Glad

Nezapamćena beda: Ljudi se ubijaju pre nego što ih Vlada i njena politika žive sahrane, što nije upamćeno ni pod bombama, sankcijama i hiperinflacijom 

Zveri u pekmezu

Verovatno nije daleko vreme kada će se sve poniženo i uvređeno, kljasto i onesposobljeno zaslugom mafijaških novodemokratskih robovlasnika početi sakupljati i pre zore, ali ne pred takođe hendikepiranim narodnim kuhinjama, niti u redovima za mleko ili ulje, nego pred vlastelinskim palatama - da se motkama i kamenjem izbori za vlastiti goli život

Nikola Vlahović

 

Jedna od epohalnih laži srpskog ministra Božidara Đelića bila je i ona o prepolovljenom siromaštvu u periodu od 2002. do 2008. godine.

Onda je došla i statistika da to objasni, pa je pominjana brojka od 720.000 ljudi koji žive ispod apsolutne granice siromaštva i mesečno raspolaže sa samo 8.000 dinara. Ni taj legendarni Republički zavod za sabiranje i oduzimanje teško proverljivih činjenica nije mogao a da ne prizna da je broj najsiromašnijih tokom 2009. godine povećan za 60.000 ljudi u odnosu na prethodnu godinu. Reč je o povećanju one mase ljudi koja nema novca za najosnovnije - stan i hranu.

U međuvremenu, dok su Vlada, ministri i narodni poslanici živeli kao niko pre njih, došlo je "na kazan", u narodnu kuhinju, još 36.000 gladnih. Realna glad, lako je pretpostaviti, znatno je veća od statističke. Gladuju i oni koji rade...

U Srbiji je zaposleno manje od dva miliona ljudi, a nezaposlenih je najmanje još toliko. Ostatak su penzioneri i izdržavane osobe. Svakog jutra, preko deset odsto dece u Srbiji nema šta da doručkuje. Da bi zaposleni građanin Srbije sa prosečnom platom od 36.196 dinara imao za osnovne prehrambene potrebe, treba u toku meseca da se negde snađe za još tri-četiri hiljade ili da taj, za mnoge bogataški budžet - smanji. 

Ali, ako je ovaj "bogataški" prosek srpske plate makar i minimalno moguće rastezati od prvog do prvog, u opštinama kakve su Bojnik, Medveđa, Bela Palanka, Trgovište, Tutin, Crna Trava, Žitište, Plandište, Kuršumlija pa i mnogim drugim, ne tako udaljenim od Beograda, takva su primanja nezamisliva.

Jedna velika sindikalna organizacija, čiji "bosovi" žive kao mali bogovi, uradila je (o trošku jedne strane srodne organizacije) istraživanje o siromaštvu u Srbiji i došla do istorijski važnog podatka - da 14 odsto građana nema ni za hranu, a 27 odsto "...kaže da ima za hranu, ali zato ni za šta drugo nema!"

Opet mimo statistike, a prema podacima jedne nemačke humanitarne organizacije, više od milion Srba ne zna kada će sledeći put jesti! Francuski radio (RFI) govori o hiljadama ljudi u narodnim kuhinjama, a srpski mediji o uspešnoj Vladinoj strategiji za smanjenje preostalog siromaštva!

A činjenice su takve da bi svaku vladu zbog ovoga moralo biti sramota. Beogradska gradska vlada priznaje da u glavnom gradu ima 30 punktova narodnih kuhinja, sa perspektivom otvaranja novih. Koliko je daleko odmaklo licemerje glavnih izvođača demokratskih radova, govori i podatak da je jedna organizacija po imenu "Banka hrane" (koja pomaže narodne kuhinje i iza koje stoje srpske vlasti) došla na ideju da "...u dogovoru sa Unijom pekara najugroženijim građanima distribuira pekarske proizvode koji su povučeni iz prodaje ali su upotrebljivi!"

I predstavnici te organizacije, "Banke hrane", baratali su brojkama, pa njihova statistika kaže da oko 500.000 građana, ili 6,6 odsto stanovništva Srbije, živi ispod granice siromaštva, i to domaćinstva koja imaju manje od 8.883 dinara po potrošačkoj jedinici mesečno. Potrošačka jedinica je birokratski izraz za - gladnog čoveka...

"Banka hrane" dalje ističe da od tog broja samo oko 45.000 porodica, ili oko 130.000 pojedinaca, dobija mesečnu novčanu pomoć: "...U pitanju je takozvano materijalno obezbeđenje koje je zbog ograničenih budžetskih sredstava minimalno i iznosi od 4.310 dinara za jednočlano domaćinstvo do 8.625 dinara za domaćinstvo sa pet ili više članova. Ostalih 370.000 građana dobija povremenu novčanu pomoć ili je ne dobija uopšte".

Surova istina o gladnima u Srbiji govori da je oko pola miliona dece, što direktno što indirektno, izloženo siromaštvu. Najmanje 200.000 đaka svakog dana će doći gladno u školu, a da to nikoga, a ponajmanje onog ministra-optimistu neće urazumiti. Ni on ni njegova braća lažovi i lopovi neće i ne žele da vide da im je domovina još uvek puna neraseljenih kolektivnih centara i oronulih domova za sve brojnije ometene u razvoju, da je broj penzionera sve veći, broj radno sposobnog stanovništva sve manji, i da, sve u svemu, ova država baulja pod teretom politike kakvu vode već jednu deceniju.

Pogledaj dom svoj, anđele!

   Lako je utvrditi gde je Srbija danas na mapi gladnih i sitih. Treba samo malo zaviriti u tanjir komšijama i susedima, pa se uveriti da je tlapnja druge vlade Borisa Tadića o višim ciljevima plod ozbiljnog poremećaja ličnosti, a ne činjeničnog stanja.

Naime, Slovenija, ma koliko da je mala i malobrojna, danas je pet puta bogatija od Srbije. Hrvatska čak dva puta! Tri nekada bratske jugoslovenske republike, Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, koje su do pre nekoliko godina bile iza Srbije, statistički su je, prema proseku plata, prevazišle. U poslednjih godinu dana to je uspelo čak i Albaniji!

Poređenja radi, treba samo videti podatak da je Srbija danas čak deset puta siromašnija od Poljske, pa će posledice te druge vlade Borisa Tadića biti više nego jasne. Kako njemu, tako i njegovim medijima kojima je važnije "stanje nacije" od stvarnog stanja stvari u državi koja tone u peščanom satu, između konačne prošlosti i neizvesne budućnosti.

Zbog materijalnog siromaštva i celokupne bede od života, samo je u noći između 6. i 7. septembra u Novom Sadu i okolini petoro ljudi izvršilo samoubistvo vešanjem!

Ubistva koja su se širom Srbije desila tokom 2009/2010. u porodičnim obračunima zbog nezaposlenosti, nepodnošljivog zajedničkog života više gladnih generacija, zastrašujuća je.

Slučajeve poput bračnog para iz Smedereva ili slučaj Viktorije Vojnić-Hajduk i njenog sina Ivana koji su nađeni mrtvi zbog gladi, više niko i ne beleži, jer imaju gadno propagandno dejstvo koje bi moglo da naruši sreću skrpljene vladajuće koalicije.

 Ko u takvim okolnostima ima prava da govori kako "... u Srbiji niko ne sme da umre od gladi!", ili da "mi imamo viškove hrane, što znači da ona nije bila dobro raspoređena..."?

Mora da je ljudski život u Srbiji od male vrednosti i značaja za takve mislioce. Jer, gde bi drugde mogao biti smišljen termin "tranzicioni gubitnici"? Ko bi drugi, nego ovdašnji protagonisti najnehumanijeg kapitalizma na planeti, mogao da ga izgovori? 

Srpska vlada bi morala da zna da su takozvane narodne kuhinje i humanitarna pomoć - gašenje požara benzinom, i da bez ozbiljne strategije o zapošljavanju, školovanju, prekvalifikacijama i sličnim velikim projektima, gladnih ne samo što će i dalje biti nego će biti sve brojniji. Već danas, oni su postali problem koji su bolje i poštenije prepoznale Evropska unija i njene institucije nego oni od kojih se to u ovoj kući sirotinje i bogataša očekuje.

 Siromaštvo u Srbiji nije bilo značajno prisutno do početka devedesetih, kada je, kao deo SFRJ, Srbija imala bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika od oko 3.000 dolara, razvijene trgovinske i finansijske veze sa Zapadom, privredni sistem koji se umnogome oslanjao na tržišne uslove privređivanja.

Nažalost, sadašnja regionalna rasprostranjenost siromaštva pokazuje da (opet jedna statistika) 23,5 odsto stanovnika jugoistočne Srbije živi u bedi, 13,2 odsto stanovnika zapadne Srbije na ivici egzistencije, 11,4 odsto stanovnika istočne Srbije, 9,7 odsto stanovnika Šumadije, 7,9 odsto vojvođanske populacije i 4,2 odsto stanovnika Beograda je - zaista gladno. Granica siromaštva u Srbiji određena po potrošačkoj jedinici i u proseku iznosi manje od 72 evra mesečno. Prema ovome, ispod linije siromaštva nalazi se 10 odsto stanovništva Srbije, dakle - oko 800.000 građana.

Ovim povodom smišljena je i nova cinična kovanica - "Nedovoljno materijalno obezbeđeni". Takvih "potrošačkih jedinica" je, izgleda, oko 1.600.000. 

Tokom 2002. godine 250.000 porodica bilo je siromašno. Slika je još dramatičnija ako se zna da ovom neveselom statistikom nisu obuhvaćene izbeglice, interno raseljena lica i Romi! Najveći problem u Srbiji najviše pogađa sada već bivši srednji sloj.

Privatizacija bivših socijalističkih preduzeća donela je radničko siromaštvo, zbog čega oko 640.000 ljudi radi u sivoj zoni, a oko 800.000 zvanično je nezaposleno.

A šta jedu zveri iz nacionalnog parka?

 

Konačno, izgleda da su se život i statistika konačno složili da je Srbija dotakla socijalno dno, a da Albanija, ta mediteranska državica, naš omiljeni stereotip za siromaštvo, ima u proseku veće plate nego što ih ima srpska radnička sirotinja. Da ničega drugog nije, nego samo ove činjenice, trebalo bi da padaju i ministri i vlade svakih šest meseci, sve dok neko skupo ne plati zbog sistematskog ubijanja srpske ekonomije, što je i dovelo na prosjački štap celu državu, koja, prema prirodnom potencijalu, može i mora biti među srednje razvijenima u Evropi.

Dok traju šizoidne recitacije balavih glavara savremene Srbije o "našem evropskom putu", nikada veće moralno i materijalno blato nije bilo tako duboko i toliko visoko, i nikada kao danas nisu vladali državnička nemoć i pljačkaški duh u svakoj instituciji ovog posrnulog društva.

Dokaza da je to tako ima i previše. Notorna je istina da ovde dobro živi jedna mala grupa monopolista i krvopija, koji su već odavno udruženi u robne kartele, u grupacije za odbranu svojih pljačkaških tvrđava preko kojih upravljaju celokupnim srpskim tržištem, proizvodnjom, preradom, prodajom, preprodajom i zaštitom onoga što oni sami uvoze iz inostranstva. Upravo ta uvoznička grupacija, koja neće zaraditi na domaćem proizvodu koliko na stranom, krajem leta 2010. godine pokazuje koliko je moćna i kako može da dovede srpsku vladu u vanredno stanje. Kad je izbio skandal sa veštačkom nestašicom mleka i ulja, formalni predsednik Vlade Mirko Cvetković obratio se suštinskom mandataru, Borisu Tadiću, sa idejom da "odbrane tržište", pa je pala "oštra" pretnja da će Vlada "intervenisati" iz robnih rezervi.

Ovo, naravno, nije nikoga potreslo - ni građane koji su kupovali osnovne prehrambene proizvode kao pred najavljeni rat, niti one koji diktiraju stanje na tržištu.

Nešto ranije, govoreći o tome ko je glavni na srpskom tržištu i kako se od glavnog odbraniti, ministar poljoprivrede Saša Dragin, verno tumačeći duh birokratske nakaze koju i sam predstavlja, doslovno je rekao:

"Jedan deo takvog kartelskog sporazuma smo onemogućili organizovanjem sistema javnih skladišta, gde poljoprivrednici mogu da lageruju svoju robu i na osnovu nje dobijaju kredite od banaka i čekaju najpovoljniji momenat za prodaju izbegavajući ucene otkupljivača. Trudimo se i da subvencije stignu pre pšenice kako bi ratari mogli da čekaju sa prodajom, kalkulišu i samim tim dobiju bolju cenu. To je način borbe protiv otkupljivačkog lobija".

Kakva je to država u kojoj ministar poljoprivrede poziva poljoprivrednike da idu u skloništa i zbegove, da se organizuju u neke partizanske ekonomije i čekaju bolja vremena? Kakav je to ministar i kakva je to država kad podvode ionako opljačkanog poljoprivrednika na šalterima zelenaških banaka, koje, pored svega, imaju i najveće kamate u celoj Evropi, od Skandinavije do Albanije?!

Ova i slična pitanja imaju i svoje odgovore...

 Bolesno korumpirana vlast u Srbiji neraskidivo pripada svom finansijskom zverinjaku koji je vitalniji i jači od svih režima i njihovih koalicija. Taj zverinjak ne sme niko da ukine, jer bi ukinuo sebe samog, pa je ovdašnja politikantska vrhuška pravilno shvatila zadatak proglasivši ovu lopovsku džunglu nacionalnim parkom. Jedna od tih prebogatih zveri ima čak i status zaštićenog svedoka na procesu sa beskonačnom perspektivom.

Nažalost, realna slika sadašnje Srbije nije ni na tržištu ni oko njega. Na sceni je pitanje biološkog opstanka barem nekoliko miliona ljudi koji ne mogu sebi ni svojoj porodici da obezbede pristojna tri obroka dnevno. Na sceni je, rečeno jezikom globalističkog nevladinog sektora, humanitarna katastrofa ogromnih razmera!

 Problem je što nju neće priznati takozvana demokratska vlast, a ako je ona ne prizna onda je i nema! Potom će tu notornu laž kao suštu istinu objaviti svi ključni medijski proizvodi vladajuće koalicije, koja se, treba li podsećati, sastala upravo "oko socijalnog pitanja".

 Ali, još dok se "socijalistička internacionala" zaodenuta i u žuto i u crveno međusobno žvalavila u čast novog pobratimstva, trajao je paralelni "koalicioni dogovor" banditskih kartela o tome na koji način će biti podeljeno srpsko tržište, ko će šta da uvozi i gde treba udaviti domaće proizvođače i opljačkati potrošače. Poslednja, ali krajnje beznačajna tačka te "separatne nagodbe", bila je "štrojenje Vlade i ministara".

Kako je druga vlada Borisa Tadića počela, tako je i nastavila. Danas ne postoji nijedan kvalitetan resurs države koji nije stavljen u službu ekstraprofita te male ali prebogate i očito neuništive grupe "vladara iz senke".

Sa druge strane, par poznatijih srpskih bogataša su, usled suludih političkih prilika, brže-bolje rasprodali delove ili čitava svoja carstva, shvativši da će otići u sunovrat zajedno sa sumanutim politikantima i nesigurnim vremenom u kome posluju. Učinili su to Zoran Drakulić i Slobodan Vučićević, učinili bi to i neki drugi poput Predraga Rankovića Peconija ili Ljubiše Buhe, ali u njihovom slučaju to zadovoljstvo može da odredi samo njihov "Veliki brat", zapravo država. Buhin slučaj je krajnje originalan proizvod demokratskog kurvanja sa kriminalom. Naime, do današnjeg dana nije definisano da li je "gospodin Buha" poslovni čovek u milosti države, ili je "gospodin Čume" isto što i "gospodin Legija", ali sa malo više smisla za trgovinu.

 Na ovom tragikomičnom primeru lako je prepoznati ograničene domete i paranoičnu psihologiju današnje srpske politike, a još lakše prepoznati oba njena lica. I ono veštačko, prepuno lažne nade i optimizma bez pokrića, i ono istinsko, na smrt uplašeno i zatečeno sa prstima u pekmezu.

 

 

 

 

 

Genocidni robovlasnici

 

Da je ova vlast, za samo nekoliko godina, svojim neznanjem, bahatošću, gramzivošću i beskrupuloznošću uspela da se popne do same granice svojevrsne socijalne genocidnosti, govore brojni, naizgled obični kriminalno-pljačkaški, ali u suštini neprijateljski i ubilački potezi prema vlastitim građanima, posebno prema onoj siromašnoj većini.

Ne radi se više ni o pojačanom "prirodnom" odumiranju bolesnog, izgladnelog, siromašnog i u suštini od države napuštenom stanovništvu; niti o stotinama hiljada penzionera svedenih na nivo pasa lutalica i onima kojima država doslovno krade godine života i negira da su ikada igde išta u životu za državu uradili pa ih do smrti zakonima i šalterski zlostavlja ne bi li i sami odustali od bilo kakve penzije; niti o desetinama hiljada mučenika koji zaslugom i po propozicijama države rade doslovno besplatno, kao marva, za izvanredne i opunomoćene državne privatizacione kočijaše (jer neprimanje ikakvih plata i socijalnih prinadležnosti tokom više meseci pa i godina, dakle bez mogućnosti biološke regeneracije, odlika je nižih, genocidnih formi robovlasničkih "proizvodnih odnosa")...

Ovde se već radi o bolesnom socijalnom nekrofilstvu, iživljavanju nad stanovništvom uz osmehe i parade, bez i najmanjeg socijalnog, a pogotovo društvenog ili istorijskog skrupula.         

Kako, na primer, drugačije objasniti da usred ove socijalne bede i samoubilačke atmosfere koja smrdi širom Srbije, moralno obezglavljena i podvojena vlast poteže čak i neki bizarni propis, donet prošle godine na predlog Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja (Oliver Dulić), prema kojem je za krečenje stana, zamenu pločica, ve-ce šolje ili prozora u stanu, maltene za zamenu lustera ili čak sijalice, dakle za sitne radove u okviru privatnog, ličnog, intimnog prostora potrebno prikupiti kompletnu vlasničku dokumentaciju, podneti zahtev i idejni projekat, odnosno tehnički opis radova, i na to platiti takse u visini oko 500 evra (desetinama hiljada građana ove zemlje to je ukupni godišnji prihod). Ko poželi da se suprotstavi zakonu pa ne prijavi te radove, rizikuje da dobije krivičnu prijavu, koja se, kao što je poznato, prema običnim građanima-goljama procesuira neuporedivo brže nego prema masovnim ubicama. Trebalo je da propis počne da se na ovaj način primenjuje u desetinama opština širom Srbije (prvo u onim najsiromašnijim), pa i u nekim beogradskim (Zemun, Zvezdara) pa da se država oglasi tvrdnjom kako se radi o pogrešnom tumačenju zakona i "mešanju" tekućeg i investicionog održavanja. Podrazumeva se da nadležnom ministarstvu, koje je za poslednjih nekoliko godina bilo opunomoćeno da izvrši više sličnih masovnih zakonskih pljačkaških pohoda na imovinu građana, više niko ne veruje.

Ili, kako je uopšte moguće da danas i ovde, na kraju prve decenije XXI veka, bez ratova i sankcija, dakle prepušteni milosti i nemilosti isključivo sposobnostima i namerama vlastite vlasti, pa makar i u uslovima globalne ekonomske krize, samo i jedino građani Srbije u Evropi istovremeno ostanu i bez ulja i bez mleka i da te osnovne životne namirnice, kao u ona vremena opšteg pomora i potopa, peršinga i grafitnih bombi, izolacije i hiperinflacije, čekaju u morbidnim redovima i pre nego što svane. Sve to da bi se ispostavilo kako se novac, i više nego što je potrebno, za te potrebe izdvaja, ali ne našim proizvođačima nego za uvoz tih proizvoda. I konačno, država rešava problem tako što spasava sirotinju zalihama iz robnih rezervi i to po - zelenaškim, pljačkaškim cenama, umesto približno onima po kojima su te namirnice kupovane i stokirane.

Ili, kako je moguće, na primer, da danas istovrsne prehrambene namirnice firme kojima su matice, na primer, u Hrvatskoj i Sloveniji (Idea-Konzum, Merkator, Tus...) prodaju te namirnice po istoj ceni ili čak višoj, u evrima, nego u Zagrebu ili Ljubljani, gde su plate (standard) dva do pet puta veće (vidi ilustraciju). Jedan od odgovora je: zato što to dozvoljava Srbija i što po tim cenama prodaju i drugi, srpski trgovci i proizvođači. Ili zato što je u Srbiji gas iz istog izvora skuplji nego u dva i po puta bogatijoj Hrvatskoj! Ili... Ako u matičnim zemljama imaju dovoljan profit da budu velike i nezaobilazne, kakav tek profit bi trebalo da imaju u siromašnoj Srbiji. Stručnija analiza ovog problema odvela bi pre svega srpsku vlast a ne trgovce u još veću moralnu i zločinačku jamu, u kojoj se ona očigledno sjajno snalazi.

Verovatno nije daleko vreme kada će se sve poniženo i uvređeno, kljasto i onesposobljeno zaslugom mafijaških novodemokratskih robovlasnika početi sakupljati i pre zore, ali ne da kupuje mleko ili ulje, nego da se motkama i kamenjem izbore za vlastiti goli život.                                                             (S.B.) 

 

 

 

Vlada ubija siromaštvom

 

Stopa samoubistava u Srbiji je danas najveća, ili među tri najveće u Evropi i svetu. Prosek je 18 samoubica na 100.000 stanovnika, po čemu smo iznad svetskog proseka, gde je na 100.000 stanovnika 16 samoubica, i evropskog, gde je taj tragični procenat 13.

Vojvodina je i dalje ispred ostalih u Srbiji po broju samoubistava, gde je u poslednjih 20 godina sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika daleko iznad svetskog proseka.

Nažalost, najveći broj samoubistava motivisano je socijalnim razlozima, siromaštvom i dugoročnim gladovanjem, čak i u Vojvodini, tradicionalno (ili stereotipno?) bogatoj hranom.

Umreti gladan ili se dostojanstveno ubiti?

Ovu strašnu dilemu novog srednjovekovlja, nedavno je razrešio vođa vojvođanskog "Otpora" Branimir Nikolić Branči, "gubitnik tranzicije", kako su ga neki nazvali. Pronašli su ga obešenog o drvo.

Onaj ko je autor ove licemerne kovanice, sigurno ne zna kako izgleda tri dana gladovati, inače mu ne bi palo na pamet da se ruga milionskoj masi koja se našla u zastrašujućoj situaciji, bez novca, bez posla i bez nade.

Pre nekoliko nedelja, samo u Novom Sadu i okolini dogodilo se pet samoubistava - za manje od 24 sata. Sva su izvršena vešanjem, i sva su bila pokrenuta nezadovoljstvom, depresijom i dugoročnom dramom preživljavanja.

Tipična dnevna crna hronika u vezi sa ovako motivisanim samoubistvima izgleda ovako:

Kad jednom dođe do medijskih spekulacija o motivima samoubistava ili o pokušajima samoubistava, po pravilu ih svrstavaju u kategorije "depresija", "psihička labilnost", "preterana emotivna napetost" i slično. Nigde ne piše i neće pisati: "Ubio se zbog toga što su ga Vlada i njena politika živog sahranile".

Jer, nova politička korektnost ne podrazumeva da za samoubistva, u slučajevima koji su očigledno izazvani glađu, siromaštvom i posledicama otpuštanja sa posla, bude optužena loša vlada koja je proizvela loše ekonomsko stanje.

Tek retki dopisnici dnevnih novina iz unutrašnjosti, neobavešteni o ovoj, skoro sektaškoj zaveri protiv surove istine, objave makar i slutnju zbog čega se neki nesrećnik ubio. Tako je prošle godine dopisnik jednog beogradskog dnevnog lista iz Prokuplja dojavio:

"... Telo D. M. (38), za koga se pretpostavlja da se pre tri dana ubio zbog siromaštva, nađeno je danas u mestu Tamni Potok, kod prokupačkog sela Vlahovo..."