Zadnja strana

 

Nikad sama

 

Piše: Slavica Đukić-Dejanović

 

 

Nije šala: naš predsednik i ja slažemo se makar po dva strateška pitanja. Oboje volimo skupe automobile i lake muškarce. One sa kojima se sve brzo dogovoriš, bez mnogo reči.

Kada sam bila mlada i neukusna, odlučila sam da u život uđem punim korakom. Moje noge se nisu spuštale, takoreći. Meni je bio prihvatljiv apel druga Lenjina, upućen nakon pobede Oktobarske revolucije, da drugarice treba da izađu drugovima u susret. A ja sam volela važne drugove, sa dubokim džepom.

Kao psihijatar, bila sam poslednji porodični psihoterapeut mom bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću, nešto kao sveštenik umesto pričešća, jer on nije bio vernik, pa je to bio jedini način da se malo smiri uoči predstojećih događaja. Rekli su mi, u tim dramatičnim trenucima: idi Slavice, i gledaj da Slobu malo opustiš, da mu ruke budu dole dok mu stavljamo lisice, a glava gore prema nebu, da ne gleda kako ga vezujemo. Eto, tako je bilo. Predsednik me je tada pogledao, dok sam mu ja pričala priče o prolaznosti kao mitu ljudske nade, zamolivši me rečima - Slavice, molim Vas, bolje je da ćutite. I ja se trgnem. Dok me gledate ovako  uvek veselu, možda mnogi ne znaju da sam ja umela da ćutim punih usta.

Priznajem, tada mi je bilo žao Slobe. Da nije tu bila drugarica Mira, nameravala sam da raskopčam blizu, da Slobu privijem na grudi kao Jovanka Orleanka, da oseti prave ženske, šumadinske, jer ostatak života, znala sam, provešće sanjajući svoju dragu Becu.

Ako sam već počela da ispovedam svoje male tajne, reći ću vam i to da sam grešila sa mnogim muškarcima, ali jedan od njih, moj sadašnji suprug, bio je pun pogodak. Kako sam mogla da ga odbijem? Vezao čovek veeeliiku mašnu preko haube skupog automobila, parkirao ga ispred moje kuće, i ja sam se predala. U stvari, kad su pokloni u pitanju, nikad nisam bila sklona da ih odbijam. I čega lošeg ima u tome?Ovaj poslednji muž kupio mi je jedno preduzeće, ali je morao da ga vrati, zbog štrajka radnika.

Ali... jednog dana, posle Slobinog odlaska u aps, pukne nešto u meni. I kažem ja sebi, Slavice, dušo, pusti komunizam, i socijalizam, može tebi još više da obezbedi kapitalizam!

Moj sin studira u Americi. Skupo jeste, ali ima se, može se.

Partija je meni moja dala.

Kada nas je sadašnji predsednik Tadić kupio da izdamo opoziciju i postanemo deo njegove služinčadi, ja sam prvo pitala Ivicu koliko ja dobijam. Pošteno, otvoreno. Ivica licitira. Sada je u partiji velika uzbuna, jer je Ivica zaboravio Tadićeve pare da podeli. Sigurnije su na njegovom računu u Londonu. Pare su nam preneli diplomatskom poštom!

E, dragi moj narode, ne skupljamo mi, čelni ljudi, samo novac. I trošimo ga.

Ja volim lepo da izgledam, da sam doterana. Znate, moja frizura, odeća, posebna kozmetika, obešenjački osmeh. Sve to ima svoje...

Ali, nije lako biti ja, Slavica Đukić-Dejanović. Tek sam pre neki dan primetila da dok sam ja kod mog fizera, cela ulica je blokirana. Pitam svoje telohranitelje što je tolika gužva, a oni kažu, to je zbog Vas, gospođo predsednice Skupštine. Ju, što zbog mene, štrecnem se ja, pomislim na nešto ružno, nije valjda došlo do toga? I taman kada htedoh da zacvilim i pitam ih možemo li ispred gladne raje uteći, isto kao što je moj muž utekao ispred štrajka iz Rače, oni me utešiše da su oni blokirali ulicu, i to zbog moje bezbednosti!

 Uf, a meni nešto laknu, uđoh u kola, a još pet limuzina ide za mnom. Kolona do bola.

Nisam ja mačji kašalj. Mene, kao poslanika, a i predsednicu Narodne skupštine Srbije, čuva najmanje po deset telesa. Moj Ivica ne žali pare na moju bezbednost. A i da zaposlimo tu mladež.

Eto, dođoh do glavne stvari, zbog koje vam i pišem ovu stranu. Jesen stiže, Dunjo moja, kaže pesma. A na jesen, šanuo mi je moj drug, svi očekuju da pređem u novi kabinet, da zamenim Onog na Andrićevom Vencu.

Svi osim njega znaju da mu je istekao rok trajanja. On se još ne da, narcisoidan je. Joj, strašno se bojim, zaista me je strah, ako budem i njemu, kao i Slobi, morala da držim strah, da mu kažem - dragi predsedniče, budite hrabri, neće da vas boli, tako to biva sa velikim ljudima, ili onima koji su to poželeli da budu. Mogla bih da mu olakšam, da mu kažem da smo zahvaljujući njemu dobili reformisano pravosuđe, nezavisne sudije i tužioce, uredne zatvore i čiste ćelije (auuu, slagaću ga, nema mi druge!).

Tešiću ga. Reći ću mu: mnoge su kraljeve i careve posekli, obesili, ma šta obesili, iskasapili. A naš narod nije takav. On je nekako više za evroatlantske integracije, za poštovanje Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda...

Znam predsedniče, ali Vi niste marili za zakon, a i ova sirotinja je za doslednu primenu zakonitosti, oni žele da Vam prirede jedno fer suđenje. Reći ću mu, samo da ostanem prisebna u tom času, i da ne mislim da se što pre uselim na njegovo mesto, da kod nas zakonom nije predviđena smrtna kazna.

Možda pomenem i Legiju, kako će, eto, moći da se druži sa tako važnim čovekom u zatvoru, okružen sa toliko muškaraca.

Uf, zaboravim da kažem, kada sam poslednji put bila u Americi, da su me pripremali kako da preuzmem tu dužnost. Kažu mi, gospođo Slavice, samo glavu gore. Pitam šta ću s nogama, a oni meni - neka jednom budu uspravne. Odlučno, onako kao psihijatar, kažu mi, obratite se narodu svom, i obećajte im sve!

Nikad nisam volela jesen, ali ovu nekako s nestrpljenjem očekujem. Jadan Boki, samo on ne sluti šta mu rade, i šta oko njega rade.

Vidimo se u mom kabinetu. Ko od vas preživi, neka mi slobodno mahne kad me vidi doteranu, kada izlazim od frizera...