Natrag

Kontranapad

Kontranapad

 

Ministarka sporta u vezi sa sportom nije zakuvala ništa

 

Sneža voli da se slika, sport može da se slika

 

   Da li će srpski sport ući u normalne tokove ili će se sa njime i ubuduće poigravati oni koji su odabrani da ga sahranjuju? Dokle će vrtirepke bajkovitih imena biti nepisani zakon srpskog sporta, a žive legende i grandiozne ličnosti predstavljati poslušne patuljke koji se povinuju nepisanom zakonu? Kada će predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, gorostasni Vlade Divac, i jednaki sportski velikan Aleksandar Šoštar, predsednik Sportskog saveza Srbije, "prešaltovati" Snežanu u plavom dresu na domaći teren i ubediti državu da je poslednji trenutak za spas srpskog sporta?

 

Miroslav Vislavski

 

Nećkanje oko donošenja zakona o sportu koje traje deset godina demokratske vladavine, koju karakteriše raskrčmljivanje svega vrednog u Srbiji, dobija svoje finale sa potapanjem višedecenijskog najboljeg proizvoda. Sport je na kolenima!

Nikad ponizniji i poniženiji! Klubovi više nemaju mogućnosti da finansiraju najosnovnije potrebe za takmičenje. A bez takmičenja nema ni sporta. Ministarka je pozvala dvojicu čelnika najznačajnijih sportskih institucija koje predstavljaju - Olimpijski komitet i Sportski savez Srbije - da se sa njima slika i poruči da je potrebno doneti zakon o sportu! Istovremeno je sa ponosom govorila o izvanrednim rezultatima koji su ostvareni u srpskom sportu za vreme njenog ministrovanja. "Svetska kriza" je uzročnik naših problema u sportu. Zato neće biti povećanja budžeta. Prošlogodišnji je nedovoljan, a ovogodišnji je još nedovoljniji! Ko treba da polaže račune zbog nezadovoljavajućeg budžeta, zbog zakona koji je deset godina na stendbaju, zbog strategije koja je mrtvo slovo na papiru (možda lepo napisana, ali bez budžeta za sprovođenje), zbog nepostojanja sistemskih rešenja i agonije koja je okovala sport u lokalnim samoupravama... Ko je odgovoran - da li sportisti ili ministarka? Pa valjda onaj koji drži instrumente kojima utiče na prilike u sportu. Po formaciji i objektivnoj odgovornosti to je prvi državni činovnik kome je poveren resor sporta! Dakle, ministarka!

 

Ne meša se u svoj posao

 

Ali, Snežana Marković-Samardžić, sem što se šepuri na sportskim manifestacijama i događajima, na putevima naših sportskih ekspedicija i u sportskoj javnosti, još ništa posebno nije nametnula Vladi, odnosno Narodnoj skupštini. Nije "zakuvala" stvar oko zakona o sportu, privatizacije sporta, sportskog budžeta, niti oko strategije koja je usvojena samo na Ministarstvu, kojom se frlja kao važnim dokumentom. On bi to bio da ga je usvojila barem Vlada Republike Srbije, ili da je na njemu kreiran budžet. Ali to se ne dešava. Ona vešto nameće svoju važnost u raspolaganju sredstvima koja su slobodna, a koja su formirana zakidanjem od nedovoljnih para za programske potrebe srpskog sporta. "Šarmeri" i vešti da izmuzu ono što se država smilovala da podari sportu ministarkini su favoriti. Takvi su Boričić, Karadžić i još poneko... Ne bi ni to bilo loše kada bi ta sredstva dospevala do klubova u lokalnoj samoupravi. Ali, o tome nema reči. Kao što je nema ni kada je reč o borbi za sistem na nivou lokalne samouprave.

Strašno je što se i tamo gde su stvari čiste i jasne, tamo gde je na sceni pravno nasilje, kao što je u slučaju Rvačkog kluba Vojvodina, ministarka solidariše sa rvačkim despotom, koga oličava predsednik Rvačkog saveza Srbije. Dakle, mada je inspekcijski nadzor Ministarstva došao do nalaza iz koga je vidljivo kršenje pravnih normi od strane organa rvačke organizacije na štetu Rvačkog kluba Vojvodina, gospođa ministarka je obustavila aktiviranje inspekcijskog nadzora. I na taj način je samo pojačala sumnju oko smene Vojislava Tabačkog, donedavnog pomoćnika za sport, koji je odavno trn u oku Željku Trajkoviću. A pošto Željko dobro stoji sa Mlađinim "gejevima", iz čijih redova je i Snežana Marković-Samardžić, sve je jasno. Uprkos tome, izgleda da je progovorila savest rvačkih poslenika, koji su na poslednjoj sednici svoje skupštine povukli nesuvislu odluku kojom je jedan od najuzornijih rvačkih klubova izbačen iz Rvačkog saveza Srbije. Nakon godinu i po dana mukotrpne borbe, Vojvodina, njeni takmičari i članovi ponovo su u sastavu Rvačkog saveza Srbije! A ministarka nije želela u tome da učestvuje. Ona, u stvari, ne želi da učestvuje u svom poslu. Najspokojnija je kada u plavom dresu Srbije putuje na razna takmičenja, a da pri tome još nema ni finansijskih opterećenja! 

U isto vreme dok gospođa ministarka sa Tomislavom Karadžićem na čudesnom delu Radomira Antića veliča fudbalsku organizaciju polažući kamene temeljce bez projektanta reprezentativnog uspeha i ispijajući šampanjac sa Toletom, Borisom i vojnim ministrom, fudbalski klubovi sa najzvučnijim imenima u Srbiji u samrtnom su ropcu.

 

Vladari bez kompleksa

 

Crvena zvezda je klinički mrtva od višemilionskih dugova koji je dave uprkos entuzijazmu, upornosti, prkosu i borbi koju vodi Vladan Lukić sa svojim timom. U takvom vrtlogu, predsednik udara glavom o zid. Tera svoje najodanije koji su mu pomogli da se počne vraćati poverenje u instituciju Zvezde. Na udaru je bio Petar Krivokuća. Njegovom smenom otvoreno je privremeno mesto za Kratkog Ostanića. Zašto, ubrzo je usledio odgovor, kada je prvi Pižonov kiks iskorišćen da se trener sa diskutabilnim karakterom, sa mesta direktora Omladinske škole ponovo nađe na kormilu Zvedine struke.

Partizan još na neki način kontroliše svoje dužničko ropstvo - ili se bar tako čini. Evropa mu je ružan san, mada je on primeren višegodišnjoj javi našeg najbolje plasiranog u Evropi! Dakle, bez posebnih rezultata! Savo Milošević, Bata Mirković, Ljubiša Tumbaković... nisu uspeli da se domognu crno-bele lađe. Zato je njihov drugar Albert Nađ odabran od predsednika Đurića da "pokrije" velikane Tumbine generacije. Razumljivo, jer im je zajednički kod. Kao da su braća rođena po karakteru i retoričkim sposobnostima.

Vladan Lukić i Tomislav Karadžić se prepucavaju na neprimeren način. Ili je reč o načinu primerenom njihovim karakterima. Upućene su ozbiljne pretnje, ako je verovati Karadžiću. Lukić negira navode prvog čoveka srpskog fudbala. Njih dvojica treba da su primer onima kojima se preti Zakonom o sprečavaju nasilja, a sami su protagonisti nasilničkog ponašanja. Pretnje Vladana Lukića su posledica nemoći najsrpskijeg kluba koji se ne pita naročito za prilike u srpskom fudbalu i bojazni da će crnogorski kartel po inerciji odlučivati o budućem svojinskom statusu nekadašnjeg evropskog i svetskog klupskog prvaka.

Tole je zaposeo vrh nacionalne kuće fudbala, nakon što je u nekoliko navrata bio po onoj crnogorskoj - "i ja do njega!" Uskakao je na mesto Miljana Miljanića, pa kasnije na mesto Zvezdana Terzića kao njihov potpredsednik. Održao je tradiciju da Crnogorci upravljaju i odlučuju o srpskom fudbalu. Razumljivo kada to nisu znali ni Nemanja Stanković, ni Nebojša Leković, a ni pokojni Miroljub Rajić. Danas je apsolutni lider koji je skepticima odgovorio najbolje tamo gde su ga "argumentovano" osporavali. Spočitavajući mu da ne govori strane jezike, brinuli su za našu diplomatiju i odnose sa svetskom i evropskom kućom fudbala. Ali Tole je bez kompleksa zbog svog lengvidža, uvek transparentan sa nekim trećim, izgradio odličnu komunikaciju sa Platinijem i Blaterom.

Čelnik Kuljana Milorad Džomba prostačkim porukama uvredljivog sadržaja namenjenim našim najtrofejnijim klubovima odvlači pažnju sa Hajdukove nevolje. Njegov teren je pripremljen tako da asocira na predsednikovo prezime i u takvom je stanju da bi takmičarski organi mogli zabraniti i rekreativne aktivnosti, a ne prvoligaške utakmice!

Uprkos lepim terenima, zidovima i nameštaju u Vojvodini nedostaju kredibilni operativci koji nose atribut direktora. A treneri su za jednokratnu upotrebu, stalno na pokretnoj traci. Doduše, aktuelni Milan Đuričić je za dvokratnu upotrebu. Čeka se "spasitelj" Bekvalac, koji bi mogao na primeru nekadašnjeg Glišovića u Radničkom iz Niša da po ko zna koji put zasedne na čelo struke. Ali od kada nemaju Glišovića, Nišlije nemaju ni prvoligaša. Selektor Buturović nikako da formira tim kvalitetnih operativaca, pa mu Rabrenović dođe kao kopija prethodnika, a Pantelić kao ministar na prvom radnom mestu... Zato se sa Vojvodinom poigravaju i sudije i fudbalska organizacija, koja ne računa na kadrove iz najstarijeg prvoligaša u Srbiji. Tako je odlučio svemoćni Tole. Onaj koga sa Vojvodinom vezuje "lep period" kada je kao iskusan pragmata bržebolje odgovorio na poziv Vošinog grobara Miodraga Kostića, da mu služi kao portparol za objašnjavanje nesuvislih Koletovih smena za kojima je posezao u svojoj nemoći da napravi rezultat.

 

Vraćanje zemlje na pravi kolosek

 

"Plavi golubovi" su, napojeni vodom sa Zlatibora, visoko poleteli. Ali to nije garancija Spartaku da će trajati više od jedne godine. Naprosto je usud ovog kluba da je u elitnom takmičenju uvek kratko trajao. I koliko god se Tole odupirao odgovornosti za večitu turbulenciju "Špartaka", njegova odgovornost je stalna dokle god se vodi Subotičaninom. U minulih dvadeset godina oslanjao se po pravilu na "alkoholičare" Momu Rajića, Kneževića i Simovića. To su njegovi puleni iz vremena privatizacije fabrika koje proizvode "vatrenu vodu". Kada se Tole oslobodio Palićkog "Podruma" iz podruma je komandovao svojim štićenicima. Proizvođači alkohola Simex i Čokanska vinarija, doduše bez Rajićevog "Spasa", i sada su garancija visokom letu golubova. Gazda Dragan Simović je u fudbalu poput plavog goluba - lako i visoko poleti, ali kratko traje.

Svi oni i drugi traže titulara kojeg država ne određuje. A formalni titulari taktiziraju i nalaze opravdanje svojoj nedoraslosti i neznanju da vode i grade kvalitetan fudbal u raznim razlozima. Istina, praviti fudbal po evropskom receptu teško je graditi u nedostatku pravnog ambijenta. Zato im treba omogućiti da postanu suštinski vlasnici klubova... Da se konačno demistifikuje njihova sposobnost u svetu biznisa i uspešnost u "drugim" poslovima... Tada će se pravednije suditi i videti ujedno kakvi su oni golubovi - letači ili prevrtači!

 

 

 

 

 

Po meri partijaca

 

Snežana Marković-Samardžić pre nego što je postala ministarka nije gledala fudbalske utakmice. Zato su kod nje silne zablude. Zato je njena pažnja usredsređena samo na reprezentaciju i pomalo na nasilje u fudbalu, kao delu opšte pojave u državi po meri njenoj, njenih partijaca i njihovih koalicionih partnera. Ona ne razume da su desetine hiljada mališana i mladića u fudbalskim klubovima na svojevrsnom životnom školovanju i da tamo država i njeni instituti i instrumenti moraju da dejstvuju. Da bude manje nasilja, kriminala i narkomana, a više ljudi i radnika koji će ovu tužnu zemlju vraćati na kolosek njenih istorijskih tekovina i vrednosti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane