Natrag

Na licu mesta

Na licu mesta

Aranđelovac: Grad na granici idiotizma i radoznalosti

 

Od vazduha na gladan stomak nema ništa

 

   Aranđelovac je ošišani grad. Grad kriminala i kriminalaca. I dok jedni otimaju, drugi gladuju. Ljudske vrednosti su degradirane. Ljudi misle da je kriminal prednost, ali to je put beznađa

 

Miodrag Milojević

 

U Aranđelovcu, u Aranđelovcu se ne može zamisliti park po kome slobodno šeta i sedeći na klupama razgovara po stotinu ljudi. Bukulja sa vrha baca senke, hladne senke razdvajaju ljude.

Mostovi spajaju ljude, prosjake i prolaznike.

Srbija je ponizila Evropu. Srbija ima trinaest mostova preko Dunava, neke od nadobudnih evropskih zemalja samo jedan ili dva mosta, izjavio je predsednik Srbije Boris Tadić. Srbija ništa ne izvozi. Kad pošalju humanitarnu pomoć, a šalju kad se sete, pomoć stiže preko trinaest mostova! Preko trinaest mostova, a oni jedva skrpili jedan do dva mosta.

Profesor iz Aranđelovca pred penzijom, zna napamet Ćorkana i Švabicu. Celo polugodište predaje samo Ivu Andrića. Ne predaje Mustafu Madžara - to je po njemu ratni zločinac koji mora završiti pred Tribunalom u Hagu.

- Niste u pravu, profesore, Mustafa Madžar je major UČK-a. Biće oslobođen u nedostaku dokaza i svedoka, profesore!

Profesor reče: - Možda ste u pravu.

Profesor ne zna za dogovor Borisa Tadića i turskog predsednika da će eksperti vršiti reviziju istorije i književnosti, da će tim dogovorom nobelovac Ivo Andrić leteti iz lektire. Profesor misli - šteta, šteta.

Deca će učiti novu književnost i istoriju, nešto o skladnom suživotu Srba i Turaka, koji je trajao pet vekova. U hronici Na drini ćuprija majke do iznemoglosti trče za decom koju Turci odvode u korpama, na konjima.

Andrić senkom dovršava sliku odvođenja: Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i nemilosrdne.

Možda će taj opis u sedam redova i ostati u čitankama, profesore, ali će ga eksperti prepravkom prilagoditi novom programu. Već od septembra deca će učiti: Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije su Milosrdni anđeli.

 

Pucači iz zasede

 

Aranđelovac - ili je grad prodat ili je isparcelisan. Oko zelene pijace kruže tetovaže po stolovima, kriminalci najšarenijeg kova. U donjem delu grada samo omladina. Aranđelovac je ošišani grad. Obilaze ga zamkovi, dvorci na Bukulji. Tamo gde u tišini spavaju do podne. U gradu je tišina, ide se na prstima.

Jeste grad kriminala i kriminalaca. Razlozi tolikog kriminala su dvostruki. Situacioni. Sa turistkinjama u Bukovičku banju stižu, da ih isprate, beogradski džeparoši. Kriminalna elita Srbije obožavala je Aranđelovac. To je ujedno i škola.

Drugi razlog je tradicija. Epopeje kreću od Koreje. Koreja, čuveni hajduk, sa prezimenom Ignjatijević, harao je uoči Drugog svetskog rata. Ubijen od kuma u selu Stojniku, kod Mladenovca. Do sedamdesetih godina prošlog veka, deci lepili nadimak Koreja. Dugo nisam znao zašto i po kome. Mislio sam, Koreja je država.

Aranđelovac. Dva ležeća policajca za jednog kriminalca.

Aranđelovac je mali grad, jedva da sam uspeo da uslikam ležećeg policajca, treba prilično pešačiti da bi se uhvatio drugi. Ali ko zna, moguće je da drugi i ne postoje. Moguće je da je od kriminalaca stiglo naređenje da se ležeći policajci uklone zato što predstavljaju potencijalnu opasnost. Ležeći policajac, ispupčenje u glavnoj ulici. Mesto gde automobil smanjuje brzinu postaje idealno mesto pucačima iz zasede. Ispred njih, kao na strelištu, iskaču idealne mete.

Dva ležeća policajca na jednog kriminalca. Ovo je nešto bajato. Iz gomile starih novina ispada jedna aranđelovačka burna noć. Sećam se, siguran sam, ista priča u skraćenoj formi objavljena je u Kuriru. 

Ranjeni kriminalac, na koga pucaju, koliko da ga overe, čuje policijske sirene. Ranjeni kriminalac urla kroz noć, doziva policiju.

Pritrčao je mladi policajac. Kriminalac priča: - Došao je mladi policajac, koji ne bi trebalo da obavlja službu koju obavlja. On bruka službu, sram ga bilo! Ja sam rekao: "Gde ćeš, stani pored mene, šta si se uplašio?" A on će meni: "Ne, nisam se uplašio", i pobeže.

Ubeđen sam da je ovo novinski tekst fenomenalne dokumentarnosti, da je priča po mnogo čemu jedinstvena.

Jedinstvena prvo po tome što je kriminalac uzeo policajca za taoca. Ujedno i kao zaklon. Život policajca ne vredi ništa, važan je kriminalac. Drugo, jasno se vidi da kriminalac policajcu izdaje naređenja, mada bi trebalo da je obrnuto. Treće, ko je on , "a on će meni", jedan običan mali policajac, on će meni odbiti naređenje.

Srećom, ima i časnih policajaca. Kriminalac, Rumeni, priča: - Posle sam prepoznao glas jednog saobraćajnog policajca, i evo koristim priliku da mu zahvalim. Pozvao sam ga, došao je i bio preneražen mojim izgledom. Rekao sam mu da izvadi pištolj i stane pored mene. Nije se mrdnuo dok nije došla hrpa ljudi i policija.

Bila bi to noćna priča o dva policajca. U svakom žitu ima kukolja. Jedan se oglušio, ali drugi je izvršio naređenje pretpostavljenog, ranjenog kriminalca.

Repetirao je pištolj i čuvao ga. Objektivno govoreći bio je u tom trenutku njegov telohranitelj.

Kriminalca ranjenog sa tri metka posetili su novinari. Hvalospevi od samog početka: - Posetioci se mole da se ne zadržavaju duže od deset minuta! Rumeni, piše na vratima sobe u kojoj leži sigurno najčuveniji i najčuvaniji bolesnik. Zatičemo ga nasmejanog, sa suprugom Ivanom koja neprestano kuva kafu, nekoliko prijatelja i dva krupna momka - sobnim obezbeđenjem.

 

Odmotavanje filma

 

Godina 2005. Aranđelovac, Srbija posle demokratskih promena. Bolnica. Sobno obezbeđenje stražari pod oružjem. Doktori, medicinsko osoblje, svi ostali bolesnici, životi su svima ugroženi. Svi oni su marginalci, taoci jednog kriminalnog obračuna. Svi oni ne znače ništa prema jednom kriminalcu koji je privatizovao bolnicu. Šta bi se desilo da se na vratima pojave naoružani napadači? Počinje pucnjava. Po vratima, prozorima, postelji, jastucima, bolesnicima.

Novinarka, zar je ime važno, puna je sentimenta. Privatno, obožava kriminalce: - Iako je prošlo više od  dve nedelje, po gradu se i dalje prepričavaju rafalni napadi na Rumenog dok je automobilom prolazio između dva ležeća policajca u glavnoj ulici. Zoranova desna noga primila je tri metka, dva u butnu kost i jedan u čašicu. Četvrti metak okrznuo mu je glavu.

Pravo ime kriminalca je Zoran Vićentijević.

Gde ga baš sada nađoše? Atentat se dogodio na nezgodnom mestu, u najnezgodniji čas, dan pošto je Rumeni kupio mercedes vredan 30.000 evra.

Novinarstvo je zahtevan posao, takoreći umetnost. Potrebno je naglasiti imovno stanje Rumenog. On daje intervju, ekskluzivno: - Kao, neko mi lupa da ga povezem, kad je metak zazviždao...

Prema pričama očevidaca, spretno je reagovao. Ko su očevici kad je bio sam u kolima? Ako postoje očevici, oni su morali videti i napadače. Novinarka mu se, usputno, udvara kako je spretno reagovao. - Nije kao da znam, već znam. Ovo je bio već treći atentat na mene.

Ranjenog kriminalca na vratima čuvaju Nebojša Jašović Jaša iz Smedereva i Bojan Radaković Džeri iz Kovina. Došli su u Aranđelovac "da pomognu koliko mogu".

Koliko mogu da pomognu, zavisi od toga kakvi su strelci.

- Rumeni je naš drug i bićemo uz njega u pola dana i pola noći - izjavio je Džeri.

Ipak, Rumeni je porodičan čovek: - Njegov najveći čuvar je supruga Ivana. Neprekidno ga bodri da požuri sa ozdravljenjem.

U Aranđelovcu važi pravilo - svi za jednoga, jedan za sve! Da iznenada neko baci bombu, poginuće svi, lekari, bolesnici, sestre. Svi za jednoga, kriminalca. Jednoga, što izaziva opštu opasnost, treba izbaciti napolje.

Kako se dogodio atentat na Rumenog? Rumeni nema neprijatelja te vrste: - Ne znam kome sam se zamerio baš toliko da me ubiju.

Novinarka se zagledala u novi mercedes vredan 30.000 evra.

Podsećamo ga da je nekome pao u oči zbog novog mercedesa.

- To nije nov mercedes, star je dve godine. Smetnja sam, kažu: on pravi pare, odskače finansijski. Ljudi slabo kapiraju. Ja ne odskačem zbog para, nego zbog karaktera.

Jak karakter kriminalaca, slab karakter doktora, medicinskih sestara, slab karakter policije.

Razmišljam nešto drugo: koliko ovaj novinski tekst ima karaktera?

Dok se nisu čule sirene, Rumeni se skrivao. Ušao je u jedan prolaz, video upaljeno svetlo na spratu kuće. Pokušao je da se ubaci gore, ali je odustao. - Šta ako je zaključano, ubiće me na vratima. Uđem u neki podrum, vidim nije podrum. Čuo sam posle da je tu bio neki momak koji se kad me je video preplašio i iskočio kroz prozor. Ja mu se ovom prilikom izvinjavam.

Da su napadači osuli rafalnu paljbu preko vrata, taj momak bi stradao kao kolateralna šteta!

 

Takozvani mafijaši

 

Video sam dvojicu policajaca u Aranđelovcu, prolaze pored bašte restorana u kome sedim. Video sam još dvojicu. Dvojicu ležećih policajaca, tu dvojicu nisam video. Rumeni priča iskreno: - Mesto na kome je pokušana likvidacija, najidealnije je mesto, ne samo u Aranđelovcu nego i u Šumadiji. Pucači imaju odstupnicu 300 metara mraka. Odstupnicu da pobegne, da ga sačeka saučesnik i autom izveze iz grada. Mesto je blizu izlaska iz grada, policija nema teoretske šanse da blokira grad. Kad bih imao nameru nekoga da ubijem na taj način, samo tu bih ga sačekao - iskren je Rumeni.

Ali ko će verovati kriminalcu? Možda je i čekao. Možda je i uspeo.

Nećete verovati, tekst na cele dve strane. Nekoliko fotografija, okruglo napumpano lice, osmeh. To je Rumeni.

- Prijatelju, kako se snalaziš u životu? - To je malo delikatno pitanje. Bilo je svega, pljački najviše. U mom selu Darosava bilo je desetak lopova, koji smo krali dijamantski alat na Zapadu, ovde prodavali i izuzetno dobro živeli.

Godine 1998. napravljena je "strašna racija". Tada im je oduzeto robe u vrednosti dva miliona.

Policija je, kaže Rumeni, smatrala da je to zabranjeno bez obzira na to što dijamante nisu krali u svojoj zemlji.

Grupa lopova iz sela Darosava dobila je manje od 18 godina zatvora, a Rumeni tri godine: - Nije mi se išlo u zatvor, pa sam pobegao u inostranstvo. Tamo sam nastavio zanat. Dok nisam stekao poziciju. Dok nisam napravio nešto para, nešto se potrošilo... Dok kazna nije zastarela.

Ko zna da li je uopšte zastarela. Ili se policija polakomila na dijamante.

Rumeni je skroman. - Pravi mafijaši su na Siciliji, a mi, Beograđani, Aranđelovčani smo takozvani mafijaši.

Smenjuju se pitanja na granici idiotizma i radoznalosti. Pitamo ga: može li se govoriti o prednosti kriminala? A koliko je teško prestati baviti se kriminalom? Gde su pravi mafijaši?

- Pravi mafijaši su tamo gde su novci - odgovara Rumeni.

- Nije teško prekinuti sa kriminalom kad napljačkaš pune torbe para, da mirno živiš do kraja života - odgovara Rumeni. Ona je tako i mislila.

- Kriminal nije lak. Ljudi gledaju samo automobile, motore, skupu garderobu. Sve to presedne. Ali kažeš jednom: više neću, i ćao. Ljudi misle da je kriminal prednost, ali to je trnovit put...

Aranđelovački kriminalci su ogorčeni na policiju. Vićentijević kaže: - Što se moje bezbednosti tiče, aranđelovačka policija potpuno je zatajila. Prva greška bila je što me je policajac ostavio. Druga je što nisu dali vozilo da me prati do Urgentnog centra u Beogradu. Nije bitno što su moj život doveli u pitanje, ali je bitno što su doveli u pitanje život mladog vozača saniteta i medicinske sestre. Šta bi bilo da su me sačekali na pola puta? - pita se Rumeni.

Bilo bi šta bi bilo. Bilo bi ono što mora biti.

Ushićena novinarka piše: - Do Urgentnog centra pratilo ga je pet automobila njegovih drugova, a na njegov poziv došlo je još 40 drugara. Stigla je i beogradska policija.

Kad su se pomešali kriminalci i policajci u beogradskom Urgentnom centru, nastalo je grljenje i ljubljenje. - Gde si brate moj, kako si brate moj! Kako mi živiš, šta mi radiš, bratiću?

Kriminalac je blokirao bolnicu. Ko će to platiti? Umesto da se bave svojim poslom, da idu da kradu i prave pare, kriminalci daju stražu: - Trenutno oko bolnice, po kolima i sobi, moraju da sede moji drugovi koji besplatno obavljaju dužnost policije. Dužnost policije je da se brine o svakom građaninu. O svakom građaninu! Pogotovu o meni jer sam poreski obveznik koji plaća 120.000 evra poreza na godišnjem nivou.

Novinarka završava: - Kaže da mnogo voli da živi i da se ne plaši.

Rumeni se, kao uspešan biznismen, bavi igrama na sreću, drži električne rulete. Tako je on izjavio, nemojte me držati za reč.

Na vratima pakla

 

Aranđelovac nema maštu. Fantazija je naziv, sorta lubenica. - De ima to? Da idem kombijem, tonu i dvesta.

- Ne mož' da se otkrivaju položaji. Tamo, znaš, ima ispod cene, ima i ispod 15, ima, fantazija je 18, ima...

-  Dabogda ti dve gume pukle ako ne obezbediš, ako ne kažeš gde kupuješ!

Zmijski tetovirane podlaktice, kriminalci, stara garda, trenutno bez posla, piksla, upaljač. Veseo je. Jedva hoda. Lopta u pantalonama. Pomešali se svi organi, srce je ostalo gore, da kuca. Ali je veseo. Komentariše: - Ja ne kažem, imamo mi ovde trgovaca, nemaju zemlje ni u saksiji. Jebi ga! I ja mož' da metnem onu kapu, sa onu kokardu, da kupujem kod Nišlija i bacam ovde na tezge, da kažem imam zemlje 28 ektara. Ali, najslađe su pare ako sam u zemlju poseješ. Najslađe su pare kad poseješ sama i iznosiš ovde da prodaš. Ako si druga, treća ruka, onaj svaki sat stego. Je li, je l' ima pare, jesi prodala?

Zelenilo se držalo za nebo. Park, Bukovička banja.

Urlali su kroz park. Vikali. Jedan pogled, kao da je metak. Ućutaše. Reklo bi se klošari, a oni dobri ljudi.

Silvana, zovu je Silvana, podvezana ljubičastom maramom, vezana. Ruke pune najlon kesa. Meteja, on reče: - Stavi neki najlon, neku plastiku. Ono ti duva.

Silvana traži da zapali, dajem joj cigarete, upaljač, rumena prljava kosa: - Lepo je vazduh kad ulazi. Ono, vazduh i drži čoveka.

- A ovaj Tadić, samo organizuje lezbejke i pedere, besni... Da l' će da dođe ovaj mali, neće, pono sam mu smoki. Nisi ponela pare?

Lepo. Kasa im je, znači, zajednička.

Nije trebalo da pitam, rekao sam zelenilo, lepota, čist vazduh: - Vidiš kako živimo, vidiš i sam. Mislim, nema od kuknjave ništa. Jebeš kuknjavu, jebeš banju, jebeš čist vazduh, od vazduha na gladan stomak nema ništa.

- Ima li kakvog posla?

- Kaki poso?

- Narod umire na prečac, po troje-četvoro umire na dan u Aranđelovcu, nekad dvoje, nekad troje. Fabrika ne radi nijedna. Narokali samo ovi mastiljara, opštinara, uprava prihoda, sve su prodali, razjebali.

- Šta prave ovo?

- Prave za bogataše hotel sa pet zvezdica... Ovaj, ja mogu samo... Tu možeš da uđeš samo sa kravatu... Za ovu gospodu, serem im se u usta.

Ležeći policajci, to da se ukloni! Čemu služe, džabalebaroši? Samo leže, izležavaju se.

 

 

 

Profesor ne zna za dogovor Borisa Tadića i turskog predsednika da će eksperti vršiti reviziju  istorije i književnosti, da će tim dogovorom nobelovac Ivo Andrić leteti iz lektire

 

 

Ležeći policajac, ispupčenje u glavnoj ulici. Mesto gde automobil smanjuje brzinu postaje idealno mesto pucačima iz zasede. Ispred njih, kao na strelištu, iskaču idealne mete.

 

 

Narod umire na prečac, po troje-četvoro umire na dan u Aranđelovcu, nekad dvoje, nekad troje. Fabrika ne radi nijedna. Narokali samo ovi mastiljara, opštinara, uprava prihoda, sve su prodali, razjebali.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                        

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane