Zadnja strana

 

Pozdrav iz pemzije

 

Piše: Milan Milutinović

 

 

Dragi čitaoci Tabloida, dragi građani Srbije, dragi prijatelji i komšije, dragi stanovnici pritvorske jedinice u Sheveningenu, drage sudije Haškog tribunala, mili i dragi znani i neznani! Teško mi je da vam rečima izrazim koliko ste me svi zadužili, koliko ste utisaka na mene ostavili, a mogu samo da zamislim šta vi o meni nakon svega mislite...

Ja jesam danas slobodan građanin, jeste da sam podneo državi zahtev da mi odobri apanažu od preko hiljadu evra i pripadajuću kancelariju u kojoj ću da se prisećam svojih predsedničkih dana, ali...

Nikad i ni pod kakvim okolnostima neću zaboraviti da sam mogao divnu karijeru mirnog bibliotekara da napravim. Međutim, loša sreća, slaba kičma i sve tako nešto, stalno su bili uzrok mog neželjenog napredovanja.

Te, ajde ti Milane za ambasadora u Grčku, te ajde ti Milane da malo budeš predsednik države, te vidi, boga ti, ako možeš da prodamo Grcima (dobar si sa njima) one avione kanadere za gašenje požara...

E, ovo sa tim avionima za gašenje požara, to je meni bilo sumnjivo! Kakvu poruku to meni Bog i Slobodan Milošević šalju, a znaju i jedan i drugi da ja nisam vernik nego član partije?

Posle čujem da su oko mene i mimo mojih ustavnih ovlašćenja padale razne komande: ožeži, raspali, sprži, sagori i slično. Kakvo gašenje, pa mi smo imali drugi zadatak!

Meni je toliko bilo zapisano da idem sa vrha na vrh, da je to meni danas skroz prirodno. Eto, da mi je neko nekad rekao da ću u dvorcu Rambuje kod Pariza danima da sedim, debatujem, šetam i razmišljam o slavnim Lujevima i Napoleonu, da ću piti bolji viski i pušiti tanke cigarilose, ja bih mu poverovao (takve sam sreće, šta da radim!). Ali, da mi je neko rekao da će posle toga i Srbija da zadimi, da će da gori, to stvarno nisam verovao. Mada...

Jeste, rekao sam ja "ke sera, sera", i bilo je šta je bilo. Kažu da je moj skupoceni mantil koji sam prebacio preko ramena tom prilikom i taj tanki cigarilos, mnogima zasmetao.

Ali, zašto?! Pa meni kao predsedniku pripada određeno pravo na uživanje. Pa to su shvatile i naše nove demokratske vlasti čim sam došao iz nepravedne i ničim izazvane tamnice u Sheveningenu. Rekli su mi, gospodine Milutinoviću, Srbija je demokratska država, ona ima zakonsku obavezu da brine o svojim istaknutim građanima, a kad su bivši predsednici u pitanju, tu nema da nema! Izvol'te, domovina vam je na usluzi!

Pomislio sam kako je to neobično! Ja nisam vernik, ne verujem u Boga, ali moj bog, ako negde postoji, govori sa nebesa: "...Evo ti Milane Milutinoviću, pa uzmi koliko ti treba, ako misliš da si zaslužio!"

Kako ja mogu znati jesam li zaslužio? Možda me Bog iskušava? Možda hoće da kažem: "...Nemojte, gospodine, ja sam jedan bedni beskičmenjak i kukavica, podlac iz dobre familije, poslušnik kakvog majka nije rađala, moralni otpad i čovek koji je dozvolio da ne vidi oko sebe Sodomu i Gomoru, nego je još njome i predsedavao!"

Možda je tako trebalo da kažem? Ne znam. Onda bi me taj bog, ako postoji, počastio teškim iskupljenjem i bacio me na grdne muke. Možda bi on šapnuo Haškom tribunalu da me baci na dno u tamnicu naredne dve decenije...

Uostalom, ja se ne razumem u tu njegovu nebesku administraciju. Mene je oduvek zanimalo šta piše u Ustavu, koliko ja imam ustavnih prava, a zanimalo me i šta drugovi u partiji kažu. Da li baš moram svako pravo da iskoristim, ili da ta prava koristim kad mi drugovi kažu da je u redu...

A to sa nebesima ostavljam teozofima neka raspravljaju. Sad me zanima moje pravo na onih hiljadu i kusur evra mesečno što mi pripada kao bivšem predsedniku i ona kancelarija, koja mi takođe pripada kao moje pravo na dokolicu u penzionerskim danima.

E, jedino ne znam ima li još onih cigarilosa, da zapalim jednu, mada nije dobro za zdravlje, ali zapalio bih... Ne, ne bih, ma kakvi... Pa da opet negde nešto gori. Čim ja nešto zadimim, negde se nešto zapali. Ma ne pada mi na pamet! Ja sam, gospodo, u penziji. I tačka.

Dalje, što se tiče ovih sudija u Hagu, ja mogu reći da su svi bili fini, i da su odmah razumeli moj životni pravac. Zapravo, bilo im je jasno da sam ja jedan čovek koji nema o čemu da brine, jer se ja uvek nekako nađem na srećnom kraju kao dobitnik.

Jesam li vam ikad ličio na gubitnika, čak i kad je ceo svet rekao da smo propali? Ne! Naravno da ne! Ja sam neko ko izgleda zadovoljno, ko je svoj život proživeo u raznim državnim, partijskim i diplomatskim foteljama, pa mi je čak i u tom Sheveningenu bilo komforno (nisu to srpske robijašnice, daleko bilo).

Eto, konačno, kad se sve lepo složilo i ja se vratio kući, sad bih mogao da u onoj kancelariji što mi pripada za izvanredne predsedničke zasluge, napišem i jednu knjigu zanimljivog sadržaja, pod radnim nazivom "Sećanje na pušenje", ili "Razmatranje o dimu".

U knjizi bih pokušao da razjasnim metafizičko prisustvo faktora sreće u mom životu. Kažem "pokušao", jer to nije baš razumljiv proces. Ja sam samo ćutao i radio, a mene su uvek birali, i birali, i birali...Ako mi krene, možda dosegnem vrhove tih tajni, a možda je taj bog u koga ja ne verujem, ili ga ne vidim, naprosto presudio u moju korist daleko pre Haškog tribunala.

Ergo, imam pred sobom jednu ugodnu zavetrinu, ispred mene je vreme mudrog starenja, ali ne bih ruku u vatru (ne u vatru!) bacio da me neka sila opet ne pozove na istaknutu državnu funkciju. Razmišljam, da li bih ja sad umeo da odbijem takvu ponudu?

Nikad ništa tako značajno nisam odbijao. Nije red, nije kulturno, nije prihvatljivo i nije dobar primer partijske discipline odbiti visoki položaj. Kako je to lepa reč! Položaj! Polažući funkcionera na visoko mesto, partija pokazuje apsolutno poverenje i ukazuje čast.

A šta ako je sve to u mom slučaju bilo jer su znali da sam poslušan? Ne, to ne bih voleo da mi neko kaže. I ako je tako bilo, neka mi nikad ne kažu. Želim da odem neobavešten.

Uostalom, ja sam radio u informativnim službama. Najbolje vesti ostajale su među nama.

Tako i vama savetujem, mili i dragi znani i neznani: ako dođe do nečega, nikad se nismo ni poznavali!