Tabloid otkriva

Pasoška mafija: Ko štampa biometrijske pasoše po Balkanu

 

Nisu oni ograničeni, oni su prešli sve granice

 

    Možda je preterano reći da se radi o pasoškoj mafiji. Ne radi se o mafijašima. Lepo su obučeni, fantastično dobro organizovani, tehnološki i kompjuterski najsavremenije opremljeni. Oni jednostavno drže u šaci svaku novu vladu na Balkanu. Oni štampaju biometrijske pasoše i lične karte, vozačke dozvole. Reč je o nemačkim kompanijama Muhlbauer i Giesecke&Devrient. Oni su nakon 2002. godine kompletno ovladali biznisom štampanja pasoša i ostalih dokumenata u BiH, Makedoniji i Srbiji. Ponudili su pasoše o kojima je bilo mnogo polemike. Naravno, najsporniji je bio način na koji su došli do posla izrade identifikacionih dokumenata ove tri zemlje...

 

Piše: Zoran Božinovski

 

Proces dobijanja multimilionskog biznisa u evrima, u korist dve nemačke kompanije, naravno da nije mogao bez posrednika koji je blizak vlastima ili je baš "insajder" koji je bio unutra pa je namenski napustio društvo. Srbija je takav slučaj, Makedonija sličan. Radi se o istim ljudima. U stvari, radi se o jednom centralnom čoveku. Zove se Zoran Savić. Sve se oko njega vrti. I oko njegovih mentora. A mentori su Radovan Jelašić, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić, kao i direktor Zavoda za izradu novčanica (ZIN) Ljubiša Vuletić, koji je zadužen da pripremi privatizaciju ove institucije. Naravno u korist Nemaca.  

Privatizaciju ZIN-a je usporila ekonomska kriza, konstantan pad dinara u odnosu na evro i misteriozno bekstvo Radovana Jelašića sa guvernerske funkcije. Da se njegov odlazak nije desio na način na koji se desio, ZIN bi već bio vlasništvo Muhlbauera.

Predstavnici nemačke firme, koja je inače angažovana na izradi srpskih pasoša i ličnih karata u kontinuitetu su prisutni u ZIN-u. Njihova saradnja je počela dok je guverner NBS bio Mlađan Dinkić. I pored toga što je za ulaz u ZIN godinama važila strogo kontrolisana procedura, ljudi iz Muhlbauera godinama slobodno ulaze i kreću se po Zavodu kao da je već njihova svojina. Inače, pored štampanja srpskih pasoša i ličnih karata unutar ZIN-a, Muhlbauer želi da privatizujući Zavod ovlada i štampanjem srpskih novčanica i akciznih maraka, čime bi Srbija i definitivno izgubila svoju monetarnu nezavisnost, kao što je slučaj, na primer, sa Makedonijom, čiji se novac već nekoliko godina unazad štampa na Malti.

Ako Jelašić, Dinkić i Đelić uspeju u svojoj nameri i prodaju Muhlbaueru Zavod na Topčideru, svakako da će ugraditi i sebe u taj biznis i svakako da će time zaokružiti svoju moć na "monetarnom tržištu" Srbije i u regionu. Ako se ovo ostvari, a na najboljem je putu da se okonča u njihovu korist, onda će svaki naredni izborni ciklus u Srbiji biti rekreativnog karaktera, jer će oni imati pod svojom kontrolom lične dokumente, kontrolu štampanja novca i akciznih markica koje imaju vrednost novčanice. Osvajanje Zavoda na Topčideru "osvajačima" u narednih pet-šest godina nosi čistu zaradu od preko 100 miliona evra.

Ulazak Muhlbauera na tržište Srbije poremetio je atentat na Zorana Đinđića.

 

Sveto trojstvo

 

Nakon 5. oktobra 2000. sve je bilo pomno pripremano za njihov ulazak u Srbiju, u biznis sa dokumentima za identifikaciju. Ali već odrađeni dogovor ministra finansija Božidara Đelića sa Nemcima morao je da sačeka - da prođe težak period posle atentata na Đinđića, jer nije se moglo odmah krenuti u ovako složenu operaciju. Praktično, Muhlbauer je posao sa pasošima dobio u toku 2004. godine. Sve je bilo dogovoreno do kraja te godine. I bez međunarodnog javnog tendera po Zakonu o javnim nabavkama koji je usklađen sa zakonima EU.

Da je sve odrađeno iza leđa javnosti, pa i same Vlade koju je predvodio Vojislav Koštunica, dokaz je poseta generala srpske policije Snežane Šulejić Muhlbaueru u njihovom sedištu u nemačkom gradu Rodingu. Nakon njene posete sedištu nemačke firme, pedantni Nemci su objavili saopštenje čime su se javno pohvalili da su praktično dogovorili izradu srpskih pasoša i ličnih karata.

Nemci su se ovako obratili javnosti:

"Muhlbauer je postao vodeći provajder rešenja ključ u ruke automatizacije za smart kartice, smart oznaku proizvodnje i uspešno prihvatanje prijavljenih rešenja za proizvodnju bezbednosnih dokumenata sa visokom sigurnošću Vlade Srbije. Ovime Srbija postaje jedna od prvih zemalja koja ima biometrijske podatke u svojim putnim ispravama, ličnim kartama, vozačkim dozvolama. Spremnost Srbije da prihvati našu tehnologiju je izrazila svojom ličnom posetom Rodingu i Muhlbaueru zamenica ministra unutrašnjih poslova Srbije i general policije Suzana Šulejić. Kompletna tehnologija za proizvodnju smart-kartica u Srbiji, sa biometrijskom kontrolom pristupa, bezbednost i trening-centar čiji je osnivač Muhlbauer već su odobreni od strane Vlade Srbije. Srbiji će biti na raspolaganju i kompletan servis Muhlbauera..."

Ovo saopštenje je izdato 15. decembra 2004. i dokaz je da je tada Nemcima obećan posao, da im je čak rečeno da je sve završeno i da posao sa pasošima "samo što nije krenuo". Naravno da se deo DSS-a u vladi koju je predvodio Koštunica nije složio sa ovakvim razvojem događaja. I naravno da Vlada ništa nije potpisala i nije donela nikakvu odluku kojom bi Muhlbauer mogao da zvanično započne posao sa pasošima. No, to njih nije omelo u nameri da ovladaju Zavodom na Topčideru. Direktor ZIN-a Ljubiša Vuletić, deo ekipe "trojstva" Jelašić-Dinkić-Đelić, Nemcima je omogućio ulaz u ZIN na velika vrata, slobodan ulaz i rad na pripremi biznisa sa pasošima. Nemcima i njihovim domaćinima je onda preostalo da sačekaju odlazak DSS-a i Koštunice s vlasti, da se preraspodeli moć DS-a i G17 u Vladi, da bi se dovršio proces ulaska Muhlbauera u ZIN i posao sa ličnim dokumentima.

 

Neće bolje

 

To se dogodilo, ali tek 2008. No, nastao je i jedan veliki problem. Srbija je na svom putu ka evrointegracijama u međuvremenu harmonizovala svoje zakone sa sličnima u EU. Tako je harmonizovan i Zakon o javnim nabavkama. Onda se pojavila obaveza da se raspiše međunarodni javni tender za izradu biometrijskih pasoša i ličnih dokumenata. Problem je nastao kada se na tender javilo nekoliko firmi koje su nudile bolji biometrijski pasoš, a za manje novca, pod boljim uslovima od onih koje je nudio favorizovani Muhlbauer. Praktično je, međunarodnim javnim tenderom, domaća ekipa koja ga je morala raspisati i organizovati - bila uhvaćena na nedelu. Morali su da raspišu tender, jer je posedovanje biometrijskog pasoša bio jedan od glavnih uslova za evrointegracije i pad šengenskog zida.

Takođe, uslov je bio i tenderski postupak putem kojeg će biti izabran najbolji ponuđač. Upravo je takva nesreća snašla trio Jelašić-Dinkić-Đelić i njihove nemačke prijatelje. Muhlbauer niti je imao reference za izradu biometrijskog pasoša, niti je bio spreman za tender. A nisu ni hteli da se nadmeću na kraju 2007. godine, kada im je svakako još krajem 2004. već bio dodeljen unosan biznis, bez tendera i bez uslova. Imali su tada lak zadatak. Samo da ugrade "smart trojku" Jelašića, Dinkića i Đelića i njihove pomagače u cenu pasoša.

No, tender je ipak morao da bude raspisan. I odrađena je procedura. Na nesreću domaćina, pobedila je slovenačka firma Miraž iz Novog Mesta. Nesreća je bila tim veća kad su organizatori od vlasnika Miraža Roberta Rotara saznali da njemu u procesu proizvodnje biometrijskih pasoša i ličnih karata građana Srbije ne trebaju nikakvi pomagači, niti firme podizvođači. Jednostavno, Miraž je u tenderskom postupku, u toku razgledanja ponuda, u toku forenzičke analize onoga što nudi, od srpske komisije dobio najviše ocene, dobio je posao, potpisao je i ugovor. Nisu imali kud, morali su da prihvate njegovu ponudu, jer je pod uslovima koje su propisali dao najpovoljniju ponudu. Ukratko, ispunio je sve uslove koje su tražili.

Robert Rotar i Miraž "pali" su, međutim, na Muhlbaueru i nagradi za domaćine. Rotar je ocenio da mu ne trebaju Nemci i da mu se ne isplati da uzme u tim za izradu pasoša gomilu privilegovanih domaćih mezimaca. Hteo je da pasoše i lične karte Srbima radi onako kako je deklarisano na tenderu, što je u Srbiji ocenjeno kao -  nedopustivo. Moćni domaćini su Rotaru, preko direktora ZIN-a Vuletića, ispostavili listu poželjnih saradnika Miraža i obaveze koje Slovenac ima da ispuni pre nego što krene u biznis. Na toj listi su bili Muhlbauer, ZIN, OVD Kinegram iz Švajcarske, a Zoran Savić je ubacio i svoje favorite, nemački Giesecke&Devrient. Rotar i Miraž su do kraja tvrdoglavo opstali na svome i nisu prihvatili ucene iz Beograda, ali ni pritiske iz Nemačke koji su išli preko Ljubljane.

Dodatni problem Miraža je bio rat na domaćem slovenačkom terenu sa državnom firmom Cetis, gde svoje akcije ima i slovenačka firma Prosum, iza koje stoji Katolička crkva. Cetis je firma koja ima svoje dugogodišnje veze i partnerstvo sa Muhlbauerom, pa su Rotaru dodatno zagorčali život na domaćem terenu, u Sloveniji. Dosta je bilo to da su Rotaru organizovali blokadu, pa mu je izostala pomoć tadašnje vlade koju je predvodio Janez Janša.

Sve to je bio odličan znak za srpsku ekipu koja je Miraž dočekala na brisanom prostoru i dala mu ponudu "uzmi ili ostavi". Rotar je procenio da mu se ne isplati da uzima nešto što mu u bliskoj budućnosti garantuje jaram u koji će biti upregnut i prisiljen da vuče dve nemačke firme i domaće "Nemce" iz NBS i Ministarstva finansija. Odbio je poslušnost i nije pristao na ucene, nije bio kooperativan, pa je sa svojom firmom Miraž ekskomuniciran i izbačen iz biznisa. Jednostavno, Muhlbauer i ostali su morali biti u biznisu sa pasošima, jer su svoje učešće kaparisali godinama unapred.

 

Sam se otvara

 

Inače, posledica izgona Rotara i Miraža iz posla sa pasošima je štampanje 280.000 falsifikovanih srpskih pasoša, jer je Muhlbauer, po tvrdnjama vlasnika Miraža, za jedan srpski list, u saradnji sa NBS ukrao patent i tehnologiju za izradu biometrijskih pasoša. Najbolja izabrana ponuda firme Miraž, pobednika na tenderu Vlade Srbije iz 2008. godine, podrazumevala je izradu dva miliona biometrijskih pasoša. Posao je vredeo 30 miliona evra.

Forenzičko ispitivanje novog srpskog pasoša pokazalo je da ova putna isprava ima dvadeset odstupanja od originalnog uzorka koji je upućen pograničnim policijama drugih zemljama. Navedene su i greške koje su vidljive golim okom. Na pasošu koji nudi Muhlbauer na nekoliko mesta su upotrebljeni drugačiji oblici slova na polikarbonatnoj strani. Slova su puna, dok je originalna verzija koju je nudio Miraž na tenderu izrađena sa "praznim slovima". Zatim, original primerka pasoša Miraža u grbu ima znak "SRB", koji se vidi samo pod uglom od 45 stepeni, dok se na kopiji Muhlbauera vidi pod svim uglovima. Najupadljivija "greška" preko koje se prosto može uočiti da li je pasoš izrađen u okviru originalne serije od 120.000 pasoša ili u kasnijim falsifikovanim serijama jeste ta da se falsifikati koje radi Muhlbauer otvaraju - sami od sebe. Naime, strane originalnog pasoša koje je izradila slovenačka firma Miraž povezane su tako da je sveska pasoša uvek zatvorena kad je položite na sto. Pasoši koje nakon prekida saradnje sa Miražom radi nemački Milbauer, a ZIN štampa u dogovoru sa NBS-om, loše su povezani, pa se prva stranica pod pritiskom polikarbonatne strane sama od sebe otvara za oko pola centimetra.

Protiv Mlađana Dinkića, Božidara Đelića, Radovana Jelašića i još šest osoba jedan dnevni list čak je podneo Okružnom javnom tužilaštvu i krivičnu prijavu zbog saznanja da je organizovanim delovanjem ova grupa sproveden štetan tender, čime je oštećeno najmanje 300.000 građana Srbije falsifikovanjem originalne verzije pasoša. Prema navodima iz prijave, od 430.000 novih biometrijskih pasoša, koliko je do tada bilo odštampano u Zavodu za izradu novčanica, samo prvih 120.000 bilo je original jer su rađeni po originalnoj tehnologiji slovenačke firme Miraž, koja je dobila posao na tenderu, dok su svi ostali kopija. Prvi pasoš rađen po originalnom specimenu poslat je drugim zemljama kako bi ga prepoznale kao original, a sada se novi pasoši štampaju po drugom specimenu. Krivična prijava, međutim, kasnije nije procesuirana, a ubrzo nakon serije tekstova u vezi sa kriminalom sa pasošima, ličnim kartama, ali i predstojećom privatizacijom ZIN-a i izradom novčanica, procesuiran je vlasnik lista, koji je završio u pritvoru, gde se i danas nalazi. 

Na ovu temu prošle godine se javno oglasio i Marko Nicović, koji je rekao da Tužilaštvo treba da ispita da li izdati pasoši ispunjavaju postavljene tehničke zahteve, normative i nivoe zaštite, te da li je cena realna ili u sebi sadrži proviziju za posrednike. Ako se sada rade nekvalitetniji pasoši, pored toga što su lakši za falsifikovanje, njihova izrada košta manje od onih kvalitetnih. Razlika u ceni između pasoša sa defektom i bez defekta predstavlja nečiju proviziju, zaključio je tada Nicović.

 

Guranje pred šalterima

 

Inače, najveći je apsurd to da firma Muhlbauer uopšte ne izrađuje biometrijske pasoše i ne raspolaže tehnologijom za njihovu izradu. Ali, kako je posao još 2004. obećan Nemcima, onda su Jelašić, Dinkić i Đelić, kao ljudi od reči koji drže do sebe, direktoru Vuletiću dali zadatak da slomi kičmu Slovencima i da praktično njihovu ulogu svede na ulogu podizvođača na tenderu. Ali problem je što se to radi pre raspisivanja tendera, kada se firme udružuju u konzorcijume i kada dopunjavaju jedna drugu i sastavljaju kompletirane ponude u kojima se unapred zna koja firma koji deo posla obavlja. Takvo nešto Slovencima iz Miraža nije predočeno pre tendera, jer ih nisu ni smatrali favoritima. Problem je nastao kada je ponuda Miraža razgledana na komisiji i kada je ustanovljeno da je najbolja. I kada je vlasnik Miraža decidirano odbio svaku saradnju sa bilo kojom drugom firmom, jer je imao već savladanu svu tehnologiju potrebnu za produkciju biometrijskih pasoša i ličnih karata.

Na kraju je firma Miraž kompletno izbačena iz biznisa. Bilo je kasnije objašnjenja sa obe strane, mnogo optužbi, najave za sudske tužbe i sve što ide uz to. Ono što se dešavalo kasnije, nakon "tendera" i iza njega, u toku 2008. i 2009. godine, samo je posledica.

Glavni akteri u ovom procesu su nagrađeni do jednog nivoa. Falsifikovane pasoše Muhlbauer danas radi od probnih ploča i od kopija koje je na tenderu dostavio Miraž. Isporučuje ih građanima Srbije koji su ipak srećni jer sa njima mogu nesmetano da putuju. To što se danas građani Srbije jašu na šalterima, što ne mogu u normalnoj proceduri da dođu do pasoša, što moraju da ustanu u cik zore da stanu u red i bore se za mesto pred šalterom, samo je još jedna normalna posledica nesrećno složenog biznisa sa pasošima iz kojeg pojedinci moraju da izvuku korist.

Srbi moraju da prođu taj proces jer im pasoše producira kompanija i njeni pomagači koji nemaju nikakve reference za taj posao. A, recimo, plaćaju kao da im pasoše radi jedna od najboljih firmi u Evropi za ovu vrstu poslova, nemački Bundesdrukerei. Ali, problem sa takvim referentnim firmama je što se ne može odraditi provizija za Dinkića, Đelića, Jelašića.

Na ovom mestu vredi ukazati i na glavnog posrednika i menadžera iz senke koji je svoje odradio pre odlaska generalice Snežane Šulejić u Roding. Radi se o već pomenutom mr Zoranu Saviću, vlasniku firme NetSet Global Solutions. Završio je elektrotehniku i informatiku na Beogradskom univerzitetu. Petnaest godina je važio za vodećeg istraživača i stručnjaka za računare i mrežnu bezbednost odeljenja u Institutu za primenjenu matematiku i elektroniku u Beogradu. U NBS dolazi 1999. godine, kao specijalni savetnik za sigurnu finansijsku IT infrastrukturu i razvoj novih finansijskih mreža. Važi za osnivača centra za bezbednosti informacija i sertifikaciju u Narodnoj banci Srbije. Do 2003. godine radi i deluje u timu guvernera Mlađana Dinkića, a onda napušta NBS, registruje dve firme, SmarTIS i NetSet Global Solutions. Odmah se, zajedno sa bosanskim Srbinom Miloradom Sikimom koji živi i radi u Austriji, povezuje sa nemačkim firmama Muhlbauer i Giesecke&Devrient. Milorad Sikima je prethodno odradio BiH pasoški tender, a on i Savić doveli su Giesecke&Devrient u Makedoniju i takođe na kriminalan način isposlovali posao sa pasošima. Tačnije, Srbija je bila njihovo finale, jer je tender u Srbiji bio raspisan najkasnije. Gde god su se pojavili, napravili su haos.

 

Znali su unapred

 

Da bi se dodatno ilustrovala i objasnila kriminalna situacija sa izradom biometrijskih dokumenata u Srbiji, podsetimo se i priče koja je prethodila srpskoj, onoj makedonskoj. Naime, nakon 15 meseci rada na ponovljenom tenderu, jer je prvi iz 2001. propao i bio poništen 2003. godine, oktobra 2005. tenderska komisija pri MUP-u Makedonije, koja je razgledala ponude 19 firmi iz celog sveta, donela je iznenađujuću odluku da je posao dobila nemačka firma Giesecke&Devrient. Kompletan rad komisije je bio transparentan i uspešno sproveden do nekoliko dana pre odluke. Ali, nešto se čudno dogodilo u četvrtak uveče, Komisija se podelila, pa je tri dana kasnije na skoro sedmočasovnoj sednici kada se bodovala svaka ponuda pojedinačno, došlo do svađe i do žestoke prepirke oko ponude pobednika Giesecke&Devrienta. Član tehničkog dela Komisije Branko Petreski je čak tražio da se prekine rad na toj ključnoj sednici i da se određene okolnosti rada Komisije i način bodovanja ponuda preispitaju i redefinišu. Ali direktor projekta, tada i direktor policije, Radivoje Jovanovski je diskusiju Petreskog prekinuo rečima: "Nema prekida rada ove završne sednice, nema izlaska iz ove prostorije dok se odluka o pobedniku ne donese!!!" Sve je ovo zabeležila kamera, jer je ta završna sednica snimana, a urađen je kasnije i zapisnik. Autor ovog teksta je, naime, bio spoljni član te tenderske komisije, bez prava glasa i ocenjivanja ponuda, pa je prisustvovao i ovim mučnim scenama. Ipak, odluka je donesena i pored toga što je veći deo komisije bio svestan da se radi o ponudi firme koja ne nudi ono što se tražilo na tenderu. Kasnije se u javnosti saznalo da je Milorad Sikima odradio svoje za Giesecke&Devrient, da je praktično kupio tender isplaćujući masne nagrade pojedinim članovima komisije, koji su na čudan način, u predvečerje donošenja konačne odluke, menjali svoje mišljenje.

Kasnije se ispostavilo da Milorad Sikima predstavlja čoveka-firmu, da je ovlašćeni posrednik G&D u svim prljavim pasoškim biznisima u BiH, Srbiji i Makedoniji. Preko njegove firme VHS iz Austrije se pere novac za provizije i mito sa pasoških tendera po Balkanu. Radi se o dobro razrađenoj mafijaškoj mreži koja funkcioniše za potrebe G&D.

U ceo ovaj kriminalni korpus uključena je i firma NetSet Global Solutions iz Beograda, partner G&D na tenderu makedonskog MUP-a. Najbolji dokaz da je sve bilo kriminalno organizovano i u Makedoniji i da firme Muhlbauer i G&D nemaju refenrence za izradu biometrijskih pasoša jeste podatak da Muhlbauer uopšte nije dao makedonskoj tenderskoj komisiji dokaz - primerak biometrijskog pasoša za analizu - jer ga nije ni imao. Muhlbauer je na tenderu u Makedoniji nastupio u konzorcijumu sa slovenačkom kompanijom Cetis, čiji su referentni projekti bili prihvaćeni od strane Makedonaca. Najveći dokaz da je kasniji tender u Srbiji, koji je bio raspisan tek 2008. godine, namešten, jeste ponuda firme Muhlbauer na tenderu u Makedoniji, raspisanom 2003, a završenom 2005. U ponudi Muhlbauera Makedoncima jasno piše da je jedan od dva "referentna" projekta koji već izvode - izrada pasoša u Srbiji gde se pojavljuju kao podizvođači. Ovo je ušlo i u zapisnik komisije u Makedoniji, kada je razgledana ponuda Muhlbauera. Kako su, dakle, mogli prijavljivati 2005. nešto što se dogodilo tek 2008. kada je raspisan srpski tender? Tačnije 2009, kada je Miraž izbačen iz posla, a Muhlbauer i G&D dobili posao koji im je obećan još 2004?!

Inače, zbog neispunjavanja tenderskih uslova i zbog nekonkurentnosti ponude, jer nisu imali u ponudi tehnologiju izrade biometrijskog pasoša, firma Muhlbauer je odbijena. Makedoncima nije bila dobra, pa su od Savića i Sikime dobili G&D kao zamenu. A Muhlbauer su doneli u Srbiju, jer su procenili da se to može sprovesti u Srbiji. Kasnije se pokazalo da zaista - može.

 

Makedonska prethodnica

 

Kao i građani Srbije, i građani Makedonije guraju se pred šalterima i još više se ponižavaju. Tender je sprovela i pobednika odabrala ekipa koja politički pripada Socijaldemokratskom savezu Makedonije, koji je pola godine kasnije, nakon donesene odluke u korist Sikime, Savića i G&D pala s vlasti. Sprovođenja tendera u delo su nasledili novovladajući VMRO DPMNE. Ministarka makedonske policije Gordana Jankulovska nije htela da vrši reviziju rada komisije za pasoški tender, nego je zasukala rukave i dala se u biznis. Njoj je na nejaka pleća pala obaveza da u hitnoj proceduri kompletno zameni odavno zastarelu IBM opremu koja nije bila tehnološki kompatibilna sa opremom koju je G&D trebalo da donese za izradu pasoša. Ministarka Jankulovska je tako bez tendera, u hitnoj proceduri, neposrednim dogovorom u četiri oka sa predstavnikom IBM u Beogradu odradila nabavu kompatibilne opreme. Toliko je dobro odradila ceo posao, i toliko je dobro sve bilo uklopljeno kada su Nemci iz G&D doneli svoju opremu, da je danas MUP Makedonije najveće javno mučilište za građane. U postupku izdavanja pasoša i ličnih dokumenata, danas je Makedonija u neviđenom haosu zbog nespremnosti vlasti da organizuje izradu pasoša i ličnih karata, kao i nespremnost Nemaca iz G&D da odgovore tehnički i tehnološki na nešto za šta su unapred tvrdili da znaju i mogu.

No, kako je svaka autoritarna vlast dosetljiva na štetu svojih građana, tako se i makedonska, naoružana dvotrećinskom većinom, dosetila kako da zakonski reketira svoje građane. Srpska vlast nema baš takvu privilegiju, jer ima tesnu većinu u Skupštini Srbije, pa posle prošlogodišnjeg skandala sa pasoškim tenderom, teško može da prekopira makedonski primer. Makedonci su se, naime, dosetili da u ekspresnoj proceduri od samo tri dana omoguće izradu biometrijskog pasoša i lične karte svakome ko MUP-u Makedonije na žiro račun uplati 90 evra za pasoš, ličnu kartu i za ostale takse. Tako su građani najlegalnije reketirani od makedonske policije, koja je prethodno potrošila 24 miliona evra plativši G&D izradu pasoša, plus višemilionski devizni iznos nepoznate količine za nabavu "kompatibilne" IBM opreme. Na kraju se ispostavlja da su građani "nekompatibilni" i veoma nekooperativni, jer su navalili ko mutavi na šaltere i traže pasoše i lične karte za normalnu cenu i u roku od dve nedelje, koji im je obećan na početku kada je sistem javno promovisan. Ispostavilo se, međutim, da moraju da se javljaju na call sistem MUP-a Makedonije, preko koga se zakazuje odlazak za predavanje potrebne dokumentacije i slikanje za biometrijski pasoš i ličnu kartu. Call sistem im je kasnije slao putem SMS-a odgovor da je njihov određeni dan odlaska za predavanje potrebne dokumentacije za jednu godinu, a nešto kasnije, kad je navala dostigla vrhunac, pojedinci su dobijali obaveštenje da je njihov termin - tek za dve godine. To je, naravno, samo pojačalo broj onih koji žrtvuju 90 evra i za tri dana dobiju svoj pasoš. Usput pojačaju konto svoje vlade, koja je konstantno u dugovima i već treću godinu zaredom ne zna kako da se izvuče iz budžetskog deficita i prizna bankrot.

 

 

 

 

 

Bosanci naseli samo delimično

 

Međutim, ni Makedonci nisu bili prvi koji su osetili "poslovanje" Nemaca, jer su pre njih to bili građani BiH. Njih je nemačka ekipa odradila još u toku 2000. godine, samo što je tamo bitka vođena između dve nemačke firme, a na kraju je posao, nakon šti su se Nemci izređali i "potrošili" biznis, dobila francuska firma. Odluku o štampanju biometrijskih pasoša je doneo još Volfgang Petrič, decembra 2000. godine.

Za izradu biometrijskih pasoša građanima BiH prvo je bila odabrana francuska firma Oberthur, tražili su avans od 1,2 miliona KM da bi krenuli s poslom, ali u državnom budžetu tih para nije bilo.

I tamo je medijima prepušteno da istražuju rasipništvo i rastrošnost, privatne dilove, nameštanje tendera i surovu BiH administraciju. Inače kompletan projekat bosanskih pasoša je prvo koštao 32 miliona KM. Posao je dobila nemačka firma Bundesdruckerei. Pre njih BiH pasoše je za deset miliona maraka radila Giesecke&Devrient. Mediji, međutim, nikad nisu saznali ko je raspisao tender, koje su firme konkurisale i ko je odabrao Bundesdruckerei sa deset miliona skupljom ponudom. Saznalo se jedino da je Bundesdruckerei posao dobio zahvaljujući Hansu Šumaheru, funkcioneru tadašnje međunarodne administracije koja je rukovodila BiH protektoratom, a čiji je brat, navodno, u privatizaciji ove nekad državne firme, postao jedan od vlasnika nakon privatizacije. Dani nezvanično navode i da su se tadašnji čelni ljudi Ministarstva civilnih poslova Spasoje Albijanić i Nudžeim Rečica brzo složili, uz određeni procenat, na tridesetdvomilionski ugovoreni iznos. Izvesno je samo da je posao, pa tako i ove silne pare, dobila kompanija Bundesdruckerei. Niko ne potvrđuje da je ikakvog tendera bilo. Za tender se ne zna, ali se zna da su, od kada je softver ove kompanije za štampanje pasoša instaliran, diplomatsko-konzularna predstavništva BiH imala probleme sa izdavanjem putnih isprava. U startu je kapacitet bio ograničen na štampanje između 50 i 60 pasoša dnevno, što nije bilo u skladu sa brojem zahteva kojima su predstavništva bila zatrpana, kao, na primer, ona u Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji.

Istraživanje sarajevskih medija pokazuje da je pasoški biznis u BiH počeo 1994. godine, kada je nemačka firma Giesecke&Devrient počela sa isporukom prvih pasoša. Bundesdruckerei je unosni posao s bosanskim pasošima dobio u proleće 1998. Firma Giesecke&Devrient, koja je pravila prvi pasoš "s ljiljanima", nije znala da će im ugovor biti prekinut, niti je kasnije, kao poznati izvršilac, pozvana na tender. Tako je Giesecke&Devrient radila dok posao nije dobio Bundesdruckerei. Kompanija Giesecke&Devrient je istisnuta, mada su imali povoljnu cenu, koja je po knjižici iznosila 1,7 DM. Kod ove firme štampane su i BiH vize po ceni od 1,05 KM sa hologramom, ali je iz nekog razloga taj posao raskinut.

Ipak, Bundesdruckerei je kratko radio posao, jer je ušao u biznis na mala vrata, bez tendera. Nakon pritiska javnosti ali i kompanija na administraciju, u julu 2000. godine je raspisan tender posle koga su OHR, Ministarstvo civilnih poslova i entitetska ministarstva unutrašnjih poslova izabrali za proizvodnju pasoša francusku kompaniju François Charles Oberthur. Imali su najjeftiniju ponudu i ispunili uslove kvaliteta koji se tražio. Ponuda firme Bundesdruckerei je bila najskuplja. Interesantno je da je posao sa Francuzima iznosio oko četiri miliona KM, što je osam puta jeftinije od posla sa Bundesdruckerei od - 32 miliona KM. Taman da se razume razmer pljačke pre nego što su Francuzi iz Oberthura počeli da izrađuju BiH pasoše.

 

 

 

 

 

Najveći dokaz da je srpski tender namešten jeste tvrdnja firme Muhlbauer na tenderu u Makedoniji, raspisanom 2003, da u izradi pasoša u Srbiji učestvuje kao podizvođač. A srpski tender je raspisan tek - 2008!

 

 

 

Problem je nastao kada se ispostavilo da je ponuda slovenačkog Miraža najbolja. I kada je vlasnik Miraža decidirano odbio svaku saradnju sa bilo kojom drugom firmom i pasoškim tajkunima.

 

 

 

 

 

Direktor ZIN-a Ljubiša Vuletić Nemcima je omogućio ulaz u ZIN na velika vrata, slobodan ulaz i rad na pripremi biznisa sa pasošima.