Leskovac

 

Grad u kome je hiljadu dinara veliko k'o kuća

 

Život na kartonskim poljima

 

 

Opština Leskovac se na sve moguće načine koprca, stalno se samoproglašava nerazvijenom, traži status Kosova, kao ugroženog i nerazvijenog područja. Utisak je da Leskovčani dosta rade, puni su inicijative, preduzimljivi, opština jeste siromašna. No, Leskovac je ostao malo bajka, malo klopka za strance

 

Miodrag Milojević

 

 

Leskovac, taj nemarni, veliki grad. Ako je Leskovac grad veličine Čačka, u Leskovcu je tri puta više dece i mladih, vidi se golim okom. Odmah se Leskovac oglašava. Glasovi prolaznika bili su opijeni, njihova glava i srce pratili su korake demona koji se naslađuje gaženjem razuma i dostojanstva.

Ta seda kosa kao da se skida i namešta. Đoka na kartonskoj kutiji prodaje tanke, ispeglane, izlizane listove tekstila. Ili su to ženske marame ozbiljnih, tamnih boja. Tanke, nežne, veoma   tanke. Iz iste su firme: - Ne možeš porez da platiš pošto su prvo proglasili likvidaciju firme. Znači, firma likvidirana, ne postoji. Pa sad, kad videli koliko firma duguje da ne mož' da dođu džabe do zgradu, ko što su planirali, proglasili stečaj.

- Sve ljude najuriše na zavod, znači nikoj ne radi a firma u stečaj. Pa u stečaj firma, mora da imaš radnici. Od prvoga nov zakon. Znači, firmi je blokiran račun tri godine, odmah ide u stečaj. A naša firma, nama je blokiran račun deset godina. Jok, samo čekaju da zastarevaju predmeti jedan po jedan, i otpisuju.

Leskovčani su apolitični, Đoka ode u politiku: - Sad će da proda Telekom da se po sela prave ulice. Jebale ve ulice! Pa ne mož' ulica da rani ovaj narod, nego fabrika. Čekaj, koja fabrika otvorena u Leskovac? Čekaj, čarapana neka. Neka, šest stotine zaposlenih, neki Nemac otvorio. To Dinkić reko, juče. Mora se raspitam kod ovi ljudi. Kude je čarapana? Gde je to?

- Pa ne znam.

Đoka se odbija od kartonske tezge, sam razmišlja: - Šesto radnika ti da zaposliš? Dve iljade i četiristo ljudi zbrinuti, to je izmišljeno. Ne znam, nemoguće. Ma kaki... Lagarija! To nema ništa. Samo zatvorene, samo zatvorene. To može. Znam ja, znam ja da je banda velika.

 

Lagarija

 

Piskarevle i Đoka. Piskarevle, duža seda kosa, otrčao za suknjom: - Dobar dan, gospođo. Samo gledaš, samo šetaš, kude li razmišljaš? - Zdravo Đoko!

- Gde su čarape?

- Suše se na žicu, na balkon.

Gde je Dinkićeva fabrika čarapa?

- Suši se na žicu, na balkon.

Leskovac nema fabriku čarapa sa šeststo zaposlenih. Ministar Dinkić laže. Leskovčani veruju da ima pod zemljom, da iz zemlje, iz mravinjaka, izlaze mravi i radnici. Mravi su radnici, dobri radnici. Međutim, bilo je na televiziji, Dinkić rekao, Leskovčani veruju da ima. Ima, čim prodavci dovikuju sa trotoara: tri dokolenice - sto dinara! Tri dokolenice - sto dinara!

Ministar Dinkić izmislio fabriku u Leskovcu, ko će proveravati - čak u Leskovcu! Narod je utučen, izgubljen i lakoveran.

Nekad su, u vreme Slobodana Miloševića, bile brze pruge. Međutim, postojale su neke pruge, kakve-takve. U Leskovcu ne postoji ništa. Dinkić izmislio fabriku čarapa. Celu fabriku.

Preko puta mene sedi novinarka, nezvaničan razgovor: - Nemojte, ja nisam ništa rekla.

Treba mi fotografija. Ima li u Leskovcu nego polje, polje gde će se graditi fabrika, kad nema fabrike.

- Imamo polja, imamo poljane. Nemamo fabriku. To će možda biti.

Prolaznica upada u razgovor: - Da nije otvorio Monden, naš komšija?

Za nepostojeću fabriku ministar dodelio novčanu nagradu gradu Leskovcu.

Fabrika ne postoji ali ima naziv. Fabrika bi trebalo da se zove Falko.

- Ima Falko u Leskovac. Ali Falko, to nije fabrika, Falko je disk džokej. Najpoznatiji disk džokej u Leskovac.

Predlog odluke o izmeni i dopuni Strategije održivog razvoja za tekuću godinu povučen da bi, na predlog Gradskog veća, bio vraćen na dnevni red. Razlog povlačenja je nespretna formulacija gde je Kosovo, zajedno sa Bugarskom i Makedonijom, svrstano u zemlje regiona. Reagovali su odbornici opozicije i vladajuće većine. Samo neko naivan može poverovati da je reč o lapsusu. Javno proklamovana politika Demokratske stranke da nikad neće priznati nezavisno Kosovo, u stalnom je trvenju sa tajnom politikom Borisa Tadića. Na ovaj način, vrh stranke vruć kesten prebacuje u šake anonimnih lokalnih funkcionera. Taktika je pokušati, pa ako prođe - prođe. Pogrešili su anonimni, lokalni funkcioneri, to neće škoditi ugledu stranke. Pošto su odbornici opozicije primetili i reagovali na podvalu, pridružila im se vladajuća većina. Krivica je, po automatizmu, prebačena na nemarne službenike administracije. Tvrdim, greška je napravljena namerno, po direktivi iz vrha Demokratske stranke. Znam da će biti sve više ovakvih grešaka.

Opština Leskovac se na sve moguće načine koprca, stalno se samoproglašava nerazvijenom, traži status Kosova kao ugroženog i nerazvijenog područja. Utisak je da Leskovčani dosta rade, puni su inicijative, preduzimljivi, opština jeste siromašna. Penzija 11.000 dinara, kako reče Đoka.

Najsiromašnija opština Leskovac pomaže austrijsku firmu. Austrijska firma Por Verner i Veber DOO, sedište u Nišu, izvlači Leskovčanima poslednju paru visokim računima za komunalne usluge.

Austrijska firma je, po svemu sudeći, podmitila leskovačke opštinare, država Srbija uživa kolonijalni status, austrijsku kompaniju PVV koja pljačka građane treba oterati iz Leskovca. Nađeno je solomonsko rešenje, građani neće plaćati visoke račune, grad je preuzeo obavezu da umesto njih plaća razliku austrijskoj firmi.

Postavlja se pitanje iz kojih sredstava, administracija u opštini Leskovac ogromna je, ceo budžet je nedovoljan samo za plate. Ceh će, naravno, na neki drugi način opet plaćati građani, da austrijska firma ne bi otišla, da Leskovac ne postane grad na lošem glasu. A loš glas igra ulogu u dodeli donacija.

Opština Leskovac ugasila firmu JKP Vučje u maloj opštini kod Leskovca. Bez posla ostavljeno pet radnika. Opštinu će čistiti leskovački Komunalac koji će, navodno, preuzeti i radnike. Ako poslovanje nije bilo rentabilno iz Vučja, kako će biti biti rentabilno iz Leskovca uključujući i troškove goriva? Nerentabilnost je, naravno, izmišljena, izgovor da bi se otele prostorije.

Leskovac. Plafon pada, razlupani prozori, zidarske skele drže da se fabrika ne sruši. Portirnica u gvožđu i rđi. Kroz šupljine, kroz prozore, uvlače se svrake, bodljikava grančica u crnom kljunu, prave gnezda. Jedan radnik, u krugu fabrike, digao golubarnik od gvožđa. Tu je nekad bila fabrika LMK, piše na kapiji, ako ne laže. Nežna zelena ograda, nežna upravna zgrada, nešto između crkve i hotela. Fabrika Nevena Leskovac. Portir se zaključao u kućici. Parkirano šest automobila. U krugu fabrike kamion, na ciradi piše Babi. Ostala su samo bela slova Babi.

 

Prednost Zelenoj pijaci

 

Prodaje se Zelena pijaca. Zdravka ima trideset kilograma, kratke noge pauka. Nervozna je. Sa tezge padaju pomorandže. Otpuštena radnica drži veliku tezgu. Snašla se, opet je teraju, Zdravka će izgubiti tezgu i život. Nosi patike, raspertlane, noge obigravaju tezgu, same bez njenog znanja. Zdravka ne računa na obezbeđenje, telohranitelje, planira da se probije do opštine, da dođe do mikrofona. Vidi se, imala bi Zdravka šta da kaže.

- Gaca i Srđan, oni mnogo mozak imu.

- Ha - ha - ha!

- Gaca i Srđan kažu ti: s pobunu neće napraviš ništa, oni nisu svesni šta gi čeka. Danas mi Gaca i Srđan rekli vi se selite - za nas nema potrebe. Znaš šta će oni da naprave - građanski rat će naprave.

Diže se plavi džemper debelog prodavca: - Ja sedim ovde, ako me pomere... onda reagujem.

- Znaš koje mi Dragan vika, načelnik građevinske inspekcije. Ovako mi se očešao u vrat, uvatio jednu šaku orasi, tura ovako, jede. Ja njemu - znaš da će ovde da bude krvoproliće.

Načelnik je rekao: - U svim gradovima prvo se prodaje Zelena, posle Robna pijaca. Oni s robu, sami će oni da begaju kad im turim ja fiskalnu kasu i nametnem namet. Sami će da naprave mesta na Zelenu pijacu.

- A krvoproliće?

- Zabole mene, i izrazi se or'ginal, šta oni vikaju, ja znam koje ja crtam.

- Najbolje da si ostane ovde.

- To sam ja i molila da ja na Skupštinu uđem, da kažem, dobro, oćete da pravite lep Zanatski centar, gore poslovni prostor. Za koga da gi pravite? U jedan lokal će turite čarape iz Eledeks, u drugi će turite vunicu iz Leteks, u treću će turite štofovi iz Kostu Stamenković, u petu će turite lusteri iz fabriku. Šta vi, bre, radi iz privredu pa će pravite lokali? Znaš kako bi ih ja dovela u mat poziciju, da smo mi u pravu a ne oni. Al' vi niste teli nijedan da me podržite.

- Čekaj, šta mi možemo? U Gornji Milanovac potopiše grad za veštačko jezero.

Opštinari govore: - Mi smo ovde uložili, mi smo uložili.

Zdravka im spremila odgovor: - Pa ljudi su u fabrike uložili, gde su sad fabrike?

- Do temelj se ruši, do temelj. Kažu, to je donacija.

- Nije donacija. Donacija su samo vitrine.

- Znaš koje vika Dragan, načelnik građevinske inspekcije? Što praviš u nevenčanu ženu dete? Pa ona će mu da prezime koje ona oće.

- Biće gadno vreme. Da ne bude gadno.

- A bre, molila sam. Ni sad nije kasno. Kažite dan, ja ću da uđem na Skupštinu, novinari će pozovemo, ljudi će pozovemo, da uđem tamo, svašta će gi kažem. Da kažem to je neizvodljivo. A vi nećete, oćete da se tepate.

- Ja sam uvek reko da Zelena pijaca ima prednost, robni će sami da pobegnu, kad gi uvedu fiskalne kase.

 

Sve ima svoju cenu

 

Leskovac je grad, malo bajka, malo klopka za strance. Kaća na trotoaru. Kaća je u nevolji. Preda mnom, ležerno svezana smeđa kosa klati se kao zvono. Kaća je bujna i mlada, dvadeset godina. Romi sa trotoara, prodavci mobilnih telefona, četvorica u redu, namirisali su plen. Ali oni stoje tako ležerno, čekaju tako ležerno. Ne miču se i ne trude se. Ovde ne znači ništa lepota zuba, osmeh ne košta ništa. Moglo bi u nekom drugom gradu. Naslonom glave Kaća ne postiže ništa.

- Pa ti nisi ozbiljna, stvarno nisi ozbiljna, nisi majke mi!

- Nisam ja takva. Loše ste me procenili. Stvarno nisam takva. Ne bih se ja upustila u takvo nešto.

- Pa dobro. Šta smo ti mi rekli? Želimo ti sve najbolje. Ništa ti loše ne želimo, želimo ti sve najbolje.

- Jeste. I ti si mi reko, i onaj mi je isto reko i ovija svi. Nisam ja takva. Idem na fakultet. Kupite mobilni, hiljadu dinara, treba da prijavim ispit. Vređate me...

Kaća se smejuljila, veselo, čuje se na snimku. Licem se provukla bolna crta.

- Znaš koliko bi ti ja dao ovaj telefon? Da uzmeš više pare.

- Da uzmem više pare? Niko ništa ne daje džabe, niko ne daje na lepe oči.

- Imaš lepe oči. Ti si Kaća. I mi imamo Kaću, pevačicu, imamo li i mi Kaću?

- Imamo, što ide na Zvezde Granda.

- Došla sam da prodam telefon. Hoćete-nećete, hoćete da kupite telefon?

- E sad ti nećeš ništa da daš.

- Nećete da platite ovaj telefon, hiljadu dinara, nudiš mi telefon 80 evra!

- Nudim, moja roba, moj dućan. Nudim, dobra volja.

- Ma nemoj, ovaj ne možeš da kupiš - hiljadu dinara. Oćeš da mi daš taj 80 evra?

- Taj nije mi interesantan. E, ti stvarno nisi za saradnju.

- Koju saradnju, za koju saradnju? Stvarno ne znam.

- Ja ne znam, stvarno ne znam, kako fakultet imaš a ne znaš koju saradnju?

-  Nemam ja fakultet, tek studiram. Nisam takva, ja igram fudbal.

- Igraš fudbal. Šta igraš?

- Igram beka.

- Ima telefoni Kaća, pusti telefoni, ajdemo na piće. Će rešimo, će nađemo rešenje.

- Ma ne mogu da idem na piće, pustite me, nisam došla da idem na piće, ja sam došla da prodam telefon.

- Evo ti telefon. Na poklon telefon. Poklon, dobra volja. Ne treba ništa. Samo dobra volja. Imaš dobru volju, Kaća?

- Ma pustite telefon, ne treba mi. Dobro, drago mi je. Ako hoćete, zadnji put vas pitam, da uzmete - ako nećete ne morate! Ej, ej, ne zezajte. Ne, molim, radi sve, ispravan, da.

- Vidiš, ti imaš pravo da se zezaš, mi nemamo... To je to, to je demokratija.

- Ne, ne ne idem nigde. Imam autobus u sedam.

- Imaš i u devet.

- Neću više da se zamlaćujem. Oćete da kupite telefon, zadnji put vas pitam! Došla sam da prodam telefon. Neću, ne idem na piće. Izvini, izvini ako te vređam, stvarno.

- Ti imaš monopol. Možeš da biraš. Izaberi, evo telefoni, evo telefon 80 evra...

- Loša ponuda.

- Kako loša ponuda? To nije loša, to je lepa ponuda. To nije ubistvo.

Prodavci su dizali robu sa tezgi, pijaca se rasprema i prazni. Kaća poznaje Leskovac, leskovačku pijacu, pozvala ih je da pođu, pravac tajanstveno mesto gde se prodaje mleko.

- U mlekar? Da idemo mi u mlekar? Što ćemo tamo, nismo mlekari!

Drama je bila na vrhuncu kad je lukavi  Rom, prodavac telefona, treći u redu, krenuo da se pakuje. Kaća je krenula, prosto mu je uletela u naručje: - Ja se pakujem a ti kako hoćeš.

- Zašto se vi pakujete? Zašto se vi pakujete?

- Ideš prvo ti, za tobom ja, posle ide on.

Virim u butik šarene robe, dugo kao da čitam novine. Butik, u narandžastom, u bordom, zaključan je, ne radi. Kad sam se vratio, na istom mestu više nije bilo Kaće. Praznina me vezuje, asfalt kao da se topi, kao da će se zemlja otvoriti.

Šta će biti dalje? Trotoari se prazne. Hoće li im se Kaća vratiti kad ostanu sami?

Stojim na udaljenosti metar i po, ne upadam u magnetno polje. Sigurno je, Kaća je studentkinja. Ali, da li je i lepa narkomanka koja koja ispod cene nudi telefon koji su ukrali njeni drugari? Kaća, lice je belo, bujno od mladosti, ne izgleda tako.

Ne opredeljujem se ni za jednu opciju. Kaća je u nevolji. Bilo ih je četvorica. Na kartonsko polje složeni telefoni ljubičasto sjaje kao dugmad harmonike.

Bilo ih je četvorica u nizu. Jedan, stariji, šezdesetih, pluća ulegla, svezana duvanom, nije govorio, nije bacao pogled.

Zamislite bilo koji grad. U bilo kojem gradu Kaća bi pokušala da se snađe, uspela bi da utopi telefon malo osmehom, malo rečima. Trojica leskovačkih Roma, stajali su kao stene. Stajali su slepi i neumoljivi. Ono što impresionira bila je snaga karaktera.

Ovo je Leskovac. Reči oni nisu rekli, Kaća je obletala, Kaća je prišla sama, Kaća je otišla. Nisu se pomakli. Ni najmanjeg znaka uzbuđenja.

Leskovačke crkve. Iz grada mladih, iz grada gde od mladosti ne zavisi ništa, odlazim. Senke su stupale u zlaćani suton.

Neko nosi, neko ne nosi čarape u Leskovcu. Ne postoji nikakva fabrika čarapa koja zapošljava šeststo ljudi. Odlazim postiđen od ministra Dinkića. Leskovac ima što drugi nemaju. Plastenike, strugare, dve fabričice najlona. Ali Leskovac ima volju, dobar je, a hladan kao frižider. Bezbrižan, čitavog dana drži isto raspoloženje.

Znam da neće propasti grad sa tolikim brojem živih, mladih očiju. Iz betona autobuske stanice viri gvožđe. Stubovi nedovršeni, sjaj bele i bolne golotinje. Spremljena armatura tone u vodi i rđi. Iz tunela, pretvorenog u javni klozet, iskaču raspojasani Leskovčani. U kartonskoj kutiji putuje spakovano cveće, zelena stabljika dužine jednog metra kaplje, bolno presečena.

Nebom su letele vrane. Zemljom je hodala nesreća. Kuda je otišla Kaća? Da li je prijavila ispit ili su svetle farmerice pale pod tezge leskovačke Zelene pijace koja ostade pusta?

Ovde sve ima svoju cenu. Hiljadarka je rasla, ulice su se praznile, ljudi su se sklanjali.

 

 

 

Ministar Dinkić izmislio fabriku u Leskovcu, ko će proveravati - čak u Leskovcu! Narod je utučen, izgubljen i lakoveran. Leskovac nema fabriku čarapa sa šeststo zaposlenih. Ministar Dinkić laže.

 

 

 

 Javno proklamovana politika Demokratske stranke da nikad neće priznati nezavisno Kosovo, u stalnom je trvenju sa tajnom politikom Borisa Tadića.

 

 

 

 

Leskovac ima što drugi nemaju. Plastenike, strugare, dve fabričice najlona. Ali, Leskovac ima volju - dobar je, a hladan kao frižider. Bezbrižan, čitavog dana drži isto raspoloženje.