Natrag

Šnajderi

Šnajderi

 

Sumrak političke estrade: Korisnici neposredne vladavine Borisa Tadića, saveznici ili...

 

Krojači carevog novog odela

 

 

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić nije samo predsednik koji vlada po Ustavu, nego je u međuvremenu postao i neka vrsta tragikomičnog novovekovnog vožda, što delom ima veze sa nasleđenom patologijom pređašnjih vladara, ali je uglavnom posledica vlastitog narcizma i volje za moć. Kako su se do razvratnih razmera obogatili Tadićevi bivši i sadašnji savetnici, kome danas sviraju Krstić i Šaper i ko će kome ovde da odsvira kraj?

 

Nikola Vlahović

 

Sredinom prošle decenije jedan razočarani akademik slikovito opisuje vladavinu Slobodana Miloševića, neprikosnovenog vožda tadašnjih srpskih nacionalsocijalista: "...On je toliko neposredan da između njega i njegovog naroda ne sme da stoji ništa, pa čak ni parlament, ni Ustav, ni Vlada".

Petnaest godina kasnije, Srbija je žrtva jedne drukčije ali isto tako delotvorne neposrednosti. Dva predsednička mandata Borisa Tadića pokazala su njegove realne domete, dugačak spisak njegovih mana, nedoslednosti, primere teškog diletantizma i svakodnevnu promociju mladalačke neiživljenosti.

Kako se Boris desio Srbiji?

 

Komesarsko kadrovanje

 

Komesarska politika Demokratske stranke, čiji je duhovni inspirator od samog osnivanja bio Dragoljub Mićunović (nakon što je vešto marginalizovao Borislava Pekića i Desimira Tošića, recidive predratne Demokratske stranke Grol-Davidović), podrazumevala je neoboljševički princip "kooptiranja kadrova".

Taj dobro provereni princip može svakog člana Demokratske stranke u svakom trenutku dovesti na svaku bitnu poziciju u državi, bez obzira na njegovu stručnost. Upravo prema ovoj recepturi, prošetaće i Boris Tadić kroz dva mandata u dve vlade, i to kao ministar za telekomunikacije i ministar odbrane, uprkos tome što je po struci psiholog. Istine radi, treba reći da i druge političke stranke u Srbiji vrše izbor kadrova po istom principu, ali je ovo utoliko teže što je reč o stožeru vladajuće koalicije i samozvanim lučonošama utopijske demokratije.

Kad je već stigao i do prvog predsedničkog mandata, Tadić počinje samostalno da primenjuje to komesarsko kadrovanje ("...Daj ga malo u kulturu" ili "Prebaci ga u Telekom pa ćemo da vidimo...").

Ali, već prvog dana njegovog prvog mandata ukazano je na nešto mnogo gore od ove neoboljševičke navike...

Zapravo, jedan dnevni list objavio je karikaturu slavnog umetnika Predraga Koraksića, na kojoj je predstavljen Boris Tadić kako ulazi u zgradu Predsedništva, držeći za ruku svoga tatu, akademika Ljubomira Tadića, a ovaj svoga prijatelja, akademika Dobricu Ćosića, a Dobrica Ćosić patrijarha Pavla, a patrijarh Pavle slepog guslara Filipa Višnjića!

Ova lucidna anticipacija političkih zbivanja u Srbiji, bez ikakve sumnje zaslužuje da bude nazvana prvom ozbiljnom i dobro utemeljenom kritikom neposredne i protivustavne predsedničke vladavine u državi čiji je politički sistem parlamentarna demokratija.

Jer, kako je vreme pokazalo a umetnik predvideo, Tadić je ubrzo počeo da sebe doživljava kao nosioca svih naših epskih kontinuiteta, ali i kao pobratima domaćih i svetskih socijalista, revnosnog pravoslavnog vernika i duhovnog vođu svih Srba (mimo patrijarha), vrhovnog komandanta, makroekonomskog stratega, virtuoza spoljne politike, borca protiv organizovanog i neorganizovanog kriminala, zaštitnika ljudskih i manjinskih prava, promotera sporta, filma i muzike, borca za srpsko Kosovo, borca za Srbiju u Evropskoj uniji sa i bez Kosova, borca za prava Moamera El Gadafija i Demokratske Džamahirije, predlagača izgradnje spomenika Otomanskoj imperiji u Sremskim Karlovcima, pristalice povratka Turske na Balkan, ljubitelja ribljih specijaliteta iz Istre i Kvarnera, poštovaoca jedinstvene Bosne i Hercegovine, prijatelja njenih protivnika...

 

Jednokomandna ideologija

 

Ovaj delimični spisak pojavnih oblika Borisa Tadića, rečito govori da je za njega prihvatljivo sve ako je to u funkciji njegove narcisoidne potrebe da bude sve u svakom momentu, pa i predsednik Demokratske stranke i predsednik države i suštinski predsednik vlade i koordinator stalne telefonske konferencije srpskih ministara...

Ali, nije ni to najveća nevolja koje je zadesila ovdašnje birače i poreske obveznike...

Rukovođen potrebom da kontroliše svu vlast i da u svemu bude prisutan makar i kao figura, unajmio je grupu savetnika koji će postati prava vlada u senci i suštinski centar njegove jednokomandne ideologije.

Najistaknutiji među njima, Srđan Šaper i Nebojša Krstić, nekadašnji članovi nekadašnjeg novotalasnog muzičkog projekta pod imenom "Idoli", kreatori su Tadićevog estradnog predsednikovanja i krojači carevog novog odela, čiji je zadatak da svoju iščašenu kreaciju predstave narodu kao prototip evropskog lidera kakvog još niko nije video! Kako sad stvari stoje, i uspeli su u tome.

Jer, nije do sada viđeno da jedan predsednik države od svojih nekoliko mandata napravi istovremeno modnu reviju, cirkusku predstavu i atletski višeboj.

 

Tragikomično zamorče

 

Krojači Borisovog novog odela, opsednuti važnošću svoga zanata, doveli su svoje zamorče u brojne tragikomične situacije. On(o) stavlja naočare na nos (mada ih inače uopšte ne nosi) kad treba da govori ozbiljne stvari, on(o) širi ruke i saginje glavu kad se obraća stranačkom plemenu sa govornice, on(o) dobacuje devojkama na opatijskoj rivi dok šeta u društvu hrvatskog predsednika, zavrće rukave i pokazuje nejake mišiće na košarkaškoj utakmici Partizan-Makabi, nevešto se krsti u provincijskim crkvama i manastirima, preti organizovanom kriminalu sa predsedničkog oltara, proglašava, suspenduje, unapređuje, likvidira, pohvaljuje, a onda zaštitnički grli, ljubi i tapše po ramenima svakoga ko se nađe u njegovoj blizini.

Jesu li Šaper i Krstić zaista tvorci ovog hodajućeg projekta ili im se projekat sam ponudio na obradu, više nije ni važno. Jer, ko ume da čita govor simbola, jasno mu je da sadašnji predsednik Republike Srbije ima nekog razloga da ode na snimanje televizijske serije "Selo gori a baba se češlja". Koliko zbog Krstićevog nagovora da to učini, toliko i zbog podsvesne potrebe da narodu objasni kako on nije zapalio žito. Jer, čak i on vidi da gori, ali iz nekog razloga neće, ne sme ili ne zna da učestvuje u njegovom gašenju. Naprotiv, mnoštvom svojih protivrečnih izjava i smešnih ličnih promocija on samo dodatno potpaljuje sopstvenu političku lomaču.

Nažalost, sa toliko koncentrisane moći, Tadić više nije smešan nego opasan...

 Njegovo najbliže stranačko i koaliciono okruženje potpuno mu je podređeno, ali i potpuno zaštićeno od zakonske odgovornosti za kriminalna dela koja već godinama čine.

 

Logoreične jurišnice

 

Poslovično zaboravnu javnost u Srbiji treba podsetiti da je Boris Tadić lično izabrao Mirka Cvetkovića za predsednika Vlade, bez obzira na to što je reč o čoveku koji je svojeručno upropastio preko 80 privatizacija dok je bio na čelu konsultantske firme Ces-Mekon. Izbor Cvetkovića kao mandatara Vlade garantovao je da će Tadić biti ministar nad ministrima. Cvetković je poslušni član Demokratske stranke i od njega nije bilo za očekivati da se bavi svojim poslom, tim pre što njemu ni po kakvim kriterijumima ne pripada tako dinamično radno mesto. Ne treba zaboraviti ni to da je Tadić preuzimanjem ovlašćenja predsednika Vlade, makar u protivustavno, preuzeo i odgovornost za ono što se dešava u resornim ministarstvima, pre svega u ministarstvima o čijem radu on zna koliko i prosečni građanin-laik.

Istovremeno, pristao je, zarad opstanka koalicije i svoje lične vladavine, da sačuva nezavisno preduzeće G17 koje već jednu deceniju čvrsto drži komande takozvane finansijske vlasti, ali i druge važne resore poput Ministarstva zdravlja, u kome doslovno vlada haos i pljačka. Zarad lične vladavine, a ne zarad evropske Srbije u koju je spreman da se svakom prilikom zakune, neguje svoje tajkune, koje opet neguju njegovi ministri (jedan od njih povremeno povede državnu televiziju kao pratnju kad sa svojim maloletnim sinom krene u posetu supermarketima omiljenog tajkuna). 

Zarad lične vladavine, a ne u slavu evropske Srbije, Boris Tadić ima svoje logoreične skupštinske jurišnice, poput neke Jelene Trivan i njoj sličnih poluhisteričnih i poluinteligentnih proizvoda Demokratske stranke, kako bi svaki zakon postao zakon čak i ako je protiv svih zakona. Trezvenom posmatraču teško je uočiti ikakvu razliku između ovog nasilja i radikalskih opstrukcija. Ali, ova novopečena gospođa nije samo demokratski radikal nego je aktivni pregalac u krojačnici carevog novog odela.

Najistaknutiji krojači carevog novog odela su multimilioneri. Niko sa sigurnošću ne može izmeriti njihovu finansijsku težinu, čak ni oni sami. Zapanjujuća količina novca, zapanjujućom brzinom, počela je da teče oko Borisa Tadića već tokom njegovog ministrovanja, a posebno početkom njegovog prvog predsedničkog mandata.

 

Kakvo okruženje

 

Dok još nije bio ni član Demokratske stranke niti gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas je bio savetnik Borisa Tadića zajedno sa Srđanom Šaperom. Šaper i Đilas su očitom zloupotrebom stečenog savetničkog položaja i političke moći svog omiljenog modela, počeli da kroje po meri i bez mere sopstvene imperije, istovremeno krojeći i carevo novo odelo, kako bi njegova sreća i sreća njegovih podanika bila potpuna a oni moćni i prebogati... Nebojša Krstić je, kako bi izbegao sukob interesa, prebacio svoj posao na tuđe ime. Agencija za privredne registre je 7. marta 2005. godine iz Registra privrednih subjekata izbrisala Nebojšu Krstića kao direktora Preduzeća za tržišne komunikacije i propagandu pod imenom Nova-Young Rubicam d.o.o. iz Beograda i, umesto njega, na tu funkciju upisala izvesnu Aleksandru Kosanović-Strižak.

 Nešto ranije, tokom 2003. godine, ukupni ostvareni prihod na srpskom tržištu reklama bio je 307.234.000 evra, od čega je Đilasov deo sa firmom Dajrekt medija bio oko 25 odsto, dok je Srđan Šaper sa firmom Medija pul učestvovao na tom tržištu sa 14 odsto.

Već sledeće godine, Dragan Đilas postaje direktor Narodne kancelarije pa mu i prihod postaje veći. Čak  63 odsto ukupnog prihoda od svih plaćenih reklama u Srbiji! Srđan Šaper je te godine bio vlasnik 17 odsto svih prihoda. Već 2005. godine Đilas je vlasnik 68 odsto od ukupnog prihoda, Šaper 18, a svi ostali 14 odsto. Godinu dana kasnije, on od ukupnog prihoda na tržištu ostvaruje 72 odsto, Šaper 20, a ostali osam procenata. Progresivnim uvećanjem vlasništva nad reklamnim prostorom u medijima, Đilas je ubrzo uspeo da ostvari monopol na tržištu.

Mnogo ranije, Đilas je imao udeo u Kompaniji MD International iz Praga, registrovanoj na lažnoj adresi. Prema finansijskom izveštaju koji je 2004. godine podnela ta kompanija, njen profit je bio 21.700 evra, pa je Đilas sa tadašnjim udelom od 28,55 odsto zaradio samo 6.195,35 evra, mada je on lično tvrdio da mu je to posao od koga je najbolje zaradio! Ovu kompaniju Đilas je u Pragu osnovao zajedno sa izvesnim Markom Mijatovićem, Milošem Tomanovićem, Andrijom Kleutom i Mlađanom Đorđevićem i bila je registrovana na velikoprodaju i proizvodnja bižuterije. Inače, MD International nikad nije brojala više od petoro zaposlenih, a prema tadašnjem izveštaju kreditnog biroa, radilo se o firmi sa velikim kreditnim rizikom.

Kako je onda Đilas došao kao multimilioner iz Češke u Srbiju, odakle mu je taj prvi milion evra koji je dao u vidu osnivačkog uloga kad je započeo svoj novi posao u Beogradu? Odgovor na ovo pitanje morao bi da zna Boris Tadić koji ga je imenovao kao šefa takozvane Narodne kancelarije predsednika Republike, i kao jednog od krojača svog novog političkog odela. Mada je ušao u Demokratsku stranku tek 2006. godine, savršeno je jasno da je njegovo bogatstvo (procenjeno danas na oko 300 miliona evra!) nastalo na temelju lojalnosti ovoj političko-privrednoj organizaciji.

 

Vođa sa konjima?

 

Naravno, oko neprikosnovenog vođe okupljeno je još dvorskih krojača, sitnijih šnajdera i specijalista za fircanje nepobitnih istina, krojača mape puta koji nema alternativu i drugih pratećih zanatlija. Njihova imovina pre i posle dolaska u blizinu vladara, upadljivo je nesrazmerna.

Kako i koliko troši ova koaliciona svita najbolje govore podaci koji bi trebalo da budu dostupni javnosti, ali teško izlaze iz Administrativnog odbora Skupštine Srbije, osim kad dođe do potrebe za političkim obračunom. Recimo, predsednik Upravnog odbora Agencije za kontrolu letenja primao je platu 466.939 dinara, a članovi po 166.444 dinara. Kako krojači carevog novog odela i naše nove stvarnosti zaista žive, govore i troškovi takozvane reprezentacije iz 2007. godine...

 Na primer, "Elektroprivreda" Srbije je u te svrhe utrošila 22,3 miliona dinara, Aerodrom "Nikola Tesla" 11,3 miliona dinara, "Elektromreža" 13,2 miliona dinara, "Jugoimport SDPR" 24,35 miliona, PTT Srbija 42,1 miliona, "Telekom Srbija" 73,85 miliona dinara, "Srbijagas" 16,34 dinara, NIS 182,28 miliona dinara, RTS 25 miliona dinara, "Srbijašume" 47,83 miliona i "Jat ervejz" 17,3 miliona dinara, Zavod za izdavanje udžbenika 5,75 miliona, "Službeni glasnik" 6,57 miliona, Agencija za privatizaciju 6,28 miliona, Agencija za telekomunikacije 4,4 miliona, Agencija za kontrolu letenja 8,27 miliona, Novinska agencija Tanjug 1,44 miliona dinara...

Hoće li neko uskoro da podvikne "Car je go!" i konačno sruši mit o čestitom vođi, koji, kao drug Tito u svom kabinetu, do kasno u noć, uz stonu lampu, radi za dobro voljenog naroda? Hoće li neko sabrati smisao i besmisao svih njegovih neobičnih putovanja, učešća na svetskim, regionalnim i transregionalnim forumima, ili će iz štampe uskoro početi da izlaze titoističke monografije maštovitih naziva: "Vođa i rudari", "Vođa i cveće", "Vođa u lovu", "Vođa sa konjima"?

 

 

 

Kad voli da bude savetovan

 

Mora da je krojenje carevog novog odela iznad svega jedan zanimljiv i koristan posao. Da nije tako, ne bi se dešavale pojave lažnih Tadićevih savetnika. A pojavljivali su se! Jedan od njih, izvesni Todor Puletić, predstavljao se, a prema nekim izvorima i bio duboko ubeđen u to, da je lični savetnik Borisa Tadića. Nepune dve nedelje pošto je uhapšen zbog lažnog predstavljanja, pojavio se i drugi lažni Tadićev savetnik, izvesni Dragan Gligorijević, inače predsednik kompanije Sacen internacional! Tim povodom je šefica kabineta Jasmina Stojanov (isti posao je radila i za pokojnog premijera Zorana Đinđića, prim. red.), oštro reagovala tvrdeći da Gligorijević nikada nije bio angažovan za tu vrstu posla: "Taj gospodin nije, niti je ikada bio savetnik predsednika. On niti je u kontaktu sa predsednikom, niti dolazi u Predsedništvo", pa još dodala da je pozvala firme i pojedince da nadležnima prijave sve one koji se lažno predstavljaju kao "Tadićevi ljudi od poverenja".

Ali, nije se ni taj Gligorijević dao, pa je hitro odgovorio da Tadića poznaje lično i da su često u kontaktu. I ne samo to nego je dosolio na živu demokratsku ranu sledećom rečenicom: "Podržavam politiku njegove stranke i cenim ga kao čoveka!"

 

 

 

Drugarski, bratski, lojalno i kolegijalno

 

Dok čekate da dođu po vas

 

1. Brišite poruke sa mobilnog telefona.

Svake večeri se i iz takvog mobilnog brišu sve poruke i evidencija poziva. To je placebo metoda u krivičnom postupku, jer telefonski operateri imaju kopije SMS-ova koje moraju da daju sudu, ali je za to je potreban dodatni nalog - molba - zahtev, pa je u pitanju, dakle, sitna pakost osumnjičenog, a takav treba da bude prema onima koji ne daju da se uživa u miru.

2. Navijte budilnik 20 minuta ranije.

Pre spavanja proveriti na TV-prognozi kada izlazi sunce. Budilnik naviti dvadeset minuta ranije radi obavljanja lične higijene uobičajeno, u samoći. Kada dođe policija, onda obično bude kasno, jer neki revnosni policajac možda poželi da bude s osumnjičenim - sve vreme.

3. Proverite nalog.

Kada policija pozvoni na vrata, to znači da je svanulo jer nema hapšenja tokom noći. Policija mora da čeka prve minute dnevnog svetla. Ponašati se prirodno i hladnokrvno. Treba izbegavati svaku situaciju koja bi mogla da bude protumačena kao provokacija, jer u ekipi za hapšenje može da bude gladnih policajaca, osetljivih na socijalnu nepravdu. Proveriti ima li policija potreban nalog, a onda ih pustiti da rade sve, ali samo ono što im nalog dozvoljava - ulazak u stan, pretres, privođenje.

4. Pripremite torbu.

Torba za boravak u pritvoru već je spremna i nalazi se na dnu ormara. To tako da deca ne vide kuda to tata ide. U njoj je rezervni veš, četkica i pasta za zube, paketići instant kafe, iPod ili nešto slično za slušanje muzike, ali jeftinije. Ipak se ide u zatvor, a tamo ima lopova.

5. Ćutite kod istražnog.

Istražnom sudiji ne govoriti ništa. Aktivno učešće nije od koristi, jer je, zavisno od razloga zbog kojega se policija pojavi u zoru, mesec dana u pritvorskom državnom smeštaju zagarantovano zbog stišavanja medijske gužve. Pravi razlog pritvora je da se da ljudima na ulicama privid pravde kako bi komentarišući mogli da ispucaju frustraciju zbog lične nemaštine.

6. Advokat mora da bude vaš PR agent.

a) tražiti advokata po službenoj dužnosti. Ni njemu ne govoriti ništa. Neka se tužilaštvo pati s nesaradnjom i istrči sa svim dokazima koje ima. To je trik do početka suđenja kada se otkazuje punomoć službenom, a angažuje privatni advokat. Onoga za kojega se zna da je bolji od sudija u sudnici, a ionako je celo vreme radio na odbrani.

b) advokat koji se angažuje već ranije mora da preuzme ulogu PR agenta, jer još nema agencija koje se razumeju u PR u sudskim postupcima. Imidž je, ipak, najbitniji.

7. Ne pijte ponuđenu kafu.

U pritvoru ne privlačiti pažnju. Pravi advokat je već osigurao zaštitu od ostalih pritvorenika i sada je samo potrebno imati zdrave živce. Ipak, ne treba niti piti niti jesti pri ulasku u ćeliju. Ako nije obezbeđena zaštita, u kafi dobrodošlice može da bude svašta, npr. droga ili tablete za spavanje.

8. Obezbedite veliku torbu za izlazak.

Rodbina će ionako donositi odeću, pa neka se za izlazak iz pritvora neko konačno potrudi i nabavi neku veliku torbu. Nije naročito lepo pojaviti se na vestima s vrećom od smeća u kojoj je pritvorska odeća.

9. Mislite o novcu koji vas čeka.

Svaku presudu, a drugostepena je najbitnija, dočekati s mislima o lovi koju država nikada neće videti, jer joj se neće vratiti. Uostalom, vreme koje se provede u zatvoru se naplatilo ranije, u milionima, pa treba samo izdržati do slobode u kojoj će se to trošiti.

10. Uživajte u anonimnosti.

Po izlasku iz zatvora započinje deo života u kojem je mudrost na vrhuncu, nema šanse od ponovnog suđenja za isto delo, a postoji i lova, ranije spremljena. Uživati u anonimnosti neke egzotične zemljice u toplim morima.

(J.L.)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane