Mafija

Slučaj Centroexport, godine raspleta: Zašto finansijska rupa nikad nema dno

Sejšelska je tuga pregolema

  Igranjem na kartu zaborava građana Srbije, izbezumljena od ekonomskog kriznog ludila, nenormalne unutrašnje i spoljnopolitičke situacije i poplave brutalnog kriminala na ulicama, sadašnja vladajuća garnitura kao da namerno zaboravlja da je deo "kontinuiteta" vlasti koja nas je okupirala oktobra 2000. godine. O tome kako se ponašaju obavljajući vlast u svoju korist i za svoju dušu, svedoči jedan od očiglednijih slučaja prisvajanja društvene imovine bez ikakvih posledica po bilo koga od učesnika. Desetu godinu zaredom nema raspleta slučaja razgrabljivanja imovine i resursa beogradskog Centroexporta, višedecenijskog spoljnotrgovinskog giganta vrednog oko 50 miliona evra

Piše: Zoran Božinovski

 

Jedan od suštinski važnih istupa u javnosti, u vezi s temom koju tretiramo u ovom tekstu, jeste onaj letnji iz 2003. godine, kada je kao lider G17 plus, današnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić vladi Zorana Živkovića javno postavio pitanje o Centroexportu. Povod Dinkićevom istupu je bila ostavka Vladinog savetničkog tandema Zoran Janjušević - Nemanja Kolesar.

Pitao je Dinkić tadašnjeg srpskog premijera sledeće: odakle Janjuševiću 1,8 miliona evra na računu njegove sejšelske firme? Iz kojih poslova potiče toliki novac primljen za vreme dok je Janjušević bio na funkciji savetnika premijera za bezbednost? Odakle tridesetdvogodišnjem šefu kabineta premijera Nemanji Kolesaru dva stana u centru Beograda površine četiri ara (400 kvadratnih metara) i veliki novac na deviznom računu? Kome ostaje zgrada firme Centroexport u likvidaciji, koju je Janjuševićeva firma kupila po ceni deset puta nižoj od tržišne? Zašto Ministarstvo finansija više od tri nedelje krije osnovnu informaciju da li su Janjušević i Kolesar prijavili u zakonskom roku odgovarajući porez na dohodak? Ta informacija je ovom ministarstvu bila na raspolaganju već 48 sati od izbijanja afere, ali je očito da je to ministarstvo podleglo političkim pritiscima. Ako Vlada hitno ne odgovori na ova pitanja, premijer Živković, koji na providan način pokušava da zataška aferu, morao bi i sam da podnese ostavku - rekao je tada Dinkić...

Idi i troši!

   I ostao je i dalje političar i koalicioni partner i ministar u svakoj novoj vladi Srbije do danas. Kao ministar ekonomije (ali i "ministar finansija iz senke" u sadašnjoj vladi Srbije), Mlađan Dinkić i danas može da postavi ova pitanja. Čak ne mora ni da ih postavlja. Ima sva ovlašćenja da se umeša u posao za koji je plaćen iz budžeta i pokrene istragu o svemu što pita. Ali naravno da to ne čini i neće ni učiniti. Ondašnji javni istup i pitanja Živkoviću bili su samo obična dnevnopolitička gimnastika i tek poruka omraženom premijeru da mu u G17 plus tačno znaju slabe tačke i tačno znaju gde ga baš mnogo boli.

Jer, Živković je kao premijer rukovodio Sabljom posle atentata na Đinđića, a odmah nakon ostavke dvojca Janjušević-Kolesar javno je kao premijer izjavom naglasio da "...odlazi čovek koji je bio kreator i rukovodilac 50 odsto akcija u Sablji". Misleći na Janjuševića. Tako je premijer Zoki poručio Zokiju: "Idi slobodno s funkcije i troši svoje milione, niko ti ništa ne može!" To se pokazalo tačnim, jer i danas, tačno sedam godina kasnije, niko ni u jednom tužilaštvu u Srbiji ne razmatra niti jedan slučaj u vezi sa Zoranom Janjuševićem. Istraga je bilo, krivične prijave su podnesene, poneki proces je i počeo, ali se i završio kad sud konstatuje da Janjuševića ne može da pronađe i uruči mu poziv.

Inače, cinizam svoje vrste je da je baš tog leta, juna 2003, Zoran Janjušević kupio vilu na Dedinju, u Tolstojevoj 7. I na najbezobrazniji način javno pokazao i dokazao da mu niko ništa ne može i da niko ništa u Srbiji i ne sme da ga pita. Verovatno oni koji su plaćeni da pitaju, ali i da potraže odgovore na ta pitanja, znaju da može da se desi da i Janjušević krene da se raspituje.  

Taj strah od Janjuševića je sadržan u poslednjem delu javnog istupa Dinkića, tog vrelog leta 2003. Kaže Mlađan: "Skeptik sam u pogledu istrage naše policije o ovoj aferi pranja novca i sumnjam da će profesionalci u policiji dobiti odrešene ruke i političku odluku da svoj posao odgovorno završe. Ne treba zaboraviti da je novi sastav tužilaštva faktički postavila Vlada, a da je u tome veliku neformalnu odluku igrao upravo Janjušević. Dokument o pranju novca koji tereti Janjuševića i Kolesara stigao je od mađarske policije, a da sve dalje istrage pokazuju da taj novac potiče od provizije od prodaje cementare Novi Popovac". Da podsetimo, reč je o kriminalu vrednom oko 30 miliona evra. Od dana kada se desio, niko nikada nije podneo krivičnu prijavu protiv počinioca. Istraga je vođena, ali se završila bez epiloga...

Neizbežna makedonska veza

 

    Sad da se vratimo malo unazad. Na Centroexport  i njegovu predistoriju. Pokušajmo da lociramo koren zla koji je snašao ovu nekad bogatu kompaniju.

Centroexport je nastao 1965. kao skup poljoprivrednih proizvođača i servis za plasman poljoprivrednih proizvoda. Prvobitno se zvao Centrocoop. Nije bio velika firma formata Genexa, ali je u odnosu na broj zaposlenih imao veliki spoljnotrgovinski promet. Najviše se izvozila pšenica, voće za Rusiju i prerade sokova sa domaćim firmama. U toku 80-ih godina Centrocoop je imao predstavništva u Milanu i Trstu, Diseldorfu, Londonu, u Moskvi i Sankt Peterburgu, Hongkongu, Delhiju i Bombaju. Sva ova predstavništva u vreme sankcija su blokirana, pa se uglavnom posao delimično odvijao preko Makedonije. Sa inostranstvom se u vreme sankcija poslovalo preko predstavnika Centrocoopa koji su za tu namenu registrovali svoje firme. Takvo poslovanje je nosilo i svoje rizike, a najveći je bio teška naplata potraživanja, ali i malverzacije koje su bile prisutne. Tako je u toku 1997. bila vršena kontrola poslovanja, koju je tadašnji devizni inspektor Pero Karanikić okončao podnošenjem krivičnih prijava protiv odgovornih osoba i ustanovljenim bilansom od 20 miliona dolara nenaplaćenih potraživanja iz inostranstva.

Jedan od glavnih aktera ove afere je bio Makedonac, kasnije sa austrijskim pasošem, Metodije Smilenski. Kao nekadašnji visoki funkcioner Vlade SFRJ u Ministarstvu za saobraćaj i veze, Smilenski je bio potpisnik ugovora sa Albanijom o izgradnji železničke pruge. Tim ugovorom je Smilenski Albaniji praktično poklonio deo teritorije SFRJ, čime je ugrozio teritorijalni integritet Jugoslavije. Odmah je ugovor bio stavljen van snage, a Smilenski je bio smenjen i najuren iz Vlade. Udomio se u Centrocoopu kao pomoćnik generalnog direktora, a kasnije je sa svojom firmom Hemteks postao predstavnik Centrocoopa u Beču.

 Firma je iz poslovanja s njim i preko njega ostala kraća za pet miliona dolara. U Srbiji je ostao nekažnjen zbog jakih veza sa vlastima, posebno sa policijom za čije je potrebe uvozio džipove iz inostranstva. Kazna ga je stigla tek pod stare dane. Stigla ga je zbog saradnje sa svim makedonskim vlastima. Najveću je grešku učinio kriminalnim poslovanjem sa vladom premijera Ljupčeta Georgievskog (1998-2002). U toj vladi je ministar finansija i glavni partner i potpisnik na svim dokumentima i dokazima po kojoj je procesuiran Smilenski, aktuelni premijer Makedonije Nikola Gruevski. Štiteći sebe od otvaranja afere sa Smilenskim, Nikola Gruevski je prvom prilikom kad je postao premijer dao nalog da se krene na Smilenskog. To se desilo u julu 2006. godine, a nakon skoro godinu dana istrage i tesne saradnje sa srpskim vlastima, nakon hapšenja u Beogradu i ekstradicionog pritvora, austrijski državljanin Metodije Smilenski je u junu 2007. isporučen Makedoniji. Nije bilo teško Gruevskom da "odradi" Smilenskog u Beogradu, jer je nakon pada s vlasti u septembru 2002. godine postao savetnik Božidaru Đeliću u vladi Zorana Đinđića. Njegovi prijatelji iz Beograda su mu tako spasli karijeru i održali ga na vlasti, jer da je Smilenski pobegao iz Srbije u Austriju i otvorio usta sa bezbedne distance, braneći sebe, saznalo bi se i kako je ministar finansija Gruevski u stečaju banke Eksport-Import, vlasništva Smilenskog, kao ministar "jamio" skoro 14 miliona evra. Vlada Makedonije je u stečaju ove banke najveći poverilac, jer je svoj novac čuvala na računu u njoj, a novac je transferisan na predlog Gruevskog, koji se danas toga ne seća. Srećom posedujemo kompletan i detaljan dokazni materijal, pa lako čitamo ono čega se on ne seća. Čitamo kako javno laže. Tek, nekadašnji predstavnik Centrocoopa u Beču, Metodije Smilenski, za kriminal težak 60 miliona evra (falsifikovanje dokumenata i kriminalno poslovanje više od  20 firmi), danas u Skoplju već služi prvu zatvorsku kaznu od četiri godine zatvora, dok čeka još i presude za druga krivična dela. 

Pravne vratolomije

    Vraćamo se na Centrocoop. Najveće minuse i najveću krizu ova firma trpi 1995, kada zapada u velike dugove, najviše prema domaćim poveriocima. Uzimalo se žito iz robnih rezervi, pa se državi najviše i dugovalo. Dugovi su izazvali blokadu računa i stečaj koji je pokrenut 1998. godine. Da bi nastavili poslovanje i pored blokade, jer su bili u velikim dugovima, osnivaju novu firmu - Centroexport. Tada je 95 odsto imovine Centorcoopa preneto na Centroexport, čime su direktno bili oštećeni poverioci Centrocoopa i dovedeni u zabludu. Ovoj pravnoj vratolomiji se protivio sindikat u firmi, ali je bio nemoćan da to spreči. Kad su poverioci otkrili trik i krenuli da podnose tužbe, već je bilo prekasno da tim putem naplate svoja potraživanja. U to vreme nije ni bila previše poznata sudska praksa utuživanja po ovom osnovu, pa je veliki broj poverilaca Centrocoopa pohrlio da preko suda traži poništenje upisa Centroexporta u registar firmi. Umesto da traže poništenje prenosa imovine, što je bilo logičan i realan put za naplatu. Podnesene tužbe za upis Centroexporta poverioci su izgubili na sudu. Ipak, neki su bili pametniji, tražili su poništenje prenosa imovine, pa su dobili procese i naplatili velike iznose.

Najveća i najatraktivnija bitka se vodila za imovinu slovenačkih i hrvatskih firmi čiju je imovinu Vlada Srbije svojim odlukama dala Centroexportu, nakon secesije i raspada bivše države. Prvobitno je ta imovina davana na korišćenje firmama koje su mogle da posluju sa tim prostorom. Centroexport je bila takva firma. Bila je u milosti vlasti Slobodana Miloševića i premijera Mirka Marjanovića.

Jedna takva vladina uredba o statusu imovine preduzeća sa teritorije ex-yu republika, odnosi se na splitsku Jugoplastiku. Bilo je osnovano srpsko preduzeće sa istim nazivom, Jugoplastika Beograd, kome je data na korišćenje imovina splitske Jugoplastike. U 50 gradova Srbije, u samim centrima, bili su lokali koji su dati na raspolaganje Jugoplastici Beograd. Naravno, dati su na privremeno korišćenje. Ali, kako su apetiti ljubimaca premijera Marjanovića bili veliki, još prve godine Jugoplastika Beograd od Vlade dobija saglasnost da proda 15 objekata. Pošto je Jugoplastika Beograd ubrzo nakon svog osnivanja pala u stečaj i pošto se radilo o imovini hrvatske firme, nije bilo modela po kome bi se poverioci naplatili. Onda se neko u Vladi setio da se može naći firma kojoj će biti pripojena Jugoplastika Beograd. Tako je je 1995. godine Jugoplastika Beograd, pravnom alhemijom po receptu SPS-a, pripojena Centroexportu, tek rođenom u pepelu Centrocoopa. Rešenje o fuziji Centroexporta i Jugoplastike Beograd potpisao je premijer Mirko Marjanović. Brzo je usledila i odluka o prodaji 15 objekata.

Zauvek parkirao taksi

 Odmah je šansu da postigne het-trik dobio bivši taksista Dragan Đurić. Bio je ljubimac, "dete Partizana". Ne kluba, već dete Uprave Partizana. Mirko Marjanović, kao tadašnji predsednik FK Partizan, direktor Centroexporta Sreten Nikolić i današnji predsednik FK Partizan Dragan Đurić, sedeli su Upravi Partizana. Odmah po donošenju odluke za prodaju 15 prodavnica Jugoplastike, ljubimac Đurić je, kako rekosmo, postigao ključni het-trik u karijeri. Njegov "taksimetar" je otkucao tri prodavnice Jugoplastike za oko 2,5 miliona tadašnjih dinara, što je neuporedivo manje od prave vrednosti tih nekretnina. Da je baš ljubimac potvrda je stigla nakon potpisivanja kupoprodajnog ugovora za sva tri objekta. I pored jeftine kupovine, nije uplatio 2,5 miliona dinara na račun prodavca Centroexporta, nego je parkirao taksi u garažu i kao baš-baš ljubimac zakoračio u svet visokog, elitnog biznisa. Prodavnice je platio bofl robom iz skladišta njegove propale firme Zemunexport. Napunio je magacine Centroexporta nekvalitetnom robom koju niko nije hteo. Osam godina je skladištena i većinom je propala i bačena je. U tom uskladištenom otpadu je rođen današnji ponosni vlasnik Zekstra Holdinga. Jednostavno, krenulo mu je nakon dobitka na poklon milionski vredne imovine države Srbije, koja je trebalo da posluži u pregovorima o deobnom bilansu sa Hrvatskom. Vetar u leđa ga je vinuo u visine, do čelnog mesta u FK Partizan. Danas priča s visine. Isključivo računa u milionima, evra naravno. Deli savete na sve strane, a strateški uklanja iz kluba sve bivše Partizanove fudbalske zvezde, kalibra Save Miloševića i Alberta Nađa. Strateški, jer u bliskoj budućnosti sebe vidi kao vlasnika Partizana. I put u kosmos kao finale njegove biznis karijere. Što da ne! Ionako ima držanje i stav koji podseća na kosmonauta.

Kad smo već kod Đurićeve kupovine tri objekta Jugoplastike Beograd, da pojasnimo i svrhu prodaje. Ova firma je fuzijom sa Centroexportom u ovu novu firmu unela i blokadu zbog duga od dva miliona dinara. Odmah nakon završetka fuzije, Centroexport je zbog tog duga od dva miliona dinara - blokiran. Svrha prodaje tri objekta koje je Centroexport prodao Zemunexportu je bila da se sredstvima od tog poslovnog poduhvata uradi deblokada računa. Poslovni poduhvat je završio kao biznis-avantura, kada je Đurić "platio" kompenzacijom. Račun Centroexporta je ostao blokiran. Praktično, Rešenje Vlade Srbije od 23. avgusta 1996, br. 023-2889-96, u kome u stavu 2 u dispozitivu izričito piše: "Sredstva od prodaje objekata u Beogradu, Knez Mihailova 1-3, površine 242 kvm, i u Kragujevcu, Moše Pijade bb, površine 349 kvm, mogu biti iskorišćena isključivo za izmirivanje dospelih a neizmirenih obaveza pripojenog preduzeća Jugoplastika Beograd Centroexportu" - čista je farsa! Sredstva nikada nisu došla na račun Centroexporta, jer Đurić nikada nije platio iznos po ugovoru.

Ne može da dođe sebi

    Tri godine kasnije, u toku 1999, stalna blokada računa je iskorišćena za pokretanje postupka likvidacije. Taj postupak je okončan prinudnim poravnanjem sa poveriocima. U roku od dve godine Centroexport je morao da izmiri sva svoja dugovanja. Interesantno je da je likvidacioni postupak, kao i prethodno vođeni stečaj zbog stalne blokade, isto tako bio farsična pozorišna predstava. Imovina Centorexporta i u vreme stečaja i u vreme otvaranja likvidacije, uvek je bila deset puta veća od stvarnog duga prema poveriocima. Mehanizmi stečaja i kasnijeg postupka likvidacije samo su korišćeni za pljačku imovine Centroexporta i rasprodaju poslovnog prostora miljenicima. Da je bar neko od vodećih ljudi Centroexporta hteo, mogao je od ogromne imovine namiriti sva dugovanja poveriocima i davno postaviti ovu bogatu firmu na zdrave osnove. Zanimljivo je da je u prve dve godine nakon otvaranja postupka likvidacije, ukupni dug firme otplaćen u obimu od 80 odsto. Ostatak od 20 odsto neplaćenog duga poveriocima poslužio je gladnim prvoborcima petooktobarske revolucije 2000. godine, da i oni probaju od kolača Centroexporta. Pošto se u Srbiji, i posebno u Beogradu, odlično znalo šta poseduje ova firma i šta sve još ima da se deli, kontinuirano blokirani račun firme u postupku likvidacije, sada sa samo 20 odsto preostalog neisplaćenog duga, ponovo je, pod novom demokratskom vlašću, iskorišćen za ponovno otvaranje likvidacionog postupka.    

Taj postupak je otvoren u decembru 2000. godine. Likvidacioni upravnik Milovan Ilić pomno je proučio dokumentaciju firme i odmah je prionuo na posao rasprodaje. Tipovao je prodaju zgrade Centroexporta u Čika Ljubinoj ulici od broja 3 do 5. Ta zgrada je bila pod hipotekom za nekada uzeti kredit od 1.200.000 DEM koji je firma uzela od firmi Braće Karić sa Kipra, Jusiko i Sesiko. I pored toga što je Ilić znao da je taj kredit vraćen, tačnije isplaćen u gotovini, i da za to postoji mikrofilmovani dokaz u NBS, ipak je otvorio proces prodaje zgrade. Ali mu nije uspeo pokušaj. Zaposleni iz Centroexporta su mu dali taj dokaz na ruke, ali Ilić nije mario.

Kredit je inače bio vraćen mesec dana pre otvaranja prvog likvidacionog postupka. Tadašnji direktor Centroexporta je uporno tražio susret sa Verom Čabarkapom, koja je kao advokat zastupala Braću Karić, da zatvore kredit, da se plati poslednja rata od 40.000 DEM i da se obriše hipoteka. Čabarkapa je uporno izbegavala i izbegla taj susret. Poznato je da je Milovan Ilić došao za likvidacionog upravnika kao kadar sa Ekonomskog instituta Braće Karić sa Senjaka. Kad već nije pošlo od ruke da raspiše oglas i proda zgradu u Čika Ljubinoj ulici i zaradi sebi masnu proviziju, onda mu je odlično išao od ruke angažman kolega sa Ekonomskog instituta, koji su od Ilića bili angažovani da odrade razne bespotrebne ekspertize i zarade novac iz likvidacione mase, kojim su izdašno plaćani od kolege Ilića. Ipak, Iliću je jedan "biznis" pošao od ruke. Zadovoljio je svoje nalogodavce kad je predložio sudu, a sud to prihvatio, jer je Ilić zastupao osnivača, da se povede likvidacioni postupak u 16 firmi koje su poslovale u poslovnom sistemu Centroexport. Te su firme funkcionisale kao zasebna pravna lica, neke baš uspešno. Pa nisu bile za likvidaciju. Ali su bile firme korisnici imovine Centroexporta zgodne za prodaju, te je najlakše rešenje bilo izbaciti ih na ulicu i preuzeti imovinu otvaranjem likvidacionog postupka.  

Epilog svega ovoga je da Centroexport ne može ni dan-danas da se oporavi, povrati i dođe sebi. Zaposleni i dalje čekaju kod kuće da sporovozno srpsko pravosuđe završi maratonski sudski proces protiv stečajne mafije i njenog predvodnika Gorana Kljajevića, koji je uhapšen tri godine nakon prvih jačih protesta i podnošenja prijava zaposlenih u Centroexportu protiv njega. U toku je četvrta godina tog upornog iščekivanja pravde. Istovremeno, jedan od grobara Centroexporta, predsednik FK Partizan Dragan Đurić, zaluđuje navijačku armiju i Grobare s juga medijskim pričama kako su već zaradili 3,5 miliona evra od dosadašnjeg plasmana u takmičenjima Lige šampiona UEFA. Ako se "njihov" Partizan plasira u igranje po grupama u ovom takmičenju, Đurić će uzeti kalkulator i ispričaće im nove evromilionske bajke o zaradi ove sezone. Radovaće se oni kao da su lično oni zaradili. Partizan će i dalje biti "njihov", a milioni Đurićevi.

Njegov će uskoro biti i Partizan, bar tako se nada. 

 

 

Zapelo na portiru

 

Kobna za Centroexport bila je 2002. godina. Tada za novog likvidacionog upravnika dolazi Miroslav Đošić. Pošto nije bilo nikakvih smetnji, odmah raspisuje oglas za prodaju objekta u Čika Ljubinoj 3-5. Na prvi oglas se niko ne javlja, pa Đošić raspisuje i drugi oglas. Niko se nije javio ni na drugi. E, onda Bata Đoša ide na direktnu pogodbu sa vlasnikom firme Myron Sales iz Budimpešte - Zoranom Janjuševićem. On je ponudio 355.000 evra, a kao "pokriće" što je cena bila toliko niska i što je tolika zgrada bila prodata Janjuševiću za smešnu cenu, u kupoprodajnom ugovor je unetna obaveza da kupac prihvati i hipoteku na objekat i isplati kredit od 2,5 miliona DEM prema Karićima.

Normalno da su se svi pravili ludi i normalno da je Janjušević kao bezbednosno informisani ekspert imao "osetljivu" mikrofilmovanu informaciju da je preostali dug 40.000 DEM. Ali je "velikodušno" ugovorom prihvatio da "isplati" kredit od 2,5 miliona maraka. Kasnije, čim se dokopao zgrade, Zoran Janjušević je preprodao zgradu jednoj slovenačkoj firmi, koja planira da na tom mestu, u srcu Beograda, otvori hotel. Vlasnici slovenačke firme su se brzo uselili i u kuću Janjuševića na Dedinju, u Tolstojevoj 7. Nemamo informaciju da li su kuću i kupili ili su samo podstanari. Nekoliko godina unazad, misteriozni Slovenci ne započinju gradnju hotela u Čika Ljubinoj 3-5. Ne zna se razlog ćutanja i ovolike pauze, ali jedan od bivših zaposlenih iz Centroexporta potvrdio nam je da Slovenci znaju kriminalnu predistoriju ove zgrade i da se plaše investicija u nečemu što im u neko buduće vreme može doneti ozbiljne probleme i glavobolje.

Glavobolju Slovencima predstavlja i njihovo saznanje da je ovaj objekat potpuno izgoreo u požaru oktobra 1995. godine. Tada je kao jedini odgovoran uslovno kažnjen portir koji je te noći bio dežuran, ali nikada nije dokazana njegova odgovornost i krivica. Proglašena je krivom grejalica u portirnici, ali nikad niko nije dokazao da je požar nastao od nje. Sud nije dozvolio veštačenje u Vinči, kojim bi se dokazalo da grejalica nije ni bila uključena, pa se samo završilo na zataškavanju slučaja, putem uslovne krivice portira. Kao uzrok požara navedene su neispravne instalacije. Praktično, objekat je izgoreo pod nerazjašnjenim okolnostima. To znaju i Slovenci, a znaju da zna i dobar deo zaposlenih. Što znači da ta priča nije zatvorena do kraja.

Slovence buni i podatak da su objekat kupili za dvostruko manji iznos od stvarnog i da su baš kvalitetnu šansu da je prodaju propustili direktori Centroexporta, koji su uradili skoro potpunu sanaciju, finansirali restauraciju do faze grubih građevinskih radova, osposobili objekat i doveli do završne faze enterijer i stolariju. U tom stanju su 1999. odbili ponudu Britanskog saveta za kupovinu te zgrade za osam miliona maraka. To se dešavalo 1999. godine, pre otvaranja postupka likvidacije. Rukovodstvo nije htelo ni da čuje za prodaju objekta. Njihova ideja je bila da se uzme kredit i dovrši objekat i tek onda proda. Novac od prodaje planirali su za izgradnju novog poslovnog objekta na Novom Beogradu. Ali svi ti planovi su bili osujećeni upornim držanjem Centroexporta u blokadi.

 

 

Vezani kriminal

 

Sadašnje misteriozne vlasnike zgrade Centroexporta u Čika Ljubinoj ulici posebno zbunjuje potez koji je učinio Zoran Janjušević, pripajajući ovoj zgradi nekoliko stotina kvadratnih metara, vlasništvo takođe opljačkane firme Elektrotehna Beograd. Već smo detaljno pisali pre nekoliko nedelja o ovoj temi i precizno opisali kako je Petar Matić, uz obilatu pomoć Zorana Janjuševića, na kriminalan način postao vlasnik Elektrotehne i njene imovine. Dokaz da je to tako urađeno je i Rešenje Vrhovnog suda da je zakon prekršen i to na originalan način, pa je slučaj postao sudska praksa. Jedino u praksi nije sprovedena odluka Vrhovnog suda. I danas, daleko jača i na snazi je odluka Trgovinskog suda koji je vodio Goran Kljajević i još desetak sudija čija smo imena već nabrajali. 

Najnoviji dokaz za kriminal, do kojeg smo naknadno došli, jeste Pregled površina objekta Elektrotehne, Robne kuće u Knez Mihailovoj 14, danas "vlasništvo" Petra Matića. Po ovom pregledu koji su 10. avgusta 1973. za potrebe Elektrotehne sačinili arhitekti Vitalija Katarinić i Milan Marinković, objekat ima 3.379,69 kvm. Pošto je ova robna kuća "leđima" okrenuta zgradi Centroexporta u Čika Ljubinoj ulici 3-5 i pošto su obe zgrade, zbog blizine, "spojivog karaktera", Petar Matić je svog druga u pljačkanju Elektrotehne, Zorana Janjuševića, nagradio sa 744,88 kvm. Dokaz da je to tako je stigao u aprilu 2003. godine, kada je objavljen oglas za prodaju, sa uslovima pod kojim se prodaje robna kuća u Knez Mihailovoj 14, vlasništvo Elektrotehne. Inače, ova prodaja preko oglasa i poziv da se prikupe najbolje ponude je bio čista forma. Likvidacioni upravnik Elektrotehne je znao da Petar Matić sigurno "kupuje" objekat, ali pojma nije imao da su se Petar Matić i Zoran Janjušević pre toga već dogovorili o poklonu od 744, 88 kvm, koje je Janjušević "pripojio" zgradi Centroexporta u Čika Ljubinoj ulici 3-5. Ne znajući za taj poduhvat, likvidacioni upravnik je objavio prodaju robne kuće Elektrotehne, nesvesno smanjivši je za 744, 88 kvm. Tako se rodio najbolji dokaz da su oba postupka prodaje oba objekta, Elektrotehne i Centroexporta, "prodata" na kriminalan način. Mi bismo rekli da se rodio dokaz, ali je umrla pravda...