaže i da se takvom politikom i kadrovanjem ne može očekivati ni korak napred u kvalitetu i reformi Vojske, odmah se bez ikakvog objašnjenja - uklanjaju. Bezbednosni, materijalno-finansijski i drugi vojno-inspekcijski organi, i posebno određeni poverljivi stručni organi, navedene pojave minimiziraju, zataškavaju, naknadno ih prilagođavaju dovođenjem potrebne dokumentacije u zakonske okvire.

Odmah po stupanju na dužnost, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse okružio se poltronima (pukovnik Željko Savić, pukovnik Miodrag Filipović, pukovnik Predrag Jovičević, potpukovnik Dragan Mikša i drugi) i dojučerašnjim saradnicima (gospođa Mirjana Milojković i drugi) iz Geneksa i SDPR-a, raspoređujući ih na najodgovornija mesta u sektorima i odeljenjima. Po dolasku na takva mesta oni dobijaju (a i sami sebi pridaju) mnogo veći značaj i ovlašćenja nego što ih imaju. Polazeći sa pozicije sile, postali su  dokaz da je iznad zakona moguće biti bez ikakvih posledica i za to biti još debelo nagrađen ili unapređen, da je moguće biti ekstremno korumpiran a istovremeno ne kršiti nijedan zakon.

 

Ja tebi, ti meni

 

Od 2005. godine, a posebno nakon dolaska Ilije Pilipovića na mesto pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse, pod njegovim direktnim uticajem (iako to nije njegova nadležnost), a u organizaciji Uprave za snabdevanje, sprovedeno je više pismenih nadmetanja, kako za prodaju NVO nepotrebnih Vojsci Srbije, tako i za nabavku vojne opreme potrebne Vojsci Srbije.

Ova nadmetanja su prava farsa. Kroz formulu "IMT" (Ima li Mene Tu?!) u funkciji su stvaranja zakonske mogućnosti da se zarad ličnog interesa i provizije posao dodeli unapred određenom i dogovorenom favoritu. Dolaskom Ilije Pilipovića na mesto pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse, pukovnika Srđana Novakovića (povodom Dana državnosti i Vojske Srbije unapređen u čin brigadnog generala), dolaskom pukovnika Željka Savića na mesto načelnika Uprave za snabdevanje, gospođe Mirjane Milojković na mesto direktora Direkcije za snabdevanje u Upravi za snabdevanje, pukovnika Miodraga Filipovića za načelnika Odeljenja uvoza i izvoza u Upravi za snabdevanje, potpukovnika Predraga Jovičevića (povodom Dana državnosti i Dana Vojske unapređen u čin pukovnika) za načelnika Odeljenja za finansije u Upravi za snabdevanje, potpukovnika Dragana Mikše za referenta u Odeljenju za uvoz i izvoz Uprave za snabdevanje - to postaje pravilo.

Tender do tendera, komisija do komisije, koje se formiraju ličnim dogovorom stručnih referenata po principu "ja tebi ti meni".

Na strani komisionara i dobavljača vlada borba za angažovanje, naklonost i svesrdnu pomoć bivših pripadnika Ministarstva odbrane, Sektora za materijalne resurse, Uprave za snabdevanje, otimanje o pozicije ko bolje zna načelnika, ko je bliži kom zameniku, ko je s kojim referentom "na ti", čiji će novogodišnji poklon biti veći, skuplji, čije kancelarije će više odisati ukusom CPR Impexa, GIM-a, Evaca ili nekog drugog.

Sve postaje jasnije kad se pogleda gde su mahom angažovani neki dojučerašnji pripadnici Ministarstva odbrane, Sektora za materijalne resurse, Uprave za snabdevanje (pukovnici Veselin Rudić, Rajko Stevanović, Nebojša Sandić, potpukovnici Krsmanović i Ivanović...).

 

Ko kome čini, ko kome smešta

 

Pored kumova, razloga da se raduju imaju jedino pojedini članovi i predsednici komisija za pismeno nadmetanje, oficiri od struke - silom prilika "komercijalisti" - gurnuti u vode biznisa po pravilima "Ilija Pilipović", ne znajući često ni šta je to tenderska dokumentacija ili komisioni ugovor, ali dobro znajući ko stoji iza koje prodaje-nabavke, gde se odlučuje, ko je sve u igri i koliko u tom poslu mogu lično da budu "teški".

Da li će to biti keš, skupocena garderoba, sportska kola marke honda ili neki drugi bolji auto, plaćen odmor za celokupnu porodicu u egzotičnim letovalištima ili pak plaćanje troškova studiranja ili troškova lečenja za članove porodice, nije važno. Važno je da principi "IMT" ili "ja tebi ti meni" funkcionišu besprekorno i, gle čuda, podrazumeva se - isključivo "po zakonu".

Tako se beleži "zakonska" nabavka nove telekomunikacione opreme, kojom treba da se sistem veza uspostavi na novom frekvencijskom opsegu, a zbog izlaska iz frekvencijskog opsega koji koriste i civilni mobilni operateri. Prava je nepoznanica kako je izvedena ova nabavka i kolika je šteta naneta. Da li je to bilo po urađenom elaboratu, uz sagledavanje svih bitnih činjenica koje bi opredelile vrstu, kvalitet, tehnološki nivo opreme i slično, uz primenu normativa koji regulišu nabavku NVO (Pravilnik o opremanju sa NVO)? Koji je, po specijalnostima, bio sastav tima koji je definisao budući sistem veza i karakteristike potrebne opreme i ko je bio na čelu tog tima? Kako se došlo do zaključka o nabavci telekomunikacione opreme preko SDPR-a od proizvođača iz Francuske (Thales) i Izraela (Tadiran)?

Koji su bili kriterijumi u izboru ove opreme? Kolika je vrednost nabavljene opreme? Kolika je vrednost ugovora (prvih, osnovnih) koji su zaključeni 2007. godine? Koliko je izmena i dopuna ugovora bilo u periodu od zaključenja prvih ugovora do danas? Kolika je vrednost ove opreme po sada važećim ugovorima, nakon svih izmena i dopuna? Da li je u prethodnom periodu bilo izmena početnih specifikacija opreme i zbog čega je dolazilo do izmena specifikacija predmetne opreme (ako je bilo)? Da li se danas zna kako će izgledati budući sistem veza u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije? Da li ima problema u integraciji opreme dva strana proizvođača opreme i zbog čega su nastali problemi? Kako je predviđen sistem održavanja i unapređivanja opreme koja se svakodnevno razvija? Da li u tome ima problema koji se mogu očekivati u budućnosti? Da li u Republici Srbiji ima stručnjaka koji mogu da učestvuju u korišćenju, usvajanju i osvajanju novih tehnologija? Da li, po svim segmentima, u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije ima zadovoljavajućeg kadra koji će implementirati novu opremu?

 

Društvo od poverenja

 

Slede pitanja u vezi sa nabavkom sanitetskih vozila marke sitroen za potrebe Univerzijade 2009. godine (koja su posle Univerzijade ostala Vojsci Srbije) preko kompanije Jucit, čiji vlasnik je, kakvog li slučaja, takođe kum ministra odbrane Dragana Šutanovca (šteta nekoliko stotina hiljada USD).

Ko će objasniti nabavku, posredstvom SDPR-a, guma za točkove aviona, a da se ne zna po kojim kriterijumima su definisani složeni borbeni sistemi (šteta nekoliko stotina hiljada USD).

Ko će objasniti činjenicu da je, radi "viših državnih interesa", uz preko 30 odsto niže cene od onih postignutih na neposrednoj pogodbi, kompaniji Jugoimport Mont iz Podgorice dodeljena prodaja sredstava NVO suvišnih Vojsci Srbije (čist kriminal na najvišem nivou). Deo sredstava je izvezen ne na krajnju destinaciju predviđenu u izvoznim-uvoznim dozvolama, već je prodat švercerima, zbog čega je izvršni direktor Zoran Damjanović više dana proveo u istražnom zatvoru u Crnoj Gori i sudski postupak je u toku. Kako se može čuti, roba je uglavnom završila na Kosovu. Deo naoružanja je još u vojnom depou, sa zahtevom od MDI iz Podgorice (pravni naslednik Jugoimport Monta) da umesto njih, pošto su sada strana kompanija, izvozni posao izvrši CPR Impeks iz Beograda (do sada je šteta u ovom poslu nekoliko miliona USD).

Sa "zakonskom" osnovom je, a bez prethodnog učešća na pismenom nadmetanju i neposrednoj pogodbi (uz uslovljavanje od strane Ilije Pilipovića, iako to nije njegova nadležnost), i posredovanje kompanije Bulet iz Beograda (čiji Ľe direktor Nebojša Lojančić svojevremeno radio sa Ilijom Pilipovićem u SDPR-u... osnivač kompanije Bulet je ofšor kompanija sa Kipra, koja više ne postoji, a čiji je jedan od vlasnika i sam Ilija Pilipović) u dodeli prodaje municije (7,62x39) kompaniji Evaco iz Beograda (čiji je vlasnik strani državljanin Konrad Černčić, koji je takođe svojevremeno radio sa Ilijom Pilipovićem), uz nametanje ino-kupca po mnogo nižim cenama od one koju je Evaco imao sa drugim ino-partnerom (šteta nekoliko miliona USD)!

 

Nezakonito obaveštavanje privilegovanih

 

Izvori detaljno upoznati sa načinom na koji se tenderi u Ministarstvu odbrane realizuju, kažu da je najnoviji primer montiranog tendera onaj za prodaju pešadijskog naoružanja suvišnog Vojsci Srbije. Konkursna dokumentacija zavedena je pod oznakom pov. br. 423-101/08 od 23. novembra 2009. godine. Objašnjeno je da će se prodaja izvršiti nadmetanjem, prikupljanjem pisanih ponuda od domaćih preduzeća ili ponuđača. Oni se mogu pojaviti kao komisionari, odnosno da u svoje ime a za račun komitenta izvoze robu, ili kao kupci.

Pre nego što je tender raspisan pojavile su se informacije o količini naoružanja i cene. Tako su neke firme, među kojima i CPR Impex iz Beograda i MDI iz Podgorice, nekoliko nedelja ranije dobile spisak sredstava za prodaju, a pre slanja obaveštenja o otkupu tenderske dokumentacije, nekoliko dana ranije (19. novembra 2009) dobili su konkursnu dokumentaciju bez delovodnog broja, da bi im 23. novembra bila dostavljena nova konkursna dokumentacija zavedena pod istim delovodnim brojem kao i zvanična dokumentacija (pov. br.423-101/08 od 23. novembra 2009), koju je potpisao načelnik, pukovnik Željko Savić, ali bez pečata.

Istog dana su selektivno poslata zvanična obaveštenja za otkup navedene konkursne dokumentacije. Koliko su oni povlašćeni pokazuje i to što su već 27. novembra 2009. godine otkupili konkursnu dokumentaciju, a nekim drugim firmama su tek 27. novembra 2009. poslata obaveštenja, koja su primili 30. novembra i kasnije.

Po zakonu svi učesnici tendera moraju da budu ravnopravni, a u ovom slučaju toga nema. Pismeno nadmetanje se raspisuje pred samu Novu godinu računajući da će novogodišnji slavlje i pauza u radu sudova zbog reforme sudstva omogućiti da kompletna procedura prođe bez prigovora i nezapaženo, da imaju dosta vremena da u skladu sa važećom zakonskom regulativom naštimaju sve zapisnike, izveštaje, zamene ponude za privilegovane kompanije i da na miru čekaju svoj deo kolača, ako ga nisu primili unapred. Zar nije čudno da odmah nakon dostavljanja obaveštenja o rezultatima nadmetanja potpukovnik Dragan Mikša počinje da vozi automobil marke honda, sportski model.

Koliko je značajno među prvima imati informacije o detaljima tendera jasno je iz činjenice da favorizovani komisionari koji konkurišu za izvoz robe u inostranstvo, nezakonito, putem razlika u ceni ili navodno dodatnih radova - priprema, servisa, dogradnje - dobijaju stotine i stotine hiljada dolara. Jasno je da u ponudi moraju da navedu procentualni iznos komisione provizije, koja maksimalno može iznositi pet odsto od vrednosti dodeljene robe za prodaju izvozom. Njome se zakonski ostvaruje profit i pokrivaju troškovi izvoza - carinski, špediterski i bankarski. Pošto je na pomenutom tenderu početna cena bila oko dva miliona dolara, provizija iznosi najmanje 100.000 dolara. Međutim, kada tu robu prodaju inostranom kupcu, komisionari uvećavaju cenu između 30 i 50 odsto i sa tom razlikom se tale sa zaposlenima u Ministarstvu odbrane, carini, policiji. Tako se stvara klan usko povezanih švercera naoružanja.

 

Kriminal je vojna tajna

 

Simptomatično je to što se određene firme favorizuju iz tendera u tender. Među njima prednjači CPR Impex iz Beograda, ul. Makedonska br. 21, čiji je osnivač Petar Crnogorac, sin Svetozara Crnogorca, direktora za uvoz i izvoz u Zastava-oružju, sa sedištem u Bulevaru despota Stefana br. 12, Beograd. Interesantno je da su kancelarije oca i sina (Svetozara i Petra) na udaljenosti jedna od druge 50 do 100 metara; da su u pregovorima sa ino-partnerima na strani CPR Impexa, pored direktora Petra Crnogorca, učestvovali i predstavnici Ministarstva odbrane, Uprave za snabdevanje, potpukovnik Dobrivoje Ristić i direktor za uvoz-izvoz Zastava-oružja Svetozar Crnogorac (Petrov otac); da je za realizaciju ovih poslova Petar Crnogorac imao na vezi kako organe vojne bezbednosti, tako i upravnike skladišta i rukovaoce sredstvima odakle je roba predviđena za prodaju, predsednika komisije potpukovnika Dragana Mikšu i pojedine članove komisije (potpukovnika a sada već pukovnika Predraga Jovičevića, koji je predstavnik crnogorskog klana švercera Zorana Damjanovića, izvršnog direktora MDI iz Podgorice), pukovnika u penziji Veselina Rudića, bivšeg načelnika uprave za snabdevanje

Povlašćene firme su još i GIM, Bulet, Evaco iz Beograda kao i Meteor Stil iz Kragujevca. Ove firme su u povlašćenom položaju, jer ih zaposleni u Ministarstvu odbrane koji sprovode tender obaveštavaju kako bi mogli da nađu kupce.

S druge strane, ko god posumnja da je tender namešten i traži uvid u dokumentaciju, jedino što dobija jeste njegova ponuda koju je dostavio, a sve ostalo je - vojna tajna. Date primedbe i dobijene informacije o nepravilnostima u sprovođenju nadmetanja po tenderskoj dokumentaciji koriste se da se određeni zapisnici i izveštaji naštimaju, dovedu u zakonske okvire. Iz tih razloga ne saopštavaju ko su članovi komisije, ko je predsednik komisije, podatak kada je komisija počela da radi, kada je završila sa radom, rang-listu... Celokupan posao nakon otvaranja pisanih ponuda pa do davanja predloga o najpovoljnijem ponuđaču, kao i izveštaj komisije, radi jedan čovek (najčešće predsednik komisije - u ovom slučaju potpukovnik Dragan Mikša), koji je pripremao kompletnu konkursnu dokumentaciju i dogovorio se sa kolegama da budu članovi komisije. U ovom slučaju, posao izbora najpovoljnijeg ponuđača obavljen je bez ikakve unutrašnje kontrole i prisustva ostalih članova komisije pa je bila moguća zamena kompletnih ponuda, što je i urađeno, kao i nameštanje samog rezultata nadmetanja (šteta će iznositi nekoliko miliona dolara).

Zanimljivo je da jedino u srpskom ministarstvu odbrane ne dozvoljavaju ponuđačima da prisustvuju otvaranju ponuda, što omogućava pojedincima (predsedniku komisije) da nameštaju pobednika kako oni žele.

Nabrajati ovakve nepravilnosti u Ministarstvu odbrane moglo bi se unedogled, od tendera do tendera, uz pitanja ko, na kraju, može da rastumači sve ove zavrzlame koje dolaze iz Ministarstva, njegovog Sektora za materijalne resurse, Uprave za snabdevanje - oni koji znaju a ne smeju da daju odgovore, jer im sledi smena i degradacija, ili oni koji "ne znaju" i spremni su da se sa onim što "ne znaju" pojave u javnosti.

Ono što se u Ministarstvu odbrane, Sektoru za materijalne resurse, Upravi za snabdevanje  radi bez ikakvog tržišnog principa, vodi daljoj rasprodaji ugleda Vojske Srbije, ali i države Srbije.

Ovde, međutim, prestaje pitanje ko je odgovoran. Ovde počinje pitanje da li su takva vojska, takav ministar odbrane i takvo ministarstvo odbrane uopšte potrebni Srbiji.

 

 

 

 

Degradacija i samodestrukcija

 

U korak sa opštom svetskom ekonomskom krizom i opštim trendom degradacije koju je država sprovodila i još uvek sprovodi spram Vojske i samodestrukcije koju Vojska sama sebi čini, u Ministarstvu odbrane, posebno u Sektoru za materijalne resurse u Upravi za snabdevanje, deluje organizovani kriminal koji se ogleda u očiglednoj pljački vojne imovine i koja će zasigurno imati neželjene političke i druge posledice, kako za državu Srbiju, tako i za njenu vojsku.

 

 

 

 

 

Ministar odbrane i njegov kum Ilija Pilipović stavljaju deo Ministarstva odbrane sa Sektorom za materijalne resurse i Upravom za snabdevanje i namensku industriju Srbije u funkciju SDPR-a. Veći deo Ministarstva odbrane, uključujući ministra odbrane i pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse, postaje najveći promoter SDPR-a.

 

 

 

Pod neposrednu kontrolu, uticaj i zavisnost Šutanovac stavlja inspekcijske i bezbednosne snage Vojske, demagoški prikazujući da je to jedan od vidova civilne kontrole Vojske; omogućava delovanje organizovanog kriminala u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, što se vidi u očiglednoj pljački vojne imovine, i sve to lukavo prikazujući kao uspešno i zakonito delovanje.