Zadnja strana

Masa, klasa i prepuna kasa

Piše: Branislav Čanak

 

 

Samo su me jednom uhvatili da lažem. Kad sam 1995. godine u SAD dobio neku nagradu "Džordž Mini", najviše priznanje njihovog sindikata, slagao sam Amerikance bez razmišljanja da predstavljam oko 300.000 radnika u Srbiji! Istina, posle sam i u Beogradu, na kongresu sindikata "Nezavisnost", slagao naše radnike da predstavljam 157.000 članova te organizacije, ali to se ne važi, to je bilo iz praktičnih razloga. Da me ponovo izaberu za predsednika.

Ja, bre, ne predstavljam nikoga. Niti mi ko treba uopšte u životu. Koga još zanimaju radnici, pravda, plate i te gluposti? Ja sam bio nekad u životu slobodni umetnik, novinar, zajebant, rano sam ja video da je bolje biti baraba nego pošten čovek. Majke mi...

I kad sam to sve sagledao, video sam da su najbolji za zajebavanje radnici. Čekao sam prvu priliku da me drugovi nameste na ovako moćan položaj, da ih i ja malo zajebavam, ali za poštenu platu i budžet, za ugled u društvu, moć, putovanja, uticaj... Jer, dozvolićete, nije lako zajebavati radničku klasu! Klasa je masa. A masa može da se okrene protiv tebe. Istina, gde je masa tu je i kasa. Znači, rizična profesija ali dobra lova!

Ja znam da se mnogi bune, da mi govore iza leđa: eno ga onaj smrad, B. Čanak, lažni sindikalni vođa, lopurda, bandit i diktator, lapio onolike pare, ne može niko da ga smeni, sprda se sa nama, maltretira svakoga, radi za svaki režim...

Pa neka pričaju okolo po ćoškovima, meni je važno da ne pričaju u novinama. E, to ne mogu da trpim. Jedva čekam da se neki sindikalni kongres desi, pa kad mene napadnu da sam lopov i da sam pokrao sindikat, ja onda udarim po novinarima da su oni pokrali moja autorska prava! Ne mogu oni da zajebavaju radničku klasu, to može da radi samo onaj ko je ovlašćen. Evo, na primer, ja. Ja nikad ne bih dozvolio sebi da zajebavam političare, to nije moj resor, nije moja uprava, odeljenje... Zna se ko se time bavi. Moj resor je radnička klasa. Kontrola masa.

Dugo sam ja u ovom poslu, jašem ja iiihaaajjj, ali mi je nešto ponestalo ideja. Sve je već isprobano. Ja sam mislio da nam je misija uspela i da više nijedan radnik neće ni da gukne o svojim pravima. Ali, eto ti ga sad, zakuvalo se dole u Grčkoj, vide ljudi, ne možeš nikome zabraniti da gleda televiziju. I šta sad? Kako braću lopove da odbranim od moguće najezde nezaposlenih, opljačkanih i gladnih, kako sad da viknem: sikter rajo, mrš! A sad svi na svoje radne zadatke!

Nego, smislio sam ja kako da ih zajebavam, ali to će da košta. Nije B. Čanak sitna riba i nije od juče. Gospodo funkcioneri, političari, lopovi, tajkuni i ostala bando, lovu na sunce, inače, biće belaja! Ja sam dao jednu preliminarnu izjavu za ovu mrtvu srpsku javnost. Ona glasi ovako: "Ako ništa ne uspemo pravnim sredstvima, onda ćemo svi sedeti ispred Agencije za privatizaciju i nećemo se pomerati, dok se nešto kod njih ne promeni."

Ako mi još ova zajebancija upali, ako ih navučem da bleje na Terazijama i ako još za to uzmem pare ovim barabama, onda svečano obećavam da ću otići u penziju! Ma kakvu penziju, idem bre u istoriju, da me svi zaborave! Ali, bojim se da će g. B. Čanak, sindikalac bez pokrića, vođa i kolovođa, rukovodilac mase i kontrolor kase, još trebati ovome režimu. A možda i nekim sledećim diktaturama. Trebaću im sve dok radnici ne izumru kao vrsta.

Mislim, nije da se hvalim, ali ovo je posao za retke talente poput mene. Reč je o jednoj retkoj profesiji, večnom zanimanju. Dok je štrajkova biće i štrajkolomaca. Ja sam to doktorirao. Niko to nije znao da izvede kao ja. Skupim ekipu koju plaćam, podelim zadatke, smislim parole, podbunim... Onda u jednom momentu sve obustavim. Samo viknem: Pregovori! Dijalog! Okrugli sto! Tribina! I evo ti odmah donacija, dnevnica, krkanja, putovanja... Plaćalo se to lepo. Sad je nešto stalo, da li zbog ove krize, da li zato što naši donatori iz Brisela i Vašingtona više neće da podržavaju ovu vlast, tek, para je sve manje. Istina, ja sam dobro zaradio i od ovih i od onih vlasti, a mogao sam još, tako mi preostale časti...

Evo, ide novo doba, biće sve manje radnika i sve manje posla, što znači i sve manje sindikata. Razmišljam, kako bi bilo, sad kad smo uhapsili preostalu radničku klasu, da se ja lepo okrenem savetovanju ojađenih, otpuštenih i očerupanih malih akcionara. Pa to su sve moji bivši sindikalci, sve sam ja njih ispratio u miru božjem, savetovao ih da odu kući i čekaju bolja vremena, sklonio ih da ne spavaju ispred Vlade i Skupštine, sačuvao režim od sindikalnih demonstracija... I sad sam na neki način odgovoran prema njima. Mogao bih sad, kad sede kući i ne rade ništa, da im uzmem neku deonicu od pokojnih preduzeća, svakome pomalo i meni dosta. A za uzvrat da im ispričam kako smo ih presvukli. Kako smo im gaće skinuli. Dakle, da im dam jednu povlašćenu cenu za moje usluge. Neka kupe malo pameti! Neka nauče i oni da malo mešetare.

Eeee, moja radnička klaso, da sam ja znao kakvo ste vi stado, pa ja ni dana svog života ne bih proveo u tim jebivetarskim profesijama kao slobodan umetnik i novinar, nego bih upravljao tobom, pleme moje nepresušno! Ti si božji dar za svakoga ko zna i ume. Sreća pa je malo takvih bilo te nisam imao konkurenciju. E, da mi je druga mladost! Pa ja bih vodio američke sindikate javno a tajno sarađivao sa vlastima, bio bih multimilijarder! Ne bih se ja patio sa nekoliko miliona tamo-ovamo! Nego bi me poštovali svi veliki industrijalci, korumpirali bi me skupim vilama, avionima, neopisivo velikim računima i privilegijama. A šta ovde imam? Samo ono što sam zaradio za vreme Miloševićevog režima. Kako je onda bilo lepo poslovati! Kako je onda radnička klasa bila zahvalna! Kako su nas onda plaćali iz Evrope i Amerike... Šteta, neće se to doba vratiti. Nisam ni ja više u njihovoj milosti. Pa znaju oni koje B. Čanak, lažni sindikalni vođa, čuvar socijalnog mira (bolje reći čuvar mirnih ulica), oni su me i stvorili po milosti božjoj i po potrebi službe.

Konačno, hoću da kažem, velika je sreća u mom životu što sam rođen 3. aprila a ne 1. aprila. Da je bilo obrnuto, ko bi meni i reč poverovao!