Natrag

Do koske

Do koske

Rentiranje zločina: Petnaest godina koje su pojeli grobari

Kome je Srebrenica zlatni rudnik

Beskonačno, petnaestogodišnje prenošenje posmrtnih ostataka srebreničkih žrtava ne ostavlja mirnim nikoga. Ni žive ni mrtve. Kome je to u interesu i zašto nije isto 4.000 i 8.000

Nikola Vlahović

 

Niko i nikada neće osporiti da je jula 1995. godine počinjen zločin u Srebrenici. Taj se zločin takođe ne može ničim opravdavati.

Ali, sve dok ne bude utvrđena puna istina o stvarnom broju srebreničkih žrtava (vojnih i civilnih), trajaće i besprizorna politička upotreba Srebrenice. Mučna prebrojavanja posmrtnih ostataka traju punih petnaest godina. Odakle svake godine u isto vreme dolaze posmrtni ostaci žrtava, otkud brojka od 8.000 žrtava kad je Međunarodna komisija za nestale osobe u BiH nešto drugo utvrdila, sve su to pitanja na koja nema odgovora zbog zapanjujućeg slepila i gebelsovske propagande koju sprovode istinski zločinački centri u zemljama koje su odgovorne za krvavi raspad Jugoslavije, pa shodno tome i za događaje u Srebrenici, i političke igre oko današnjeg memorijalnog centra u Potočarima kod Srebrenice.

Još 2005. godine slavni američki filozof leve orijentacije Noam Čomski, u intervjuu koji je dao za britanski list Gardijan, optužio je tamošnje novinare da su "priglupi zagovornici zapadnog imperijalizma", te da je takozvani najveći zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata, počinjen 1995. nakon pada Srebrenice u ruke Ratka Mladića, zapravo - preuveličan.

Nije Čomski stao na tome nego je još dodao da su "masakr" u Srebrenici (reč masakr Čomski stavlja pod navodnike, prim. red.) preuveličali mediji.

Međutim, ako Čomski nije ni patolog ni forenzičar, te ako mu nije za verovati, nema nikakve sumnje da treba bez ostatka verovati Međunarodnoj komisiji za nestale osobe u Bosni i Hercegovini (ICMP), koja je do ovog 11. jula 2010. godine, metodom podudarnosti DNK uzoraka, uspela da identifikuje tačno 4.000 žrtava srebreničke tragedije. A to je upola manje od brojke kojom mašu ratne vođe bosanskih muslimana na čelu sa Harisom Silajdžićem, koji ne propušta nijednu priliku da srebrenički zločin nazove genocidom i da za taj genocid optuži i Srbiju i ceo srpski narod.

I ove, 2010. godine, Silajdžić je u duhu samoodrživog projekta političke nekrofilije, optužio Srbiju za zločin u Srebrenici, a srpski predsednik Tadić je umesto adekvatnog odgovora na optužbu za kolektivnu krivicu, ispio šaku lekova na očigled prisutnih.

Istovremeno, iza njegovih leđa bile su raširene parole poput:  "Srbija=agresija=genocid=Dejton=Republika Srpska", "Srbija je odgovorna za genocid".

Tadić, izvesno je, nije odgovoran za zločine u Srebrenici. Ali, nije ni dobio mandat da se u ime konkretnih zločinaca izvinjava bilo kome. Saučestvovanje u bolu je u redu. Ali, ćutanje i savijanje glave dok traje optuživanje celog srpskog naroda za zločin čije razmere se udvostručuju svake godine po potrebi pojedinih bošnjačkih ekstremista iz Sarajeva, čin je krajnje neodgovornosti ili simptom teške političke nepismenosti.

Sa druge strane, neki trezveniji ljudi, poput Ketrin Bomberger, direktorke Međunarodne komisije za nestale osobe u Bosni i Hercegovini (ICMP), govore činjenicama i ne optužuju nikoga bez dokaza...

Naime, Bombergerova optužuje vlasti u Sarajevu da ih, takoreći, nimalo ne zanima ICMP laboratorija (DNK) koja radi sa najsavremenijom svetskom tehnologijom, i da brojka od 4.000 identifikovanih žrtava Srebrenice nikako ne odgovara pojedinim političarima u BiH.

Bombergerova je ovih dana govorila i o "...uspostavljanju instituta za nestale osobe na nivou BiH, koji će omogućiti objedinjavanje podataka i formiranje centralne evidencije", a neke druge evropske institucije pritiskaju vladu u Sarajevu da što pre napravi popis stanovništva.

Ništa od svega toga ne odgovara raznim silajdžićima. Ni sama šefica ICMP Ketrin Bomberger, uoči komemoracije u Potočarima 11. jula 2010. godine nije znala koliko će žrtava biti sahranjeno, jer je identifikacija i dalje u toku.

Uprkos tome, starim ratnim huškačima i krvolocima sa pridevom "bošnjački", koji slobodno šetaju jer ih Haški tribunal ne vidi kao krivce za strašne zločine nad Srbima, savršeno odgovara haos u Srebrenici, svake godine u isto vreme. Smišljen je podmukao način da i država Srbija i sve njene buduće generacije nose žig večne krivice.

No, da neće baš sve tako biti, govori i forenzičko istraživanje dr Ljubomira Simića, koji je detaljno pregledao oko 30.000 stranica dokumentacije Haškog tužilaštva, nepobitno dokazavši da ti jedini materijalni dokazi o tome šta se stvarno desilo u Srebrenici, nemaju nikakvih podudarnosti sa već poznatim zaključcima Haškog tribunala.

Onima koji se bave istraživanjem srebreničke tragedije, poznate su i izjave preživelih muslimanskih boraca 28. divizije, koja se u koloni i naoružana povlačila iz srebreničke enklave prema Tuzli 11. na 12. juli 1995. godine. Na osnovu toga, lako je doći do podataka o brojnim vojnim žrtvama.

Zbog isticanja ove činjenice, 11. jula ove godine uhapšen je Ibran Mustafić, jedan od ratnih komandanata u Srebrenici, a javnosti poznat i kao autor knjige "Planirani haos", koja teško kompromituje muslimanske ekstremiste, govori o Srebrenici kao epohalnoj laži i realno sagledava šta se tamo zapravo desilo. Mustafić je i ovom prilikom pokušao da stavi bošnjačku ratnu zastavu na srebreničko stratište, ali ga je policija u tome sprečila. Neće Potočari biti vojno groblje. Nije tako zamišljeno.

Uostalom, za takvo nešto je kasno. Petnaest godina laži ostavile su dubok trag, mada te laži nisu od pomoći istinskoj tragediji i zločinu koji se zaista desio. U stvari, veći zločin od samog zločina je upotreba mrtvih u svrhe bilo čijeg političkog trijumfa.

 

 

                                                                                           

Dok nekim bošnjačkim ratnim huškačima i krvolocima, koji slobodno šetaju, savršeno odgovara haos u Srebrenici, svake godine u isto vreme, smišljen je podmukao način da i država Srbija i sve njene buduće generacije nose žig večne krivice.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane