Natrag

Pljačka

Pljačka

Samo Konkord može da spase Francuze

 

Ako nemate ni za hleb - jedite kolače

 

Prema jednom ispitivanju javnog mnjenja, oko 65 odsto Francuza je ubeđeno da su njihovi političari korumpirani, i to bez obzira na to da li su na vlasti ili u opoziciji. Desnica kao i levica. Svi isti, svi  lopovi. Većina misli da je za sve ovo kriv sam Predsednik. Nije ni čudo da popularnost Sarkozija opada i da danas pokazuje kritičnu crtu od 25 odsto.  Za to vreme on, koji je izabran do maja 2012. godine, uživa kao car i rasipa li rasipa milione

 

Mile Urošević

dopisnik iz Francuske

 

Kriza je, Francuska na ivici bankrotstva. Možda, ali ni Njegovo veličanstvo Sarkozi niti njegova kraljica Karla nimalo nisu pogođeni njome. Tako pišu mnogi strani časopisi, a pogotovo u Nemačkoj, jer francuska štampa nema tri čiste da frontalno napadne malog čoveka koji ima dugu ruku.

U ličnu rezidenciju od 300 kvadrata, koja je u okviru Jelisejske palate, svakog božjeg dana mora da se donese novo i skupoceno rosno cveće. To što je cena ovih usluga 280.000 evra godišnje, vrlo važno.

 

Narod plaća

 

Jedan je Predsednik i normalno je da se sva njegova privatna putovanja obavljaju u potpuno praznom avionu. Ako hitno zatreba da se vrati u Pariz i pritisne crveno dugme, nikad se ne zna.

Sarkozi, kao i raniji predsednici, ima na raspolaganju i jedan erbas, ali i nešto novo. Na primer, čak šest džetova tipa falkon, od kojih poslednji košta 60 miliona evra i na njemu piše Karla. Tako su ga krstile ulizice, dodaje se u istom onom nemačkom članku koji je postao hit na internetu.

Ali, to nije kompletan servis koji su za svadbu dobili novi Napoleon i njegova Žozefina. Krajem godine stiže im drugi erbas 330 čija je faktura od 180 miliona evra opet pala na teret naroda. Kad je bal, nek je maskenbal.

Sarkozijevići na raspolaganju imaju 61 automobil sa zatamnjenim staklima i preko 1.000 zaposlenih na samom dvoru, koji su tu da ih služe, što je više nego na dvoru engleske kraljice Elizabete II. 

Na dvoru Napoleona broj 2 zaposleni su policajci, gorile, baštovani i služavke, ali ima i 44  šofera, 87 vrsnih kuvara koji u svakom trenutku moraju imati više specijaliteta na raspolaganju i sva najbolja vina sveta. To zadovoljstvo košta Francuze nekoliko miliona evra godišnje.

Ručak serviraju lakeji u uniformama kao za vreme kraljeva, a samo za šampanjac se prospe oko milion evra svake godine. Možda ni sama Marija Antoaneta, onom svojom poznatom frazom: Ako nemaju hleb neka jedu kolače, ne bi mogla bolje da izrazi odnos francuskog predsednika prema običnom narodu. Ova fraza je u svoje vreme, kažu, izazvala Veliku francusku revoluciju, pa nije isključeno da se opet desi u zemlji ljudskih prava. 

Čak i sama Deklaracija o ljudskim pravima iz 1793. godine predviđa sledeće u svom članu 35: Kada vlada krši prava naroda, pobuna je za narod i svakoga pojedinca najsvetiji zakon i najveća obaveza. Pitanje je dokle ova vlada može da jaše narod, a da narod ne potegne stavku člana 35 Deklaracije o ljudskim pravima.

Poneki put tu i tamo može da se pročita da se Francuzi osećaju kao stanovnici Kalifornije: znaju da će jednoga dana da tresne, The Big One, ali nemaju pojma kada. Možda onda kada im neko ponovo ponudi kolače umesto hleba. Često i jedna reč može da ubije milione ljudi.

Lova pa ceo svet

Nikola Sarkozi kao da ne razmišlja o milionima ljudi, već više o milijardama evra. Jednom prilikom rekao je da će nakon što prestane da vodi državu, svoje vreme posvetiti biznisu. Kao i njegov brat koji je jedan od bogatijih Francuza. Tako ispada da Nikola sada stvara veze i priprema svoju zlatnu penziju. Okružen je ljudima koji su sve sem prave patriote.

Veliki bogataši, biznismeni, glumci ili sportisti već su pobegli u Švajcarsku, ali im to ne smeta da svoje pare i dalje zarađuju u Francuskoj. Lični prijatelji Nikole i Karle, Alen Delon, Džoni Holidej, Šarl Aznavur, ali i Alen Prost, Žan Alezi, biciklista Ričard Virank, teniseri Forže, Gaske, Morezmo, Monfis ili Conga, nisu u Francuskoj već u susednoj helvetskoj uniji koja ne pita odakle pare i koliko ih ima na gomili.

U svetu velikog biznisa najviše se muti po bistrim vodama Ženevskog jezera i često piju dobra vina iz pehara Jelisejske palate. Na primer: Antoan Zaharias, direktor ogromne firme Vinci, zatim Clod Berda, vlasnik firme ABsat i dvadesetak televizija u Evropi, ili Danijel Hehter, modni kreator, Žan-Luj David,  vlasnik velikog lanca francuskih frizerskih salona, Erik Pežo, direktor ekološke firme Teolija, koja od vetra pravi malo struje i puno para, potom Žan Taittinger (direktor holdinga Luvr, sa bezbroj hotela), Filip Hersan, bivši ministar i gazda francuske štampe, Korin Bouyques, naslednica ogromnog kapitala firme Buig - od javnih radova i telefonije do televizije, sve im to pripada u Francuskoj, a ipak žive u Švajcarskoj! 

Ništa bolji nisu ni članovi porodice Defforey i Mulliez, vlasnici robnih kuća i biznis centara (Carrefour i  Auchan), kojih ima nebrojeno od Pariza do Pekinga. Svi ovi multimilioneri su pobegli i odneli svoj kapital da bi platili što manji porez, naravno. Ko ne bi da može? E, ovde priča postaje interesantna. Svi odneše pare u Švajcarsku, samo najbogatija žena Francuske i vlasnica firme Loreal, Lilijan Betankur, teška preko 16 milijardi evra, ostaje u Francuskoj. Normalno, jer ona ovde ne samo da plaća minimalni porez već joj još i vraćaju pare nazad.

Tako je bogata 87-godišnja Lilijan Betankur nedavno od države dobila nazad 30 miliona evra, kao višak preplaćenog poreza, dok su u isto vreme vlasti zatvorile oči na nekih 80 miliona evra koje je Lijilijan sakrila u Švajcarskoj i na jedno ostrvce na Sejšelima, koje je "bakica" kupila da se sama kupa gola i da je niko ne gleda. Opet stotinak miliona dolara za parče zemlje usred okeana! Kako je sve ovo moguće, to ni policija ne zna, a političari na sve strane i svim snagama koče one koji bi to hteli da saznaju i iznesu u javnost.

 

Penzioneri i milijarderi

 

Da je u Francuskoj ostalo još nešto od demokratije vidi se i po tome što su ovakve mućke uopšte izašle u javnost, i to preko jednih običnih satiričnih novina. Okovani patak je opet udario u slabu tačku i provalio neverovatan splet interesa između vlasti i finansija. Nekoliko ministara je dalo ostavke zbog skandala koji je izbio sa sitnim prevarama, koje kod nas ne bi niko ni smatrao nečim nelegalnim. To je kao kada bi kod nas jedan članak išanog ježa uspeo da smakne Dinkića!

U Francuskoj je ipak malo drugačije. Ministar za kooperaciju Kristijan Blank, koji je za dve godine popušio za preko 12.000 evra pravih havanskih tompusa i to o trošku ministarstva, nije izvršio samoubistvo, ali je morao da vrati pare i da napusti fotelju.

Drugi jedan ministar, po imenu Alan Joyvandet, leteo je mnooooogo visoko i, naravno, pao na niske grane. Oborio ga je opet Patak. Ministar je o trošku države iznajmio (za svega 120.000 evra), avion tipa džet-set i skoknuo gospodin čovek do Martinika - to je na osam sati leta od Pariza. Tako je izbegao gužve u Er Fransu, ali nije izbegao gužve u javnom mnjenju, pogotovo nakon što je po povratku sa sunčanog Martinika skoknuo i do snobovskog Sen Tropea, da mu na brzinu i preko veze odštampaju građevinsku dozvolu za proširenje njegove vikend-vile u srcu džet-set kvarta Mediterana. Morao je da podnese ostavku.

Pravi tompusi i lažne dozvole ipak su samo sitna boranija u odnosu na aferu Loreal i njenu gazdaricu Lilijan Betankur, kao i njenog prijatelja francuskog ministra za rad, blagajnika Sarkozijeve partije, ali i bivšeg ministra finansija Erika Vorta. Ovo je nešto o čemu ovoga leta bruji cela Francuska i brujaće još dugo. A evo zbog čega.

Najbogatija Francuskinja se godinama tužaka sa svojom ćerkom oko nasledstva. Da bi stvar bila interesantnija, baka Lilijan ima prijatelja upola mlađeg od nje i kome je poklonila ni manje ni više nego jednu milijardu evra, onako, da izludi ćerku, ili je jednostavno taj mladi fotograf možda pare zaradio na neki način?

Tajni snimci jednog od bakicinih članova posluge obelodanli su da je gazdarica bila veoma darežljiva prema Sarkozijevoj partiji. U isto vreme bivši ministar finansija Erik Vort, koji je već godinama blagajnik vladajuće partije UMP, nedavno je dobio novo radno mesto. Postao je ministar rada, da bi kao pouzdan čovek sproveo zakon o penzijama. Priča se da bi on potom postao prvi ministar nove vlade sa kojom Sarkozi uskoro kreće u novu kampanju za izbore 2012.

Reforma penzionog režima sa 60 na 62 godine za Francuze je pravi izazov na rat. Iako se ovde već odavno najmanje radi u Evropi, oni se ne odriču privilegija da najmlađi odu u penziju, koja bi po njihovom misljenju trebalo da bude kao i poslednja plata. To je taj mentalitet koji ministar treba da promeni ili pokori. U suštini, ova reforma je obavezna i neizbežna ali ne i bezbolna; ako ništa drugo ono zbog - ljubomore.

Razne mućke u vladi i iživljavanje bogataša uzdrmali su osiromašeni narod, koji je već jednom razbio celu državu i pobio sve privilegovane, da bi sada opet gledao kako za bogate sve može a za raju samo harač, jauk i plač. Za penzionere sve manje para u kasama, a za podmićivanje, pušenje ili rentiranje aviona svakog dana sve više milijardi.

Novinari koji su kopali, uspeli su da iskopaju ono što se krilo od naroda. Tako se ispostavilo da je rođena žena bivšeg ministra budžeta zaposlena kod bakice Lilijan Betankur i ima zadatak da nadgleda njene finansije. Znači, u porodici Vort žena treba da obezbedi što manji porez firmi Loreal, a muž iz te firme treba da utera što više para u kasu. Ovo je po zakonu zabranjeno i naziva se sukobom interesa. Iako je gospođa Vort dala otkaz čim je stvar procurila u javnost, javnost se nije smirila i verovatno neće dok i ovaj ministar ne ode sa vlasti i odnese svoj zakon o penzijama. Kako je i sam Sarkozi umešan u celu aferu i osumnjičen da se često grebao za keš lovu od bakice, to opozicija sanja o skandalu koji bi i samog Napoleončića Sarkozija oterao sa prestola.

Ali, to su zasad samo pusti snovi. Realnost je jača od svake želje. Za godinu i po dana su novi izbori i ovo je samo deo te predsedničke kampanje koja je već započela. Penzioneri i milijarderi su taoci dve partije, socijalista i kapitalista UMP. To su u suštini dva sveta koje deli ceo jedan svemir i 221 godina od poslednjeg duela, kada su penzioneri pobedili sa 3:0 i kapitenu ekipe odsekli glavu nasred trga Konkord. Ah da, na francuskom KONKORD znači SLOGA. Drugim rečima, izgleda da samo sloga može da spase Francuze.

 

 

Novi zakon koji je izmislio Sarkozi lično za svoje prijatelje i nazvao ga "finansijski štit", javno štiti bogataše ne bi li ih nagovorili da sa parama ne beže u inostranstvo. Francuska im, u stvari, nudi Švajcarsku i Monako zajedno - usred Pariza.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane