Natrag

Priča o Parizu

Priča o Parizu

Od Julija Cezara do Nikole Sarkozija

Kako je progledao Grad svetlosti

  Vreme je godišnjih odmora i putovanja, pa je red da dopisnik iz Pariza već jednom predstavi taj svoj grad svetlosti i poroka. Evo kratke priče o istoriji Pariza, pozajmljene iz Vodiča po Evropi, koji će biti predstavljen na sledećem sajmu knjiga u Beogradu, a zapravo je zbirka vodiča kroz dvadeset najlepših gradova Starog kontinenta i delo je Milana Ratkovića

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Priča o Parizu započinje 52. godine pre Hrista, kao priča o maloj luci Luteciji na obali reke Sekvene, na pola puta ka ušću u Atlantski okean. Taj deo stare Rimske imperije, poznat kao Galija, osvojio je Julije Cezar kada je pokorio stare Kelte koji su tu živeli. On ih je nazvao Galima.

Slabljenje Rimske imperije ubrzali su germanski varvari koji su napadali sa severa. Najvažnije germansko pleme koje je bacilo oko na Galiju bili su Franci (u prevodu Franko ili slobodni ljudi). Tada je antički grad Lutecija promenio ime i postao Pariz, po nazivu pripadnika jednog od starih keltskih plemena, Parissi, koji su tu boravili. U 5. veku, Rimljani su dozvolili Francima da se nasele u Galiji. Kako niko nije večan, tako su i Cezarovi naslednici uskoro potpuno nestali sa ovih prostora.

Pariski pašaluk

Propalo Rimsko carstvo zamenilo je novo, germansko. Franački vojskovođa Klovis Meroving se uskoro proglašava za kralja male države, neke vrste pariskog pašaluka, grada sa okolinom. Tada on po nagovoru svoje supruge uzima hrišćansku veru. Uspon ovog malog kraljevstva je najveći u 8. i 9. veku pod kraljevima Pepinom Malim i naročito Karlom Velikim. Ovaj je pokorio pola Evrope i obnovio Rimsko carstvo, pod nazivom Sveto Rimsko carstvo germanskog naroda, a sebi dao titulu cara. Bila je to neka vrsta Evropske zajednice pre vremena. Kako ni Karlo, iako Veliki, nije bio besmrtan, a deca ko deca - uvek gladna vlasti, tako je carstvo propalo čim ga je trebalo naslediti.

Unuci Ludvig, Lotar i Karlo su od jedne velike države napravili tri manje. Karlu zvanom Ćelavi pripale su teritorije današnje Francuske koje su se uskoro razbile na još manje feude. Godine 987, nakon jedne važne pobede pariskog vojvode Iga Kapeta (Hugues Capet), ratnici ga dižu na štit i tako proglašavaju za novog kralja.

On uspostavlja kraljevsku lozu Kapeta, koja će dati generacije francuske monarhije i sa direktnim i indirektnim naslednicima trajati sve do prvog francuskog ustanka i seče kraljeva 1793. U 12. veku, Luj VI Debeli i njegov sin Luj VII mladi ojačavaju gotovo propalu zemlju Francusku. Od 1180. do 1223. Francuskom vlada Filip Avgust, prvi kralj koji je svoj dvor preselio u Pariz (ostrvo Cite). On podiže i dvorac Luvr, velike zidine oko Pariza, prvi kameni most, kopa vodovod i kanalizaciju i započinje gradnju katedrale Notr Dam. Usput ratuje protiv svog rođaka, engleskog kralja Ričarda Lavlje Srce. Engleski i francuski kraljevi su od tada gotovo stalno bili u nekom ratu, i tukli se sve do 20. veka.

U 13. veku u Parizu vlada Luj IX, poznatiji kao Sveti Luj. On je dosta izgradio svoju prestonicu. Od Svete Kapele, crkve Notr Dam, do prve bolnice i fakulteta Sorbona, njegovo su delo.

Sveti Luj (brat Karla Anžujskog i bliski rođak srpske kraljice Jelene Anžujske) vodio je dva krstaška rata. U prvom je bio zarobljen, a iz drugog se nikada nije vratio. Njegov unuk Filip IV, zvani Lepi, uspostavio je prvu administraciju, uveo policiju i porez i udao svoju ćerku za engleskog kralja da bi obezbedio primirje. Smrtno se zavadio sa papom, smrtno po papu, nakon čega delokalizuje njegovu stolicu u grad Avinjon, a u tu fotelju gura svog čoveka, papu Klimentija.

Prokletstvo trinaest generacija

Godine 1314. kralj Lepotan je u finansijskoj krizi i traži novac od templara, koji to odbijaju. Kralj ih je za kaznu založio na velikom vatrometu i na pariskoj lomači spalio 300 najvažnijih templara. Tada je veliki majstor Templarske lože, Žak Mole, prokleo kralja i papu, a Francuskoj prorekao smrt nakon 13 generacija.

Francuska je bila pokorena sve do 1429. kada je mlada Jovanka Orleanka, ili Žan Dark, digla vojsku i poterala Engleze. U toj borbi ona je bila zarobljena i spaljena kao veštica, i tako postala svetica. Nakon stogodišnjih ratova koji su trajali 120 godina, iz italijanskih gradova državica stiže renesansa. Kraljevi: Luj XI, Šarl VIII, (poslednji Valoa), kao i Luj XII Orleanski ili Fransoa Prvi glavni su uvoznici italijanskih majstora. U njihovo doba zidaju se mnogi dvorci u dolini reke Loare, 1470-1515 (njihove užičke republike i tokom ratova protiv Engleza jedine sigurne teritorije). Renesansa je zlatno doba za Francusku mornaricu koja kolonizuje Afriku i donosi silu bogatstva ali i nove bolesti - sifilis, na primer. Francuzi dovode italijanske majstore da im ulepšaju srednjovekovni gotski Pariz. Anri II je bio kralj koga je ubio njegov sluga na jednom prijateljskom turniru, slučajno. To slučajno je nekoliko godina ranije predvideo Nostradamus. Detalj za sujeverne.

U doba udovice Anrija II, čuvene trovačice Katarine Mediči, Francuska je jedna od glavnih sila u Evropi, ali nema sreće. Njena tri kralja, sinovi Katarine Mediči, umiru mladi i bez ijednog muškog deteta. Tako na vlast dolazi zet Anri Burbonski broj IV, koji se oženio kraljicom Margo. On je, nažalost, bio protestant što je dovelo do velikog pokolja na nož uoči Svetog Vartolomeja 1572. godine.

Nakon Vartolomejske noći, kada su katolici poklali sve protestanske svatove, počinje novi građanski rat koji hara decenijama. Anri se odrekao svoje protestantske vere da bi primio katoličanstvo i krunu koja ide u paketu. Pariz vredi jednu misu, rekao je filozofski tom prilikom. Protestanti mu to nikada nisu oprostili i mnogo godina kasnije izboli su ga usred Latinskog kvarta u Parizu.

Nasledio ga je njegov sin iz drugog braka sa Marijom Mediči, Luj XIII. To je doba D'Artanjana i tri musketara, kao i kardinala Rišeljea. Period 1661-1715. je u znaku Luja XIV, Kralja Sunca, najvećeg francuskog monarha svih vremena. On osvaja kolonije i trguje robljem, uspostavlja apsolutizam, ratuje po Evropi (Holandija, Španija, Austrija) i uporedno podiže najveći dvorac sveta, Versaj. Pariz prestaje da bude prestonica Francuske. U to doba Francuzi su prisvojili: Kvebek u Kanadi, Karipska ostrva Martinik i Gvadalupe i velike kolonije u Indokini. Zemlja se mnogo bogati, ali i kralj žestoko troši - što će nekoliko decenija kasnije izazvati veliku krizu, pa i revoluciju (1789).

Naslednik dugova, Luj XV, vlada u periodu 1715-1774. Zvali su ga Voljeni, verovatno zato što ga je narod brzo omrzao. Bio je veliki ženskaroš i imao bezbroj ljubavnica, među kojima je najpoznatija ostala madam de Pompadur. Ne mešati sa madam Pompidu koja je nama poznata po aferi Stevan Marković. Luj XV je ipak iza sebe ostavio dobre francuske sosove i poznati stilski nameštaj (još uvek najtraženiji na svetu). Njegovo doba naziva se vekom svetlosti, ne zbog njegove pameti već zbog velikog udela Voltera, Lavoazjea, Rusoa i mnogih poznatih u svetu umetnosti, kulture i nauke.

Godine 1793. poslednji Luj i njegova bolja polovina Marija Antoaneta giljotirani su na trgu Konkord. Bio je to ujedno i kraj francuske monarhije. Prokletstvo templara trajalo je tačno 13 generacija i završilo se nestankom francuske monarhije. Niko nije objasnio ovaj fenomen. 

Zatvoreni krug

Prvi partijski izbori u Francuskoj održani su 1848. godine. Iz Londona se vraća proterani bratanac Napoleona, Luj Bonaparta. Izabran za predsednika, on ne uvažava mnogo ovu funkciju na nekoliko godina. Ubrzo menja ustav i 1852, nakon vojnog puča, proglašava se carem Druge imperije, pod umetničkim imenom Napoleon III, i uspostavlja novu dinastiju.

U svojoj katastrofalnoj karijeri Napoleon III imao je i nekoliko dobrih poteza. On je zapravo taj neimar modernog Pariza, koji je zajedno sa gradonačelnikom Osmanom, pretvorio stari mračni Pariz u novi grad svetlosti. Porušio je 60 odsto starih kuća, ulica i trgova i podigao nove barokne zgrade na širokim avenijama i bulevarima. Pariz je postao Grad svetlosti i centar sveta. Napoleon III je dekretom ukinuo trgovinu robljem.

Za 300 godina ovog biznisa preprodato je u Ameriku, Brazil i Karipska ostrva oko 30 miliona crnaca.  Godine 1870. Napoleon III gubi odlučnu bitku na Sedan megdanu i Prusi zauzimaju Pariz, a Gijom se u Versaju proglašava za cara nemačke imperije. Istočna Francuska, Alzas i Loren vraćeni su Nemcima. Nezadovoljni i gladni, Parižani 1871. dižu Parisku komunu. U spaljenom Gradu svetlosti je tada za tri meseca porušeno više nego za vreme svih prethodnih ratova zajedno.

Danas, veliki deo spomenika u Parizu samo su kopije originala. Naročito su stradali crkveni simboli.  Period 1870-1940. poznat je kao Treća Republika. U gradu je za kratko vreme održano više svetskih ekspo izložbi i obnovljene su Olimpijske igre, nakon više od 2000 godina.

Godine 1889. gradi se simbol Pariza, Ajfelov toranj, a nešto kasnije, 1900, metro, Velika i Mala palata, most Aleksandra III... Demokratija, diplomatija, impresionizam i modernizam, odvajanje crkve od države, socijalni napredak, struja i osvetljavanje ulica - sve je to ono što veliča Pariz u ovom novom zlatnom periodu.

Prekid nastaje nakon Sarajevskog atentata, kada je kroz Evropu prošao veliki rat, a francuska lađa prevezla solunce na ostrvo Krf. Francuska u ovom ratu pobeđuje Nemce, ali gubi najveći deo svoje omladine.

Posle rata dolaze stranci, da rade ali i da im poprave natalitet. Uglavnom su to bili Italijani, a kasnije Poljaci i Španci. Godine 1920. do 1939. su takozvane lude godine, vreme bezbrižnosti, noćnih barova, kabarea, francuskof kankana, fokstrota, doba Mulen ruža, Sare Bernar i Žozefine Beker. To je doba automobila, početka avijacije, vreme prvih godišnjih odmora, sindikata, štrajkova, filma, radija, televizije. Sve sami francuski patenti i izumi.

Dok je u Americi prohibicija, a u Nemačkoj se nazire nacizam, u Parizu je svake noći Nova godina, šampanjac teče rekama. Ovo će Francuska skupo platiti sredinom 1940. Nakon munjevitih prodora preko Belgije (dok su Francuzi ukopani čekali na liniji Mažino, na istoku), Nemci osvajaju Francusku. Francuska se lukavo spasava razaranja i potpisuje primirje sa Hitlerom, i delimično sarađuje sa fašistima. Isporučuje im sve svoje Jevreje, što joj nikada neće biti oprošteno.

Amerikanci 1944. oslobađaju Francusku, De Gol dolazi na vlast. Iz čisto političkih razloga i velikih interesa, Francusku ubrajaju u zemlje pobednice Drugog svetskog rata i oslobađaju je kažnjavanja za saradnju sa neprijateljem. Period 1946-1958. je nazvan Četvrta Republika. Godine 1958. De Gol osniva Petu Republiku, ali ubrzo počinju ratovi po kolonijama: 1960. gotovo sve afričke kolonije dobijaju nezavisnost, sem Alžira koji ulazi u rat. Nakon tog rata u Francusku dolazi više miliona emigranata. Uglavnom crnci i Arapi iz bivših kolonija.

Nakon ostavke De Gola, na vlasti su, po redu: Žorž Pompidu, Žiskar D'Esten, Fransoa Miteran, Žak Širak i na kraju Nikola Sarkozi. Krug je zatvoren, od Cezara do Napoleona i Nikole Sarkozija - uvek ista priča.

 

 

 

Napoleon Bonaparta

Građanski rat koji je sledio nakon smrti kralja i kraljice trajao je, sa prekidima, oko 80 godina. Preko milion i po ljudi je izgubilo glavu u pravom smislu reči, uglavnom ispod giljotine ili tokom genocidne kontrarevolucije. Godine 1799. Napoleon I, Bonaparta, uzima vlast i pet godina kasnije kruniše se za cara.

Napoleon polazi u rat protiv Evrope. Obnavlja zakon o trgovini robljem, da bi finansirao svoje pohode i neimarske radove. Nakon totalnog poraza u Rusiji, Napoleon je proteran na ostrvo Elba. Godinu dana kasnije on se tajno vratio i nastavio da ratuje. Do nogu potučen na Vaterlou, nedaleko od Brisela, proteran je za sva vremena na ostrvo Sveta Jelena, sred Atlantika, gde je i umro.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane