Natrag

Bušenje

Bušenje

 

Smederevska rafinerija nafte: Vlast na banalnom slučaju pokazuje da nije dorasla ni malim investicionim provokatorima, a kamoli strateškom promišljanju energetske budućnosti

 

Tako su i umesto grožđa počeli da sade gvožđe

 

Za 8. avgust zakazano je referendumsko izjašnjavanje Smederevaca o tome da li su za izgradnju rafinerije za preradu sirove nafte u svom gradu.

Problem bi bio lokalni, da nije strateški; bio bi pitanje obične poželjne investicije, da nije pitanje vrhunske državne gluposti; bio bi iskorak u tržišnu utakmicu koja vadi iz krize, da nije primer velike podmetačine kojom država podriva i svoje strateške partnere i ono malo moralnog suvereniteta, koje nema ali joj se pripisuje.

Čak i da se prizna da se radi o javnom protežiranju promašene investicije (uostalom, navodno su tuđe pare) ili o investiciji kojoj je jedini cilj da bude nelojalna i subverzivna konkurencija nekom drugom, ostaje smrad sitne potkupljivosti i korupcije u vlasti koja se legitimiše kao palanačka i poluslepa

 

 

Ivan Molotok

 

 

Šta je to u smederevskom biću što ga tera prema privrednom i političkom krimiću, pokazaće (možda isuviše daleka) budućnost, ali već odavno je očigledno da se radi o podneblju u kojem dobro uspevaju različiti virusi, ali i kliconoše.

Građani koji još uvek pojma nemaju zašto je, pod kojim uslovima i u čijem ličnom interesu njihova železara, od koje je kako-tako i dovoljno dugo živeo dobar deo ovog kraja, doslovno poklonjena američkom JU-Es stilu (US Steel), izjašnjavaju se na referendumu o novoj velikoj nepoznanici, podjednako prljavoj kao bivši metalurški kombinat. Radi se o rafineriji nafte koju ovde neko, kao, hoće da izgradi, a neko, s druge strane, kao, promišlja ide li rafinerija uopšte uz ovaj kraj, ima li uopšte privrednog smisla i ko uopšte iza svega stoji.

 

Nekom sinula ideja

 

O "nečijoj" nameri da baš u Smederevu gradi rafineriju nafte javnost je prvi put saznala u leto 2008. godine. I kada se vest prvi put pojavila, ispostavilo se da već ima debelu predistoriju, odnosno da je "neka američka kompanija" već obezbedila teren u smederevskoj luci, da će prerađivati sirijsku i američku "laku" naftu (!), da je interesovanje za taj kapitalni projekat (već!) pokazala ne samo ta "poznata multinacionalna naftna kompanija", nego su i dve takođe strane firme ponudile angažman u izgradnji rafinerijskih postrojenja i odgovarajuće infrastrukture u Luci Smederevo, da će u izgradnju biti uključena i Evropska banka za obnovu i razvoj, čiji su predstavnici već razgovarali sa premijerom Mirkom Cvetkovićem, da će ukupna vrednost investicije biti između 250 i 500 miliona dolara (kasnije se ova gornja granica više nije spominjala), da je baš Smederevo odabrano jer jedino, pored Beograda, izlazi na oba saobraćajna evropska koridora, dunavski K7 i drumsko-železnički K10 itd. Rafinerija bi zapošljavala oko 500 ljudi (kasnije se baratalo sa "300-500"), a posredno još oko 3.000 itd.

U tadašnjem "istorijskom" kontekstu bilo je jasno da sve ima veze ne samo sa nečijim ličnim dobitkom, provizijom ili bonusom, nego da je deo strateške energetske priče u ovom delu Evrope, koja se u balkanskom maniru, radi lakšeg "manipulisanja", lako svede na lokalni slučaj. Radi se o tome da je to vreme u kojem je država Srbija, s jedne strane, vodila "grčevite" pregovore sa Rusima o energetskoj saradnji, Južnom toku, Energetskom sporazumu i prodaji NIS-a, klečeći na kolenima da je evropski naftni krvotok ne zaobiđe, dok je, s druge strane, nekom privatnom ili državnom politikom, svejedno, paralelno tražena, ili je prihvaćena ponuda jedne neruske kompanije koja bi nabavljala sirovu naftu nezavisno od NIS-a, ako dopadne u ruke Rusima. Količina obavljenog posla, pre nego što je prvi detalj o tom poslu objavljen, govori u prilog tezi da se radilo o strateškom i to zakulisnom angažmanu države, nelojalnom u odnosu na strateškog partnera s kojim su upravo i javno vođeni ključni energetski pregovori.

 

Sedeli na dve stolice

 

U daljnjem toku događaja, već prvih dana 2009. godine, gradske vlasti Smedereva su, "po ovlašćenju Vlade Srbije", potpisale "memorandum o razumevanju" sa holandskom firmom Komiko oversiz (Comico Overseas) o izgradnji rafinerije u tom gradu. Domaća poslovnica te holandske firme, Komiko oil (Comico oil DOO), najavila je da će u izgradnju rafinerije u naredne tri godine uložiti 250 miliona dolara, a samo u prvih 36 meseci, dok bude trajala izgradnja, budžet Smedereva bi prihodovao 4,5 miliona dolara. Posebno će se voditi računa o poštovanju ekoloških standarda, što je inače uvek i svugde najveći kamen spoticanja u ovoj vrsti biznisa. Rafinerija bi dnevno proizvodila četiri hiljade tona benzina, evrodizela i kerozina. Prema memorandumu, rafinerija bi se gradila na oko osamdeset hektara (zakup na 99 godina), u delu industrijske zone, u blizini mosta Smederevo-Kovin.

Smederevski gradonačelnik Predrag Umičević je, sa svoje strane, poput kompanijskog portparola deklamovao da će rafinerija imati najnoviju tehnologiju "u svakom pogledu", a moguće je i da "pokretanjem proizvodnje prestanu da rade rafinerije u Hrvatskoj, Bugarskoj, pa čak i naše, jer su tehnološki zastarele i ne mogu da proizvode gorivo kvaliteta evro-8 i evro-10". Umičević je stručno objasnio i da se radi o "vakuumskoj naftnoj destilaciji koja nema dodira sa atmosferom, niti sa vodotokovima u smislu hlađenja… što znači da se ne zagađuje ni vazduh, ni voda, ni zemlja".

Konačno, sa najviših državnih visina, Umičević je objasnio i da "Srbija trenutno u rafinerijama ima kapacitet da proizvodi oko 35 odsto evrodizela, dok ostatak uvozi. Buduća rafinerija u Smederevu bi pokrila domaće potrebe, a kasnije bi se proizvodilo i za izvoz…"

Šta su za to vreme, paralelno, u Beogradu zvanično obećavali Gazpromu, a na osnovu čega bi ruski partner trebalo da planira slične zahvate u restrukturiranju i planu proizvodnje, pokazaće se, trulog i prezaduženog NIS-a, u to vreme se još nagađalo. 

 

Fantastične reference

 

Pokazalo se da je Komiko oversiz konzorcijum tri američke firme koji je osnovan 2006. godine i registrovan u Amsterdamu, u Holandiji. Jedna od tih firmi je finansijska korporacija (Brajan Meri) koja bi, pretpostavlja se, više kreditima Evropske banke za obnovu i razvoj nego sopstvenim sredstvima finansirala izgradnju rafinerije, druga se (Bejzik ekvipment) bavi proizvodnjom opreme za naftna postrojenja, a treća je (Globalgas) vlasnik nekoliko naftnih bušotina u Nigeriji.

Njihova srpska firma-ćerka Komiko oil, sa sedištem u Beogradu, osnovana je, nije se krilo, samo radi ovog posla, baš kao i ceo konzorcijum. (A zašto u Holandiji? Zato što je, objasnili su iz konzorcijuma, pre desetak godina između Holandije i Srbije potpisan ugovor koji omogućava lakšu i efikasniju privrednu saradnju.) Naime, prema podacima iz registra Agencije za privatizaciju, Komiko oil DOO je osnovan i registrovan 3. decembra 2007. godine. Delatnost mu je proizvodnja derivata nafte, a registrovan je i za spoljnotrgovinski promet i usluge u ovoj oblasti. U stopostotnom je vlasništvu Komiko oversiza NV iz Amsterdama, koji je i uplatio/uneo početni kapital od neverovatnih - 2.000 evra! Osim visine ovog miraza, zanimljiv je i datum kad je evidentirana ova uplata - 20. septembar 2007 (!), dakle dva i po meseca pre nego što je ćerka osnovana i registrovana. Verovatno postoji logično objašnjenje za ovakvu nelogičnost.  

Prema registru APR, srpsku ćerku američkog konzorcijuma registrovanog u Holandiji zastupa, sa funkcijom direktora, bugarski državljanin Vencislav Tiankov Ivanov (broj pasoša 330911591. Ivanov se, međutim, u javnosti pojavljivao kao predsednik nekog nadzornog odbora, pa kao član upravnog odbora, a kao direktor (i "zamenik generalnog direktora", te "predstavnik") Komiko oila oglašavao se Radomir Radivojević.

Te prve godine "rada" Komiko oil je imao dva zaposlena, a godinu je završio sa čistim gubitkom od 126.000 dinara (1.500 evra). Godine 2008. broj zaposlenih se, štednje radi, smanjuje na jednog, ali zato na kraju godine čist dobitak iznosi 100.000 dinara (oko 1.200 evra). Zbog povećanog "prometa", u 2009. godini je ponovo bilo dvoje zaposlenih, ali na uštrb čistog prihoda, koji je na godišnjem nivou iznosio ciglih - 13.000 dinara (oko 140 evra).

Ovi podaci se navode radi ilustracije referenci koje su inspirisale srpske stratege da rade iza leđa drugim strateškim partnerima, pre svih Gazpromu i, u krajnjoj liniji, ruskoj vladi.

 

Od Smedereva boljeg nema

 

Vratimo se, međutim, istoriji ovog posla. U daljem toku saznavanja stvari potencijalni investitori su, najčće preko lokalnih bosova, a pre svih predsednika Umičevića, obavestili da bi sirova nafta koja bi se prerađivala u smederevskoj rafineriji bila dopremana iz Nigerije i Rusije (ona "sirijska" se negde izgubila). Brodovima bi bila dopremana do luka na Crnom moru, a onda Dunavom do Smedereva.

Tek polovinom juna 2009. iz usta ministra energetike Petra Škundrića javnost saznaje da sa ovim projektom ipak neće ići sve tako entuzijastično, pa su "u toku pripreme pravnog okvira i sagledavanje realne mogućnosti realizacije tog projekta u skladu sa strategijom Srbije i međudržavnim sporazumom Srbije i Ruske Federacije". Kao da ubeđuje i sebe i Ruse, naveo je da su "predviđeni kapaciteti nove rafinerije relativno skromni u odnosu na kapacitete NIS-a, vlasnika dve postojeće srpske rafinerije". Videvši "srpske muke", iz Komika su poručili da su svesni obaveza Srbije koje ima prema Rusima u okviru Energetskog sporazuma, ali su "spremni da razgovaraju sa svima, pogotovo sa gigantom Gazpromom".

U svakom slučaju, nakon što je iz Vlade stigla saglasnost za izdavanje smederevskog zemljišta u zakup, Ministarstvo energetike trebalo je da izda i energetsku dozvolu za izgradnju postrojenja, a dozvola je trebalo da zavisi pre svega od projekta ekološke zaštite. Za to vreme smederevski živalj manje zanimaju strateško-taktičko-finansijske varijante, a više problematika zagađenja, za koju gradski oci na čelu sa Umičevićem autoritativno tvrde da je od svega najmanje sumnjiva. To je jedna tako čista i uredna rafinerija da bi je poželela svaka plaža na Maldivima. Običnom narodu je, međutim, pred očima stalno slučaj Pančeva (ako već iz lokalpatriotskih razloga zanemare vlastiti Sartid), a pozivaju se i na evropske propise prema kojima se ovakvi potencijalni zagađivači lociraju najmanje 100 km od naseljenih mesta, a ne maltene u centru grada.

Svima im je, uvek i svugde, žestoko parirao glasnogovornik naftaša, gradonačelnik Smedereva Predrag Umičević, koji je elokventno uveravao da bi izgradnja rafinerije obezbedila Srbiji i Smederevu lidersku poziciju u regionu… da je investitor tražio lokaciju "na 400 kilometara od Zagreba, od Soluna i Sofije" (!), i da je to, kakvog li slučaja, baš Smederevo; tvrdio je i da je investitor rekao da "države i gradovi u okruženju daju besplatno zemljište za izgradnju rafinerije"… Evo, "i Batočina zove investitore bilbordima na autoputu - Investirajte, sve je besplatno! I otkud onda pravo Smederevu da se snebiva ko seoska mlada! Gradonačelniku je bilo toliko milo što je to tako, da nije ni proveravao gde je to tek osnovani konzorcijum još pokušavao da se ugnezdi i koga je odbio da mu pod prozorom rafiniše sirovu naftu. 

 

Budale na pravim mestima

 

Skupština Smedereva, koja je trebalo da krajem avgusta 2009. donese odluku o izdavanju u zakup zemljišta na kome bi se gradila rafinerija, nije je donela. Ključna sporna pitanja bila su cena i zagađenje. Iako je Umičević tvrdio da bi zemljište u zakup dao i besplatno kad je garantovana projektovana "dobit od 30 miliona evra poreza na imovinu i pola miliona evra za ekološke takse godišnje", neki odbornici su tvrdili da se "ni po koju cenu" ne može 113 hektara izdati jednom velikom zagađivaču za jedan dinar po metru kvadratnom mesečno. Izražena je i službena zamerka opozicije na zakonitost procedure. Međutim, njušeći da u tome nije sve čisto, a veliki je posao u pitanju, ni svi lokalni lideri koalicije na vlasti nisu bili spremni da se založe za izgradnju. Prvi put se rodila ideja o izjašnjavanju građana referendumom.

Odmah po okončanju te sednice, na kojoj je najavljen nastavak za nekoliko dana, Umičević se preko lokalnih medija dao u žestoku kuknjavu ocenjujući da, posle takve odluke i "takvog ponašanja" Skupštine, neobjektivne "televizija i štampa i sama uprava grada treba da sakriju", da "niko ne sazna",  jer investitori, kada to pročitaju, neće investirati u Srbiji. Rekao je da je investitor zvao i "da je uplašen onim što se desilo".

Ipak, posle takve kuknjave ali i ozbiljnog lobiranja i "trgovine", prvih dana septembra, odbornici Skupštine opštine Smederevo usvojili su odluku o davanju u zakup zemljišta za izgradnju rafinerije.

Krajem septembra Javno preduzeće Transnafta obaveštava da će sa kompanijom Komiko oil potpisati memorandum o namerama da "omogući produženje naftovodnog pravca od Pančeva ka Smederevu (po ceni od 15 miliona evra za 34 km naftovoda) da bi se ovoj kompaniji olakšalo snabdevanje naftom!" Ministarstvo energetike je, navodno, odnosno prema rečima uzbuđenog "transnaftaša" tada već bilo izdalo energetsku dozvolu Komiko oilu, a sad se čeka saglasnost za gradnju rafinerije od Republičke direkcije za izgradnju, odnosno Ministarstva za prostorno planiranje. Zanimljivo je i da tom prilikom prvi čovek Transnafte Bratislav Čeparković iznosi "objašnjenje" zbog čega je uopšte Srbiji potrebna još jedna rafinerija kad ni NIS-ovi kapaciteti nisu u potpunosti iskorišćeni: nova rafinerija u Smederevu može biti izgrađena pre nego što bude završena modernizacija postojećih kapaciteta u Pančevu (!?) Uz to, u gradnju rafinerije u Smederevu potrebno je uložiti manje novca nego što će država i Gazpromnjeft investirati u obnovu već postojećih kapaciteta u Pančevu!? Pa da ih mi pređemo!

Ako ovakva logika nikome nije ličila na sabotažu samog sebe, odnosno strateškog partnera, i pri tome manjim poslom obesmišljvanje većeg, onda sa energetskom strategijom ove zemlje nešto definitivno nije u redu. Na stranu činjenica da se oko svega angažovao Komiko oil obećavajući da će učestvovati u troškovima, da će tehnologija doći iz Amerike, a da će naftovod ipak, posle svega, ostati u vlasništvu Transnafte! Šta li bi na sve ovo rekao naš dobar poznanik - Arbitražni sud u Parizu!

 

Biti ili ne biti

 

Iako je rečeno da je vrednost cele investicije oko 250 miliona dolara, počinju da se pojavljuju "informacije" da će eventualna gradnja koštati možda i "milijardu dolara, što je dvostruko više od cene po kojoj je prodato 51 odsto NIS-a". Nije bilo jasno kome je to i kakva poruka trebalo da bude.

Polovinom novembra 2009. Tanjug je javio da je u Beogradu potpisan novi memorandum u vezi s rafinerijom u Smederevu, a potpisali su ga "gradonačelnik Smedereva Predrag Umičević, direktor CIP-a Milutin Ignjatović i zamenik direktora kompanije Komiko oil Radomir Radivojević". Najnovija je informacija da će ona energetska dozvola, koja je, navodno već bila dobijena, biti dobijena za dva-tri meseca. Gradnja rafinerije počela bi od septembra 2010. i trajala bi 36 meseci. Gradonačelnik Smedereva demantovao je da je ta potpisao, nego je bio gost tamo gde su drugi nešto potpisivali. Kasnije je demantovao još neke svoje potpise.

Krajem decembra 2009. u Smederevu je, u skladu sa odlukom Skupštine, objavljen oglas za davanje u dugoročni zakup 113 hektara za izgradnju rafinerije. Rok ističe 21. januara 2010. Podrazumeva se da je oglas namenski pisan za potrebe Komiko oversajza. Oni koji su se protivili ovakvom načinu tržnog i lojalno-konkurentskog poslovanja iznose u javnost sumnje u stvarni kapital "kompanije koju u Srbiji predstavljaju samo dva čoveka". Počela su pitanja šta se može očekivati od "kompanije" koja "do sada nije napravila ni šraf, a kamoli rafineriju, a u Srbiji zvanično nemaju kapital, osim osnivačkog". Najzanimljivija pretpostavka odnosila se na sumnju da se zapravo radi o montažnoj, takoreći prenosnoj rafineriji (neko je upotrebio i termin transformers!), koja Srbiji nije potrebna, jer je Gazprom najavio da će, za potrebe regiona, graditi novu rafineriju u Pančevu.

To bi samo značilo da se ova američka i pravi da bi podrila već započeti veliki posao sa Rusima.

Mnogo više indicija o zakulisnim, možda i kriminalnim radnjama nudila je, međutim, procedura, koja je uglavnom tekla nelogičnim, često i sasvim obrnutim redosledom od očekivanog. Sumnju je podgrejala i činjenica da je vrh srpske vlasti podeljen u podršci ovoj sada već nabujaloj "najvećoj evropskoj investiciji". Pojavile su se i ideje da iza kapitala ovog investitora stoji Sreten Jocić, Joca Amsterdam!

Sumnje su uzele toliko maha da je i g. Umičević morao da se oglasi podsećajući da su kompanije iz konzorcijuma "već radile u Africi i Aziji", što znači da je poreklo kapitala "realno". Rekao je da lokalna samouprava "nema kapacitet da proverava poreklo novca, ali će sve biti jasnije kada se u projekat uključi Ministarstvo finansija". Šlag je predstavljao ministar energetike Petar Škundrić koji je takođe rekao da "nije u nadležnosti Ministarstva da ispituje poreklo para, niti je moguće na bazi dokumentacije utvrditi odakle novac stiže". Od toga je, međutim, važnija izjava da Ministarstvo trpi velike pritiske da "izda energetsku dozvolu, iako investitor nema svu neophodnu dokumentaciju, čak ni bankarske garancije". Jedino što je bilo sigurno, i javno, jeste da je uspeh projekta Rafinerija bilo biti ili ne biti za vladajuću koaliciju u Smederevu.

 

Pozdrav iz Ohaja

 

Kao što se i očekivalo, Komiko oil je 20. januara jedini predao konkursnu dokumentaciju za izgradnju rafinerije nafte. Ponuda je sadržavala iznos od 285.990.575 dinara, na tri rate, plus neke dodatne pogodnosti lokalnoj samoupravi, kojima je Umičević, pokazalo se, unapred uveliko kalkulisao i uneo ih svoj troškovnik. Gradska opozicija, nezadovoljna razvojem stvari, najavila je, međutim, inicijativu za raspisivanje referenduma o izgradnji rafinerije.

Kao što to obično biva, tek sad se Dulićevo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja "setilo" da bi moglo da se umeša, pa najavljuje da je jedino ono nadležno za pravljenje prostornog plana za područje posebne namene, koje je Smederevo konkursom namenilo Komiko oilu, što je ceo dotadašnji postupak gradske vlasti gotovo u potpunosti suspendovalo a na lokalnu političku scenu bacilo atomsku bombu. Sve to krizu vlasti u Smederevu dovodi do samog vrhunca.

Težte problema prebacuje se u Vladu pa počinje "prebrojavanje" postupaka pojedinih ministarstava u vezi s ovim slučajem. Rečeno je da Ministarstvo za energetiku i dalje čeka traženu dopunsku dokumentaciju od Komiko oila, da bi izdalo energetsku dozvolu. (Zakon o energetici kaže da se dozvola može izdati i bez odobrenja za gradnju i bez vlasništva nad zemljom, te su se antiruski elementi u Vladi počeli pitati da li to Ministarstvo štiti ruski Gazpromnjeft, kupca NIS-a, jer bi im nova rafinerija bila konkurencija.) Ministarstvo prostornog planiranja ne odustaje od svojih nadležnosti, a Dinkićevo Ministarstvo za ekonomiju duva u leđa Komiko oilu, podbadajući ga da ne posustaje i da prijavljuje "ometače".

U ovoj fazi priče, u kojoj je gradska vlast Smedereva u košmaru, gradonačelnik Umičević je na granici samoubistva (koje je i zaslužio jer je mnoge odluke donosio kabadahijski), Komiko oil pritiska sa svih strana, a pritisak dolazi od još jedne američke firme, Farmers etanol iz Klivlenda, Ohajo, koja je takođe prepoznala baš Smederevo kao rajske vrtove za svoje poslove u vezi sa bioetanolom i koja poručuje da je "veoma zabrinuta odnosom prema investitorima!". I baš sad se raspada i vladajuća većina u smederevskoj skupštini. Komiko oil preti da će napustiti Smederevo i preći u Kovin, Požarevac, Beograd... Daje Smederevcima rok od mesec dana da odluče. Opozicija prikuplja glasove za referendum. 

 

Dali Srbiji fore

 

Njeni argumenti nisu samo u vezi sa zagađenjem. Kažu da su se istim povodom i oni pre ove lokalne vlasti raspitivali u nadležnom ministarstvu, ali da im je rečeno da je to potpuno neozbiljna priča. Nije poznato šta ju je to preko noći učinilo ozbiljnom. I priča o naftovodu od Pančeva do Smedereva je na dugom štapu, projekat za koji zapravo ne postoje investitori. A kako će sirova nafta doći do rafinerije u Smederevu? Nema naftovoda, ne postoji luka za istovar nafte, niti infrastruktura... Istovremeno NIS gradi novo postrojenje u Pančevu, najsavremenije u Evropi, uz investiranje više od 400 miliona evra. Količine derivata koje će se tamo proizvoditi biće dovoljne ne samo za Srbiju, nego i za region. Ali, to su strateške priče koje ne zanimaju Smederevce, jer je suština u tome da ne žele rafineriju i baznu industriju u svom gradu. Dosta im je Ju-Es stila. Dalje, tržte Srbije treba da 2012. godine bude otvoreno pa će derivati moći slobodno da se uvoze i izvoze. Zašto bi onda Komiko oil u Smederevu proizvodio kerozin ako ga aviokompanije već kupuju tamo gde im je jeftinije. Za Umičevića tvrde da je demagog, koji je istu priču pričao i kad je u Smederevo ulazio Ju-Es stil. Ništa od najavljivanog i obećavanog novca (nekih pet miliona dolara) grad nije video (za druge subjekte nema garancije).

S obzirom na to da je Ministarstvo za prostorno planiranje konačno najavilo da mu za detaljan Plan prostornog planiranja za područja posebne namene treba oko tri meseca, Komiko oil je odlučio da državi Srbiji da još tri meseca fore, otprilike do jula, a posle toga će se, navodno, povući sa srpskog tržišta, na koji je ušao sa jednim zaposlenim i 2.000 evra kapitala. Ako se ne preseli u Požarevac ili Kovin. Zanimljivo je da g. Radomir Radivojević naglašava da će Komiko oil u roku od sedam dana nakon potpisivanja ugovora o zakupu zemljišta u Smederevu dostaviti dodatnu dokumentaciju i bankarsku garanciju Ministarstvu energetike Srbije za energetsku dozvolu. Nikome nije bilo jasno zašto ne pre. Rekao je i da će Komiko u sledeća dva meseca stupiti u pregovore sa Gazpromom o saradnji na tržištu. Kažu da su se novinari na pres konferenciji nasmejali na ovakvu ideju jednočlane kompanije.

Polovinom aprila ove godine priča dobija novi zaplet, jer se, navodno, kao novi domaćin, ukoliko propadne "Smederevo", prijavio Beograd, koji je, dok se čeka treći skupštinski pokušaj Smederevaca da ili prihvate rafineriju ili izglasaju referendum, Komiko oilu predočio čak tri lokacije na kojima je slobodno oko 100 hektara zemljišta. Prva je "Bazna hemija" u Obrenovcu, a prednost je postojeća infrastruktura, reka Sava i železnički transport. Ostale su u Grockoj i u Surčinu. Ideju podržava i gradonačelnik Dragan Đilas. Odmah je, naravno, bilo nejasno zašto bi i Beograd gradio rafineriju na udaljenosti od pedeset kilometara, ako mu, sa istom argumentacijom kao i za Smederevo, pred nosom, u Pančevu, na dvadesetak kilometara, NIS gradi najmodernije postrojenje takve vrste u Evropi! Svakom laičkom analitičaru to je bio siguran znak da su svađe ne samo oko ovog projekta nego oko kompletne energetske koncepcije, tačnije oko odgovarajuće "finansijske konstrukcije", u vrhu vladajuće koalicije žestoke i nepomirljive.  

 

Dinkić pošećerio

 

Početkom maja obelodanjeno je da je smederevski gradonačelnik Umičević još u avgustu prošle godine, bez znanja političkih partnera, potpisao sa Komiko oilom Ugovor o saradnji i regulisanju međusobnih prava i obaveza izgradnje postrojenja za preradu nafte na teritoriji Smedereva, koji je skrivan kao velika tajna. Time je objašnjeno histerično i pokatkad na granici pristojnosti zalaganje predsednika opštine za interese jedne favorizovane firme, koja traži da joj se veruje na reč da je ozbiljna.

Krajem maja Smederevo posećuje Oliver Dulić, ministar nadležan za onaj detaljni regulacioni plan za područja posebne namene, koji se čeka i, pored fraza o tome da država neće dozvoliti prljave tehnologije i zagađenje životne sredine, unosi novu pometnju: ako Smederevci odustanu od rafinerije, tu investiciju preuzeće Beograd, Novi Sad ili Subotica.

I, konačno, kada se Komiko oil već "razbaškario" u polovini Srbije (ponovimo da su kao interesenti pominjani Požarevac, Kovin, Surčin, Obrenovac, Grocka, pa Novi Sad i Subotica, uz ni krivu ni dužnu Batočinu), Gradsko veće Smedereva je 15. juna uspelo da se skucka i usvoji odluku o raspisivanju referenduma o izgradnji rafinerije, koji će biti održan 8. avgusta (opozicija je navodno prikupila više od 16.000 potpisa građana). Samo, sada se pobunio gradonačelnik Umičević, jer je, po njegovom mišljenju, referendumsko pitanje ispolitizovano. "Pitanje da li ste za izgradnju rafinerije za preradu sirove nafte u Smederevu nije za građane već za investitora, jer, ako bude građena, novac neće dati ni grad ni Republika već investitor". Zadnjeg dana juna ovu odluku verifikovala je i smederevska skupština. Malo pre toga, Smederevo je posetio ministar Mlađan Dinkić i srdačno podržao izgradnju rafinerije u Smederevu.

 

Umesto zaključka, postavlja se pitanje kakva je to država, kakva vlast, u kojoj se odluke o strateškim privrednim trendovima i resursima pretpostavljaju palanačkim podmetanjima unutar vrha državne i političke vlasti. Da je u pitanju kiosk brze hrane, kakve već ima po Srbiji neki strateški partner, neko visoko koordinaciono telo za promišljanje pravaca privrednog razvoja razmislilo bi i donelo nekakve smernice. Zato ne bi začudilo da se takav odnos pojavi i u slučaju ideje da se gradi brodogradilište u Malom Mokrom Lugu, ili nuklearka podno Beograđanke. Uostalom, zar nije konačno odlučeno, posle 50 godina analiza i sinteza, da se u srpskoj metropoli gradi metro u kojem će prosečna brzina biti 28 km/h. A sad tramvaji idu prosečno brže.

 

 

 

 

 

 

Znaju Rusi kako se posluje

 

 

U kulminaciji borbe srpskih vlasti da ubaci na srpsko tržište još jednog "konkurentnog" prerađivača nafte, veliku firmu Komiko oil DOO, Gazpromnjeft, odnosno NIS, započeo je investiciju vrednu ukupno 500 miliona evra, zahvaljujući kojoj bi NIS do kraja 2012. postao regionalni lider na tržištu naftnih derivata i u potpunosti prešao na proizvodnju ekološki čistog goriva - bezolovnih motornih benzina i evrodizela.

Završetak izgradnje novog postrojenja planira se za proleće 2012, a početak eksploatacije kompleksa 2012.

Zanimljivo je da je glavni izvođač radova u sklopu ovog projekta inženjering kompanija CBI and Lummus, inače takođe američka kompanija, sa zavičajem u Čikagu, čija je firma-ćerka registrovana u Holandiji. Ova kompanija ima tradiciju dugu 120 godina.

U sklopu ove činjenice guranje nekog Komiko oila u priču dobija na duhovitosti.

 

 

 

 

 

Neki Komiko oil "razbaškario" se u polovini Srbije (kao interesenti pominjani Požarevac, Kovin, Surčin, Obrenovac, Grocka, pa Novi Sad i Subotica, uz ni krivu ni dužnu Batočinu).

 

 

 

Komiko će u sledeća dva meseca stupiti u pregovore sa Gazpromom o saradnji na tržištu. Kažu da su se novinari na pres konferenciji nasmejali na ovakvu ideju jednočlane kompanije.

 

 

 

Bratislav Čeparković: Moramo da završimo rafineriju pre nego što to urade Rusi u Pančevu.

 

 

 

Gradonačelnik Smedereva preuzeo je ulogu portparola strane kompanije koja ama baš ničim nije pokazala da je ikakav a kamoli ozbiljan, pa još strateški partner.

 

podeli ovaj članak:

Natrag