IN MEMORIAM

 

NIKOLA SIMIĆ (1944-2010)

 

Čovek kojega se bojalo zlo

 

   Da li će odlaskom Nikole Simića odahnuti fudbalska mafija? Oni koje je javno prozivao i kritikovao kao fudbalske ljude zla, ljude koji su ogrezli u kriminalu, čašćavali su umesto za pokoj duše, sebi na zdravlje. Misle da je posao okončan njegovim silaskom sa životne scene

 

Miroslav Vislavski

 

Kao gromom pogođen bio sam zatečen vešću da je umro moj i naš drug, novinarčina Nikola Simić, kada me je 14. februara u 17.55 pozvao Miroslav Gavrilović, novinar Sportskog žurnala, i obavestio o tragediji novinarstva!

Zatečen sam bio strašnom vešću u situaciji kada sam prelistavao svoje i Nikoline tekstove objavljene u našem Tabloidu, koje ažuriram za skorašnje objavljivanje svoje knjige o borbi protiv nepravdi, kriminala i mafije u srpskom sportu. U magnovenju i bez jasnog cilja posegao sam za drugim telefonom u kome sam prvo zapazio poruku novinara Ljube Panića, Nikolinog sledbenika i miljenika iz mlađe novinarske generacije, koju mi je poslao u 15.15 a koja glasi: "Viki, ostadosmo bez drugara. Nikola je umro!"

Bože, da li je moguće? Zanemeo i u neverici primam još jednu poruku. Sada od Svetozara Čiče, fudbalskog trenera i Nikolinog velikog prijatelja i poštovaoca: "Umro je novinar Nikola Simić!". Zovem glavnog i odgovornog. Milovan Brkić je nedostupan... Njegovom zameniku Nikoli Vlahoviću javljam strašnu vest... Užasnut je i pita: - Zar naš Nikola? Bio je kod nas prekjuče... Jesi li proverio? Javiću Brkiću!

- Ne vredi, Nidžo, nedostupan je - odgovorih dajući do znanja da sam pokušao isto da učinim, svestan da u redakciji nisu znali za Nikolinu smrt. Vlahović kaže da će javiti redakciji i veruje da će Brkić biti obavešten. Zove me Tabloid. Urednik Dinić proverava pouzdanost informacije. U međuvremenu sam zvao Nikolinog sina Pavla. Jecam dok slušam žalosnu potvrdu i ponavljam: "Jako mi je žao... Zašto? Nije fer!" Pozvao sam zajedničkog prijatelja Zorana Šećerova, jednog od doajena pisane reči. U šoku je ponavljao: - To je nemoguće! Razgovarao sam sa njegovom suprugom danas oko 10.00. Ništa mi nije rekla. Kaže da mu je bolje nakon operacije...

Od Pavla saznajem da je sve bilo iznenada. Nikola se požalio da ima srčane tegobe. Kada su otišli u bolnicu, Nikoli su odmah urađena dva bajpasa. Navodno je postoperativni period bio u redu. Dva dana kasnije oko 04.00 zbog komplikacija na pankreasu (!?) nije imao odgovor na krizu koja ga je savladala. Punih osam sati je bio mrtav, a porodica je obaveštena tek kada mu je došla u posetu oko 12.00 časova... Poražavajuća istina... Još strašnije, doktor koji ga je operisao podnosio im je informaciju telefonom sa skijanja na Kopaoniku! Sram ih i sram ga bilo!

 

Nemušte reči

 

Sutradan, u ponedeljak, novi šok! Njegov list čiji je bio osnivač, Sportski žurnal, objavljuje na petoj (!?) strani u donjem uglu kratku vest da je umro Nikola Simić! Očekivao sam sutradan više poštovanja prema jednom od osnivača i novinaru po kome se prepoznavao "najtiražniji i najuticajniji sportski list na Balkanu". Da ne beše uvodnika iz Nikoline knjige "Fudbalska mafija u Srbiji", koji je potpisao Ratko Dmitrović, Žurnal bi smrt svog i novinarskog velikana propratio bez ijedne ljudske reči. Za razliku od ispraćaja onih koji su na svoju i nesreću pre svega svojih porodica otišli isto tako iznenada, Nikola Simić je otišao i na nesreću sportskog i novinarstva u celini. O drugima su punjene udarne stranice nekoliko dana, lamentirali su nad njima znani i neznani... Žurnal je to revnosno prenosio, odavajući poštu i pokazujući poštovanje prema upokojenom... Držane su im komemoracije, odavan minut ćutanja... Sve je to ljudski i za razumeti kada se dešavaju neočekivane, šokantne smrti ili kada smrt zatekne one za koje smatramo da su gotovo besmrtni... Konačno, radi se o činu poštovanja prema pokojniku i njegovom činjenju i delu. Zato ne da buni, već podstiče pobunu i gnev pravednih i poštenih prema onima koji su ispratili na neprimeren način odlazak sa životne pozornice novinara Nikole Simića, novinara koji bi morao biti uzor svima njima koji su ostali u listu njegove ideje i vizije. Sportski žurnal je pokazao, u tom slučaju, svoju neprofesionalnost i nekorektnost, a način na koji je ispraćen Nikola Simić može se smatrati uredničkim promašajem. E, to neka ide na dušu velikog retoričara i demagoga! Sram ih i sram ga bilo!

U drugom dnevnom sportskom listu sa tradicijom jugoslovenskog, koji je u Žurnalu dobio svoju (nelojalnu) konkurenciju, na četvrtoj strani takođe kratka vest da je "umro bard sportskog novinarstva - Nikola Simić". Lepo rečeno, ali ne i kome je namenjeno ili za koga je rečeno. Ili potpisnik ne poznaje Nikolu Simića ili ne poznaje značenje reči bard! A kada se za nekoga kaže nešto što nema blage veze sa njime, još u povodu upokojenja, onda je bolje ništa ne reći. Posebno kada se radi o novinarskoj gromadi kakav je bio Nikola Simić. Nikola je najmanje bio pesnik i poeta sportskog novinarstva! On je za sebe najčešće govorio da je Robin Hud sportskog novinarstva. Dakle, ne onaj koji je izašao iz pera Gilberta Henrija kao legendarni engleski junak koji je zaštitnik siromašnih i potlačenih, već sportski u srpskom fudbalu, koji je zaštitnih nemoćnih i zaplašenih! Tekstopisac ide i dalje i predlaže da se ustanovi nagrada "Hrabro srce" u povodu sećanja na Nikolu Simića. Predlažući "pametno" on prenebreže momenat da je Nikola poklekao na životnoj pozornici ni pred čim drugim do pred svojim srcem, kao i činjenicu da novinarski krugovi u Beogradu upravo za njega tvrde da je najveća novinarska prostitutka, da je korumpiran i da je neviđena kukavica. Sram ih i sram ga bilo!

 

Moral i poštenje

 

Smrt Nikole Simića je za novinarstvo u Srbiji nenadoknadiv gubitak! Otišao je iznenada, fajterski, na njemu svojstven način. Ponosno i uspravno kako je život živeo i profesiju radio. Bio je svoj - uvek i svuda. Na večni put je nakon opela u kapeli groblja na Bežanijskoj kosi ispraćen od njemu dragih, iskrenih, vernih, dobronamernih... Sahranjen je skromno, bez govora i licemernih zakletvi onih koji su profesionalni govornici i posetioci sahrana... Tu, u neposrednoj blizini parcele na koju se sahranjuju beskućnici. Ili oni koje lokalna samouprava sahranjuje ponekad i gole, jer nemaju nikog svog, a državu su im ogolili razni državoljupci, mafijaša ili kriminalaca kojima Nikola nikada nije podlegao ili ih se uplašio. Večiti Robin Hud srpskog sporta, fudbala posebno, i na taj način simbolično pokazuje svoju posebnost i osobenost. Njegov odlazak jeste gubitak, ali njegova pojava na novinarskoj sceni je kapital koji ne gubi vrednost. Što u primeru njegovog neizbrisivog dela, tekstova i knjiga, javnih nastupa i TV emisija koje su odisale neverovatnom energijom, što u onima koji su se na njegovom primeru nadahnjivali, inspirisali i profilisali na medijskoj sceni Srbije. Malo ih je, ali ih ima... Oni su garancija da ima nade. Svaka mu i svaka im čast!

Zadnjih godina svoga rada, mada u formalnom statusu penzionera, Nikola Simić je na TV SOS kanal britkom rečju, bez tabua i bez kompromisa, komentarisao nedeljna zbivanja u srpskom fudbalu i kritikovao protagoniste gluposti, korupcije i vaskolikih prljavština u fudbalu. Razumljivo je što je ova televizija u povodu iznenadne smrti velikana sportskog novinarstva nekoliko dana u svom programu podsećala gledaoce na neiscrpnu energiju, odvažnost, smelost i hrabrost Nikole Simića, novinara. Zato su svi pošteni i čestiti prijatelji sporta, fudbala posebno, ganuti inicijativom direktora ove jedinstvene sportske televizije, Dragiše Kovačevića, da ustanovi godišnju nagradu SOS kanala pod nazivom "Nagrada Nikola Simić"! Ona će biti i postati svojevrsni simbol i potsticaj odgovornom, istraživačkom, analitičkom, činjeničnom, odvažnom, smelom i profesionalnom novinarstvu. Ne samo zbog unapređivanja novinarstva. Više zbog reafirmacije etičkih, moralnih i životnih vrednosti koje je protežirao Nikola Simić u svom profesionalnom radu i životu i vrednosnih kriterijuma koji su se izgubili u mulju vrtloga koji nas vuče na dno u decenijama raskola i raspadanja - svakojakih! Svaka mu i svaka im čast!

 

Moć, korupcija i sila

 

Po čemu se razlikovao Nikola Simić? U konfekcijskom sportskom novinarstvu zasnovanom na tranzicijskim vrednostima nije nikako hteo niti pristajao da se uhvati i zakači u kompoziciju voza koji vuče u nemoral, kriminal, mafijašku infrastrukturu... Novinarski kodeks, etika i profesionalnost bili su mu ozbiljna barijera, zbog čega je ostao poseban i sinonim smelog i odvažnog, kritičkog i oštrog, bespoštednog i prkosnog prema svemu što je bahatost, moć, zloupotreba, siledžijstvo. Prezirao je korumpirane, poltrone i podanike... Protivio se da novinari idu po svoje mišljenje kod urednika, nekog klupskog ili političkog moćnika... Takve je prezirao i javno kritikovao. Umeo je da se koristi citatima onih koji su u korumpiranom društvu imali svoju ličnost, uprkos svemu. Tako se koristio definicijom Slobodana Beljanskog, svojevremenog predsednika Advokatske komore Vojvodine, koji je isticao: "Moć se kod nas svodi na korupciju i silu!"

Često je kritikovao sportske novinare (i druge) koji su umeli za male pare ili usluge da iznevere važne postulate novinarske profesije. Kada je gostovao u mojoj emisiji Kontranapad, koja se emituje na TV Jesenjin u Novom Sadu od 2002. godine, u povodu objavljene knjige "Fudbalska mafija u Srbiji", 19. marta 2007. godine govorio je: Nisam štedeo pojedine kolege koje su se priklonile mafijašima. U fudbalu mafija ima i raspolaže svojim igračima, ali i pojedinim novinarima koji su na njihovom platnom spisku...

Kada je sa Milovanom Brkićem i Radetom Đurovićem gostovao u Kontranapadu 6. februara 2006. povodom objavljene knjige novinarskog tima Tabloida, pod nazivom "Sjaj i beda sportske mafije", rekao je: - Kada se govori o medijima, pada u oči, prilikom otvaranja stranica, desetak sličica novinara izveštača iz inostranstva gde gostuju naši klubovi. To su oni koji putuju o trošku klubova izveštavajući o njihovim aktivnostima. Pa kako će ti novinari da izveštavaju o ružnim dešavanjima unutar ekipe ili ponašanju rukovodstva? Oni su kupljeni sa jednim putovanjem od onih kojima je interes da se onjihovom boravku u inostranstvu nešto zabeleži!

Mada prijateljski nastrojen i prema meni, nije me poštedeo zbog toga što su u emisiji nalazili mesta i neki za koje je smatrao da su korumpirani novinari. Direkto je skresao: Odgovorni ste i vi kada dovodite u studio one koji su živa paradigma korumpiranosti, da govore o sportskom novinarstvu! Što ne biva, ne biva... Zbog toga smo mi neke bele vrane, usamljeni strelci, neki Robin Hudovi sportskog i drugog novinarstva. Zato što ne kalkulišemo! Zapravo, oni bi mogli biti dobri sagovornici na temu kako se postaje korumpiran novinar ili koliko košta na tržištu jedan novinar sa pedigreom ili bez njega... Pa zar takve spodobe da govore o kodeksu, moralu, etici - to je skandal! U istom kontekstu je dodao: Pojavio se jedan Tabloid koji je na neki način oaza svima nama koji to što u njemu objavljujemo ne možemo da objavimo u svojim listovima. Nisu nam mediji dostupni, jer je na sceni velika cenzura i autocenzura! Tabloid je svetlo u tunelu sa sadržajem ove knjige! Dakle, mediji su saučesnici lošim dešavanjima u fudbalu! Ja ne bežim od svoje odgovornosti. Davao sam doprinos onoliko koliko sam mogao i kolike su bile moje manevarske mogućnosti i sposobnosti. Objavljivanje ove knjige je velika hrabrost! Ono što nisu smeli sportski novinari, učinio je Tabloid i Milovan Brkić!

 

Krik do neba

 

"Sjaj i beda sportske mafije" je bio projekat koji je Nikola Simić zdušno podržao, videvši u njemu saveznike i saborce u borbi protiv svih zala koji su sa kriminalom i mafijaškom organizacijom nagrizali i uništili ono čemu je pripadao, a to je fudbalski sport kakav poseduje savremeni i napredan svet. O otvorenosti pisanja protiv sportske mafije, gostujući u studiju TV Jesenjin, Nikola Simić je rekao i sledeće: - Sportski puritanci uvek imaju šta da zamere. Pogotovo što imaju komplekse kad vide tuđu hrabrost. Umeju da kažu: To nije baš profesionalno, to je skliznulo izvan kodeksa novinarstva kada se pominju ličnosti imenom i prezimenom! A kad se govori uopšteno, onako ezopovskim jezikom, e to su po njima standardi novinarstva, to je danas poželjno novinarstvo! Milovan Brkić se opredelio za jednu varijantu, za krik do neba da se konačno kaže šta je ovde na sceni, da se pokuša razbiti zid ravnodušnosti koja je u javnosti! Milovan Brkić je rekao: da upozorimo javnost! Međutim, ovde je sportska javnost do te mere pacifikovana da naprosto ne znam šta sve treba da se dogodi da neko od nadležnih organa - od Vlade Srbije i premijera pa nadalje, uzme stvari u svoje ruke i počne sa raščišćavanjem u sportu!

Da li će odlaskom Nikole Simića odahnuti fudbalska mafija? Stižu infiormacije da su se oni koje je javno prozivao i kritikovao kao fudbalske ljude zla, ljude koji su ogrezli u kriminalu, čašćavali umesto u pokoj duše, sebi na zdravlje. Misle da se posao okončao njegovim silaskom sa životne scene. Možda je to zaista tako. Jer država je žmurila pred njegovim ukazivanjima koja datiraju još od 1988/89. godine, kada se nije libio da javno proziva i traži zaštitu fudbala ili eliminaciju iz fudbala takvih kakve su simbolizovali Željko Ražnatović Arkan ili Jusa Bulić. A oni su bili za običan svet sinonim kriminala, rušenja vrednosnog poretka iz vremena romantizma. Ušla je u neke procese koji liče na obračun sa kriminalom i protiv mafije sa poručenom TV serijom, koja je sistematizovala ono što se manje-više znalo iz pera Nikole Simića i retkih njegovih saboraca, koji nisu bili miljenici ili udvorice vlasti ili njenih nalogodavaca. Čast mi je što sam deo proređenih jedinica u borbi za istinu, pravdu, čistotu i poštenje u fudbalu i sportu. I Nikoli i nama drugima koji koračamo tim stazama, savest je čista i mirna, a vlast kako hoće...

 

Instinkt pravednika

 

Vlast je imala odavno mnoge elemente da se obračuna sa mafijom i kriminalom u sportu i posebno fudbalu. Nije u tom pogledu Nikola štedeo ni takve "veličine" kakvi su bili nekadašnji politički i državni moćnici poput Mirka Marjanovića, Radovana Stojičića Badže, Rođe Đorđevića, Vlajka Stojiljkovića ili Radmila Bogdanovića. Direktno ih je prozivao i kritikovao za prilike u Partizanu i Crvenoj zvezdi, klubovima koji su generisali sve procese i tokove u našem fudbalu. Isto je činio i sa političkom vlašću koju je oličavao Zoran Đinđić i njegovi pitomci kao što su Zoran Živković, Aleksandar Vlahović i drugi likovi demokratske vlasti koju su oličavali i Vojislav Koštunica ili Boris Tadić... Iako je trideset godina radio u Politici, režimlije iz devedesetih su mu dali otkaz bez obzira na to što je bio među vodećim novinarima. Učinio je to nekadašnji visoki funkcioner Dragan Hadži Antić, tadašnji direktor ove kuće. Tvrdio je da mu je otkaz priredio Žarko Zečević, generalni sekretar Partizana, čija je supruga radila u Politici i kojoj se Nikola nekim povodom zamerio. Od tada je Nikola pa sve do tragičnog silaska sa životne pozornice bio argumentovano žestoki kritičar Žarka Zečevića i njegovih saradnika u Partizanu.

U neko drugo vreme kada su kandidovana rešenja za ministra sporta i omladine, za jednog od njih, u to vreme najozbiljnijeg kandidata Zeku Božovića, koji je vodio sport u Demokratskoj stranci, javno je tvrdio da dolazi iz kriminogenog miljea! Kritikovao je Božovićevo ponašanje kada je osujetio veliku šansu koju su neke čestite snage predvođene legendarnim Veliborom Vasovićem, predsednikom Udruženja za zaštitu i prosperitet fudbala, mogle da donesu tada jugoslovenskom fudbalu! Optuživši ga da se sa svojim kriminalcima proglasio za krizni štab koji su poslale nove vlasti, odbranio je staro rukovodstvo FSJ i od njega se dobro naplatio. U mojoj emisiji je istakao da njegova saznanja govore o cifri od 100.000 evra! Akteri borbe za promene u FSJ, među kojima je Nikola bio jedan od najistaknutijih, tvrdili da je stvar izdao upravo Zoran Đinđić! Fudbal je ostao u rukama ljudi sumnjivog morala i kriminogenih struktura koje su bile pod paskvom vlasti!

Vođen instiktima pravednika, nije se libio da napada i one koji su mu u pogledu klupske pripadnosti bili bliski. Nikola je voleo Crvenu zvezdu, ali je umeo žestoko da se konfrontira Vladimiru Cvetkoviću, direkoru, i Čedi Petroviću, predsedniku Kluba, kada su nastali sporovi oko transfera Siniše Mihajlovića u italijansku Romu. Napadao je argumentovano Miljana Miljanića, predsednika FSJ, a posebno Batu Bulatovića, generalnog sekretara FSJ. Optužio ih je da su najodgovorniji za otvoreni ulazak kriminala u jugoslovenski fudbal. Njegovi tekstovi nisu bili dovoljne vlastima da preduzmu mere prema prvom operativcu jugoslovenskog fudbala, kada je u Španiji uhvaćen na aerodromu sa 125.000 dolara u tašni! Naprotiv, pozivan je na informativni razgovor, jednako kao kada je Bulatović ubijen!

 

Britka reč

 

Iz novijeg perioda borbe protiv mafije, izdvajam njegovu borbu i tvrdnje da je Dragan Džajić, legenda evropskog i svetskog fudbala, nevin u procesu kome je izložen. Nikola Simić je tvrdio da je Dragana Džajića iz Crvene zvezde oterala mafija i tajkuni...

Otvorena i britka reč ga je nameračila na mnoge kojima nisu prijale. Bitange su ga napadale i pretile mu raznim pretnjama. On je odgovarao: o mafiji pišem dvadeset godina. Nemam blindirani automobil, niti telesnu gardu. Jedan sam od siromašnijih novinara, ali potpuno miran i spokojan!

Nikola Simić, najveći među velikanima sportskog novinarstva, ako je ceniti suštinski doprinos profesije novinara u određenoj oblasti, nikada nije dobio nikakvo priznanje ili nagradu. Čak ni oproštajni govor od kolega ili strukovnih udruženja na putu u bespuće. Pobeda njegovih stavova i poruka jednog dana će valorizovati sve nedodeljene nagrade i priznanja. Onima koji mu nisu dali primerenu počast u rubrikama njegovih novina, onima koji nagrađuju zaslužne i "zaslužne", neka su na profesionalnoj savesti sva cenzurisana štiva i tekstovi kao i slobodan duh Nikole Simića koga neće nikada razumeti. I nije njihovo da razumeju!

 

 

 

 

Fudbal i mafija

 

Možda se najbolje može razumeti Nikolin pogled na njegovu ulogu u minulom vremenu: - U fudbal se ulazi iz golog interesa. Bio sam zanesen da branim fudbal od nekih nečastivih sila. Ispalo je da sam borac protiv mafije, a ne da sam zaljubljenik u fudbal!

 

 

 

Sposobni nikome potrebni

 

Borba protiv mafije bio mu je moralni i profesionalni zadatak. Nije kalkulisao, kao što je često isticao. Smatrao je to svojim dugom prema svojoj prošlosti, porodici i budućnosti društva i države. U jednom od šest gostovanja u Kontranapadu rekao je i ovo: - Nije, čini mi se, problem čak i postojanja mafije. Možda će se država jednog dana i odlučiti za obračun sa kriminalcima i mafijom! Problem je nešto drugo. Veliki je greh što u našem vrhunskom sportu sposobni i pošteni nemaju šta da traže, oni nikome nisu potrebni. Veliki grešnici smo mi iz medija što ne dajemo podršku čestitim i poštenim ljudima da nekako prođu i zauzmu svoje mesto i poziciju!

 

 

 

Mafijaška piramida

 

Javno i na vreme je govorio da je u fudbalu veliki obrt prljavog novca. Tvrdio je da je siva finansijska zona u fudbalu za petnaestak godina oštetila državu za sedam milijardi maraka u periodu pre pojave evra! I to se najviše činilo prilikom prodaje igrača... Kada nije bilo nimalo prijatno, javno je ukazivao na gest Dušana Spasojevića Šiptara, koji je pozajmio Svetlani Ražnatović milion maraka za sanaciju prilika u FK Obilić... Tvrdio je da su sprega kriminala i državnih funkcionera piramida mafijaške infrastrukture. Da svuda u svetu postoji mafija u sportu, a u Srbiji mafija ima svoj sport. Kada je krajem osamdesetih pisao o Arkanu kao kriminalcu na klupi Crvene zvezde, saznao je da Arkan nosi njegovu fotografiju. Upitao ga je šta će mu njegova fotografija pri ruci? Dobio je odgovor kasnijeg komandanta Srpske garde: Ja ne volim da promašujem!