Natrag

FELJTON

 

FELJTON

 

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (9)

 

 

Razmontirati planetarnu hidrauličku bombu

 

 

   Svetski sistemi sveže vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će ona biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

Švedski diplomata u OUN Jan Eliason, predstavnik tradicije dobre volje diplomatije svoje kraljevine, izjavio je u njujorškom sedištu svetske organizacije: "Ponekad mi je teško da prevedem ljudima potrebe i aspiracije za razvoj. Kada se sretnem sa praznim pogledima i staklenim očima ja kažem: - 0va čaša sveže, čiste vode je uobičajeni prizor za nas. Ali za dve milijarde ljudi u svetu, to je luksuz. Možete da istaknete podatke koji pokazuju da 300 miliona ljudi južno od Sahare nemaju čistu vodu."

Britanski Center for Ecology and Hydrology i World Water Council sačinio je 2002. godine novi indeks siromaštva vodom. On stepenuje zemlje prema njihovim vodnim resursima, pristupu, korišćenju i uticaju ekologije. Finska je na vrhu liste, sa puno vode koju pametno koristi, dok je Haiti na dnu lestvice. Ovaj indeks dokazuje da siromašnije zemlje lošije postupaju sa vodom nego bogate. U tome su samo dve zemlje izuzeci. Gvajana je, na primer, podigla svoj rezultat dobrim pristupom bezbednoj vodi, a Japan obeležen snižavanjem problema zagađenja. Američka pozicija je pogoršana neefikasnim korišćenjem vode u poljima, fabrikama i domovima.

 

Slika stanja

 

Prema IRSS izveštaju, do 2020. godine više od 250 miliona ljudi koji žive u podsaharskoj Africi suočiće se sa nestašicama vode. Delovi Azije naći će se u opasnosti zbog topljenja glečera u planinskim regionima, poput Himalaja. Slično topljenje evropskih glečera moglo bi da ugrozi Južnu Evropu. "U Južnoj Evropi, klimatska promena će vrlo verovatno imati negativni uticaj tako što će povećati zdravstveni rizik zbog češćih toplotnih talasa, smanjivanja raspoloživosti vode i hidrosnage, ugrožavanja proizvodnje žitarica i povećavanja učestalosti velikih šumskih požara," kaže izveštaj.

Međutim, stručnjaci upozoravaju i da "delikatna zemljišta, obale i skloništa za divlje životinje mogu da budu opustošeni kao deo borbe za obezbeđivanje rezervama vode, sa najgorim štetama koje se predviđaju u najsiromašnijim zemljama."

U martu 2003. godine satelit je snimao, izvestile su tada OUN, rastuću ekološku katastrofu u južnom Iraku za vreme američke okupacije. Po tim snimcima, manje od sedam odsto močvara Mesopotamije ostaje netaknuto. To je oblast u kojoj se sjedinjuju reke Tigar i Eufrat, i neki istoričari tvrde da je upravo u njoj nekada bio čuveni Edenski vrt.

Satelitski snimci su još 2003. godine pokazali dramatične gubitke vode u Aralskom moru i konkretne posledice pustošenja životne sredine, i to ogromnih razmera. Aralska eko-katastrofa je posledica fenomena neodržive vode u Centralnoj Aziji. Naučnici su uporedili sliku iz 1985. i 2003. godine i konstatovali da je za samo 18 godina došlo do takve katastrofe. More se bukvalno podelilo nadvoje, uz širenje ogromne bele mrlje slane pustinje. Ali, od ove najave, od 2001. godine, izgleda da se nije učinilo bogzna šta. Taj zaključak se izvlači iz izveštaja za 2006. godinu o ljudskom razvoju, koji je izdala ista institucija.

 

Princip predostrožnosti

 

Međutim, u Africi, Aziji i Južnoj Americi, inovirajuća rešenja se eksperimentišu kako bi se obrađivala voda u ruralnim populacijama, koje su previše udaljene od mreža velikih gradova. Za prototipove nema dovoljno finansijskih sredstava, pa zbog toga i sa teškom mukom prelaze iz etape eksperimenta u etapu široke proizvodnje.

Mediji danas pominju često povećanje potrebe u vodi, koje izazivaju ekonomski razvoj i demografski rast, posebno u velikim gradovima. Mediji tako zagovaraju ideju da će čovečanstvo uskoro biti suočeno sa nedovoljnim hidrološkim resursima. To bi opravdavalo rast cena vode, utoliko pre što u gradovima treba preuzeti kao trošak i novac za pročišćavanje.

Međutim, dok bi od sad famozni "princip predostrožnosti" morao da podstakne na izradu brojnih velikih hidrauličnih radova, radi suočavanja sa opasnošću od nestašica, naprotiv, moćne ekologističke partije i NVO, tako zabrinute za "efekat staklene bašte", vode već izvesno vreme aktivnu kampanju u svetu protiv velikih brana. I protiv brana koje postoje decenijama, poput Asuana, podvlače se negativni efekti, a minimizuju pozitivne posledice koje su one imale za nacionalni razvoj.

Tako je Svetska banka prisiljena da odluči da više ne finansira brane, a isto su se potom ponašale i brojne zapadne institucije za pomoć zemljama u razvoju.

Danas postoji istinska ekološka Internacionala, a 14. maja 2001. godine organizovan je  Dan međunarodne akcije protiv brana, u čak 30 zemalja. Ovakve ekološke kampanje dovode nas do toga da proširimo izraz "geopolitika vode" na ispitivanje političkih rivaliteta u raspodeli propusne moći reka i rečica.

Zna se da u analizi geopolitičkih problema pridajemo veliku važnost manje-više subjektivnim i protivurečnim predstavama na koje se referišu protagonisti u sukobima. Zato se i problemi vode moraju sagledavati u širem smislu. Tu pominjemo ne samo ispitivanje političkih rivaliteta u raspodeli rečnih propusnih moći već i kritičku analizu predstava koje objavljuju mediji čim je reč o resursima vode, o njenom vrednovanju ili konkurencijama koju proizvodi na teritorijama manje-više velikih dimenzija.

Već nekoliko godina alarmantna predviđanja o evoluciji potreba za vodom dolaze na naslove medija. U okviru kolektivnog istraživanja Kosgrouva i Risbermana, 2000. godine, sačinjena su tri scenarija evolucije ovog pitanja, na osnovi najpre kvalitativnoj, a potom i kvantifikovanoj, ali uz prilično velike margine neizvesnosti.

1. Business as usual, što znači nastavak aktuelnih politika;

2. Tehnologija, ekonomija i privatni sektor (TES): istraživanje i razvoj vodi privatni sektor, prava na vodu su komercijalizovana, mondijalizacija podržava ekonomski razvoj, ali ostavljajući po strani najsiromašnije;

3. Vrednosti i stilovi života: vrednosti i načini života. U perspektivi izdrživog razvoja sa posebnim naporom u najsiromašnijim zemljama, transparentnost, jednakost i solidarnost su udružene sa kontrolisanom tehnološkom evolucijom.

Razumna analiza dovešće nas tako do zahvatanja obnovljivih resursa vode u 2025. godini za oko 5.200 kubnih kilometara godišnje, u odnosu na 3.800 kubnih kilometara1995. godine.

 

Pogled unapred

 

Ovi scenariji proučavani u okviru "Vizije vode u 2025" svedoče o neizvesnostima koje nam donosi budućnost, i to bez dodatnih geopolitičkih i demografskih neizvesnosti. Otvaraju se pitanja poput:

- Kakve će biti tehničke mogućnosti poboljšanja hidroproduktivnosti poljoprivrede?

- Hoće li svetsko tržište namirnica za ishranu dati dovoljno garancija državama, u situaciji povećane međuzavisnosti?

Suverenitet danas implicira i samodostatnost ishrane, pa dakle i odgovarajuće hidričke resurse. Uvoz hranljivih namirnica, ili čak u nekim slučajevima puko napuštanje proizvoda za izvoz, jeste neizbežno za brojne zemlje, kada se pogledaju njihovi resursi u vodi i demografska predviđanja. Razmena poljoprivrednih namirnica znači razmenu vode.

"Virtuelna" voda (razmenjena u tokovima poljoprivrednih namirnica) je ključ regionalnih ravnoteža i političke stabilnosti zona sa najizraženijim deficitom.

- Kakve će biti evolucije alimentarnih navika, i posebno udela hrane u mesu u zemljama sa vegetarijanskom tradicijom? Količina neophodne vode je očito vrlo različita u tim zemljama.

- Kakva će biti društvena prihvatljivost povećanja kapaciteta stokiranja, i hidro-električne energije? Projekat koji smo pomenuli teži da učini umerenim nove volumene stokiranja, zapravo rezervoare. Osporavanje tih novih praksi i primena se radikaluzuje u svetu. U Hag, na Međunarodni sud pravde, stižu sve brojnije i snažnije optužbe za imperijalizam. Optužene su asocijacije za zaštitu prirode, osumnjičene u nekim zemljama u razvoju da služe komercijalnim interesima severnoameričkih proizvođača, doprinosom u organizovanju nestašica vode, pa time i nestašica hrane u zemljama u razvoju."

- Hoće li vlade i privatni sektor pronaći neophodne partnere za razvoj pristupa "orijentisanog na usluge" pristupačne i podnošljive za sve korisnike? Ovo podrazumeva pronalaženje, slučaj po slučaj, ravnoteže finansiranja projekata, i osiguranje sistema garancija, dovoljno kredibilnih, za međunarodni plan, kako bi se mobilisala neophodna finansiranja za pitku vodu i asanaciju.

- Hoće li finansijski tokovi solidarnosti Sever-Jug biti efikasno i dovoljno mobilisani za smanjenje siromaštva i zadovoljenje potražnje za korišćenje koje nije plativo sposobno?

- Hoće li se pokret za decentralizovanje i teranje na odgovornost korisnika, kao i stabilizovanje pravila upravljanja vodom, nastaviti, omogućujući tako bolju ekonomiju i bolju adekvatnost usluga za potrebe?

Ovo zavisi od političkih uslova pre svega, kao i od demokratske prirode režima na vlasti. 0 tome govori i Socijalna povelja o vodi.

- Hoće li do punog pokrivanja troškova moći da se razvija, i kakav će biti, uticaj na trajnost usvojenih politika?

To je najizvesniji faktor, posebno u poljoprivrednom domenu. Treba se samo setiti teškoće napredovanja po pitanju vode u većini evropskih zemalja. Takvi su bili primeri tarifikacije vode za navodnjavanje u Španiji, ili na jugu Francuske, oporezivanje viškova azota, ili fito-sanitarija. Ovo pitanje dodatno je komplikovano za zemlje kojima dominira glavni cilj - obezbeđivanje alimentarne samodostatnosti.

Filip Igon piše o novom obliku vladanja vodom u Africi i Latinskoj Americi. Definicija statusa vode je ulog čije implikacije ne smeju da se potcenjuju. Teorijske rasprave koje su protivne viziji vode kao javnog dobra, preko etičke koncepcije vode, direktno se produžavaju na stvarno upravljanje ovim resursom.

 

Partnerstvo za vodu

 

U krhkim državama, važno pitanje nije toliko privatizacija vode koliko pitanje asimetrija vlasti, poštovanja ugovora i institucionalnih konteksta.

Autorka Katrin Baron bavi se civilnim društvom i novim oblicima partnerstva za pristup vodi u zemljama u razvoju. Od devedesetih godina XX veka, politike razvoja u domenu vode  upisuju se u logiku koja sve značajnije mesto daje NVO. Međutim, dobro upravljanje vodom zahteva artikuklisanje među različitim razinama odlučivanja. Dogma, tzv. epowerment, na kraju dovodi do toga da lokalna dimenzija ostaje ukopana u operacionalizovanje pravila definisanih na globalnom nivou. Ovaj idealizovani pristup, zasnovan na naredbi da se učestvuje u civilnom društvu, ne vodi računa o igrama za vlast između aktera povodom  pitanja pristupa vodi. Jedno istinsko učešće zahteva, naprotiv, zajedničku izgradnju pravila i mora da bude kontinualno pregovarano, jer nikako ne može da se donese pukim dekretom.

Lik Dekroa i Frederik Laser bave se redefinisanjem odnosa međudržavnih snaga. Skorašnji institucionalni razvoji doprineli su popuštanju rastućih napetosti povodom resursa vode. Na sceni je proces zamene principa apsolutne teritorijalne suverenosti principom ograničene teritorijalne suverenosti. Slučaj SAD pokazuje da granično upravljanje vodom predstavlja poteškoće zemljama Severa, i ilustruje nejednakost sporazuma sa Jugom. U Zapadnoj Africi, Centralnoj Aziji i regionima Mekonga i Nila, institucionalni organizmi su jednako uspostavljeni. Oni predstavljaju nedvosmisleni napredak ka ujednačenom upravljanju na lestvici basena, time primoravajući države da sarađuju. I dalje je problem sudaranje tih zona sa neprilagodljivošću na zapadnjački model, kao i neravnoteže moći i napuštanje suverenosti.

Barah Mikail pita se je li severnoameričko upravljanje hidrauličkim resursima model za izvoz? I pored čestih sukoba oko resursa vode, postoje situacije u kojima upravljanje vodom može da se odvija na mirotvoran način.

SAD i Kanada su tako došle do konsenzusa oko deobe njihovih slatkih voda. Činjenica je da Kanada, mada uzvodna zemlja, nije po svaku cenu tražila da nametne drakonske uslove svom istočnom susedu, favorizovala je dobre odnose. Od tog dugoročnog dogovora, SAD izvlače, uprkos statusu nizvodne zemlje, veliku korist iz vodnih resursa koji dolaze iz Kanade. Uspostavljanje jedne Arbitrarne komisije i uređivanje sporova je takođe puno doprinelo zdravom upravljanju transgraničnih voda tog regiona.

 

 

 

Glad za vodom

 

Koliko je vode potrebno da bi se napravila šolja čaja? Mnogo više nego što bi se pomislilo - oko 35 litara ili osam galona. Zato što je mnogo potrebno za uzgajanje lišća čaja. Istom logikom, potrebno je 1.450 litara vode za proizvodnju jednog kilograma žita. A kilogram govedine zahteva 15.000 litara vode. Zapravo je to količina vode neophodna za uzgajanje zrna kojima se hrani krava koja će završiti u našem burgeru. Širom sveta danas je potrebno i dalje fantastičnih 1.000 tona vode za proizvodnju jedne tone grožđa. Međunarodna trgovina hrane je suštinski samo oblik trgovine vodom. Ako živite tamo gde nema dovoljno vode, znatno je efikasnije uvoziti džakove kukuruza nego milione tona vode koja je potrebna da sve to sami proizvedete. Suštinski hrana u sve većoj meri postaje neka vrsta virtuelnog vodnog uvoza.

 

 

 

 

Svetski dan vode 2007. godine obeležen je pod sloganon: Suočiti se sa oskudicom vode! "Hoće li voda biti pitka za sve?", pitao je nedavno pariski dnevnik Le Monde. "Svakog minuta, 15 osoba umre u svetu zbog nemogućnosti dostupa zdravoj vodi."

 

 

Više od jedne milijarde osoba lišeno je vode, i prema oceni OUN, ova brojka mogla bi da se utrostruči za 20 godina ako se ništa ne učini. U ovim projektima za Treći milenijum, međunarodna organizacija sebi je kao cilj odredila da do 2015. godine svede na polovinu proporciju osoba koje nemaju pristup pijaćoj vodi.

 

 

U krhkim državama važno pitanje nije toliko privatizacija vode koliko pitanje asimetrija vlasti, poštovanja ugovora i institucionalnih konteksta.

 

 

Danas postoji istinska ekološka Internacionala, a 14. maja 2001. godine organizovan je Dan međunarodne akcije protiv brana, u čak 30 zemalja.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane