Podzemlje

Slučaj Inex: Stotine miliona evra misteriozno nestaju pred očima cele nacije 

Pljačke nečuvene, šibicari nevidljivi  

 

 

    Gotovo sve značajnije spoljnotrgovinske firme (kao Yugoexport, Genex, YU Commerce, Dinara, Tehnopromet, Termoelektro itd.) propale su po gotovo identičnom receptu. Pri tome niko nikada nije postavljao pitanje ogromnog obrtnog kapitala na inostranim računima tih kompanija, pa su one automatski postale jedan od najznačajnijih generatora tajkunizacije Srbije

 

Milan Malenović

 

Grupacija Inex Interexport bila je jedan od najvećih i najznačajnijih spoljnotrgovinskih sistema bivše SFRJ. Nije postojao značajniji grad u nekadašnjoj Jugoslaviji u kome ova kompanija nije imala svoju imovinu, a isto je bilo i u najvažnijim inostranim metropolama. Sve do statusnih promena DP Interexport 1990. ova imovina je bila u njegovom vlasništvu. Tadašnji pomoćnik generalnog direktora za statusna i organizaciona pitanja Branka Janković-Radović te godine započinje jedan pravni galimatijas koji ni do danas neće biti rešen.

Nekoliko stranih predstavništava Ineksa (iz Londona, Ciriha, Beča, Milana i Frankfurta), kao i Inex Banka, zajedno sa svojom matičnom firmom DP Inex osnivaju mešovito preduzeće za međunarodno poslovanje Inex Interexport DOO, gde su pomenuta predstavništva dobila većinski udeo u vlasništvu iako su osnovana kapitalom svog manjinskog partnera, koji u posao unosi celokupnu nepokretnu imovinu vrednu na desetine milione dolara. Ulog stranog konzorcijuma je, sa druge strane, iznosio tek nešto više od 200.000 dolara, a i taj novac je poticao iz domaćeg Inexa.

 

Sankcijske akcije

 

Ovakvom pravnom gimnastikom, Branka je svom šefu, generalnom direktoru Inexa Slobodanu Šarencu, omogućila da narednih godina direktoruje po milosti opskurnih stranih partnera, a ne da ide na reizbor kao direktori društvenih preduzeća. Branka je, čini se, zadužila još neke ljude, pa ju je Aleksandar Vlahović posle petooktobarskih promena prebacio na mesto izvršnog direktora Agencije za privatizaciju.

U međuvremenu su uvedene međunarodne sankcije Srbiji, pa je Inex bio primoran da prekine zvaničnu saradnju sa dotadašnjim predstavništvima u inostranstvu, ali i da formira nova inopreduzeća, kao što su Peri Trading Cipar, Trentmoore London, Panador Panama itd. Sva ova preduzeća su, kao i prethodna, registrovana na privatna lica, ali je matični Inex iz Beograda obezbedio osnivački kapital i logistiku za poslovanje.

U to vreme na snagu stupa i novi zakon o privatizaciji, čije je sprovođenje bilo otežano potrebom prikrivanja tragova u inostranstvu, pa tako, pri proceni vrednosti Inexa, nije uzimana u obzir zagranična imovina. Da bi do kraja prikrila sve tragove, kako od spoljnjeg neprijatelja, tako i od domaćih izdajnika, Branka Janković-Radović se odlučuje na jedan neviđeni paralelizam prijava kod različitih državnih organa. Tako se prvo osniva Holding Inex, u kome radnici i penzioneri imaju 78,8 odsto vlasništva, a DP Inex 21,2 odsto. Pri tome DP Inex kao svoj kapital u Holding unosi istu onu imovinu koju je samo dve godine ranije preneo na MP Inex.

Nakon registracije Holdingu se pripaja i sam MP Inex, kome se ponovo prenosi sva nepokretna imovina, dok se radnici i poslovna aktiva prenose na novoformirano Akcionarsko društvo Inex. Posle ove zbrke dolazi konačno zamešateljstvo koje tek niko razuman ne može da objasni. Radnicima Inexa se prodaju kako akcije AD Inexa, ali isto tako i akcije Holdinga, koje je registrovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću, a ne akcionarsko društvo. Sa druge strane, ovim kupcima akcija izdaju se samo potvrde o kupovini, ali ne i same hartije od vrednosti, a ni knjiga akcionara nikada, do dana današnjeg, nije pronađena.

 

Trange-frange bez ikakvih skrupula

 

Posle ovoga rukovodstvo AD Inexa na čelu sa Šarencem može nesmetano da razvlači ogromno bogatstvo nekadašnjeg giganta. U periodu 1995-96. stvaraju se u tom cilju mešovite firme sa navodno većinskim ino-kapitalom, iako je to novac istog tog Inexa koji je prikrivan zbog međunarodnih sankcija. Tako Edisan Inex dobija skoro besplatno na korišćenje ogroman prostor nekadašnje Gradske kafane na Trgu Republike u Beogradu. Iza navodnog stranog partnera, italijanskog Edisana, znalci pronalaze zeta sadašnjeg ministra energetike Petra Škundrića.

Mercedes Benz YU formiran je navodno većinskim udelom nemačke strane i to u vreme sankcija prema Srbiji. Ovo preduzeće prvo dobija na korišćenje nekadašnji Inexov autosalon na Novom Beogradu, a zatim po bagateli od 3.600.000 tadašnjih maraka otkupljuje oko 7.000 kvm opremljenog poslovnog prostora i 1,5 hektara gradskog građevinskog zemljišta.

Kao razlog za ovu prodaju rukovodstvo Inexa navodi potrebu servisiranja dugova koji su navodno pritiskali ovo preduzeće, iako su poverioci bile - njegove rođene ćerke-firme, partneri u AD Inexu. Najčudnije je to što se prodaja odvijala putem trgovine akcijama koje nikada nisu izdate, a čiji su nominalni vlasnici trebalo da budu zaposleni, a ne rukovodstvo.

Bez obzira na ovaj navodni otkup dugova, Kapital banka (vlasništvo porodice Nicović) 2000. godine preuzima iz istih razloga Inex banku sa sve njenom zgradom u beogradskoj Gračaničkoj ulici. I pored svih ovih trange-frange akcija Inex je i dan-danas zadužen.

 

Onoliku zgradu premestili iz šupljeg u prazno

 

Odmah posle toga Inex biva gurnut u likvidaciju, a oko 700 radnika izbačeno na ulicu bez ikakvih prava. Viši sud, istina, ukida rešenje o uvođenju stečaja, ali to ništa suštinski ne menja, jer rukovodstvo odbija da vrati stare radnike. Umesto njih na posao se primaju novi ljudi koji neće rukovodstvu da prave probleme. Zauzvrat ni rukovodstvo ne pravi probleme državnim strukturama koje saučestvuju u pljački Inexove imovine.

Predsednik odbora poverilaca koji su tražili likvidaciju Inexa bio je Slava Živković, istovremeno i direktor Inexa DOO, pa je time belodano da su Inex u likvidaciju gurale baš one iste firme koje su nekada osnovane njegovim kapitalom.

Konačno, radi namirenja navodnih poverilaca, ove godine biva prodata i palata Inex, dvadesetospratnica u beogradskoj ulici Kraljice Natalije (bivša 27. marta). U ovom poslu sve je virtuelno: virtuelni su poverioci, virtuelan prodavac, a i novac kojim je navodno plaćena kupovina je virtuelan. Naime, Skupština grada Beograda preko JKP Gradske čistoće kupuje ovo zdanje od Republike Srbije, iako Republika nije ni bila vlasnik pomenute imovine. Cena od oko milijardu dinara (10 miliona evra, odnosno oko 800 evra po kvm) nikada nije uplaćena, a i kada bi bila uplaćena bilo bi to presipanje iz šupljeg u prazno. Pravi razlog zašto se kao kupac pojavljuje JKP Gradske čistoće, a ne sama Gradska skupština, leži u najavi državnih organa o skoroj privatizaciji javno-komunalnih preduzeća.

Sada još samo da sačekamo da vidimo ko će da otkupi JKP Gradske čistoće i za koje pare, pa će nam mnogo toga biti jasnije.

 

 

 

 

 

Pošto je milion evra

 

Izmišljeni stečaj je jedan od omiljenih načina otimanja imovine. Stečajna mafija postoji, ali se ona ne svodi na nekoliko sudija i stečajnih upravnika, koji su samo izvršioci. Mnogo su važniji pravi organizatori ove nečuvene pljačke, a to su političari i njihovi tajkunski prijatelji. Njihova imena su svima poznata, ali se za sada ne pominju glasno, a u nadležnim institucijama se ne pominju nikako.

Dana 25. marta 2010. stečajni sudija Privrednog suda u Beogradu Gordana Aranđelović otvorila je stečaj nad Aeroinženjeringom DOO i to zbog navodnog duga od 928.754,87 dinara.

Celokupna imovina ovog preduzeća, vredna više miliona evra, tako se bukvalno gura u ruke i džepove tajkuna povezanih sa DS-om i G17 plus, o čemu je Tabloid već pisao.

 

 

 

 

 

Virtuelni poverioci, virtuelan prodavac, virtuelan novac... Skupština grada Beograda preko JKP Gradske čistoće kupuje palatu Inex od Republike Srbije, iako Republika nije ni bila vlasnik pomenute imovine.