Natrag

Povodom

Povodom


Mit o Srebrenici - podsmevanje genocidu, i zašto je zločin protiv čovečnosti promenio ime


Upotreba zločina


   Rezolucija o Srebrenici čije je usvajanje u srpskom parlamentu već najavljeno, prema mnogim tumačenjima predstavljaće priznanje genocida. Sve se dešava na samom početku  suđenja predratnom i ratnom vođi bosanskih Srba Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom. Ipak, ovih dana, direktor izraelskog centra "Simon Vizental" Efraim Zurof već je pogledao radnu verziju tog dokumenta i konstatovao da zločin u Srebrenici jeste zločin, ali nije genocid

Nikša Bulatović


   Vojska Republike Srpske, čijih je 200 pripadnika 11. jula 1995. godine ušlo u Srebrenicu, grad koji je branilo 10.000 do zuba naoružanih pripadnika Armije BiH, zasenio je ratni zločin koji je usledio. Ubijeno je oko 750 ratnih zarobljenika što je narušilo ugled Srba kao ratnika viteškog kova. O broju ostalih žrtava još traju rasprave. Brojkom od 8.000 ubijenih operiše bošnjačka propaganda, a takozvana međunarodna zajednica prihvatila je to kao nepobitnu činjenicu.

Istine radi, treba reći da zločin nisu počinile snage koje je predvodio lično general Ratko Mladić (što ne opravdava ni samog Mladića), nego su ratni zarobljenici bili prepušteni rezervnom sastavu vojske, koji se po pravilu popunjavala građanima tog područja.

Ratni zarobljenici bili su smešteni u tri barake, u svakoj po njih 250. U jednoj od njih zarobljenici su savladali tri stražara, dvojicu zadavili žicom, a jednom slomili kičmu. To je izazvalo gnev pripadnika rezervnog sastava, čije je sećanje na preko 3.500 ubijenih srpskih žena dece i staraca srebreničkog kraja još uvek bilo sveže (njihovi grobovi se danas nalaze uz tok reke Drine, Bratuncu, Skelanima i Kravici, prim. red). Zapalili su dve barake, a iz treće izveli ljude i streljali.

Počeo je pogrom čiji je motiv, bez ikakve sumnje bila osveta, te se takođe sa sigurnošću može i treba reći da je počinjen zločinu protiv čovečnosti.

Ceo srpski narod je potom proglašen za genocidan narod, a Republika Srpska za genocidnu tvorevinu. Takvo svrstavanje ovog ratnog zločina predstavlja najobičnije izrugivanje sa  samim pojmom reči genocid i obesmišljavanje onoga što on stvarno jeste.

Jedan od osnivača Stranke demokratske akcije i jedan od bošnjačkih ratnih komandanata Irfan Ljubijankić napisao je knjigu o ratnim događajima u Srebrenici u kojoj je osporio zvaničnu propagandu u Sarajevu i optužio ondašnju politiku Alije Izetbegovića i njegov vojno-politički manifest da je utemeljen na lažima, i to baš na primeru izdizanja bošnjačkih žrtava u Srebrenici nad prethodno pobijenim srpskim civilima, te gebelsovskim uvećanjem  broja bošnjačkih žrtava i isto tako umanjivanjem broja srpskih žrtava. On je čak naveo i to da su srebrenički muslimani doslovno bili žrtvovani od Izetbegovića i njegove vlasti u Sarajevu, te prevareni od takozvane međunarodne zajednice.

Ali, ako nema nikakve sumnje da je nad srebreničkim muslimanima počinjen zločin protiv čovečnosti, o genocidu nema govora. Šta je u stvari genocid, i koji su njegovi primeri u novijoj prošlosti, ako znamo da je pojam genocid jezička kovanica od grčke reči "genos" (rod, narod) i latinske "accidere" (ubiti). Označava najtežu vrstu međunarodnog zločina protiv čovečanstva i ogleda se u nameri potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religioznih grupa. Cilj genocida je fizičko istrebljenje.

Rasno čišćenje Amerike

  Predsednik Venecuele Ugo Čavez je 2003. godine apelovao na latinoameričke zemlje da ne slave praznik Kolumbov dan, jer on zapravo označava početak masovnog genocida nad starosedelačkim stanovništvom.

I zaista, sve više se u javnosti postavlja pitanje holokausta nad domorocima američkog kontinenta, koje je Kristifor Kolumbo u uverenju da je stigao do Indije, nazvao Indijancima. Procene stručnjaka o stradanjima Indijanaca u period od otkrića Amerike 1492. godine do ranog 20. veka kreću se od osam miliona do čak 112 miliona žrtava.

Pogrom Filipinaca

  Filipinsko-američki rat 1899-1902. i njegov nastavak u vidu gerilske borbe protiv vojnika SAD do 1913. godine, odneo je po najpesimističnijoj proceni oko 1,4 miliona filipinskih života. Filipinski centar za kulturološke studije objavio je podatak da je tokom tog perioda odneto više od milion filipinskih života, što je ocenjeno kao genocid.

Komentarišući raport generala Bela, koji kaže da su američke trupe na ostrvu Luzon odgovorne za smrt 600.000 muškaraca, žena i dece, Gor Vidal, američki pisac i politički aktivista, zaključuje da je u pitanju politika genocida. Do današnjih dana je broj filipinskih žrtava bio predmet raznih debata i politizacije.

Džon M. Gejts u listu Pacific Historical Review navodi da je stradalo 34.000 filipinskih vojnika, dok je 200.000 civila izgubilo živote direktno ili indirektno kao rezultat rata, a najviše od epidemije kolere. Prema drugoj proceni, između 200.000 i 600.000 Filipinaca nastradalo je tokom rata, a žrtava je bilo i u nastavku sukoba, tokom takozvanog Mirovnog programa od 1902. do 1913.

Istrebljenje Jermena u Turskoj

  Jermenska dijaspora se poslednjih decenija izborila da u mnogim parlamentima Evrope i sveta pokolj 1,5 miliona Jermena u Turskoj tokom i posle Prvog svetskog rata bude priznat za genocid. Ovaj narod čiji pripadnici su bili vernici Apostolske pravoslavne crkve, na pragu 20. veka brojao je čak 2,5 miliona žitelja u Turskoj. Genocidom je u potpunosti promenjen demografski sastav ove evroazijske zemlje, a Jermeni praktično nestali iz Turske.

Mlada Turska Republika našla se na strani Sila osovine i zaratila sa Rusijom. Turci su Jermene smatrali ruskom petom kolonom i u februaru 1915. godine svih 60.000 mobilisanih jermenskih vojnika zatvorili su u radne logore, a potom pobili. Ogroman broj Jermena su poterali ka pustinji Sirije i Mesopotamije, gde su umirali, a 24. aprila su u Carigradu i drugim velikim turskim gradovima pobili jermenske intelektualce.

Cifra ubijenih Jermena do 1923. godine popela se na 1.500.000, dok se oko pola miliona preživelih iselilo u ruski deo Jermenije, ili su emigrirali u zapadnu Evropu, Ameriku i Australiju.

Masovno ubijanje Jermena počelo je zapravo još devedesetih 19. veka. Turci su 1890. godine napravili paravojne jedinice sastavljene od Kurda čiji je zadatak bio da provociraju Jermene. Kada su pored toga podignuti i porezi, Jermeni su podigli ustanak. Procenjuje se da je od 1894. do 1896. godine ubijeno 100.000 do 300.000 Jermena.

Genocid nad Asircima i Grcima

   Mladoturska država iskoristila je Prvi svetski rat za obračun i sa drugim hrišćanskim manjinama kako bi postigla potpuno etničko čišćenje teritorije.

Asiro-haldejska (sirijska), mahom pravoslavna hrišćanska populacija, masakrirana je i nasilno preseljena u periodu od 1914. do 1920. godine. Asirohaldejski nacionalni savet je decembra 1922. godine ustanovio memorandum u kome je procenjeno da su Turci od 1914. do 1918. godine ubili 275.000 Asiro-Haldejaca. Kasnije procene govore da je do 1920. godine ubijeno 500.000 do 750.000 Asiraca. 

Turci su desetkovali i grčku manjinu na svojoj teritoriji. Tokom Prvog svetskog rata i u grčko-turskom ratu koji se nastavio do 1923. godine, pobijeno je 500.000 Grka, a isto toliko trajno proterano.

Pokolj Kineza u Nankingu

   Japanska carska vojska je 1937. godine, nakon okupacije Nankinga, tada glavnog grada Kine, započela u njemu stravičan pokolj u kojem je ubijeno 300.000 civila. Kineske zarobljenike ubijali su gasom, bacali u vatru, koristili za "vežbe" sa bajonetom, a najomiljeniji metod bilo je odsecanje glava. Jednako su kasapili nenaoružane muškarce, žene i decu...

Dvojica japanskih potporučnika, Tošiaki Mukai i Takeši Noda, organizovali su takmičenje ko će jamato mačevima prvi poseći 100 zarobljenih Kineza. Mukai je posekao 106, a Noda 105, ali se nisu mogli dogovoriti ko je prvi stigao do cifre 100. Pobednik je ostao neodlučen, ali je Mukai kasnije prokomentarisao da je takmičenje bilo zabavno. Na hiljade drugih Kineza bačeno je u jame ili u reku Jangcekjang. 

Desetkovanje Poljaka

   Jedna od nacija koje su po broju ubijenih civila najviše nastradale u Drugom svetskom ratu bili su Poljaci. Poljska je u tom periodu ostala bez šest miliona žitelja, ali kako se procenjuje da su trećina ubijenih bili Jevreji, ostaje da je pogrom nad samim Poljacima odneo četiri miliona života žena, dece i muškaraca. Nekoliko dana pre okupacije zapadnog dela Poljske, Adolf Hitler je naredio da treba "ubiti bez sažaljenja i milosti sve muškarce, žene i decu poljskog roda ili jezika. Samo na ovaj način možemo obezbediti prostor za život koji nam je potreban". A Hajnrih Himler je kazao: "Svi Poljaci će nestati sa zemlje. Osnovno je da Nemci shvate kao svoj glavni zadatak da unište sve Poljake".

Nakon okupacije, zabranjen je poljski jezik, a dozvoljena upotreba samo nemačkog. Sve osnovne i srednje škole su zatvorene, a gradovi su dobili nova, nemačka imena. Poljska štampa je uništena, zapaljene su biblioteke i knjižare, paljene su crkve i sinagoge, hapšeni sveštenici... Mladi Poljaci su prisilno mobilisani u nemačku vojsku.

Postoje podaci da je logor Aušvic prvenstveno bio formiran zbog Poljaka, a ne Jevreja! Prema tim navodima, prvi Poljak u tom logoru umro je juna 1940. godine, a prvi Jevrejin tek oktobra 1942. godine! Poljska je tokom rata izgubila 45 odsto lekara, 57 odsto advokata, 40 odsto profesora, 30 odsto tehničara i većinu novinara.

Holokaust nad Jevrejima

   Najpoznatiji masovni zločin nad jednim narodom svakako je genocid nad Jevrejima poznatiji kao holokaust. Prema istraživanjima, nemački nacisti su prouzrokovali smrt šest miliona evropskih Jevreja. Samo u logoru Aušvic, prema procenama, smrt je pronašlo 1.500.000 Jevreja, zajedno sa pola miliona Poljaka, Roma i sovjetskih ratnih zarobljenika. Procenjuje se da je ukupno četiri miliona Jevreja ugušeno plinom u koncentracionim logorima, dok je dva miliona streljano ili su umrli u getima.

Inače, reč holokaust potiče iz grčkog jezika od izraza "holokauston" koji označava žrtvu paljenicu koja se prinosila bogovima. Njen latinski oblik "holocaustum" prvi put je pomenut u delima hroničara Rodžera od Haudena i Ričarda od Divajzesa koji su je upotrebili opisujući masakr Jevreja 1190. godine.

Ustaški pokolj Srba

   Ustaški zločin genocida jedan je od najstravičnijih u istoriji ljudskog roda. Žrtve su ubijane na najbrutalnije, sadističke načine, kakve ni najpokvarenija mašta iz svih horor filmova zajedno ne može da zamisli. Tokom Drugog svetskog rata, na teritoriji Nezavisne države Hrvatske, koja je obuhvatala današnju Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srem, ubijeno je blizu  milion Srba - žena, dece, staraca...

Smatra se da je samo u logoru smrti Jasenovac ubijeno oko 700.000 Srba. Nikada do kraja nije istraženo koliko je ovaj logor stvarno odneo života, ali su metode ubijanja poznate. Ustaše su klale zatvorenike specijalno oblikovanim noževima, ubijali su sekirama, maljevima, čekićima... Srećni su bili oni koji su streljani ili vešani po drveću. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi.

Korišćeni su najsvirepiji oblici mučenja - metalnim kleštima logorašima su čupali nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, kidali su im meso, a zatim solili. Logoraše su žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Jedna od omiljenih igara ustaških monstruma bila je da na stomak vezanog logoraša stave pacova i poklope ga loncem. Zatim zagrevaju lonac do usijanja, tako da pacov bežeći progrize utrobu nesrećnog čoveka.

U Jasenovcu je 29. i 30. avgusta 1942. godine održano takmičenje ustaških koljača ko će više logoraša ubiti u jednom danu. Ustaša Petar Brzica ubio je 1.360 ljudi. Izabran je za kralja sekača vratova i kao nagradu dobio zlatni sat, srebrni pribor za jelo, vino i pečeno prase.

Čak su i nacisti bili zapanjeni surovošću ustaša u Jasenovcu. Nemački general Edmund Gleze (Glaise) fon Horstenau nazvao je ovaj logor "suštinom užasa", a drugi nemački oficir Artur Hefner uporedio ga je sa Danteovim "Paklom".

Sistem koncentracionih logora Jasenovac je u egzilu dizajnirao Vjekoslav Maks Luburić, koji je bio i njegov prvi komandant. Prvi upravnik logora bio je katolički sveštenik Miroslav Majstorović zvani Fra Sotona, a kasnije i Dinko Šakić.

Ni logor Stara Gradiška nije zaostajao po brutalnosti. U ćelijama za klanje imali su napravljene posebne odvode za ljudsku krv. U ovom logoru ubijeno je preko 80.000 ljudi.

Hirošima i Nagasaki

  Bombardovanje Hirošime i Nagasakija sadrži sve elemente genocida, ali za ovaj monstruozan zločin američke vojske nad civilnim stanovništvom Japana, nikad niko nije odgovarao. U atomskom bombardovanju dva japanska grada odmah je poginulo 150.000 ljudi, a od posledica povreda i radijacije umrlo je još na stotine hiljada, čime se brojka popela na preko pola miliona. Pravu cifru je teško proceniti, jer su ljudi od posledica radijacije umirali godinama, pa i decenijama posle toga.

Etničko čišćenje na Šri Lanki

   Etnički sukob većinskih Sinhaleza i manjinskih Tamila u Šri Lanki eskalirao je 1983. godine pobunom organizacije pod nazivom Tamilski tigrovi. I tu se, na ovom azijskom ostrvu južno od Indije, ponavlja već poznata priča o multietničkoj sredini, zahtevima za samoopredeljenju i etničkom čišćenju.

U Šri Lanki, ostrvskoj državi poznatoj ranije kao Cejlon, većinski narod čine Sinhalezi kojih ima 74 odsto. Manjinskih Tamila ima 18 procenata, a Maora oko 6,5 odsto. Osim etničke, tu su i verske razlike, jer su Sinhalezi većinom budisti, dok su Tamili uglavnom hinduisti. Sinhalezi govore indoarijanskim, dok Tamili koriste dravidski jezik. 

Prema dostupnim podacima, do kraja rata 2001. godine ubijeno je 250.000 tamilskih civila. Oko 1,3 miliona Tamila je bilo prisiljeno da napusti zemlju, ali ih je u Šri Lanki i dalje ostalo dva miliona. Oko 500.000 Tamila raseljeno je u severne i istočne delove zemlje.

Rat do istrebljenja u Ruandi

   Ruandsko pleme Tutsi su u susednom Burundiju 1972. godine počinili genocid nad Hutuima. Ubijeno je oko 200.000 Hutua i proterano još 150.000. Ipak, juna 1993. godine na čelo Burundija je došao prvi demokratski izabrani predsednik Melhior Ndadaje, koji je bio iz redova Hutua. Već u oktobru ubili su ga vojnici Tutsi, što je izazvalo sukobe u toj zemlji i smrt 300.000 civila na obe strane. S druge strane, tutska izbeglička dijaspora iz Ugande, dobro vojno i politički organizovana, izvršila je 1990. invaziju na Ruandu kako bi se vratila u zemlju, a posle tri godine građanskog rata dolazi do potpisivanja sporazuma.

Međutim, 6. aprila 1994. godine srušen je avion u kome su se nalazili Hutu predsednik Ruande Žuvenal Habijarimana i takođe novi Hutu predsednik Burundija Siprien Ntariamira. Obojica su poginuli, a Hutui iz Ruande su to iskoristili da optuže Tutse i započnu genocid. Za 100 dana u Ruandi je ubijeno 800.000 Tutsa, odnosno 77 odsto. Pre toga, Ruanda je imala sedam miliona žitelja - 85 odsto Hutua i 14 odsto Tutsa. 

 

 

 

Kolonijalni fašizam

 

U istoriji se najmanje podataka može pronaći o zločinima Britanaca, ali pitanje je da li je to zato što ih nije bilo, ili zato jer pobednici pišu istoriju.

Upravo zbog toga, revolucionarno zvuči teza da su britanski kolonijalisti u Indiji ubili gotovo 10 miliona ljudi, za deset godina sukoba, počevši od 1857. godine! Tako nešto tvrdi indijski istoričar Amareš Misra. On kaže da zvanična istorija pominje samo cifru od 100.000 poginulih indijskih vojnika, ali da je prećutana priča o tome koliko su civila i pobunjenika Britanci pobili u očajničkoj nameri da uvedu red.

"To je bio holokaust u kome su nestali milioni. Sa gledišta Britanaca on je bio neophodan jer su smatrali da je jedini način da pobede bio da unište celu populaciju u gradovima i selima. Jednostavno i brutalno", navodi Misra i ističe da je istina dugo skrivana.

Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje da li su Englezi genocidan narod?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane