Razaranje

Restauratorsko-komisijska mafija: Ono čime bi trebalo da se država ponosi, kao plen su podelili oni koji nisu za ponos 

 

Sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo

 

     Kako su u Ministarstvu kulture formirane raznorazne komisije, uglavnom sastavljene od nekompetentnih ljudi, kako bi se pod kontrolu stavili radovi i finansiranje. U koliko su raznoraznih komisija i upravnih odbora imenovani siva eminencija srpske arheologije dr Marko Popović i njegova venčana kuma mr Gordana Simić? U koliko je raznih upravnih odbora i komisija imenovana siva eminencija srpske istorije umetnosti dr Miroslav Timotijević? Koliko je zapravo rad svih ovakvih komisija uopšte zakonit i da li su njihovi eminentni članovi u konstantnom sukobu interesa?

 

Stanislav Živkov

 

Takozvana Velika komisija Ministarstva kulture, odnosno Komisija u oblasti zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, obrazovana je Rešenjem ministra kulture 23. oktobra 2008. sa veoma širokim delokrugom rada. Prema podacima sa sajta Ministarstva kulture, vidi se da Komisija ima zadatak da vrši uvid u stanje spomenika kulture, predlaže listu prioriteta kao i vrste radova, sagledava mogućnosti redovnog finansiranja od strane Ministarstva kulture i iz drugih izvora, vrši pregled programa, projekata i elaborata za radove, daje mišljenje o ispravnosti metodološkog pristupa i konzervatorskog postupka na kulturnom dobru i zaštićenoj okolini, daje mišljenje o predloženim konzervatorskim uslovima, daje mišljenje o budućim predlozima za proglašenje kulturnih dobara. Na ovaj način formirana je paralelna služba zaštite kulturnog nasleđa jer su svi navedeni poslovi zapravo poslovi koje imaju zavodi za zaštitu spomenika u svom opisu, a što je određeno Zakonom o kulturnim dobrima.

Stoga je sasvim opravdana bila svojevremena odluka bivšeg ministra kulture Dragana Kojadinovića kojom je prethodni saziv komisije bio raspušten kako bi se izbeglo formiranje paralelne službe zaštite. Međutim, sada su Komisiji data još šira ovlašćenja, jer Komisija mišljenje sa ocenom radova dostavlja Ministarstvu kulture, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, teritorijalno nadležnom zavodu i rukovodiocu radova tako da više nije samo savetodavna komisija Ministarstva, već svoje mišljenje kao definitivno i obavezujuće šalje odmah svima. Sam rad Komisije dodatno je kompromitovan činjenicom da Komisija određuje izvestioce, koji prezentuju tuđi rad, čime se takođe potencijalno narušava objektivnost rada Komisije.

 

Ne znaju ali vole

 

Najskandaloznija činjenica koja proizilazi iz propratnog dopisa pomoćnika ministra, uz Rešenje o formiranju Komisije, jeste odluka Komisije doneta na prvoj sednici kojom se bliže određuje da je prilikom planiranja aktivnosti na kulturnim dobrima najpre potrebno pribaviti mišljenje Komisije, čime se Komisija stavlja iznad Zakona o kulturnim dobrima. Iako je ova i ovakva komisija pre svega trebalo da bude savetodavna, ona je očigledno postala izvršni organ za sprovođenje politike zaustavljanja nepoželjnih radova Vere Pavlović-Lončarski, o čemu najjasnije svedoči izjava predsednika Komisije dr Marka Popovića, objavljena u Novostima 17. januara 2009, da će biti zabranjen rad preduzeća Albo-inženjering, te da će biti zabranjen rad pojedinim stručnjacima, što predstavlja kršenje ovlašćenja koja može da ima jedna savetodavna komisija. Stoga je očito da je ovakvo rešenje Ministarstva kulture kojim se Komisiji daju ovlašćenja koja prelaze okvire Zakona o kulturnim dobrima nezakonito jer je ovakva komisija zapravo paradržavna institucija, odnosno nezakonito telo, paralelno sa postojećim zavodima koje direktno ometa osnovnu funkciju same službe zaštite spomenika kulture. Komisija sa ovakvim ovlašćenjima može bez pardona da zaustavi svaki rad na spomenicima kulture ako neko to proglasi nepoželjnim radovima ili ako su rukovodioci radova nekome nepoželjni.

Kada se na sajtu Ministarstva pogleda sastav ove i ovakve komisije, odmah postaje jasno da je njen rad kontroverzan iz više razloga. Pre svega postavlja se najvažnije pitanje - stručnost i kompetencija članova Komisije, jer se u njenom sastavu nalaze osobe koje se uopšte nikada nisu bavile aktivnom zaštitom nepokretnih kulturnih dobara, odnosno konzervacijom i restauracijom. U tom smislu pre svega je kontroverzno imenovanje samog predsednika Komisije dr Marka Popovića, arheologa i naučnog savetnika Arheološkog instituta u Beogradu, koji uopšte nije konzervator arhitekture. Isto pitanje se može postaviti i za gotovo sve ostale članove Komisije od kojih nijedan nije konzervator: istoričara umetnosti akademika dr Gojka Subotića, koji se nikada nije bavio zaštitom spomenika arhitekture već proučavanjem vizantijskog slikarstva, dr Marice Šuput, istoričara umetnosti, redovnog profesora Univerziteta u Beogradu, koja je sa svojim profesorom Vojislavom Koraćem od manastira Banjska napravila razbojište, dr Miroslava Timotijevića, redovnog profesora Univerziteta u Beogradu, inače predsednika Upravnih odbora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Galerije Matice srpske u Novom Sadu, dr Nađe Kurtović-Folić, arhitekte i teoretičara, redovnog profesora Univerziteta u Novom Sadu, dr Smilje Marjanović-Dušanić, istoričara, vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu.

Sa druge strane postavlja se pitanje same stručnosti i kompetencija onih članova Komisije koji su se zvanično bavili ili se bave zaštitom spomenika kulture. Pre svega koliko su uopšte za konzervaciju i restauraciju crkava, manastira, tvrđava, dvoraca, mostova, vila, arheoloških spomenika, urbanih celina itd. kompetentni članovi Komisije koji su etnolozi: Mirjana Đekić, etnolog Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, i Estela Radonjić-Živkov, etnolog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd.

 

Doživotno razvlačenje

 

Ni sami arhitekti-konzervatori, članovi Komisije, nisu bez putera na glavi. Naime, postavlja se pitanje po kom mentalnom kriterijumu moralnopolitičke podobnosti i, uopšte, za koje je zasluge u Komisiju dospela penzionerka dr Milka Čanak-Medić, arhitekta, redovni profesor Univerziteta u Beogradu u penziji i bivši konzervator ukinutog Jugoslovenskog instituta za zaštitu spomenika kulture i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koja je tokom svog višedecenijskog štetočinskog delovanja sistematski nanosila nenadoknadivu štetu praktično na svim objektima na kojima je radila, a koju decenijama uklanjaju timovi stručnjaka, o čemu svedoče upropašćeni manastiri Pećka patrijaršija, Žiča, Arilje, "zaštićeni" lokaliteti Lepenski vir, Heraclea Lyncestis i Gamzigrad, amfiteatar u Solinu? Što se tiče imenovanja mr Gordane Simić, arhitekte Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, stvari su daleko jasnije, jer je dotična venčana kuma predsednika komisije dr Marka Popovića i "stručnjak" za doživotno razvlačenje radova na obnovi utvrđenja manastira Manasija.

Kako bi se stvari kompletno stavile pod totalnu kontrolu ove svojevrsne velike lože Ministarstva kulture, u nju su imenovani i dr Miloje Vasić, doskorašnji direktor Arheološkog instituta, u stručnoj javnosti daleko poznatiji kao unuk i imenjak svog dede, najvećeg srpskog arheologa dr Miloja Vasića, nego po svom arheološkom radu, i Radiša Žikić Trša, slikar konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu i najodaniji saradnik Milke Čanak-Medić, koji je u najlon kese skupljao komade fresaka u crkvi Svetog spasa u Žiči otpale sa zidova nakon radova pod njenim rukovodstvom.

 

Hilandar je još pravoslavni manastir

 

Ni u drugim komisijama formiranim pri Ministarstvu kulture stvari nisu mnogo bolje. O tome najbolje svedoči sastav Hilandarske komisije, koja je obrazovana odlukom Vlade Srbije 19. novembra 2004. sa zadatkom da predlaže aktivnosti, programe i poslove koji se odnose na očuvanje i negovanje istorijskih, verskih i kulturnih tradicija manastira Hilandar, prati radove i stanja pokretne i nepokretne imovine Hilandara, obnovu i rekonstrukciju postojećih objekata, kao i izgradnju novih objekata Hilandara, obnovu i rekonstrukciju istorijskih i kulturnih spomenika koji su u sklopu manastira (freske, ikone, rukopisi i dr). U delokrugu rada ove komisije stavljena je i organizacija proslava značajnih datuma iz istorije Hilandara, te razmatranje izveštaja i druge poslove od značaja za očuvanje tradicije i kulturno-istorijskih spomenika Hilandara. Takođe je predviđeno da za potrebe obavljanja svih ovih zadataka Komisija može obrazovati stručne timove i angažovati stručne institucije ili istaknute stručnjake.

I sastav Komisije za Hilandar je vrlo živopisan. Predsednik Komisije je sam ministar kulture Nebojša Bradić, a njegova zamenica je Dušica Živković, pomoćnica ministra kulture, što je sasvim normalno, jer je u pitanju spomenik u Grčkoj i zbog svog značaja zahteva međudržavnu saradnju. Stoga je normalno da u toj komisiji po funkciji bude i direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali nije normalna činjenica da je na toj funkciji Vera Pavlović-Lončarski, inače stručnjak za savremenu umetnost i zaustavljanje nepoželjnih radova na obnovi spomeničkog nasleđa. Obraz službe zaštite ipak brani Zoran Vapa, ekspeditivni direktor Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. Zbog bogate umetničke baštine Hilandara u ovoj komisiji su i mr Svetislav Nikolić, docent na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, mr Vladimir Trijić, zaposlen u Narodnoj biblioteci Srbije, Mirjana Živojinović i Dimitrije Stefanović, akademici Srpske akademije nauka i umetnosti, te prof. dr Zoran Rakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao predstavnik Srpske pravoslavne crkve član komisije je episkop žički Hrizostom, a ispred Zadužbine manastira Hilandar je njen direktor Milivoj Ranđić.

Međutim, odmah se postavlja pitanje kakve veze sa obnovom Hilandara ima dr Vladeta Janković, ambasador Republike Srbije pri Svetoj stolici, jer Hilandar još nije postao katolički samostan. Još je veća enigma kakve veze sa obnovom Hilandara mogu imati dr Marko Popović, arheolog, naučni savetnik Arheološkog instituta SANU i predsednik Velike komisije Ministarstva, koji se uopšte ne bavi vizantijskom arhitekturom i umetnošću, kao i članica iste komisije prof. dr Smilja Marjanović-Dušanić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu? Međutim, najvažnije pitanje na koje niko nije bio u stanju da da racionalan odgovor je: za koje je to konzervatorske zasluge u Komisiju imenovan prof. dr Mirko Kovačević, arhitekta u penziji i bivši konzervator Republičkog zavoda, dugogodišnji rukovodilac radova na građevinskoj obnovi i protivpožarnoj zaštiti manastirskog kompleksa u Hilandaru, koji je ove radove izveo tako "stručno" i "uspešno" da je onako usput izgorelo pola Hilandara (po Kovačeviću je Bog kaznio Srbe zbog njihove nesloge), a da pri tom Kovačević nikada nije odgovarao za svoja nedela?

 

Depoi koščurina

 

Ministarstvo je formiralo i Komisiju za izdavanje dozvola za arheološka iskopavanja i istraživanja čiji je delokrug rada razmatranje zahteva i projekata za istraživanja i iskopavanja arheoloških nalazišta, radi utvrđivanja ispunjenosti uslova za obavljanje tih radova, uvid u izveštaje i dokumentaciju o prethodno obavljenim arheološkim iskopavanjima i istraživanjima, kao i preduzetim merama tehničke zaštite nalazišta i nalaza i predlaganje mera tehničke zaštite nalazišta i nalaza, kao i mera za njihovo čuvanje i održavanje u toku arheoloških iskopavanja i istraživanja. Komisija Ministarstvu kulture može predložiti izdavanje dozvola za arheološka iskopavanja i istraživanja samo ako je podnosilac zahteva za izdavanje dozvole ispunio precizne uslove. Komisiju čine: dr Vujadin Ivanišević, Arheološki institut u Beogradu - predsednik Komisije; dr Gordana Milošević, Arhitektonski fakultet u Beogradu; Marin Brmbolić, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu; Dragan Anđelić, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika Novi Sad; Jelena Kondić, Narodni muzej u Beogradu; Olivera Marković, Ministarstvo kulture, te sekretar Komisije Olivera Ignjatović, Ministarstvo kulture. I pored ovako eminentnog sastava, i ova komisija se "proslavila" davanjem dozvola za izvođenje više opskurnih arheoloških iskopavanja poput već decenijskog čeprkanja kraj ludnice u Čurugu pod rukovodstvom izvesnog Stanka Trifunovića, zatim raznorazna nepotrebna prekopavanja već prekopanog terena u Dupljaji i Starčevu, čeprkanje u Vatinu, što sve kao rezultat ima doslovno zatrpavanje inače nedovoljnih muzejskih depoa neslućenim gomiletinama natrulih ljudskih i životinjskih koščurina i smrvljene keramike.

Pri Ministarstvu kulture postoji i Komisija za procenu finansijskih prioriteta u oblasti zaštite nepokretnih kulturnih dobara i izdavaštva. Zadatak Komisije je da vrši pregled programa, projekata i elaborata za preduzimanje mera tehničke zaštite i izvođenje drugih radova na nepokretnim kulturnim dobrima i dobrima koja uživaju prethodnu zaštitu, kao i elaborata za izdavanje publikacija, kao i da daje stručne ocene i mišljenja u pogledu opravdanosti njihovog finansiranja što predstavlja još jedan efikasan način za sprovođenje politike zaustavljanja nepoželjnih radova Vere Pavlović-Lončarski, jer Komisija sastavlja objedinjenu i hijerarhijski uređenu listu prioriteta za finansiranje programa, projekata i elaborata i dostavlja je zajedno sa odgovarajućim zapisnicima Ministarstvu kulture. Samu komisiju čini više potkomisija za pojedine oblasti, dok zajedničke sednice potkomisija ili sednice njihovih predsednika saziva i njima rukovodi direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe Komisije obavljaju stručne službe Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Postavlja se pitanje po kome osnovu su neki od članova Velike komisije Ministarstva imenovani za članove nekih od potkomisija, kao i pitanje da li tu postoji sukob interesa? Svakako je najsporniji sastav potkomisija za arhitekturu. Tako se u potkomisiji za arhitekturu srednjeg veka nalaze i članice Velike komisije dr Marica Šuput i dr Nađa Kurtović-Folić, dok je predsednik komisije penzionerka Republičkog zavoda mr Olivera Marković-Kandić, arhitekta koja za sobom ima impozantnu štetočinsku karijeru, o čemu najbolje govore neomalterisane crkve manastira Sopoćani i Gradac, iz čijih zidova se voda cedi kao iz sunđera i "na kojima ne treba ništa raditi" jer su se freske prekrivene naslagama izlučenih soli "navikle na vlagu"?!

Mnogo bolji nije ni sastav potkomisija za arhitekturu novog doba, u čijem sastavu je jedini arhitekta njen predsednik Bojan Kovačević, smenjeni direktor Muzeja Grada Beograda, koji je na to mesto bez dana staža u muzejskoj struci i bez položenog stručnog ispita došao kao kadar Gorice Mojović i potom godinama nezakonito vodio Muzej, što se svodilo na pravljenje haosa i proganjanje zaposlenih. Kovačević se inače "proslavio" po svom životnom delu, magistarskom radu o zgradama Generalštaba u Beogradu, koji je napisao pošto je od udovice projektanta, proslavljenog arhitekte Nikole Dobrovića, ukrao projekte ovih zgrada.

 

Para na paru

 

Takođe se postavlja pitanje prema kom mentalnom i stručnom kriterijumu je za predsednika potkomisije za etnologiju imenovan izvesni Božidar Krstanović, etnolog Republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, najpoznatiji po tome što je u zajednici sa Estelom Radonjić-Živkov, inače suprugom funkcionera G17 Gorana Živkova, neverovatnu količinu novca straćio na izradu opskurnog Atlasa narodnog graditeljstva, umesto da se tim novcem zaštiti teško ugroženo isto to narodno graditeljstvo.

O tome da nekima jedna plaćena komisijska funkcija očito nije dovoljna najbolje svedoči i sledeći primer: za člana potkomisija za izdavaštvo imenovana je potpredsednica Velike komisije arh. Gordana Simić, venčana kuma predsednika iste komisije dr Marka Popovića, koja u dugogodišnjoj štetočinskoj karijeri nije napisala nijednu knjigu!

Iz svega ovoga se jasno vidi da je čitav ovaj sistem raznoraznih komisija i potkomisija zapravo osmišljen kao dobro umrežena interesna zajednica raznoraznih sivih i ostalih konzervatorskih eminencija prevashodno sa ciljem da se sa jedne strane doživotno zaštite pojedini konzervatorski projekti pretvoreni u privatne prćije i zabrane, a sa druge koliko je god to moguće spreče nepoželjni radovi o čemu najrečitije govori sledeći slučaj. Nedavno su na sajtu Ministarstva kulture objavljeni rezultati konkursa za sufinansiranje programa/projekata u oblasti zaštite kulturnog nasleđa i bibliotečke delatnosti u Republici Srbiji u 2010. godini, iz čijih rezultata je očigledno da je prioritet finansiranja bilo finansiranje radova članovima Velike komisije. Naime, odlukom konkursne komisije čak 20.100.000 dinara dodeljeno je Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture za ko zna koju etapu radova na obnovi utvrđenja manastira Manasija, kojom rukovodi zamenica predsednika Velike komisije Gordana Simić. Takođe, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograd dodeljeno je 1.500.000 dinara za ko zna koji po redu nastavak programa sistematskih arheoloških istraživanja manastira Studenica pod rukovodstvom predsednika Velike komisije dr Marka Popovića, što samo po sebi ne bi bilo sporno da se ne radi o dodatnom finansiranju, jer je malo poznato da se svi ovi radovi takođe finansiraju i iz godišnjeg budžeta Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture kojim su predviđene finansijske pozicije za ove, kao i neke druge radove. Malo je poznato i da je ovaj konkurs iskorišćen kako bi se sprečilo izvođenje nekih nepoželjnih radova na taj način što je sprečena aplikacija projekta na konkurs! Naime, već nekoliko godina traju radovi na konačnoj zaštiti i prezentaciji arheološkog nalazišta Lepenski vir, gde se sada privode kraju radovi na izradi zaštitne konstrukcije koji se finansiraju iz Nacionalnog investicionog plana, a podnošenje prijave na konkurs za sredstva u iznosu od 1.500.000 dinara za zaštitu samog arheološkog lokaliteta sprečila je lično Vera Pavlović-Lončarski pod izgovorom da to nije u planu rada Zavoda!

Na kraju se sasvim slobodno može reći da ovaj komisijski galimatijas najviše podseća na svojevrsnu varijantu dečje pesmice "Kolariću-Paniću", jer jedni te isti ljudi sami sebe upliću i sami sebe raspliću arčeći novac poreskih obveznika koji se troši na beskrajna zasedanja raznoraznih komisija i potkomisija dok spomenici i dalje propadaju, verovatno jer su se na to navikli...

 

 

 

 

Spomenik komisiji

 

O tome koliko se neki posao može doživotno razvlačiti najbolje svedoči sledeći primer. Naime, javnost je tek nedavno saznala kako je 28. juna u Ministarstvu kulture održan prvi sastanak Komisije za obnovu Spomenika zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, koji je svečano otkriven 19. septembra sada već daleke 1930. U kratkom saopštenju navedeno je da je potrebno uraditi novi kameni postament i isklesati nove bočne reljefe na spomeniku, prema Meštrovićevim originalima koji se čuvaju u Splitu, kao i da treba izvršiti demontiranje i restauraciju oštećene bronzane skulpture. Konstatovano je da je kameni materijal postamenta do te mere oštećen i devastiran da pokušaji sanacije koji su rađeni ranijih godina nisu dali željene rezultate, i da je ovakav pristup jedini moguć i opravdan. U tom smislu potrebno je sačiniti detaljnu specifikaciju, sa predmerom i predračunom radova. Osnovni pristup realizaciji projekta je očuvanje opšteg imidža spomenika, pri čemu bi se pronašao kamen približan postojećem po boji, čvrstini i koheziji, ali prilagođen beogradskoj klimi. Dalje se navodi da je već 1963. započeto razmatranje kako pristupiti problemu rekonstrukcije, jer je još tada uočeno jasno erodiranje kamena i početak propadanja reljefa na postamentu. Od tada do danas trajale su diskusije, rađeni su razni elaborati i analize, kako bi se tek sada, nakon svega 47 godina, ustanovilo da ključni problem predstavlja izbor kamena iz Trogira, koji je porozan, relativno mek i koji je estetski odgovarao kriterijumima onog vremena, ali se pokazao kao nerezistentan na beogradsku kontinentalnu klimu.

Biće veoma zanimljivo videti koliko će ovoj, najnovijoj, Komisiji za obnovu Spomenika zahvalnosti Francuskoj (u sastavu: akademik Vladimir Veličković, predsednik komisije, prof. dr Lidija Merenik, mr Veljko Lalić, neizbežna mr arh. Gordana Simić i prof. Slobodan Savić, akademski vajar) biti potrebno decenija da dodeljenih 30.000.000 dinara potroši i posao rekonstrukcije spomenika dovede do kraja.

 

 

 

 

 

Koliko, koliko?

 

Stvari postaju daleko jasnije kada se uzme u obzir činjenica da je rad svih komisija po pravilu dobro plaćen te bi bilo veoma zanimljivo preko Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, saznati koliko novca za svoje mnogobrojne funkcije dobija predsednik velike komisije dr Marko Popović, koji je istovremeno i predsednik Upravnog odbora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, glavni i odgovorni urednik njegovog časopisa Nasleđe, rukovodilac naučnoistraživačkog projekta Beogradska tvrđava, jedan od rukovodilaca obnove Savezne skupštine, rukovodilac arheoloških istraživanja manastira Studenica i još štošta.