Ponižavanje

 

Ultimatum Hrvatskoj: Ili ekonomski reciprocitet ili ćemo ih - poljubiti u zadnjicu

 

Hrvatske tajkune svrbi, srpski ministri se češu

 

Oni koji misle da je normalno da mera ravnopravnosti dve države bude 200 hrvatskih firmi u Srbiji spram jedne srpske u Hrvatskoj, čine štetu neuporedivo veću nego da su, na primer, pristali da plaćaju najveću moguću zamišljenu ratnu odštetu, i to za najgori mogući zamišljeni genocid u istoriji čovečanstva

 

 

Ivan Molotok

 

Finansijsko-političko-privredna afera Podravka, koja već godinu dana potresa našeg zapadnog suseda, dobila je proteklih dana ozbiljan i neuobičajen za ove prostore "personalni" epilog - hapšenje dojučerašnjeg potpredsednika Hrvatske vlade Damira Polančeca, optuženog za pokušaj nepoštenog preuzimanja Podravke od strane nelegalno organizovane grupe, utaju i krađu novca, nezakonito manipulisanje i trgovanje deonicama i sve što uz to ide.

Sve to ne bi bilo povod za ovaj tekst da u pitanju nije Podravka kao jedan od pozitivnih simbola bivše jugoslovenske a danas hrvatske privrede, koji je slavu socijalističkog prosperiteta, i to ne samo posredstvom vegete, proširio na celi jugoistok Evrope pa i šire, simbola koji su mnogi Hrvati spremni da stave ispred zastave i grba, a da pri tom u ceo skandal nisu upetljani i - Srbi. I to kakvi!

 

Ono si gde si

 

Radi se o tome da je u ceo slučaj, u koji je uključen dobar deo hrvatskog političkog i finansijskog establišmenta te brojni međunarodni činioci, i koji je, da zlo bude veće, preko dužničko-poverilačkih kanala otvorio i drugu aferu, u vezi sa drugim hrvatskim nacionalnim simbolom - Inom, uključen srpski biznismen Ranko Mimović. Njegova se firma, registrovana u Srbiji, angažovala u kupovini 10,6 odsto akcija Podravke za oko 55 miliona evra, čime bi se Podravka rešila gotovo svih dugova prema poveriocima (time možda čak i abolirala onog Polančeca), ali i čime se stavlja sumporna kiselina na ljutu nacionalnu ranu. Tih deonica bi Mimovićeva FIA Grupa pokušala da se domogne preko tvrtke Fima Ami hrvatskog tajkuna Milana Horvata, inače registrovane na Malti, a koja trenutno poseduje tih 10,6 odsto akcija Podravke. Hrvati pokušavaju da proniknu u suštinu trika, s obzirom na to da tih 10,6 odsto, odnosno 577.000 Podravkinih deonica danas na tržištu ne vredi više od 27 miliona evra, pa je takva finansijska operacija ne samo neisplativa nego i po, logici stvari, debelo sumnjiva.

Međutim, više od svake sumnje i "neisplativosti" hrvatsku javnost, medije i političke faktore boli i do besvesti nervira činjenica da Podravku namerava da "kupi" srpski kapital, ili barem "kapital srpskog porekla". Toliko da su i neki mediji, u atmosferi sveopšte konsternacije, morali da se koriguju: kapital koji FIA želi da uloži u Fimu Ami, pa dakle i u Podravku, nije srpskog, nego italijanskog i švajcarskog porekla, a sam Mimović izjavljuje da nije "srpski tajkun", kako ga nazivaju, nego da je "slovenački državljanin, a kapital je italijanskog i švajcarskog porekla".

(Za relativizovanje svog "srpstva" Mimović u ovom slučaju ima najmanje još jedan, reklo bi se "filmičniji" razlog. On je, naime, i direktor firme Fia Energy, registrovane u Beogradu, a čije je hrvatsko središte upravo u Koprivnici, u kojoj Mimović, uzgred, ima i devojku. Kaže da ta firma "samo od Ine kupuje LPG gas za automobile i prodaje ga na srpskom tržištu" te da nema nikakve veze sa aferom Podravka. Međutim, direktorka koprivničke ekspoziture FIA Energy je izvesna Draženka Gačan, koja je slučajno dugogodišnja prijateljica uhapšenog bivšeg potpredsednika Hrvatske vlade Polančeca i koja je Polančeca i povezala sa Mimovićem! Uz to, Polančecov advokat Anto Nobilo rekao je, pokušavajući da odbrani klijenta, ali i time skačući mu u usta, da je Polančec hteo da preko Mimovića, odnosno FIA Energy, odradi "ozbiljan posao" kojim bi bila anulirana šteta nastala za Podravku iz nekih drugih, prethodnih operacija i afera. U ovom slučaju, Mimovića i Polančeca veže i italijanski investicijski fond Finest SPA, koji je 25-postotni suvlasnik Mimovićevog FIA Investa iz Beograda, dela FIA Grupe, u čijem je sastavu FIA Energy. I sam Polančec je nedavno rekao da osniva konsultantsku kuću, najverovatnije hrvatskog zastupnika upravo Finesta. A Finest je, sa svoje strane, fond u vlasništvu italijanskih banaka, koji je pre svega orijentisan na ulaganja na Balkanu i u istočnoj Evropi. Svoje predstavništvo ima i u Novom Sadu. Isto tako, u Finestu su rekli da ništa ne znaju o preuzimanju Fime Ami u aranžmanu Ranka Mimovića, pogotovo što on i nije njihov predstavnik u Hrvatskoj!)

 

Ne mora se biti normalan

 

Poenta ovog dela priče je da čak i kad neko sa strane za deonice plaća dvostruko više od tržišne vrednosti, i ako se time rešavaju brojni problemi Podravke, a možda i pitanje ne samo njenog opstanka nego i, posredno, vlasništva nad Inom, sve pada u vodu ukoliko je u pitanju "srpski faktor", "srpski kapital", pa čak i samo poreklom. Iako se u Mimovićevom slučaju radi o čisto manipulativnom kapitalu bez skrupula, boje, ukusa i mirisa, i to u saradnji sa drugim sličnim kapitalom hrvatskog tajkuna Milana Horvata (Fima Ami). Drugim rečima, Mimovićev kapital je srpski, odnosno antihrvatski, taman koliko je i hrvatski, odnosno antisrpski, što se belodano vidi iz Mimovićevog "antisrpskog" učešća u nekim srpskim privatizacijama, nad kojima bi svaki Hrvat mogao da - likuje. Međutim, za "srpski kapital" alibija ili barem olakšavajuće okolnosti - jednostavno nema. 

Pre samo dva meseca je investicijski fond Salford Danube, sa sedištem u Londonu (tačnije njegova holandska filijala Danube Foods), poslao hrvatskom Ministarstvu poljoprivrede "pismo namere", u kojem izražava želju da kupi splitsku mlekaru Mils, koja je na granici kolapsa. Javnost se odmah ustalasala strašnom činjenicom da je pomenuti fond vlasnik beogradskog Imleka, novosadske, subotičke, zaječarske i zemunske mlekare, te mlekarskih pogona u Vršcu, Čačku, Šidu, Kraljevu i Požarevcu. Rečeno je da je Salford nakon banjalučke Mlekare želeo da preuzme i sarajevski Milkos, ali mu je to pošlo za rukom samo sa jednom manjom tamošnjom mlekarom. Pomenute su kao vlasništvo fonda i mlekare u Makedoniji, što govori o "velikom regionalnom igraču". I ne samo to, uz pozive na beogradske i sarajevske medije, ponovo se došlo do zaključka da iza Salforda stoji srpski kapital, tačnije bivši srpski ministar privatizacije Milan Beko, što eksplicira da je i Danube Foods osnovan opranim novcem "iznetim iz Srbije u Miloševićevo vreme", što opet eksplicira da ne postoji drugi izbor osim da ga se i pre svake rasprave treba - kloniti.

I u ovom slučaju je (nešto slično onom Podravkinom) hipotekarno opterećenje mlekare dvaput veće od osnovnog kapitala tvrtke te od nje svi beže, pa bi po toj logici i radnici i mali akcionari trebalo da pevaju od sreće što neko želi da ih kupi i pod tim okolnostima. Međutim - ne! Oni se naglas pitaju ko to stoji iza svega i zašto bi iko normalan kupio tvrtku opterećenu hipotekama. A rešenje "misterije" je: zlokobni srpski kapital, koji ne samo da je nečastan sam po sebi nego nužno donosi samo još veće zlo.

I u ovom slučaju se pojavio neko (predstavnik Salforda za područje Hrvatske), koji je pokušao da uveri javnost kako njihov "vlasnik nije srpski kapital, nego su to Židovi iz Švedske". Ali, teško da će proći. Baš kao što nikako nije moglo da prođe ni u Salfordovom pokušaju kupovine Karlovačke industrije mlijeka (KIM) pre tri godine. Tada su i radnici KIM-a bili za to da ih kupi (pored još nekih zainteresovanih) Salford (između ostalog i zbog toga što je njihova omiljena bivša direktorka u međuvremenu postala savetnica u Salfordu), ali pretpostavljeni srpski kapital, na čelu sa njegovim pretpostavljenim vlasnikom Milanom Bekom, nikako nije ni smeo ni mogao da prođe. Na kraju je KIM (neuspešno) prodat jednom omanjem "privatniku", a u ponovljenoj proceduri Dukatu.

 

Nacionalnost i državljanstvo

 

Zanimljivo je da se rodonačelnikom aktuelne kampanje protiv srpskog kapitala u Hrvatskoj smatra niko drugi do Ljubo Jurčić, ne HDZ-ovac niti HSP-ovac, nego SDP-ovac, poslednji SDP-ov kandidat za premijera. On je avgusta 2007, komentarišući zainteresovanost Delta Holdinga za kupovinu vukovarskog Vupika, rekao da bi mu (Miškoviću) "drugde možda i prodao tvrtku, ali u Slavoniji sigurno ne bi... Sve što se događalo za vreme rata još je sveže... ne treba stvarati neugodu hrvatskim građanima... politički ne bi bilo oportuno prodati tvrtku iz Slavonije Srbima".

Iako je izjava bila teritorijalno "smeštena" u Slavoniju, razbuktala je polemike koje su trajale više meseci, a, zapravo, ne prestaju ni do današnjeg dana.

Karakteristično tumačenje odmah je, na primer, dao dr Mladen Vedriš, tadašnji šef Katedre za ekonomsku politiku na Pravnom fakultetu u Zagrebu, rekavši da se "ne može staviti znak jednakosti između hrvatskih investicija u Srbiju i srpskih investicija u Hrvatsku, jer niti jedan metak s hrvatske teritorije nije upućen prema Srbiji, a s druge strane područje Slavonije bilo je vrlo teško pogođeno. Trezveno je ne prodati nešto u istočnoj Slavoniji srpskoj firmi..." Sa Jurčićem se bio složio i prvi čovek SDP-a i šef opozicije Zoran Milanović rekavši da je "ulazak srpskog kapitala u Slavoniju problem zbog ogromnih žrtava koje je taj kraj podneo tokom Domovinskog rata... Kapital nema nacionalnost, ali je Slavonija problem".

HNS-ovac Radimir Čačić se usprotivio Jurčićevom shvatanju, rekavši da je "srpski kapital u Hrvatskoj dobrodošao, ako nije kriminalnog porekla", ali je, na primer, HSS-ovac Božidar Pankretić, koji će malo kasnije postati ministar poljoprivrede u Sanaderovoj vladi, bio oštar u tvrdnji da "Vlada treba da osigura da se hrvatski kapital zadrži u hrvatskom delu, a najžalosnije bi bilo da nam vlasnici budu oni s kojima smo ratovali".

IDS-ovac Damir Kajin je takve stavove smatrao pogubnim, neshvatljivim i nedopustivim, pitajući zagovornike Jurčićevih shvatanja da li znaju da "Hrvatska izvozi u Srbiju 350 miliona dolara, te da je desetak hrvatskih tvrtki preuzelo tržište u Srbiji". A predsednica HSLS-a Đurđa Adlešić zapitala se "da li sada treba očekivati i obrnutu reakcija sa srpske strane, jer se radi o reciprocitetu!". Predsednica DC-a Vesna Škare-Ožbolt rekla je da bi se "ljutila kada bi neko iz Srbije rekao da ne treba hrvatski kapital, jer kapital nema nacionalni predznak!".

Iz desničarske Hrvatske stranke prava poručili su da je pri ulasku srpskog kapitala u Hrvatsku "jedino bitno da li se radi o pranju novca, a ne otkuda on dolazi", a tadašnji predsednik Anto Đapić je rekao da "kao što hrvatski kapital ide u Srbiju, tako će i srpski ući u Hrvatsku". Naglasio je i da se ne boji srpskog kapitala, jer smatra da je ekonomski gledano, "Hrvatska 10 do 20 godina ispred Srbije".

 

Nemoć pred sličnima

 

Godinu dana kasnije, na samu najavu vlasnika Pinka Željka Mitrovića da je zainteresovan za neke hrvatske lokalne televizije i da su, čak, neki dogovori blizu realizacije, jedan od vladajućih, najuticajnijih, visokopozicioniranih HDZ-ovaca Andrija Hebrang javno je izjavio kako je "zgrožen i ožalošćen zbog činjenice da u Hrvatskoj postoje ljudi kojima je novac ispred nacionalnih interesa". Odmah potom, vlasnik lokalne zadarske televizije GTV Zoran Lokas je zbog velikih pritisaka odustao od prodaje svoje televizije Mitroviću objasnivši to rečima: "Svi su me, od običnih ljudi do političara, gledali kao da sam ratni zločinac".

Malo kasnije napravljena je neuobičajeno povoljna medijska i politička ikebana dobrodošlice za učešće Miroslava Miškovića na konkursu za kupovinu atraktivnog placa u centru Zagreba, "najboljeg posla u istoriji hrvatske metropole". Mišković je u medijima napadno proglašavan i za favorita, pa je za mnoge pobeda na ovom "takmičenju" postala ravna pobedi u ratu. Kao što je poznato, dve privilegovane i gotovo paradržavne hrvatske firme, IGH i Ingra (pogotovo ova prva, u kojoj je čak i jedna ministarka imala značajne deonice) bile su sa ponudom ispred Delta Holdinga. Bilo bi to u redu da odmah po okončanju konkursa i prvoplasirana (IGH) i drugoplasirana firma nisu priznale da nemaju ni cvonjka a kamoli 46 odnosno 41 milion evra, koliko su ponudile. Nijedan evro po obavezama sa tog konkursa nije uplaćen ni do današnjeg dana, što mnogima govori o nameštaljci najvišeg ranga, ali je ostalo zapisano da je na konkursu ravnopravno učestvovao i pošteno izgubio srpski kapital nemoćan u trci sa hrvatskim. (Uzgred, IGH je ista ona firma koja je nedavno lako pobedila na crnogorskom konkursu za izgradnju autoputa Bar-Boljare, sa ponudom za koju se posle nekoliko meseci ispostavilo da je apsolutno bez pokrića, toliko da nijedna banka, pa ni Hrvatska vlada nisu hteli da budu garant ovog "posla stoleća", zbog čega je na kraju ugovor raskinut u vidu najveće blamaže!)       

Iako ga ni u Hrvatskoj ne smatraju ozbiljnim likom, splitski gradonačenik Željko Kerum je u septembru prošle godine ponovo aktivirao eksplicitno izjašnjavanje o (ne)podobnosti srpskog kapitala. On je poručio da "srpski investitori u Splitu nisu dobrodošli.

Srbe ne bih dovodio. Oni nam nikada nisu ništa dobro doneli. Ni oni ni Crnogorci".

 

To je prosta stvar

 

Sve gore nabrojano i mnogo, mnogo više znaju i kojekakvi politički faktori, i kojekakve agencije za privatizaciju, i kojekakve komisije za hartije od vrednosti, i svi u ovoj zemlji izabrani i dobro plaćeni da misle na korist svoje a ne tuđe zemlje, ali je mazohistički poriv na nivou celokupnog društva jači od zdrave logike. I to ne zbog toga što ovi ili oni politički činioci u Hrvatskoj misle o tome tako, nego zbog toga što se hrvatska država tako i praktično ponaša. Uzalud normalni umovi ove zemlje traže makar minimalni nivo reciprociteta u kontekstu privrednog i finansijskog angažmana Hrvatske (i Slovenije) prema Srbiji, uzalud čak i normalni umovi u Hrvatskoj to očekuju od Srbije, koja se karikaturalno privila uz parolu o liberalnom tržištu, uzalud neobnovljivi resursi ove zemlje služe nekima za sprdanje pred vlastitim ogledalom i na opštu štetu. Oni koji misle da je normalno ili prihvatljivo da mera ravnopravnosti dve države bude 200 firmi u jednoj spram jedne firme u drugoj čine štetu neuporedivo veću nego da su, na primer, pristali da plaćaju najveću moguću zamišljenu ratnu odštetu, i to za najgori mogući zamišljeni genocid u istoriji čovečanstva.

A za malo dostojanstva i mnogo opšte koristi nije neophodno odreći se liberalnog tržišta i demokratskih principa, koje "svet" ionako pripisuje Hrvatskoj a ne Srbiji, nego je dovoljno slediti uputstva hrvatskih "teoretičara" nametnutog liberalizma i političke korektnosti.

Tako je, na primer, alibi hrvatskih zagovornika kretanja robe i usluga u jednom smeru činjenica da je hrvatski BDP dva puta veći nego u Srbiji. Može i tako! Onda neka neka od hiljada preplaćenih Dinkićevih agencija broji i limitira: da na svaka dva uložena hrvatska evra u Srbiji, jedan srpski ide u Hrvatsku. Ukoliko s ove strane "nema zainteresovanih", neka Hrvati čekaju dok se zainteresovani ne pojave, odnosno dok se tamo ne steknu "politički uslovi".

Ili, pošto Hrvati mnogo drže do "čistoće" svoje ekonomije i gade se prljavog novca iz Srbije, neka neka od domaćih agencija samo čita novine, pa da se pozabavi samo tajkunima iz Hrvatske, kojih je, među 50 investitora u Srbiji, ne manje od 35. Drugim rečima, u Hrvatskoj imaju status tajkuna, prljavih biznismena, protiv kojih se vode sudski procesi i zbog teških krivičnih dela, ali čim pređu granicu Srbije postaju devičanski hrvatski kapital u rukama ozbiljnih poslovnih ljudi, sa hrvatskom državom kao logističkom podrškom.

Ili, zašto doslovno ne prepisati hrvatski duh zakona u vezi s takvim slučajevima pa ga kao hrvatski uzor primeniti na srpskim aukcijama, tenderima, privatizacijama itd? Zašto, makar na određeno vreme, na neki pokazni rok, doslovno ne preneti u srpsku praksu hrvatske presedane u vezi sa kupovinom firmi i investiranjem, u kojima se pojavljuju srpske firme? Ako to ne može Dinkićeva administracija, može svaki vispreniji srednjoškolac u ovoj zemlji.

Ili, zašto ne, poput Hrvata, u tenderske propozicije uneti subjektivni osećaj ratne ugroženosti i istorijske neugode, i to po unapred klasifikovanim regionima, privrednim granama i personalnim rešenjima!

I mnogo toga još je moguće uraditi. Ne da se blokira hrvatska ekonomska agresija sa sve omalovažavanjem pokorenih, nego samo da srpski kapital znači isto što i hrvatski kapital. A ako neko misli da je jedan čišći i lepši od drugog, onda nije nestručnjak, a još manje je izdajnik, on je jednostavno - budala.  

          

 

 

 

 

Znaju šta valja

 

Hrvatske firme su u Srbiji okrenute kupovini prirodnih resursa i fabrika prehrambene industrije. Tako ispada da je najveći deo robe koju Srbija izvozi u Hrvatsku zapravo proizvodnja hrvatskih firmi u našoj zemlji. Na taj način Hrvati zarađuju i na uvozu i na izvozu u Srbiju.

U Srbiji posluje oko 200 hrvatskih firmi, čije su investicije "teške" 500 miliona evra!

Ivica Todorić, vlasnik Agrokora, posle kupovine beogradskog Frikoma, kupio je deo IMT - Fabrike odlivaka na Novom Beogradu, "za distributivni centar za ovu firmu". Malo kasnije na tom mestu otvorena je Idea. Posle prve Idee, Todorić je u Srbiji otvorio više od 100 maloprodajnih objekata. Todorić je kupio i 67 odsto akcija Industrije ulja Dijamant iz Zrenjanina!  

Vlasnik Vindije iz Varaždina, tajkun Dragutin Drk, jedan od većih finansijera HDZ-a iz najcrnjih dana, otvorio je u Plandištu fabriku za proizvodnju i preradu živinskog mesa Plandište farms. Već poseduje mlekaru i klanicu nekadašnje Zemljoradničke zadruge u Lajkovcu, kao i fabriku stočne hrane Unip u Valjevu. Zajedno sa Robertom Gloserom, vlasnikom slovenačke Perutnine Ptuj, već je preuzeo srpsko tržište piletine.

Kompanija Lura je dokapitalizacijom postala većinski vlasnik Somboleda.

Hrvatsko preduzeće TNOR kupilo je na Beogradskoj berzi paket akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva Erdevik iz Erdevika.

Hrvatske trgovinske firme Biljemerkant, Pevec, KTC i Boso kupile su više od 70 prodajnih objekata u Vojvodini.

U oblasti "prirodnih resursa" može se pomenuti primer Našice cementa, koji je kupio 70 odsto kapitala kamenoloma Jelen do, 38 odsto udela u kompaniji Stražilovo, a suvlasnik je i proizvođača građevinske keramike Polet iz Novog Bečeja itd.

 

 

 

 

 

Nije srpski nego tajkunski

 

Uvidom u registar Agencije za privredne registre vidi se da je Ranko Mimović u Srbiji vlasnik četiri firme sa prefiksom FIA i zastupnik jedne, one glavne, sa istim prefiksom.

Prva je FIA Aqua d.o.o., čiji je Mimović stopostotni vlasnik sa upisanim kapitalom od minimalnih 500 evra, direktor Dragan Agbaba, sudeći po nazivu orijentisana na trgovinu vodom!

Druga je FIA Energy d.o.o., za distribuciju gasa, čiji je Mimović takođe stopostotni vlasnik sa upisanim kapitalom od minimalnih 500 evra; direktor Slaviša Savić.

Treća je FIA Elektricity d.o.o., registrovana za trgovinu na veliko i spoljnotrgovinski promet, čiji je Mimović direktor i stopostotni vlasnik sa upisanim kapitalom od minimalnih 500 evra!

Četvrta je FIA Health Care d.o.o., takođe za spoljnotrgovinski promet, čiji je Mimović stopostotni vlasnik sa upisanim kapitalom od minimalnih 500 evra; direktor Dejan Terzić.

Peta je ona inkriminisana, sa punim poslovnim nazivom FIA Invest d.o.o., Društvo sa kontrolnim učešćem M.L. Nominees LTD (!?). Registrovana je 6. septembra 2007. godine; upisani kapital 6.000.000 evra; od toga 4.499.500 evra ili 74,99 posto pripada F&K Group S.R.L. iz Italije, 1.500.000 evra ili 25 odsto pripada Finest SPA takođe iz Italije, a 500 evra ili 0,01 odsto pripada onom "kontrolnom" M.L. Nominees LTD sa Kipra (najverovatnije Mimovićev); predsednik upravnog odbora u kojem su Mimović, tri Italijana i jedan Slovenac, jeste Ranko Mimović!)

 

 

 

Slovenci to rade diskretnije

 

Salford nije mogao da kupi ni Ljubljansku mlekaru, iako je jedini dao ponudu. Kao i u Hrvatskoj, i u Sloveniji je sumnja na srpski kapital vrhunska inkriminacija. I tamo su iz Salforda objašnjavali da u njemu nema srpskog kapitala. To nisu hteli da dokumentuju, jer je "novac u investicionom fondu anoniman, kakav god da je kapital".

Delta Holding je od slovenačke firme Vina Krasa 2007. godine obavešten da je ta firma, zbog pritisaka slovenačkih vlasti, pa čak i pretnji policijskom intervencijom, primorana da odustane od prodaje svojih akcija u mesnoj industriji. Zbog političkih pritisaka Delta nije uspela da dobije ni lokaciju za tržni centar u Ljubljani niti je uspela u pokušaju da dokapitalizuje Merkator. 

 

 

 

A hrvatski tajkun može ovamo

 

Milan Horvat iz priče o Ranku Mimoviću s početka ovog teksta već je pominjan u Tabloidu u tekstu "Bilo kuda, Carnex svuda".

Uvidom u registar Agencije za privatizaciju tada je utvrđeno da su vlasnici Fime a.d. Beograd Fima Grupa a.d. Varaždin (49,19 odsto) i Milan Horvat (37,17 odsto), koji je istovremeno vlasnik i direktor varaždinske Fime. Utvrđeno je i da je Fima Beograd drugi po veličini vlasnik Carnexovih akcija.

Samo mesec dana pošto je srpska Komisija za hartije od vrednosti 19. septembra 2009. dozvolila delovanje ove kompanije na Beogradskoj berzi, u Hrvatskoj je pomenuti Milan Horvat uhapšen. U saopštenju hrvatskih vlasti rečeno je da je Horvat pritvoren jer je preko korumpiranih direktora Podravke obezbedio da ova kompanija da kredit splitskom preduzeću SMS, koje je, zatim, taj novac prosledilo Fimi kako bi ova otkupila većinski paket akcija Podravke. U igri je bilo oko 35 miliona evra.