Natrag

FELJTON

FELJTON

 

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (8)

 

Vodu štedi, suša sledi

 

 

  Svetski sistemi sveže vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će ona biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

O vodi malo ljudi na svetu zna više od Pitera Glajka, predsednika i suosnivača Pacific Institute, značajnog američkog ekološkog think-tank. Napisao je, pored ostalog, knjigu The Worlds Water, važan izveštaj stanja svetske vode za piće. Takav poznavalac je i Vilijam Rajli, predsednik kompanije Aqua International Partners, firme koja investira u inovativne vodne projekte u zemljama u razvoju. Rajli je radio za Buša starijeg u domenu ekologije, a danas predsedava prestižnoj organizaciji World Wildlife Fund.

Energija i klimatske teme odnedavno su uzburkali imaginaciju ljudi. Ali, voda kao tema još nije dovoljno doprla u Ameriku. Zašto? Jedan od razloga jeste i to što su često problemi sa vodom lokalnog karaktera. Guverner Floride Džeb Buš (brat bivšeg predsednika SAD Buša mlađeg) objavio je tako svojevremeno da postoji kriza snabdevanja pitkom vodom, ukazujući na podatak da 93 odsto od 16 miliona stanovnika Floride zavisi od površinske vode, koja obezbeđuje vodu za piće.

Neki od tih problema takođe nisu uopšte američki, već problemi zemalja u razvoju, gde osnovni pristup vodi i njenom prečišćavanju - ne postoje. Ima preko milijarda ljudi na planeti kojima nije dostupna voda za piće, ali su takvi ljudi negde drugde, uglavnom. Isto tako, Amerika na primer ne uvozi mnogo vode, pa političke teme u vezi sa vodom nisu viđene na isti način kao što se gleda na političku zavisnost od nafte.

 

Pre ili kasnije

 

Dr Glajk, jedan od najuglednijih stručnjaka za vodu u SAD, predložio je svojevremeno nekoliko praktičnih predloga iz ove oblasti za svoju zemlju: "Ukidanje federalnih pomoći koje ohrabruju trošenje i zagađivanje vode; stvaranje programa nacionalnog istraživanja za vodu i uvođenje u njih obaveznog dela o pretnjama od klimatskih promena; dizajniranje i primena nacionalne vodne efikasnost; nastojanje da se uspostavi bolje upravljanje rečnog basena (posebno onog između dve ili više država); monitoring i jačanje postojećih federalnih zakona, poput Zakona o čistoj vodi." Novac u Americi uvek dospe u središte svake rasprave, pa ni voda nije zaobišla to pravilo. Jedan od šokova na energetskom tržištu, kako to vide u Americi, jeste to što je situacija izvrnuta: nudi se krajnjem korisniku vode cena koja ne odslikava istinsko koštanje. Kod kuće, Amerikanac verovatno plaća veoma blizu pune, prave cene vode. Plaća se 600 do 700 dolara za zapreminu 1.233.481 litara, tj. 50 do 60 dolara mesečno. Ali, veliki korisnici, posebno veliki poljoprivrednici, istorijski su bili budžetirani, uglavnom federalnim projektima i preko federalne vlade, ali katkad i državnim projektima. Ti veliki korisnici - 80 odsto vode na Zapadnoj obali SAD odlazi na poljoprivredu - ne vide punu ekonomsku cenu korišćenja vode.

A brojke se penju. U prošlosti se u SAD govorilo da ako se smanji za 10 odsto vodne poljoprivrede u Arizoni, moglo bi da se poveća urbano korišćenje za 100 odsto. Da bismo pružili sliku i smisao dispariteta, pomenimo da se u SAD koristi nešto oko 1.430 galona vode po glavi stanovnika (1 galon = 4.55 litara, prim. a.). Samo 100 galona od toga troši se u kućnoj upotrebi, po osobi. Dakle, ako želite u Americi da utičete na dimenzije vode, kažu realističari u ovom domenu, pogledajte ka poljoprivredi.

Ima li u domenu poljoprivrede prostora za velike uštede vode? I te kako, tvrde američki stručnjaci.

Ova najmoćnija postmoderna zemlja sveta mogla bi sigurno da postiže rezultate u poljoprivredi i drugde, sa znatno manje vode u svakom sektoru. U poljoprivredi posebno, bilo je tek malo poboljšanja u efikasnosti poslednjih godina. Na primer, cena vode u poljoprivredi je niža, tako da je ekonomska cena ulaganja u tehnologije efikasne irigacije niža. Trend se ipak menja poslednjih godina. To pokazuje i američki pad korišćenja vode po jedinici ekonomske aktivnosti. U osnovi, proizvodi se ista količina (vrednost) ekonomskog prinosa sa manje i manje vode.

Kao pravi svetski primer, nekada je trebalo oko 60 tona vode za proizvodnju tone čelika. Sada je za to potrebno oko 20 tona vode, jednostavno zbog promena u procesu pravljenja čelika. Ali je potrebno i manje od 10 tona vode za tonu aluminijuma; i automobili se sada prave više od aluminijuma nego od čelika, tako da je količina vode za izradu automobila niža. Isto tako je sa vodom potrebnom za pravljenje kompjutera, u Kaliforniji na primer, između 1980. i 1990. godine po dolaru troška pala za 30 odsto. Priroda industrije u Kaliforniji promenjena je znatno iz izrade čelika i rafinerije nafte, izrade hemikalija, koji su svi bili vodointenzivni, u industriju usluga, u elektronici, komunikacijama i kompjuterima, koji su znatno manje oslonjeni na vodu.

U prošlosti su projekcije konstantnog uvećavanja potražnje za vodom dovodile do neizbežnih jazova između snabdevanja i potražnje za vodom. Kalifornija je klasičan primer, jer tu imamo fiksni iznos vode svuda, osim ako neko ne gradi brane i ne premešta vodu sa jednog mesta na drugo, ignorišući temu klimatske promene. No, ako je iznos vode fiksiran, potražnja se ipak uvećava. Pre ili kasnije, teoretska potražnja prevazilazi isporuku.

 

Isporuka a ne potražnja

 

I Piter Glajk pita: šta onda? "Tradicionalni pristup je da se smišlja kako isporuku učiniti većom. Sagradi se još jedna brana, hvata sva voda od poplava koja se spušta tokom zime, pa se koristi tokom leta. Izgradi se 4.000 milja akvadukta od Kanade do Aljaske i Meksika i usisavate vodu svuda između. Gradite čvrste stvari. Zbog toga su planeri vode, istorijski, najčešće inženjeri. Odgovor je gradnja nečeg novog. Tako fokus postaje isporuka, a ne potražnja. U novom veku je izvršena promena ovog koncepta. Zaista je skupo građenje novih opcija isporuke vode, na najvećem broju lokacija. Iz ekoloških razloga".

U Kaliforniji se javnost snažno protivi gradnji novih brana ili akvadukata. Uz to, federalna vlada je saopštila da u budućnosti više neće davati pare za tu svrhu, kao što je to činila pedesetih i šezdesetih.

Malo čudno zvuči, ali je tačno: toaleti su najveći pojedinačni potrošači vode, oni u domovima. Više nego tuševi, nego mašine za pranje sudova, mašine za rublje. U Kaliforniji su do osamdesetih prodavane WC šolje koje su trošile šest galona vode po upotrebi. Posle toga Kalifornija je počela da primenjuje programe instaliranja toaleta koji štede vodu, 3,5 galona po upotrebi. To je čak ušlo i u državni zakon. Od 1994, već je federalni zakon zahtevao prodaju toaleta koji su trošili 1,6 galona po upotrebi, što je i današnji standard. To znači da je potrošnja vode samo u ovom detalju smanjena za dve trećine. A da nema samo ove uštede, Amerikanci bi koristili 1,2 miliona vode po jutru više u toaletima svojih domova. A sada koriste oko 780.000 po jutru.

Delimično se deo toga menja i u strategiji zasejavanja useva u Americi.

Pitanja koja se postavljaju su, s jedne strane: koliko efikasno mogu da delaju u okviru onoga što čine. S druge strane: mogu li da promene ono što čine i tako uštede vodu? A može se i jedno i drugo. Farmeri mogu realno da pređu sa navodnjavanja vodotokom na navodnjavanje kapljicama u istom usevu (kao u Izraelu koji je šampion ove tehnologije, prim. Z.P.). Mogu i da postižu iste ili čak i više prinose sa manje vode. A mogu i da uzgajaju, to je posebno istina u zapadnim delovima SAD - malo manje pamuka i stočne hrane, pirinča. Takođe je moguće da se ekonomiše sa navodnjavanjem pašnjaka, a više da se obraća pažnja na povrće i voće, kao i na vrednije useve koji koriste manje vode. Ali, američki poljoprivrednici su vrlo osetljivi na nekog spolja ko im govori šta da uzgajaju, makar bio i najveći svetski stručnjak. Država im ipak sugeriše šta da uzgajaju, budžetiranjem izvesnih žitarica.

U stvari, Svetska trgovinska organizacija (STO) je sprovela pravilo o budžetiranju pamuka u svetu, što bi trebalo da dovede do prilično dramatičnih promena povodom toga gde je profitabilno i odgovarajuće uzgajati pamuk. Ova intervencija STO sigurno će promeniti svetske slike uzgajališta pamuka, a verovatno i doneti rezultate u štednji vode.

Ta velika neravnoteža da poljoprivreda koristi najveći deo vode, odlika je posebno bogatog Zapada, i najpre SAD, koje su, naravno, veoma suve. Uzmimo za primer zapad SAD na 100. meridijanu, koji je klasični opis za oblasti gde nema dovoljno prirodnih padavina za uzgajanje poljoprivrednih kultura na način na koji se one uobičajeno uzgajaju. Tako da je federalna vlada SAD svojevremeno nudila praktično milijarde dolara svojevrsnog mita za brane, rezervoare, akvadukte, irigacione sisteme kao način ohrabrivanja dogovora na Zapadu.

Poređenja radi, ogroman deo vode u Kini ide na poljoprivredu, u Indiji takođe. U Evropi je to drugačije. Ona nema navodnjavanu poljoprivredu, tako da je korišćenje vode za industrijsku i komercijalnu upotrebu znatno veće nego za irigaciju.

Međutim, globalno posmatrano, poljoprivreda je veliki, najveći korisnik vode. A kao što se zna, ima mnogo ljudi koje treba prehraniti, od Amerike do Afrike.

U Americi se takođe uglavnom smatra kako je sve aktuelnije klimatsko pitanje, umnogome pitanje vode. Hidrološki ciklus, koji su svi đaci upoznali u osnovnoj školi - isparavanje iz okeana, oblaci, padavine na zemlju, oticanje u okeane - to je klimatski ciklus takođe. I kao i klimatske promene koje su, znamo, promenljive, u narednim godinama se predviđa i u SAD sve više efekata na vodene resurse. Učestalost oluja i njihov intenzitet će se promeniti, što će reći da će katastrofe poput "Katrine" iz 2006. godine postati učestalije. To je naročito kritično za Zapadnu obalu SAD, ali i za Meksiko i Centralnu Ameriku. Više temperature imaće vrlo značajne efekte na količinu snega na zapadu SAD, tvrde američki stručnjaci. Bićemo svedoci prisustva znatno manje snega na američkom tlu. Ono što će padati mešaće se ranije i brže, pa to postaje velika briga klimatologa i svih drugih naučnika.

Briga će biti i nestašica vode, i poplave, možda na različitim mestima u različita vremena. Na zapadu SAD, izvesno je, biće više oba ova fenomena. I više poplava kada snežne padavine počnu brže da se mešaju zimi, i više suša pošto će pre da presušuju, kao i da nestaju ranije u godini. A mnogo zavisi od fenomena i pojava koji se još uvek ne razumeju u potpunosti. U Kaliforniji, na primer, razlika između stvarno vlažne godine jeste u tome da li jedna ili dve oluje idu na sever, te da li će pogoditi Vašington umesto Kalifornije. Ako idu na sever ka Vašingtonu, Amerika je suva.

 

Tvrda staza do vode

 

 

U SAD su u terminologiju vode uneti novi pojmovi. Ekolog Glajk govori o tvrdoj stazi do vode, a to je ono što je Amerika sledila u XX veku. To je ponajviše značilo gradnju velikih infrastruktura brana, rezervoara, centralizovanih sistema za obradu otpadnih voda, da bi se na kraju XX veka suočili sa problemima sa vodom. Ta infrastruktura je donela ogromne koristi, ali istovremeno i neka neočekivana visoka koštanja: ekološku štetu, socijalne i ekonomske probleme. I nije rešila sve probleme sa vodom.

Veoma je jasno u XXI veku da je neophodan novi pristup, nešto što koristi široku infrastrukturu tamo gde je potrebno, možda i građenje široke infrastrukture sa različitim standardom, ali i korišćenje decentralizovane infrastrukture, pametne ekonomije, novih institucija koje obraćaju pažnju na to šta je potrebno zajednicama. Ideja da se koristi irigacija kapima. U Indiji je to primer pametne tehnologije primenjene na široku skalu problema vode, pre nego široke tehnologije primenjene na stari način, i u SAD pomno prate ovakvu soluciju problema vode.

Privatizacija vode negde funkcioniše, a negde ne, i zavisi od toga kako se primenjuje. To je i u SAD veoma kontroverzna tema zbog brojnih razloga, a pozicije su vrlo polarizovane. Tokom vekova je u oblasti vode postojalo privatno učešće u nekom obliku. Istovremeno, voda je javno dobro, i postoje neki njeni aspekti za koje se javno mnenje sve više pokreće u želji da vodu učini sigurnom i zaštićenom u javnom interesu. Zato i postoje regulatorne agencije, naspram javnih i privatnih vodnih kompanija, jer je usluga isporuka vode u Americi u krajnjoj instanci monopol. U SAD ima čak 60.000 firmi za eksploatisanje vode.

Vilijam Rajli kaže: "Pogađa me to što, kadgod idem na Svetski kongres vode ili na konferencije o vodi, uvek se nađe neki aktivista, ljutita grupa ekologista ili Indijanaca, koji protestuju protiv privatizacije negde. To je u redu. Ali, mi verovatno nećemo biti svedoci klasične privatizacije, kako je to učinila gospođa Tačer u Engleskoj. Mi ćemo morati da poboljšamo javne sisteme. Ja se bavim javnim vodnim sistemima u svetu, Latinske Amerike posebno. Njih je previše, oni imaju previše curenja, oni ne vraćaju novac nazad u poboljšavanje sistema, korumpirani su. Nije dovoljno da se izbaci napolje Bechtel, ako je voda isto tako loša kao što je uvek bila. A izgleda da je ponašanje u stilu: Svetska banka bi to trebalo da obezbedi. E, pa Svetska banka ne može da obezbedi vodu za svakog. Tako da su potrebne brojne reforme u domenu vode kojom se javno snabdeva. Tu bih se ja fokusirao na budućnost, zato što ne mislim da je privatizacija više tolika pretnja."

Američko javno mnenje, ekologisti, intelektualci, pa i sve više političara i onih na krajnjem desnom delu političkog spektra, vodu smatraju ljudskim pravom. I to je uticaj delimično i akcija OUN, mada SAD to zvanično ne priznaju.

 

Ljudsko pravo na vodu

 

Pitanje o kome se često u Americi raspravlja glasi: ako postoji ljudsko pravo na vodu, šta to praktično znači? Šta ono znači za snabdevanje vodom i vodnih usluga za široki broj ljudi čije osnovne ljudske potrebe za vodom još nisu ostvarene? Čini se da značajan deo američkog društva, sviklog na filozofiju novca i profita pre svega, ne smatra da ljudsko pravo na vodu znači da bi voda trebalo da bude potpuno besplatna. Amerikanci su voljni da plaćaju za vodu. Kažu da moraju da plate za vodne usluge koje dobijaju.

Naravno, mnogo je i onih u Americi koji smatraju da vodu treba da dobijaju besplatno. To je stoga što su ljudi dobijali vodu za koju nisu plaćali u mnogim delovima sveta. Ali, van Amerike uglavnom nema novca koji se namenjuje poboljšavanju vodnih usluga. Tako je bilo u Meksiko Sitiju, na primer. Tokom sedam godina gradski oci nisu davali novac za poboljšavanje vodovodnih cevi. Tako je meksička prestonica u jednom trenutku imala katastrofalni sistem i kupovali su vodu, posebno siromašni stanovnici, od prodavaca sa kamionima cisternama za vodu, po desetostrukoj ceni od one koju bi plaćali za razumni javni servis za snabdevanje vodom. Meksički mračni primer deo je teme o ljudskom pravu, kada ono može da znači različite stvari različitim ljudima.

Piter Glajk pominje u raspravi o vodi da postoji ljudsko pravo na dom. U SAD postoji nacionalni zakon o stanovanju od 1949. godine, koji jasno kaže da Amerikanci imaju pravo na pristojnu kuću i odgovarajuću životnu okolinu. Glajk se inspiriše tim primerom da objasni stav o vodi. "Koga možete da tužite da nametnete to pravo? Šta je značilo da se to izjavi? To je važan beočug, mera napretka u civilizovanom društvu, ali ne brkajte koliko daleko vas to može odvesti. Pitanje nije koga mogu da tužim ako nemam vodu? Pitanje je da li postoji način da se pritisnu vlade koje ne ispunjavaju odgovornosti prema svojim građanima? Oni ne lišavaju vode svoje građane namerno, ali omanjuju u omogućavanju infrastrukture i institucija, i sistema koji se zahtevaju za snabdevanje vodom, I dalje milijarda ljudi nema pristup čistoj vodi za piće, a 2,5 milijardi je bez pristupa sanitarnim službama. Rekao bih da je to stoga što vlade nisu odgovorile svojim odgovornostima." Problem vode u SAD izražava se i u promišljanju mogućnosti štednje i u svakodnevnom životu: štednja kada skraćujete, presecate upotrebu vode kada nije nužno njeno korišćenje, kada se ostavi dvorišni travnjak da potamni, kada se tuširate kraće.

Očuvanje vode u glavi prosečnog Amerikanca znači da čini ono što može da se čini sa manje vode. A potencijal za takvu vrstu štednje i očuvanja je ogroman. Čak i u oblastima poput zapada SAD, uloženi su napori tokom dugog perioda, a i dalje postoji ogroman potencijal da se čini sa manje vode. Ima znatno više potencijala za smanjivanje potražnje za vodom bez smanjivanja koristi koje korišćenje vode pruža, uveravaju stručnjaci za vodu i eko-aktivisti vode. I prvi rezultati su vidljivi: SAD se već kreću pravcem efikasnijeg korišćenja manje vode danas za sve što se koristilo i pre 20 godina. Ne zaboravimo, uprkos većoj ekonomiji i brojnijem stanovništvu.

 

 

 

 

Kako štedeti dragocenu vodu

 

"Šta možemo da učinimo oko štednje vode? Najpre, da jedemo vegetarijanski, to zahteva znatno više vode (fosilnog goriva, i zemlje) za uzgajanje mesa od uzgajanja useva. Drugo, možemo da upražnjavamo porodično planiranje i da smanjimo potražnju za vodom. Ja nemam dece i ne planiram da ih imam." (Danijel Barker Lakeland, Florida, učesnik rasprave o vodi na američkom internet panelu, Čija je odgovornost voda?)

 

 

 

Deset velikih reka planete u opasnosti

 

Brojne velike reke mogle bi da presuše zbog klimatskih promena i gradnje brana, tvrdi se u izveštaju iz marta 2007. godine World Wide Fund for Nature, jedne od glavnih svetskih organizacija za zaštitu čovekove okoline.

Kao preludijum Svetskog dana vode, 22. marta, WWF identifikuje deset reka koje su posebno u opasnosti: Dunav u Evropi, Nil u Africi, Rio de la Plata i Rio Grande u Americi, Jangce, Mekong, Saluen, Gang i Ind u Aziji, najzad i Mjurej Darling u Australiji. Autori izveštaja opominju: "Loše planiranje i neprilagođena zaštita prirodnih zona ne omogućuju nam više da budemo sigurni kako će voda reka nastaviti da teče". WWF živo podstiče vlade da zaključe ugovore o boljem upravljanju resursima vode, kako bi se ograničila oskudica.

Le Monde, 20. 3. 2007.

 

 

 

 

 

 

 

Američko javno mnenje, ekolozi, intelektualci, pa i sve više političara i onih na krajnjem desnom delu političkog spektra, vodu smatraju ljudskim pravom. I to je uticaj delimično i akcija OUN, mada SAD to zvanično ne priznaju.

 

 

Amerikanci su voljni da plaćaju za vodu. Kažu da moraju da plate za vodne usluge koje dobijaju. Naravno, mnogo je i onih u Americi koji smatraju da vodu treba da dobijaju besplatno. To je stoga što ljudi dobijali vodu za koju nisu plaćali u mnogim delovima sveta. Ali, van Amerike uglavnom nema novca koji je namenjen poboljšavanju vodnih usluga.

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane