Epizoda (24)

Nismo mi od juče

Zoran Milojević

Knjižara Geca Kon je zatvorena. Isključili su joj struju. Srpska reč je ućutkana. Uskratili su joj svetlost. Drakče bakalin mi dovikuje sa ulice: "Piskaralo, zaključali su Vam knjige u mraku! Dižite ustanak, olovke, sveske i knjige u šake, pa udrite!"

Zaplakah od prizora sa televizora, ljudska zver odsekla psu sve četiri šape. Pas, u čoveku, nagnao je čoveka na psa. Čovek je postao pas. A danas je najisplativije biti i pas i čovek. Kad pas u čoveku laje, čovek ga zatvori u kućicu. A kad čovek u psu previše priča, pas ga ujede za jezik. I tako zajedno čekaju novu priliku da laju, dok traje opšte ćutanje, i da govore, dok traje opšti lavež.

Sedim pored čoveka u autobusu. Čovek plače. Zaplakah i ja - teku suze meni - briše suze on, brišem suze ja. Tako se dovezosmo do Beograđanke. "Siti se isplakasmo", rekoh mu. "Vi baš umete da plačete," odgovori mi i ode niz Kraljicu Nataliju. Niz lice mi poteče još neisplakana suza.

Narodni poslanici se u Skupštini međusobno psuju kao kočijaši. Njihovu zapregu vuče narod, šiban psovkama besprizornih koji drže dizgine u rukama. Moja pokojna baba Draginja, seljanka iz Donjeg Krupca, umela je da kaže: "Ako nemaš reč za u narod, nemo' gu kažeš, progutaj gu!"

Na Kosovu ništa novo! Nema ko da ide "Prvi put s ocem na jutrenje". "Junaci Pavlove ulice" su ostali i bez telefona. Tamo je svejedno da li si "stranac", "švabica", "jablan" ili "seoska učiteljica". Ni za koga od njih ne važi "zbogom oružje". "Prljavi ples" igra svoje taktove smrti. Sa Zvečana odjekuje: "Kvo vadis, Domine?" Obeležili smo dan intelektualne svojine. Svojina srpskih intelektualaca je proučavanje zašto ima više foka nego Eskima. Pokojni Sisoje bi rekao: "Kad bi streljali ljude, srpski intelektualci bi džabe poginuli!"

Statističari pokazuju da je sve više razvedenih brakova. I Srba  je sve manje. Srbi su nekada učeni: "najteže je sačuvati lepu ženu i vinograd pored puta". Danas su sve Srpkinje lepe, a vinogradi su se osušili. Nisam pametan šta se događa!

Ručam pre neki dan moj omiljeni klot-pasulj. Kažem ženi: "Praviš bolji pasulj od moje majke, ali baba-Zagu nisi nadmašila. Ona je u pasulj dodavala najbolji, onaj najvažniji začin svakom jelu: ljubav s kojim je baba-Zaga spremala pasulj." Žena udari u plač: "Tebi ništa ne valja što ja spremim!"  "Kako ne valja", upitah je zgranuto, "spremaš strašan pasulj, ta činjenica te je i spasila da ne ostaneš usedelica." Priđem i zagrlim je. Suza nestade. Pomislih: Ništa brže se ne suši od ženskih suza. No, najbitnije je podržavati stanje voljene osobe. Sačuvajte osmeh na svom licu! On je najbolji način da dobri ljudi razumeju vašu tugu.