Beli kriminal

Srpsko zdravstvo otima građanima 220 miliona evra godišnje

Standardno džeparenje

Zahvaljujući skandaloznom Zakonu o zdravstvenom osiguranju, upravni odbori i direktori zdravstvenih ustanova u Srbiji dobili su divnu priliku da se obogate pljačkajući po zakonu. Na usluzi im je i jedna od prve dve finansijske institucije u državi - Republički zavod za zdravstveno osiguranje

M.G.

 

Takozvane reforme srpskog zdravstva sprovođene pod komandom vlastohlepnog ministra Tomice Milosavljevića, doživele su svoj vrhunac još 2008. godine, donošenjem Zakona o zdravstvenom osiguranju, kojim je doslovno legalizovana korupcija. Ne bilo kakva, nego sistemska korupcija, čime je pljačka građana putem zdravstvenih fondova dobila i naučnu težinu.

Naime, članom 61 ovog zakona uvedena je kategorija vanstandardnih usluga, a članom 57 predviđene su i neke vrste starorimskih bahanalija za one koji imaju para: usluge na lični zahtev i liste čekanja koje je moguće zaobići kupovinom prioriteta. U praksi, to znači da svaki građanin koji ima i može da (pot)plati za lekarsku uslugu, dobija povlašćen status u društvu.

Zaverenička grupa ministrovih zakonodavaca predvidela je finim rečnikom da "Usluge idu na teret pacijenta iz njegovih sredstava, po cenama koje utvrđuje davalac usluga". A "davalac usluga" je upravni odbor i direktor bolnice ili doma zdravlja. Tako je zakonom stvorena i zaštićena jedna lukrativna organizacija koja svakog dana uzima ogroman novac od pacijenata, a kako zakonom nije predviđeno precizno koje se usluge ne smeju naplaćivati, direktori bolnica imaju odrešene ruke da komercijalnom uslugom proglase i vađenje krvi!

A usluge se naplaćuju na licu mesta u gotovom novcu, bez izdavanja fiskalnih računa (izdaju se samo blok-računi iza kojih ne ostaje pisani, knjigovodstveni trag).

Prevara je utoliko skandaloznija što je iskorišćeno poverenje građana u državne zdravstvene ustanove, i što taj novac ne ide na račun budžetske ustanove koju bi kontrolisali inspektori Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, nego na račun koji država ne kontroliše.

U takvoj situaciji, direktor zdravstvene ustanove (koga je imenovao ministar) ima diskreciono pravo da taj novac koristi kao sredstva za "posebne ili hitne nabavke". Postoji i kategorija "Vanredni troškovi", koja je posebno zanimljiva jer nudi da svaka "koza u kupusu" ima slobodu mišljenja prilikom trošenja tuđeg novca.

A neke zakonski legalizovane slobode nude direktorima domova zdravlja i kliničkih centara da u direktnim pogodbama ili razbijanjem tendera na više manjih, mimo procedure javnih nabavki, zarade veliki novac koji  nije knjigovodstveno zaveden pa ga ne mora pratiti dokumentacija.

Naravno da u tako povoljnim okolnostima ova povlašćena klasa ministrovih računopolagača pronalazi firme svojih prijatelja (a što da ne - i rodbine), sa kojima deli novac izbegavajući na zakonski način i platni promet i obaveze koje iz njega proističu.

Da bi sve ovo funkcionisalo kako treba, srpsko zdravstvo je danas jedino u Evropi bez integralnog informacionog sistema koji bi omogućio praćenje tokova novca u zdravstvu.

Kako bi slika ozakonjene otimačine bila jasnija, treba reći da u Srbiji svakog dana blizu 20.000 do 25.000 pacijenata plaća takozvane vanstandardne usluge. Sva istraživanja govore da ovim građanima u proseku bude naplaćeno oko 3.000 dinara, što je 60 miliona dinara dnevno. Godišnje je u pitanju nešto više od 18 milijardi dinara, ili preko 220 miliona evra! Nema nikakve dileme: reč je o masovnoj i neprekidnoj pljački građana Srbije, prema čijoj veličini su mali i carinski i stečajni i svi drugi poznati, a medijski potrošeni slučajevi.

Veličanstveni kriminalni akt u zakonskoj formi bio je potpuno zaokružen u decembru 2008. godine objavljivanjem Uredbe o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju. Uredba predviđa tri vrste dobrovoljnog osiguranja - paralelno, dodatno i privatno zdravstveno osiguranje.

Samo ovo poslednje, privatno osiguranje, ima nekog smisla jer važi za osobe koje nisu obuhvaćene obaveznim osiguranjem kod Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO). Dodatno osiguranje bi trebalo da pokriva troškove zdravstvenih usluga, lekova, novčanih naknada koji nisu obuhvaćeni pravima iz obaveznog osiguranja, ali Uredbom nije razjašnjeno da li to obuhvata i pokriće dela troškova do pune cene usluge.

 Primera kako funkcioniše pljačka po Zakonu o zdravstvenom osiguranju ima više nego dovoljno...

Iz Zavoda za zdravstveno osiguranje Vojvodine, za samo dve godine, potrošeno je više od milijardu dinara (10,5 miliona evra) na kupovinu nepotrebne medicinske opreme, a firme preko kojih je vršena nabavka birali su sve sami vrhovni bogovi vojvođanske politike. Kupovine su se odvijale "pogađanjem" bez tendera, a pljačku su otkrili samo radnici RZZO-a. Sve se završilo penzionisanjem direktora pokrajinskog RZZO-a (na zahtev Upravnog odbora ove ustanove!) koga je svojevremeno na ovo mesto izabralo Izvršno veće Vojvodine.

 

 

 

 

Gde mu se krije

 

Ministar Tomica Milosavljević je prijateljima objasnio svoju odluku da se operiše u Nemačkoj, a ne u Beogradu, navodeći da nije želeo da prođe "kao Nenad Čanak u listu Tabloid!" A reč je o pisanju našeg lista da su Nenadu Čanku, uoči operacije u Sremskoj Kamenici, medicinske sestre jedva pronašle polni organ, da uvuku kateter.