Ispod površine

Zemun: Kako su izuzetno prirodno dobro otimali kao da je bakšiš

 

Tal na vodi

 

Slučaj Nautičkog kluba u Zemunu je utoliko interesantniji jer on pokazuje da i privođenje u Srbiji može da bude u funkciji zataškavanja krivičnog dela koje počine oni na vlasti

 

Piše: Igor Milanović

 

Nautički klub u Zemunu je udruženje građana koje postoji skoro pola veka. Od 1962. Klub koristi zemljište na zemunskom Keju Oslobođenja i za to uredno plaća nadoknadu. Pošto se radi o udruženju građana privatizacija nije bila moguća, pa tako nije ni sprovedena. Ona zakonom predviđena nije, ali je istini za volju pokušana ona nezakonita, ispod žita.

Na skupštini Kluba 1998. za predsednika je ponovo izabran Zvonko Adamović. Posle te skupštine, pa sve do 2009. nije više bilo ni izbora predsednika, niti su polagani računi za godišnji rad. Zvonko je sebi tako pribavio odrešene ruke za pljačke i prevare benderovskih razmera.

On je tako bez ikakve odluke nadležnog organa Kluba 26. februara 2007. osnovao sa Unijom poslodavaca Srbije zajedničko preduzeće Nautika-UPS DOO. Osnivački ulog u gotovini u visini od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti uplatila je Unija (80 odsto), Nautički klub (10 odsto) i potpuno nepoznati građanin Aco Vulić (10 odsto). Nenovčani osnivački ulog je, međutim, mnogo interesantniji za prevarante okupljene oko Zvonka.

 

Vredna imovina skoro besplatno

 

U članu 14. stavu 4. Osnivačkog ugovora obavezuje se Nautički klub Zemun da svu dokumentaciju, prava korišćenja materijalnih i nematerijalnih dobara, dozvola, rešenja i saglasnosti stavi na apsolutno raspolaganje novoosnovanom Društvu. Najvažniji deo navedenih prava je pravo korišćenja zemljišta na jednoj od najatraktivnijih lokacija u Beogradu.

Kej Oslobođenja u Zemunu delom prolazi kroz staro gradsko jezgro. Na tom potesu, nekih stotinak metara od centralne zemunske pijace i trga, Klub ima pravo trajnog korišćenja zemljišta dužine oko 300 metara uz samu obalu Dunava, dubine placa prema kopnu od petnaestak metara, a prema sredini reke od 100 metara. Javnom vodoprivrednom preduzeću Klub za korišćenje pomenutog zemljišta sa akvatorijumom plaća godišnje manje od 5.000 evra. Samo u pripadajućoj marini Klub ima 130 vezova koje iznajmljuje.

Na delovima pomenute parcele Klub ima izgrađene objekte, dok za još neke postoje odobreni planovi izgradnje. Sve u svemu, veoma vredna imovina.

Sve ovo, Klub je voljom svog tadašnjeg predsednika Adamovića preneo na Nautiku-UPS DOO za onih 400 evra osnivačkog uloga koliko je uplatila Unija poslodavaca Srbije.

Ovo nije prva ovakva prevarna transakcija predsednika Adamovića. Još 1992. godine prodao je, shodno odluci Predsedništva kluba, plovni objekat dužine 49,4 m i širine 6,18 m, nosivosti 455 tona, Relji Vukotiću koji je na plovilu otvorio restoran Sent Andreja. Zanimljivo je da o ovoj kupoprodaji postoje dva skoro istovetna ugovora potpisana istog dana. Po jednom, cena plovila je bila 200.000 ondašnjih preavramovskih dinara, pa je zatim ručno prepravljana, isto kao i datum, da bi konačno bio sklopljen drugi ugovor na 800.000 dinara. Cena je trebalo da bude plaćena u roku od 60 dana, tako da upućeni tvrde da je zbog inflacije plovilo prodato za jednu osrednju gozbu, koju je Vukotić upriličio u svom restoranu.

Preduzeće Sent Andreja se pojavljuje u još jednom čudnovatom poslu sa Nautičkim klubom, kome je 2006. uplatila sponzorstvo u visini od 500.000 dinara, ali je ono na volšeban način, manje od pola godine kasnije, postalo pozajmica vraćena februara 2007. iz sredstava Kluba.

 

Preplaćeni volonter

 

Nautičar Zvonko Adamović je i inače bio sklon raznoraznim "pozajmicama". Tako je u periodu od februara 2007. do juna 2008. od Unije poslodavaca "pozajmio" skoro tri miliona dinara koje nikada nije vratio. Na šta su ove pare utrošene niko u Klubu ne zna. Isto je i sa bankarskim kreditom od oko četvrt miliona evra podignutim navodno za šipove u marini na koje je, međutim, utrošena manje od trećine ove svote. Šta je sa ostatkom i kako je kredit uopšte dobijen bez garancija, ostaje nepoznanica za novo rukovodstvo Kluba. U međuvremenu se pročulo da je kredit dobijen i vraćen pomoću Nacionalnog investicionog plana, a da je najveći deo neutrošenog novca otišao "onima gore".

Konačno, Zvonko u ime Kluba potpisuje ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća sa Unijom poslodavaca koju zastupa Stevan Avramović, a pošto ovo nije poslovalo kako je to zamišljano UPS je svoj udeo predao privatnom preduzeću Metro na vodi koje zastupa Jovan Ranđelović. Ugovor je sklopljen 10. marta 2009, a u sudu overen dve nedelje kasnije. Po njemu je Zvonko sebi za zasluge oko čerupanja Kluba dobio mesečnu apanažu od 800 evra, navodno kao stalno zaposleni direktor marine, koja inače, da podsetimo, pripada Klubu u kome je dotični volonterski predsednik?!

Početkom maja 2009. članovi Kluba su uspeli da se opepele i shvate da ih predsednik Zvonko nemilice pljačka, pa su održali prvu Skupštinu posle više od decenije, na kojoj su smenili staro, izabrali novo rukovodstvo i anulirali sve nelegitimno sklopljene ugovore starog predsednika. Bez obzira na to, Danijela Ilić deset dana kasnije Agenciji za privredne registre podnosi ugovor o promeni vlasničke strukture u Nautici-UPS, tako da je ovo preduzeće već tri dana kasnije upisano kao Nautika - Metro na vodi.

Posebna zanimljivost u celoj ovoj priči je da je u Agenciji za privredne registre Nautika - Metro na vodi upisana još od 21. aprila 2007. (broj registracije BD 20948/2007).

Ranđelović, koji nije imao saradnike u novom rukovodstvu Kluba, sada nasilno zauzima zemljište kluba i marinu. Na akvatorijumu u vlasništvu Kluba on pokušava protivpravno da usidri svoja plovila iz neuspelog projekta Metro na vodi, a da celokupni kompleks za sebe obezbedi uz pomoć kratko ošišanih momaka.

JVP Beogradvode u međuvremenu donosi rešenje od avgusta 2009. i deo akvatorijuma koji već pola veka koristi Nautički klub dodeljuje Nautici-Metrou na vodi, odnosno Ranđeloviću, i to uprkos obaveštenju koje je uputilo novo rukovodstvo Kluba. Pomenuto rešenje Beogradvoda nikada zvanično nije dostavljeno Nautičkom klubu koji je do istog došao slučajno i to preko privatnih veza. Pošto JVP Beogradvode u svom rešenju o korišćenju priobalja navodi matični broj nepostojećeg preduzeća, ostaje nejasno kome je sporno zemljište zaista dodeljeno.

Novo rukovodstvo Kluba zbog toga 18. septembra 2009. odlazi na razgovor kod direktora Beogradvoda, Miloša Milovanovića, gde dobijaju obećanje da će u roku od tri dana na uvid da im bude dostavljena sva dokumentacija. Umesto toga, nekoliko nedelja kasnije u telefonskom razgovoru pravnik Beogradvoda predstavnike Kluba upućuje na nadležni sud jer samo tako mogu da dobiju uvid u spise predmeta. Očigledno je da čelnici Beogradvoda ne žele da ostave pisani trag o svojim zajedničkim marifetlucima sa trojkom Ranđelović-Adamović-Avramović.

 

Planirano odozgo

 

Isto tako postaje očigledno da iza pokušaja lopovskog otimanja Nautičkog kluba, njemu pripadajućeg zemljišta i prava stoje osobe iz političke elite Beograda. Novo rukovodstvo se, naime, još 20. oktobra prošle godine obratilo gradonačelniku Draganu Đilasu sa molbom da on interveniše i zaustavi dalju otimačinu. Dana 12. marta 2010. Klub se obratio i MUP-u, Odeljenju za privredni kriminal, podnoseći krivičnu prijavu protiv sedam lica.

Umesto očekivane pomoći, Klub dobija rešenje Republičke direkcije za imovinu od 28. juna 2010. sa zahtevom da odmah napuste poslovne prostorije koje koriste već pola veka i za iste plaćaju zakupninu. Direktor Direkcije Bratislav Pejović je pri tome priznao da je Klub, istina, zaključio ugovor sa JP Poslovnim prostorom Zemun, ali da isto nije bilo ovlašćeno da raspolaže pomenutom nekretninom. Kako se Pejović u svom dopisu pozvao na zaključak Republičke vlade od aprila 2007, što će reći da je Direkcija preko tri godine znala da bi ona trebalo da bude korisnik pomenutih prostorija i da ništa nije preduzimala dok je pljačkanje Kluba nesmetano išlo, svakome je jasno da je otimačina zemljišta i akvatorijuma na zemunskom Keju planirana sa mesta višeg od predsednika UPS-a i Nautičkog kluba.

Privođenje, pa zatim puštanje Avramovića, Adamovića, Ranđelovića i njihovih pomagača, izvedeno jula ove godine, samo je bacanje prašine u oči javnosti, budući da su pomenuti osumnjičeni da su prevarili sami sebe. Nautički klub Zemun, naime, nikada nije bio u vlasništvu Unije poslodavaca, pa tako nije ni mogao da od iste bude prodat Ranđeloviću, a na štetu UPS-a. Kao što vidimo, priča je mnogo dublja i kompleksnija.

 

 

 

 

 

 

Nije dao da se vidi

 

Pošto prethodni predsednik i neformalni vlasnik Kluba Zvonko Adamović nije priznao ni Skupštinu, ni njene odluke kojima je smenjen, on je odbio da novom predsedniku Miodragu Mladenoviću dostavi dokumentaciju o finansijskom poslovanju. Zbog toga je Klub morao da angažuje revizorsku agenciju Contix, koja je na bazi zatečene dokumentacije sačinila pregled poslovanja Kluba.

Već na početku rada agencije došlo se do saznanja o nepravilnostima u radu prethodnog rukovodstva Kluba, pa je slučaj prijavljen Poreskoj upravi filijala Zemun i republičkoj finansijskoj policiji.

Na bazi Contixovog izveštaja članovi IO Kluba napravili su pregled finansijskog poslovanja za marinu, i to samo za 2007. i 2008. godinu, i došli do saznanja da je Nautički klub oštećen za preko 10 miliona dinara. Radilo se o tome da je naknada za čuvanje i privez plovila članova kluba naplaćivana u gotovini, pa je taj novac samo delimično uplaćivan u klupsku kasu.

Ostatak su po krivičnoj prijavi iz marta, zadržavali predsednik Adamović i njegov saučesnik Tomislav Vladić, tada zadužen za vođenje klupskog bifea i kontrolu pristaništa.