Natrag

Ekskluzivno

Ekskluzivno

 

Srbija pred istorijskom odlukom: Vojna neutralnost ili predaja suvereniteta (3)

 

Ako uđeš ne valja, ako ne uđeš ne valja

 

 

Može li poslednja nesvrstana država nekadašnje Jugoslavije izbeći ulazak u NATO i šta je čeka ako pristane na ponudu koja još nije stigla? Može li Srbija istovremeno imati ruske energente i američke vojne baze i ko odlučuje o tome?

O ovim i drugim pitanjima, licu i naličju brojnih vojno-političkih dilema koje opsedaju srpsko državno rukovodstvo već punu deceniju, vođena je rasprava na (prvom) naučnom skupu "NATO ili neutralnost" održanom u beogradskoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost polovinom februara 2010. godine.

Skupu je prisustvovao i urednik Tabloida Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a, koji u trećem nastavku predstavlja izlaganje dr Andreje Savića, redovnog profesora Univerziteta, pod naslovom "NATO u Srbiji - Srbija bez NATO-a", i dalje tragajući za odgovorom na pitanje da li je srpsko državno rukovodstvo već neformalno (tajno) podnelo zahtev u članstvo NATO pakta

 

 

Priredio: Josip Bogić

 

 

U političkom životu i srpskoj javnosti često se polemiše na temu za i protiv NATO-a, pri čemu spektar argumenata ima vrlo širok krug: od korišćenja teme NATO-a u političkoj borbi suprotstavljenih političkih stranaka u izbornim kampanjama, preko donošenja političkih odluka koje idu od negativnog do pozitivnog stava po pitanju evroatlantskih integracija, od skeptičnih do apologetskih tonova, uključujući i proklamovanje "vojne neutralnosti."

NATO kao linija političke podele na "pronatovske" i "antinatovske" snage, odnosno za i protiv NATO-a, potencijalno je važnija od nametnute podele na reformske i retrogradne snage, prozapadne i proruske, globalističke i nacionalne, ili na ranije deklarisane levicu i desnicu. Ovakva politička podela obeležila je, naročito od jeseni 2007, izbore na svim nivoima u Srbiji, koji su rezultirali tesnom pobedom "proevropskih", a time i "pronatovskih" snaga. Političke aktivnosti, nakon konstituisanja vlasti 2008, dovele su do pozitivnijeg odnosa javnosti ka evropskim integracijama (EU), ali nije postignuta politička saglasnost o pitanju vitalnih državnih i nacionalnih interesa Srbije, dok je odnos države prema NATO-u prepušten vojnom delu državnog aparata vlasti i jednom broju nevladinih organizacija koje se, politički, bave promocijom interesa ove severnoatlantske organizacije. Krhkost političkog sistema, polarizacija biračkog tela, nedovršenost procesa tranzicije sa brojnim socijalnim i kriminalnim problemima, negativni rezultati srpske primene neoliberalnog modela ekonomije posle 2000, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, ekonomski zaokret u energetskoj oblasti ka Rusiji, javna debata nakon peticije grupe od 200 intelektualaca za održavanje referenduma o vojnoj nesvrstanosti krajem 2009. i početkom 2010. godine koja je pokazala da je stav prema ovoj vojnoj organizaciji većinski negativan, samo su neki od limitirajućih faktora za aktuelnu vlast i uzroci mogućih promena političkog kursa zemlje.

 

Istorijski kontekst

 

Politički kontekst se može tretirati sa stanovišta istorijske periodizacije: odnosi Srbije sa vodećim državama NATO-a u Prvom i Drugom svetskom ratu, odnosi bivše SFRJ u periodu sukoba sa Informbiroom od 1947. do 1955, odnosi tokom 90-ih godina prošlog veka i, naročito, posle političkih promena od 2000. godine.

Ne ulazeći u nepobitne istorijske činjenice o "savezništvu" Srba i sila pobednica u Prvom i Drugom svetskom ratu, fokusirali bismo se na period od 50-ih godina prošlog veka do današnjih dana.

SFRJ iz 50-ih godina se, zbog ideološkog sukoba sa Staljinovim Informbiroom, okrenula Zapadu uključujući se u program Vojne pomoći (Mutual defence Aid Programme - MDAP), potpisan u Beogradu 14. novembra 1951. U okviru ovog programa, u kome su bile države-članice NATO-a i države koje su bile ugrožene od moguće sovjetske agresije, Titova Jugoslavija je dobila veliku tehnološku pomoć i pomoć u naoružanju (mlazne avione, radare, tenkove druge generacije, artiljeriju najvećeg kalibra i dr.). Takođe, bila je uključena i u vojno planiranje NATO-a u slučaju rata, a posebna veza bila je ostvarena kroz Balkanski pakt sa Grčkom i Turskom, koji je u jednom trenutku smatran i vojnim krilom južne odbrane NATO-a.

Dalji razvoj događaja je zaustavio ovakav trend: smrt J.V. Staljina i Tršćanska kriza 1953, otopljavanje i normalizacija odnosa sa SSSR-om posle posete N.S. Hruščova (Beogradska deklaracija, 1955) doveli su do zahlađenja odnosa sa Zapadom. U kasnijim decenijama, 80-ih godina prošlog veka, tadašnja Jugoslavija je popravila odnose sa NATO-om, a njena vojna industrija zasnovana na zapadnoj tehnologiji bila je i te kako prisutna na tržištu nesvrstanih zemalja, gde je bila jedan od lidera.

Raspadom države, 15. januara 1992, dolazi do postepenog ulaska NATO-a u vrtlog jugoslovenske krize, koji je manifestovan vojnom intervencijom iz vazduha protiv Republike Srpske 1995, a kulminirao napadom vazdušnih snaga NATO-a na SR Jugoslaviju i ulaskom snaga ove koalicije na Kosovo i Metohiju, 1999 godine.

Posle političkih promena u Srbiji 2000, jedna od najvažnijih stavki programa nove vlasti su "evroatlantske integracije", u okviru čega je saradnja obnovljena u velikoj meri, ali definitivan pristup Srbije NATO-u nije ostvaren. Drugim rečima, u Srbiji su političke i naročito medijski, dominantne "pronatovske snage", što je omogućilo da vojska bez adekvatne državne strategije, uz odsustvo transparentnosti, i kao "autonomni centar moći", vodi zemlju u pravcu NATO-a.

 

Specifičnosti Srbije u odnosu na druge države

 

U srpskoj javnosti, kada je reč o putu ka "evroatlantskim integracijama", postoji nekoliko limitirajućih faktora koji, recimo, nisu bili prisutni kod drugih evropskih država.

Verovatno najznačajniji specifičan faktor jeste odnos prema vojnoj operaciji pod kodnim imenom "Milosrdni anđeo" iz 1999. godine. Nijedan narod nije bio bombardovan, niti je imao stigmu neprijatelja, kao što su to imali Srbi. Veći deo srpskog javnog mnjenja, iako se podsećanja poslednjih deset godina politički i medijski ciljno potiskuju u zaborav, i dalje ne deli iste istorijske ocene niti moralne vrednosti sa svojim eventualnim saveznicima koji se o tome izjašnjavaju kao o "vazdušnoj kampanji", humanitarnoj intervenciji" i sl. Za dominantno srpsko javno mnjenje to je i dalje agresija najmoćnije oružane formacije u istoriji na jednu suverenu zemlju, bez povoda za rat i bez mandata Saveta bezbednosti UN za primenu sile. Sa stanovišta moralnih vrednosti, u većinskom delu javnosti odbojnost prema NATO-u prožeta je indignacijom, koja proističe iz tradicionalnog morala koji savezništvo tretira poput "kumstva", koje je, inače, rigidno ukorenjeno u kulturnom identitetu srpskog naroda.

Najveći bezbednosni problem Srbije danas je amputacija Kosova. Ukoliko Srbija može taj problem da reši ulaskom u NATO, onda se i odnos najvećeg dela srpske javnosti menja u korist evroatlantskih integracija, a NATO dobija lojalnog, ne servilnog ali možda najvažnijeg člana u regionu. Ukoliko se trend kažnjavanja i aminovanja dezintegracije Srbije od strane NATO-a nastavi, onda će većinsko javno mnjenje, izvesno, otvoriti pitanje čemu ulazak u integraciju, ako je Srbija konstantni gubitnik?

Od drugih specifičnih faktora u jednoj maloj, ali i značajnoj balkanskoj zemlji poput Srbije, poznatoj po istorijskoj zainteresovanosti za očuvanje državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta u oba svetska rata, treba pomenuti atmosferu neprivlačnosti organizacije koja je od odbrambenog prerasla u ofanzivni oružani savez baš u vreme bombardovanja Srbije, potpunim svrstavanjem na antisrpsku stranu u jugoslovenskoj krizi, dvostrukim standardima o terorizmu i sl. Tu se može dodati i činjenica da Srbija, za razliku od bivših članica Varšavskog ugovora, nije bila ni u jednom vojnom savezu, pa nema izgrađen -  koalicioni mentalitet.

 

Argumenti za ulazak Srbije u NATO

 

Od brojnih argumenata za ulazak u NATO čini se da, s obzirom na aktuelnu političko-bezbednosnu procenu, pažnju zaslužuju sledeći:

- Ulaskom u NATO Srbija bi ušla u sistem kolektivne odbrane, čime bi trebalo da se poveća bezbednost države. Pridruživanjem najmoćnijem vojnom savezu stekla bi saveznike među najuticajnijim državama sveta, pre svega SAD. Za bezbednost malih zemalja poput Srbije, od presudnog je značaja da imaju velike prijatelje, na koje mogu da računaju. Srbija bi simboličkim vojnim doprinosom operacijama NATO-a mogla da ojača svoj politički kredibilitet, imidž i poziciju u Vašingtonu, Briselu i ostalim evropskim prestonicama. Osim toga, Srbija bi ovim pridruživanjem učvrstila demokratski pravac unutrašnje i spoljne politike i stvorila uslove da konačno definiše državne i nacionalne interese.

- Na ekonomskom planu, Srbija bi poslala signal potencijalnim investitorima da je njena teritorija bezbedna za ulaganja. Time bi se povećao kreditni rejting i ubrzao ekonomski prosperitet zemlje.

- Raspoloženje građana Srbije za ulazak u EU je dominantno. Međutim, ukoliko bi pristupanje Uniji bilo uslovljeno, formalno ili neformalno, prethodnim učlanjenjem u NATO, onda je i to značajan razlog za realizaciju preovlađujućeg interesa građana Srbije.

- U NATO su ušle skoro sve evropske postkomunističke države. Ako Srbija ostane van NATO-a, sa svih strana bila bi okružena njenim članicama. Neizvesnost oko daljeg širenja NATO-a u kontekstu globalne finansijske krize, kao i aktuelnih odnosa SAD i evropskih saveznika oko budućnosti NATO-a, takođe će uticati na političke opcije Srbije.

- Veći broj objektivnih analitičara tvrdi da kriza na prostoru prethodne Jugoslavije nije kvalitativno prevaziđena i da opet može da dođe do njene eskalacije, koja može da potencira i nove teritorijalne probleme. Ako bi Srbija tu situaciju dočekala van NATO-a ili suprotstavljena toj alijansi, jasno je da bi ponovo pretrpela velike gubitke.

- Ulazak u NATO pojačava mogućnosti Vojske Srbije da se modernizuje, profesionalizuje i specijalizuje. Reforma po NATO standardima, u sistemu kolektivne odbrane, mada još uvek nije izvedena ekonomska računica, zahteva značajna sredstva. Međutim, neulazak košta mnogo više, jer kada sami garantujete svoju bezbednost, morate da razvijate mnogo širi dijapazon vojnih sposobnosti.

 

Argumenti protiv ulaska Srbije u NATO

 

Argumenti protiv ulaska Srbije u NATO, dobrim delom, proističu iz limitirajućih faktora, koji svoju osnovu crpu kako iz racionalnih, tako i iracionalnih razloga, od kojih pažnju zaslužuje sledeće:

- Ulaskom u NATO Srbija bi indirektno priznala legitimitet vojnoj intervenciji protiv SRJ 1999. godine i svim eventualnim odlukama o konačnom statusu Kosova koje se kose sa njenim interesima.

- Srbija bi teoretski mogla da uđe u EU, a ostane van NATO-a kao što su to učinile zemlje poput Irske, Austrije, Finske, Švedske, Malte i Kipra. Samo članstvo u EU je solidna garancija bezbednosti. EU ima autonomnu zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku i sopstvene vojne snage, za sada slabo razvijene. Pored toga, činjenica da je neka zemlja članica EU, u zadovoljavajućoj meri odvraća treće države od ideje da je napadnu, bez obzira na to da li je ona članica NATO-a ili ne.

- Ulaskom u NATO Srbija bi nanela štetu strateškim interesima Ruske Federacije, koja je tradicionalni, mada ne uvek pouzdani saveznik; posle 150 godina prisustva na Balkanu, Rusija se 1999. povukla sa ovih prostora. Sprovođenje političkih (Kosovo) i ekonomskih (snabdevanje energijom) interesa koji zavise od podrške Ruske Federacije bilo bi dovedeno u pitanje.

- Iako se ulaskom u NATO smanjuje šansa za konvencionalni i simetrični napad neke države na Srbiju, teoretski se povećava njena izloženost novim transnacionalnim i asimetričnim pretnjama kao što je, na primer, međunarodni terorizam islamskih fundamentalista.

 

Argumenti o vojnoj neutralnosti

  

Od kraja 2007, uoči jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, u Srbiji je bio postignut politički konsenzus stranaka. Za narodnjačku koaliciju, predvođenu Demokratskom strankom Srbije, vojna neutralnost je predstavljala manifestaciju otpora u odnosu na NATO i projektovanu nezavisnost Kosova, dok je za prozapadni blok, predvođen Demokratskom strankom, vojna neutralnost bila nebitna, pošto i statusno međunarodno priznate neutralne države (Austrija, Švedska, Finska i Švajcarska) kao članice procesa Partnerstvo za mir imaju svoje mirovne vojne snage u raznim misijama i usko sarađuju sa NATO-om. Pošto ova deklarativno-politička odluka Narodne skupštine Srbije kao poslednji apel Zapadu da ne podržava secesiju Kosova nije uspeo, došlo je do pada Vlade i raspisivanja prevremenih opštih izbora.

Još nema odgovora na pitanje kakve su konkretne koristi ili štete od pokušaja da se bude vojno neutralan. Za sada je sigurno samo to da se neutralnost još ne može tumačiti kao zaokret ka Rusiji, već kao izvestan zastoj u približavanju Atlantskoj alijansi, ili pre kao predah u situaciji kada nema lakih niti lepih rešenja.

Srbija je, kao faktički neutralna zemlja, uprkos jednosmernom kretanju ka Zapadu od 2000, pokušala da uspostavi neku vrstu vojno-političke ravnoteže, ali je zanimljivo da se na neutralnost ne poziva nijedna tranziciona zemlja. Isto tako neutralnost, kako je u Rezoluciji formulisano, uopšte ne isključuje tesnu bilateralnu saradnju ni sa NATO-om, niti sa nekom državom pojedinačno. A to je ono što bi u ovoj odluci moglo predstavljati najveći problem, ali i istovremeno najveću prednost.

Zagovornici ove ideje smatraju da je vojna neutralnost najprikladniji način da se postojeća bezbednosna ugroženost Srbije pretvori u aktivni faktor samoodbrane. Time se dobija manevarski prostor u strateškoj saradnji sa zemljama bez ograničenja, a u skladu sa sopstvenim državnim i nacionalnim interesima.

  

Umesto zaključka

 

 Ako pokušamo da odmerimo jačinu argumenata pro et contra ulaska Srbije u NATO, možemo konstatovati da je proklamovana vojna neutralnost Srbije bila odraz unutrašnje artikulacije tadašnje političke elite i većinskog javnog mnjenja. Izjavu o tom statusu Beograd je objavio 2007. godine, ali ne postoji međunarodna kodifikacija takvog statusa Srbije, što ukazuje da su još otvorene sve izlazne strategije.

Međutim, potrebno je biti obazriv jer i ulazak i neulazak mogu imati veliki broj različitih ishoda. Drugim rečima, postoje različiti načini da se bude, odnosno da se ne bude član NATO saveza. Članice NATO-a variraju od zemalja koje uopšte nemaju vojsku (Island), preko članica koje imaju ograničeno učešće u NATO-u (Francuska), i malih država (koje od NATO-a više dobijaju nego što daju), do država sa oružanim snagama koje mogu da projektuju moć širom sveta. Sa druge strane, evropske države koje nisu članice NATO-a variraju od formalno vojno neutralnih država (Švedska, Finska, Austrija, Švajcarska, Irska) koje ponekad učestvuju u mirovnim operacijama u okviru NATO-a na ad hoc osnovi, preko nečlanica koje su van NATO-a zbog teritorijalnih sporova (Kipar), pa do država koje, zbog lojalnosti Rusiji, ne žele da uđu u NATO.

NATO, koji ima jasan interes u potpunom pokrivanju Balkana, za sada verovatno neće smanjivati nivo odnosa sa Srbijom, a ni aktivnosti sa Vojskom. Uopšte, vojna politika Srbije je do sada bila jedan od terena na kome su se nesumnjiva neslaganja između Srbije i zapadnih sila po pitanju teritorijalnog integriteta, brzine i nivoa evroatlantskih integracija i geopolitičkog opredeljivanja, mogla prevazići.

Ovo je utoliko važnije što Srbija nije poslednjih godina dobro razvijala svoju vojnopolitičku i ekonomsku saradnju sa vanevropskim zemljama i organizacijama koje su u međuvremenu ojačale i dobile status rastućih sila, a sa kojima su, u vreme Titove Jugoslavije, u pokretu nesvrstanih postojale solidne veze.

Na koji način bi Srbija osmislila članstvo ili nečlanstvo u NATO-u zavisi od toga koliko su političke elite u stanju da razviju mudru i dugoročnu strategiju usklađenu sa sredstvima kojima se raspolaže. Nažalost, nedostaje politički konsenzus, a nema ni jasne strategije, što je vidljivo i u zaobilaženju javnog mnjenja, kada je reč o povlačenju konkretnih političkih poteza po pitanju NATO-a. Tako nam ostaje da sud donosimo na osnovu tuđih iskustava, koja navode na zaključak da će Srbija pogrešiti ako konačno ne definiše državnu strategiju sopstvene bezbednosti i odbrane u skladu sa njenim vitalnim nacionalnim interesima.

Najnovija javna debata po pitanju NATO-a otvorila je brojne dosadašnje, više ili manje, skrivene političke poteze i aktere koji, sudeći po većinskom javnom mnjenju, ne mogu biti verifikovani niti reprezenti većine biračkog tela u Srbiji, niti odražavati opšti državni i društveni konsenzus. Iz tih razloga, odnos Srbije i NATO-a ne treba da bude političko pitanje najvišeg prioriteta i treba ga ostaviti po strani. Vojna neutralnost je, po svemu sudeći, u ovom trenutku najprikladniji način da se postojeća bezbednosna ugroženost Srbije pretvori u aktivni faktor samoodbrane. Time se dobija manevarski prostor u strateškoj saradnji sa zemljama bez ograničenja, a u skladu sa sopstvenim državnim i nacionalnim interesima.

 

Nastavak u sledećem broju

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane