Neverovatno

 

Institut za rehabilitaciju u senci pljeskavičarnice

 

Posle pravog grila prava nužda

 

Pripiti gosti koji smrde na crni luk i ćumur, izmešani sa pacijentima na rehabilitaciji - prava balkanska idila!

 

Igor Milanović

 

Ovo je samo još jedna priča o dvojici saplemenika koji su gologuzi sa udaljenih kamenitih krševa sišli u Beograd da bi tu napravili karijere.

Primarijus dr Tomislav Mališić, nekadašnji prvi čovek Instituta za rehabilitaciju u Beogradu, prvi je dospeo na zelene grane, a onda je odlučio i da pomogne svom manje uspešnom srodniku, Ljubiši Nisaviću. Ljubiša nije bio ni lekar ni pravnik, niti bilo šta drugo što bi mu pomoglo da ga Tomislav zaposli u Institutu, ali je bio - ugostitelj. E, to je već nešto, jer je devedesetih u Beogradu krenula prava pomama za pljeskavičarnicama. Ako ih na Slaviji ima deset, Institut na Dedinju zaslužuje bar jednu.

Zamišljeno - učinjeno i dva člana istog brdsko-planinskog plemena 2. avgusta 1994. potpisuju ugovor kojim Ljubiša stiče pravo da na zemljištu Instituta podigne kiosk za prodaju pljeskavica. Istovremeno tadašnji pravnik Instituta Bojan Ljubisavljević, koji je u međuvremenu prebegao kod Boška Đukanovića u susedni Institut za kardiovaskularne bolesti, Ljubiši izdaje potvrdu po kojoj uz kiosk mogu da se postave i stolovi sa stolicama, a sve to na zelenoj površini koju neki zovu i park, pored same fontane. Po odlasku primarijusa Mališića nakon oktobarskih promena, Bojan sa svoje nove pozicije nastavlja da štiti Ljubišu i njegovog betonskog mamuta.

Već mesec dana po potpisivanju ugovora Ljubiša je svom plemenskom vraču zavapio: "A đe ja da radim u kiosk?!" i ovaj mu aneksom ugovora dozvoljava da za potrebe svoje ugostiteljske radnje koristi i dve prostorije kiseoničke stanice koja je tu bila izgrađena. Istim aneksom dozvoljeni su Ljubiši još neki radovi iz kojih se već tada videlo da on tu ne namerava da postavi samo montažni kiosk.

Jednom kiosku nisu potrebni klozeti, ali je Ljubiša morao da ih dobije. Najbliži su bili u samom Institutu, pa je, iako to ugovorom nije regulisano, direktor Mališić dozvolio da gosti i radnici kioska ulaze u Institut radi obavljanja nužde. Pripiti gosti koji smrde na crni luk i ćumur, izmešani sa pacijentima na rehabilitaciji - prava balkanska idila!

Stekavši pravo da mu u dve smene sestre Instituta prebacuju telefonske pozive, Ljubiša je velikodušno pristao da Institutu mesečno uplaćuje 50 (i slovima pedeset) dinara na ime ovih vanrednih usluga.

U neposrednoj blizini "kioska" bila je nekad mala, ali simpatična fontana, pored koje su u hladovini parka bolesnici rado sedeli. Uz samu fontanu je u međuvremenu niklo betonsko zdanje, kiosk gazda Ljubiše, od nekoliko stotina kvadrata. Fontana sada služi da u nju utiče kišnica sa krova betonskog monstruma. Predratni donatori su bolnici "Dragiša Mišović" poklonili i lepu ogradu od livenog gvožđa koja je Ljubiši smetala, pa ju je jednostavno uklonio. Tu je danas divlje parkiralište koje je gazda Ljubiša obezbedio privremenom rampom. Rezervisano samo za goste kafane ljupkog naziva "Gril biblioteka". To valjda da se istakne da gazda ume i da čita.

Ima Ljubiša i dalje planove, a jedan je da podigne još neki sprat za spavaće sobe. Kiosk-hotel, valjda se to tako zove? U međuvremenu je počeo i da izdaje višak svog prostora, tako da pored "Biblioteke" ordinira i jedan zubar. Njemu, bar, i jeste mesto u krugu bolnice.

Lekara koji predvodi zaposlene Instituta u borbi za uklanjanje ove divlje građevine, jedan muški glas je pozvao telefonom i predstavivši se kao Ljubiša osuo paljbu na njega sa sve psovkama i primedbom: "Ja sam Siniši Nikoliću dao 150.000 maraka da me pusti da zidam! Znaš li ti kolike su to pare?!" Pomenuti Nikolić je u sporno vreme bio Direktor direkcije za građevinsko zemljište.

Otkako je Mališić sklonjen sa Instituta i sada se odmara u jednom od sedam beogradskih stanova koje je napabirčio rintajući za narod, zaposleni i rukovodstvo Instituta pokušavaju da izdejstvuju da se i Ljubišina betonjerka sruši. Za sada bez uspeha, jer u svakoj gradskoj instituciji čuči bar po jedan mali Siniša Nikolić.