Natrag

Slučaj arh

Slučaj arh. Miladina Lukića, konzervatora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, bivšeg pomoćnika bivšeg ministra kulture

 

Da mu bar oni kokošinjci i klozeti rade

 

  Kako je nagradu za stručni rad dobio čovek čija bi se aktivnost pre mogla nazvati sramotom za struku i doprinosom uništavanju kulturne baštine Srbije 

 

Stanislav Živkov

 

Ovogodišnja svečana dodela nagrade "Radomir Stanić" koju Društvo konzervatora Srbije (DKS) tradicionalno dodeljuje 20. februara samo je pokazalo dve stvari: da je praktično glavna aktivnost tog društva tokom cele godine zapravo sama ta proslava, odnosno bogati koktel posle nje, kao i da ne postoje neki definisani kriterijumi za dodelu same nagrade, o čemu svedoči sama činjenica da je ove godine nagrada dodeljena arh. Miladinu Lukiću, konzervatoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije i bivšem pomoćniku bivšeg ministra kulture Dragana Kojadinovića.

Iz DKS-a je saopšteno da se Lukiću nagrada dodeljuje za dugogodišnji teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa, kao i za savremen pristup njegovom očuvanju. Međutim, kada se pogleda šta je sve i kako Lukić zapravo uradio, a delom i sprečio, mora se postaviti pitanje za koje je to zasluge Lukić uopšte dobio ovu nagradu?

Kopanja i iskopavanja

 

Za ime Miladina Lukića, u vreme dok je obavljao funkciju pomoćnika ministra, vezuje se čitav niz "slučajeva". Tako je svojedobno kulturna javnost bila konsternirana činjenicom da je za izradu opskurnog projekta "Atlas narodnog graditeljstva", čiji su nosioci Lukićevi pajtaši Božidar Krstanović i Estela Radonjić-Živkov, Ministarstvo kulture dodelilo 222.000 evra. Kada je vest o ovoj dodeli sredstava stigla u javnost, ispostavilo se da čak ni sam tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović nije mogao da odgovori na pitanje po kom kriterijumu i ko je odlučio da se projektu "Atlas narodnog graditeljstva" dodeli toliki novac. Tim povodom u intervjuu Kuriru Kojadinović je rekao da nije upućen u ovaj slučaj i uputio novinare na svog pomoćnika u Ministarstvu, Miladina Lukića, rečima: "Ja sam te poslove poverio mom pomoćniku, arhitekti Miladinu Lukiću. Potražite njega u Ministarstvu", prebacio je ministar loptu.

Svi napori da se od Lukića dobije izjava povodom ovog slučaja ostali su uzaludni, jer se pomoćnik Lukić uopšte nije javljao na telefon u kabinetu. Čak su i zaposleni u Zavodu za zaštitu spomenika, koji su zbog straha od odmazde želeli da ostanu anonimni, rekli tim povodom da Zavod ima mnogo značajnijih projekata kojima je potrebniji novac nego što je to "Atlas narodnog graditeljstva". Iako postoji veliki broj spomenika narodnog graditeljstva koji vape za zaštitom, obnovom i revitalizacijom, utrošeni su milioni na izradu "Atlasa narodnog graditeljstva", umesto zaštite od propadanja objekata narodnog graditeljstva.

Sledeći Lukićev "slučaj" bila je zabrana probnog arheološkog iskopavanja značajnog ranovizantijskog arheološkog nalazišta Kale u selu Zlata, kod Prokuplja. Pošto je javna tajna da se pojedini arheološki lokaliteti u srpskoj arheologiji ne smeju iskopavati, jer ih pojedine ustanove kao što su Arheološki institut, Odeljenje za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i raznorazni zavodi, muzeji i muzejčići smatraju svojom prćijom, očigledno je da je Lukić štitio nečije interese kada je prof. dr Mihailu Milinkoviću zabranio iskopavanja zbog navodne opasnosti od divljih kopača. O tome da je Lukić očigledno radio po nečijoj direktivi vidno je i iz činjenice da je "Komisija za izdavanje dozvola za arheološka iskopavanja predložila Ministarstvu da izda rešenje za obavljanje arheoloških istraživanja" (citat iz Zapisnika sa 4. sastanka Komisije za iskopavanje i istraživanja arheoloških nalazišta u 2005. posvećen Zlati), a da je Lukić, uprkos ovom predlogu iskopavanja sprečio. O tome da se ova zabrana morala doneti po svaku cenu svedoči čitav niz besmislica na koje se Lukić prilikom odlučivanja pozvao: netačna tvrdnja da bi lokalitet nakon probnog, sondažnog iskopavanja morao da se istražuje sistematski, isforsirana konstrukcija po kojoj bi za istraživanja Zlate bila potrebna sredstva za konzervaciju, što je po Lukićevom mišljenju bio razlog za zabranu iskopavanja. Iako bi se sondažnim iskopavanjem Zlate dobili osnovni podaci, neophodni za stavljanje jednog arheološkog lokaliteta pod zaštitu zakona, i to bez ijednog dinara uloženog od države, jer je trebalo da radovi budu izvedeni sredstvima Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta i dragocenom donacijom uglednog Instituta "Jaroslav Černi", nekome su ova iskopavanja veoma smetala, nikada nisu saopšteni pravi razlozi za zabranu iskopavanja niti se saznalo ko iza svega stoji.

 

Predsmrtne akcije

 

Za ime Miladina Lukića vezuje se još jedan "slučaj" u Ministarstvu kulture. Naime, nakon velikih protesta zaposlenih u Republičkom zavodu i nakon više prijava zaposlenih i poseta raznih inspektora, smenjen je dotadašnji direktor istog zavoda Marko Omčikus i za direktorku je imenovana arh. Gordana Marković, koja je odmah shvatila da je u Zavodu stanje katastrofalno, da spomenici svakodnevno propadaju a da zavodom gospodare neradnici. Markovićeva je pokrenula rad na brojnim objektima i insistirala na profesionalom radu na njihovoj obnovi. Time se automatski veoma zamerila grupi Lukićevih sledbenika koja decenijama nije radila skoro ništa. Kako bi zaštitio svoje istomišljenike, Lukić je započeo sistematsku opstrukciju svih značajnih projekata Zavoda, čak je formirao tzv. veliku komisiju Ministarstva za praćenje radova na spomenicima, čiji je glavni cilj, zapravo, bilo zaustavljanje nepoželjnih radova. Ipak, tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović, posle upozorenja Gordane Marković da verifikovanjem komisije dobija paralelni zavod, poništio je rešenje o formiranju te komisije. O tome da se zapravo radi o komisiji za zaustavljanje nepoželjnih radova svedoči i činjenica da se u njoj, pored ostalih, nalaze i raznorazni penzioneri Republičkog zavoda, koji prethumno pokušavaju da spreče popravku štete koju su napravili tokom svog radnog veka.

Posebnu pažnju zaslužuje navod iz obrazloženja DKS-a da je Lukiću nagrada dodeljena za teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa. Kada se pogleda urađeno vidi se da je od kulturnih dobara Lukić na svu sreću "restaurirao" samo jedan jedini, ali da je uglavnom projektovao razne konake i klozete. Neposredno kraj manastira Studenica, južno od manastirskih zidina, Miladin Lukić je projektovao i izgradio ogromnu stambenu zgradu, uz veoma "stručno" obrazloženje urbanista konzervatora da je to mesto dobro jer - na njemu nije nikada ništa građeno. Obrazloženje za izgradnju bilo je da se od rudokopa ugrožena manastirska zgrada iz ušćanskog vinograda premešta u Studenicu. Ova zgrada od 180 kvadratnih metara na Ušću usput je narasla na deset puta veću površinu u Studenici! Za potrebe izgradnje ove zgrade zanemareni su do tada usvojeni i realizovani planovi i projekti službe zaštite, a pored "premeštanja", zgrada u Ušću i danas stoji na svom mestu. Ogromni objekat sa četrdesetak dvokrevetnih soba sa kupatilima i pratećim prostorima, očito namenjen ugostiteljstvu, pravdan je raznim namenama: higijenskim potrebama tada sedmočlanog studeničkog bratstva, budućim vizantološkim centrom, "stranoprijemnicom"... Za opremanje konaka preduzeće Stik iz Ivanjice poklonilo je ogromnu količinu drvne građe, od koje je kraljevačko preduzeće Jasen izradilo ne naročito kvalitetnu stolariju, a usput je rasprodat deo poklonjenog parketa.

Sledeća Lukićeva akcija bila je lociranje i izgradnja javnog klozeta u postmodernom stilu na praznom prostoru na desnoj obali Savinog potoka, u blizini Savine česme. Klozet je sagrađen na koti nižoj od kote uliva u veliku septičku jamu, delom i nadzemnu, izgrađenu u manastirskom voćnjaku za potrebe novog konaka. Iako je planirano pumpanje fekalne vode, ona je iz klozeta ipak ispuštena u potok, tako da ova urbanistička "omaška" zagađuje Savin potok i reku Studenicu, što je najstrože zabranjeno. To je prvi objekat u Studenici, posle Bogorodičine crkve, građen od klesanih blokova radočelskog mermera. Treba ovde napomenuti da je čak i kralj Milutin Kraljevu crkvu gradio od sige da ne bi konkurisao glavnoj svetinji.

Uz klozet je, prema odobrenju manastira, nikao i drveni kiosk za prodaju suvenira upotpunjujući ansambl sa česmom. Tok Savinog potoka, kao jedan od bitnih elemenata zaštićenog pejzaža, u zoni klozeta je poligonalno "korigovan" i obzidan kamenom u kanal pravougaonog preseka. Nakon kraćeg vremena pokazalo se da je klozet krajnje nefunkcionalan, sa kabinama širine 80 cm, te danas više nije u funkciji, već služi kao magacin robe za obližnji kiosk sa suvenirima.

 

Scenografija za Flaša Gordona

 

Ni manastir Gradac nije bio bolje sreće jer je Lukić i tamo za sobom ostavio trajan, dubok trag. Prilikom projektovanja novih objekata, skromne potrebe male monaške zajednice nisu blagovremeno sagledane te je gradnjom konaka bitno devastirana ambijentalna celina manastira koji sad predstavlja nekritičku mešavinu gotičke, šumadijske i primorske arhitekture.

Novosagrađeni konak projektovan je krajnje nefukcionalno, sa svega četiri sobe za monahe, a velike površine zauzimaju razni hodnici i stepeništa. Nema nikakvih ostava kao ni prostora za ogrev, a umesto kotlarnice uređena je soba za prijem posetilaca. Kotlarnica je nepropisno ugrađena u debljinu obimnog zida i predstavlja stalnu potencijalnu opasnost kako za monahinje, tako i za čitav objekat. Unutar manastira sagrađen je neprikladan zvonik, a dve ekonomske zgrade pored kompleksa. Glavni ulaz u manastir preprečen je velikim zidanim kokošinjcem, tzv. hotelom za kokoške, koji je projektovao i sagradio Miladin Lukić.

Na istočnoj strani sagrađen je parking, a usput je probijen i ogradni zid kako bi se osposobio novi ulaz u manastir na mestu gde ga nikada ranije nije bilo, jer je nekadašnji glavni ulaz degradiran gradnjom kokošinjca. Pored parkinga sagrađen je i novi klozet za posetioce koji blokira vizuru na crkvu jer ima i sprat koji uspešno zaklanja pogled na kupolu crkve. I ovde je primenjen uobičajeni "lukićevski" konzervatorski princip te je klozet sagrađen bez rešenog odvoda kanalizacije sa "mirisnim" posledicama. Ni prostor skromne manastirske ekonomije nije definisan planom tako da je ona smeštena naspram glavne kapije, tačno na putu bujicama koje su povremeno imale katastrofalne posledice po manastirski kompleks izazivajući rušenja i oštećenja manastirskih objekata. Uz ekonomske objekte posađen je voćnjak koji će u dogledno vreme čitav kompleks zakloniti od pogleda sa prilaznog puta.

Ni manastir Mileševa nije ostao pošteđen primene Lukićevog "savremenog metodološkog pristupa" revitalizaciji spomenika kulture. Ipak, najveći problem Zavoda je u tome što je na čelu eparhije vladika koji želi da je unapredi i koji ne može da prihvati da za ovaj manastir ne može da dobije projekte uređenja zaštićene zone, izmeštanja puta, adaptacije konaka, zvonare i da je briga o manastiru svedena samo na odugovlačenja, zabrane rada i tužbe. Tako je u Republičkom zavodu još 2003. godine Miladin Lukić izradio novi plan uređenja kompleksa po kome se ekonomske zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgrađene na mesto obližnjeg zadružnog motela. A na mestu štale, čiju je lokaciju upravo Republički zavod odredio i manastir osamdesetih godina izgradio, predviđa se gostinski konak, a uz konak i ribnjak. Očigledno je da oni koji se zaštitom spomenika bave samo u priči, nisu ni znali šta po Zakonu o planiranju i izgradnji mora da ima određena vrsta projekata. Tako nisu znali ni da idejni projekat uređenja Mileševe obavezno mora da sadrži plan uređenja zaštićene okoline sa obilaznim, pristupnim putem, parkingom i pešačkim komunikacijama, arhitektonske projekte sanacije postojećih i projekte novih objekata, idejne projekte infrastrukture i studiju uticaja na životnu sredinu, a arhitekta Miladin Lukić to sve nije uradio.

Posebna je priča rekonstrukcija priprate manastira Sisojevac koja je sagrađena prema projektu Miladina Lukića. Crkva ovog manastira je prelepi primer arhitekture moravske stilske grupe sagrađena od sige i peščara. Krajem XVII veka manastir je zapusteo, a do naših dana crkva je došla u ruševinama. Naos crkve uzorno je obnovljen sedamdesetih godina XX veka po projektu arh. Branislava Vulovića, a nisko sačuvani zidovi priprate su konzervirani. Osamdesetih godina pokrenuta je inicijativa za obnovu priprate. Problem je bio u tome što nisu postojali svi podaci za njenu kompletnu obnovu, ali je bila moguća obnova na osnovu stilskih sličnosti sa bolje sačuvanim moravskim crkvama. U Republičkom zavodu je napravljen interni konkurs kojim je od arhitekata Zavoda tražen projekat rekonstrukcije priprate. Nažalost, po sasvim nejasnim kriterijumima izabran je projekat Miladina Lukića, koji je rešio da primeni metodu kontrasta, tj. da sagradi nešto što uopšte nema veze sa prvobitnom arhitekturom crkve. Tako je na mestu moravske priprate sagrađena prava sandučina, mnogo viša od prvobitne priprate, koja je obložena blokovima tesanog kamena te danas čitav ansambl izgleda kao betonski sarkofag. Čak je na mestu prvobitnog portala postavljen novi, izliven u betonu, koji izgleda kao scenografija za Flaša Gordona.

 

 

 

 

 

 

 

DDT za manastire

 

Postoji još jedan slučaj vezan za Miladina Lukića, a to je dodela posla na protivpožarnoj zaštiti 21 manastira preduzeću Visan iz Zemuna, registrovanom za ekološku i sanitarnu zaštitu. Na osnovu predloga Jovana Despotovića, tadašnjeg pomoćnika ministra kulture, Miladina Lukića i Marka Omčikusa, tadašnjeg direktora Republičkog zavoda, 24. septembra 2003. godine sklopljen je ugovor sa Visanom za izradu projektne dokumentacije za preventivno-tehničku zaštitu, kontrolno ispitivanje i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara, zaštitu od požara i izvođenje građevinskih, elektro, termotehničkih i zanatskih radova na objektima od posebnog kulturno-istorijskog značaja označenih u spisku koji je bio sastavni deo ovog ugovora (ukupno 21 manastir).

Članom 5. Ugovora ugovorena je ukupna vrednost radova od 44.972.340 dinara. Pravu zanimljivost predstavlja sledeći član ugovora kojim se naručilac posla obavezuje da iznos iz člana 5. ovog ugovora plati u celosti u roku od sedam dana od dana potpisivanja ugovora, na tekući račun izvođača kod Delta banke br. 1609567186.

Na osnovu tog člana ugovora Visanu je isplaćen avans od 100 odsto ugovorene vrednosti radova. Oko ovog posla postoji više neobičnih detalja. U vreme sklapanja ugovora Visan uopšte nije bio registrovan za poslove na protivpožarnoj zaštiti, a za te poslove, legalizma radi, doregistrovaće se tek znatno kasnije, upravo u vreme kada je Miladin Lukić bio pomoćnik ministra kulture. Štaviše, u Visanu je hitno formiran sektor za rad na protivpožarnoj zaštiti kako bi se mogao nastaviti rad na ovom projektu. Ugovorom uopšte nije bio definisan rok u kojem je posao trebalo da bude izvršen, jedino je projektna dokumentacija trebalo da bude dovršena i predata do kraja 2003. godine. Tek 2006. godine, u vreme kada je Gordana Marković bila direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, izvršena je kontrola rada Visana i ustanovljeno je da je posle tri godine urađeno samo 10 odsto posla u ukupnoj vrednosti od oko 520.000 dinara i to na 16 manastira. Do danas nije ustanovljeno gde je utrošena razlika od oko 44.450.000 dinara, ali se zato zna sledeće: da je Marko Omčikus smenjen sa mesta direktora Republičkog zavoda, da je Miladin Lukić smenjen sa mesta pomoćnika ministra kulture, te da je istoričar umetnosti Jovan Despotović, nakon smene sa mesta pomoćnika ministra kulture, radio kao - savetnik u Visanu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane