Podsećanje

Peti oktobar 2000. godine bio je više međunarodna igra nego rasplet duboke unutrašnje krize, koja je produbljena i proširena

 

Pokušaj samoubistva kažnjen smrću

 

Umesto da bude obeležavanje jedne od svetlih epopeja iz srpske istorije, podsećanje na desetogodišnjicu petooktobarske revolucije iz 2000. godine ne može da bude ništa drugo nego otužno jadikovanje, lelekanje i naricanje nad izgubljenim vremenom, upropašćenim generacijama i maljem dotučenom državom.

 

Ivan Molotok

 

 

Ono što je trebalo da bude istorijska prekretnica između diktature jednog oholog, neuračunljivog, pohlepnog, a pri tome i na svoj način autističnog kaligule Miloševićevog formata i nekog normalnijeg vremena, samo je nekoliko revolucionarnih sati (čak ne dana) tog 5. oktobra bilo nešto više od jedne nove, sofisticiranije i utoliko podmuklije diktature sa lažnim demokratskim predznakom.

Ovom prilikom vredi izbeći svako metanisanje nad vlastitom tužnom sudbinom i bogatim, plodonosnim istorijskim karavanama, koje su i od tada, kao i do tada, pored Srbije prolazile kao pored turskog groblja, a zadržati se tek na nekim karikaturalnim ili bizarnim crticama u vezi sa ovim događajem, koje mogu sada, ako nisu tada, da bace makar malo jače svetlo na ono što je uzimano kao zdravo za gotovo a bilo je zrelo za sumnju i podozrenje. 

 

Sukobi i pre početka

 

Ne treba zaboraviti da je do 5. oktobra uopšte i došlo onako kako je i nastajalo, zapravo traljavo, podmuklo, uz sve ovdašnje poznate podmetačine i čak zločine, stvarne ili moralne, ne samo od strane vlasti prema opoziciji, nego i unutar opozicionih redova koji su 5. oktobar realizovali. Malo ko se od današnjih "uživalaca" petooktobarskog prevrata, na primer, seća, a da se ne govori o političkom prihvatanju, da je izvođača petoooktobarskih radova, Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), posle nekoliko neuspelih i selektivno bojkotovanih okruglih stolova tadašnje opozicije, inicirao i sazvao, možda se može reći i osnovao, lider SPO Vuk Drašković, i to u prostorijama Srpskog pokreta obnove u Knez-Mihailovoj 48 u Beogradu. (Nije bez značaja podsetiti da je inicijator i prethodne dve dotadašnje velike opozicione koalicije takođe bio SPO; godine 1992. i 1993. to je bila koalicija DEPOS, prvo sa Demokratskom strankom Srbije i Novom demokratijom, a onda sa Novom demokratijom i Građanskim savezom Srbije, a 1996. Koalicija  Zajedno, sa Demokratskom strankom i Građanskim savezom Srbije).

Bilo je to 10. januara 2000. godine. Ekipa koja će deset meseci kasnije skrenuti srpsku istoriju u drugom smeru okupila se u sledećem sastavu: predsednik SPO Vuk Drašković, vladika raško-prizrenski Artemije, predsednik Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić, predsednik Koalicije Vojvodina Dragan Veselinov, predsednik Koalicije Sandžak Rasim Ljajić, predsednik Reformsko-demokratske stranke Vojvodine Miodrag Isakov, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Jožef Kasa, predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać, predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, predsednik Nove demokratije Dušan Mihajlović, predsednik Demokratskog centra Dragoljub Mićunović, predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradović, predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju Momčilo Perišić, predsednik Srpskog pokreta otpora Momčilo Trajković, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak i predsednik Demokratske alternative Nebojša Čović. Dolazak su najavili ali nisu došli Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, i Goran Svilanović, predsednik Građanskog saveza Srbije.

Na tom osnivačkom sastanku prisutni su se izjašnjavali o dvama dokumentima, koji su trebali da budu prva akcija nove koalicije u svrgavanju Miloševićevog režima. Jedan je bio Sporazum u zajedničkoj strategiji borbe za vanredne demokratske izbore, a drugi Pismo ministrima inostranih poslova Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država, Rusije i Kine. U kontekstu unutarkoalicionih odnosa u dokumentima je notirano da će "učesnici današnjeg skupa demokratske opozicije sarađivati u pripremi izbora, u toku i posle izbora, kao i da će poštovati sve dosadašnje zajedničke dokumente o međusobnom fer-pleju, nesaradnji sa režimom i minimumu izbornih uslova. Radi toga će ta saradnja biti institucionalizovana". Ipak, već i tokom prvih 20 minuta osnivačkog sastanka neki od učesnika su se pokoškali. Tako je, na primer, Mile Isakov otvoreno optužio Dragana Veselinova za diverziju u vezi sa njegovim autonomaškim stavovima i nekim prethodnim potezima opozicije na okruglim stolovima i u Skupštini Srbije (tražio da na izborima Vojvodina i "ostatak Srbije" imaju podjednak broj mandata), zaključujući da, "imajući u vidu i prethodna naša iskustva sa gospodinom Veselinovom, koji je u saradnji sa režimom i sa vladajućom partijom izbacio naša tri poslanika iz Skupštine da bi uveo jednog radikala na to mesto...", Veselinovu "nije mesto u ovim razgovorima".

 

Prvi ispao prvi

 

Zanimljivo je da je sledećih meseci prvi iz ove kombinacije ispao Vuk Drašković, ne samo iz kombinacije nego skoro i iz života. Prvo su se, naime, u novoj koaliciji posvađali oko toga da li na sledeće Miloševićeve izbore treba ići bezuslovno ili ih u nekoj varijanti treba bojkotovati. Većina je bila za bezuslovan izlazak, jedini je problem bio što u toj većini nije bio tada još uvek lider opozicije Drašković, na čelu tada još uvek, smatralo se, vodeće stranke opozicije, Srpskog pokreta obnove. Kraj početka DOS-a, a i početak kraja SPO-a, bio je, u suštini, atentat na Vuka Draškovića u Budvi, 15. juna 2000, kada su ga se koalicioni saborci, mimo svake logike i ljudskog morala, zapravo, odrekli, ne krijući strepnju da bi Drašković "mogao da svoju nesreću iskoristi za vlastitu predizbornu promociju i za ustoličenje u formalnog lidera DOS-a". Na Draškovićevo zaprepašćenje, opozicioni lideri gotovo da nisu iskazali ni normalnu dozu kurtoaznog žaljenja, a neki su i otvoreno aludirali da je Drašković sam sebi osam puta pucao pored glave i u uvo, da "svako dobije ono što zaslužuje" ili da se "ne smeju skupljati politički poeni na nesreći". U sledeća dva meseca, dok se Drašković još leči u Budvi, čak i više zahvaljujući antikampanji unutar Demokratske opozicije Srbije nego onoj režimskoj, stranka mu je desetkovana i "preseljena" u druge stranke opozicije. Kad se Drašković konačno pojavio "međ' svojima", više nije bio ni poželjan, jer su karte unutar DOS-a podeljene bez njega, pa njemu nije ni preostalo ništa drugo nego da na septembarske predsedničke izbore ide sa vlastitim, znalo se - gubitničkim, kandidatom, Vojislavom Mihajlovićem, a ne kao tek puki podržavalac kandidata DOS-a, Vojislava Koštunice.  

Međutim, ispod ili iza ove istorijske priče krila se jedna sasvim različita, ponekad paralelna, ponekad sa dijametralno suprotnim sadržajem, ali je bila čitljiva tek posle značajne istorijske distance. Nju je za sve to vreme ispisivao lider Demokratske stranke Zoran Đinđić, koji je, kao i u doslovno svim sličnim "opozicionim situacijama" od 1991. pa nadalje, vodio "svoju" politiku čak i dok je nesebično potpisivao zajedničke. Pokazaće se da se ni na osnivačkom sastanku DOS-a nije pojavio samo zato da neko ne bi pomislio da je on, eventualno, drugi čovek, u senci domaćina Draškovića. A istina je da zapravo i nije bio, samo što je to tada znao samo on, a drugi će saznati uskoro.

Atentat na Draškovića i svi načini na koje se mogao iskoristiti za Đinđića su bili dar s neba. Za takvo nešto, međutim, nisu bili dovoljni Đinđićeva sugestivnost, talenat za manipulacije i bezgranična politička beskrupuloznost, što on kao svoje vrline nikada nije ni krio, nego međunarodna sila u zaleđu i gomile novca. A sve to je za potrebe budućeg projekta 5. oktobar stavljeno na raspolaganje njemu i samo njemu. Svima ostalima je u tom smislu bila namenjena uloga zavisnika od njega i izvršilaca za njegov račun. 

 

Para bušila gde čovek nije

 

Da se najvećim delom radilo o međunarodnom projektu zavereničkog tipa, a ne tek pukoj revolucionarnoj pobuni obespravljenog naroda, na čelu sa hrabrim i poštenim vojskovođama i narodnim tribunima, počeli su da u vidu diskretnog razotkrivanja istorijskih predrasuda neposredno posle 5. oktobra Srbima dojavljuju strani mediji. Tako se, na primer, francuski nedeljnik Nuvel opservater, rezimirajući dodatadašnje natuknice iz stranih medija, pitao "ko će se odvažiti da kaže Srbima istinu?" (da je njihova sloboda od Slobodana Miloševića "imala cenu u hrabrosti i u - nemačkim markama", te da je "priča o ovoj revoluciji istovremeno i čudna priča o koferima punim nemačkih maraka i o računima u inostranstvu".

Navodeći da su opozicija, nezavisni politički mediji i nevladine organizacije proteklu 2000. godinu preživeli isključivo zahvaljujući novcu sa Zapada, "prvenstveno iz Vašingtona", Nuvel opservater čak licitira i sa približnom "cenom srpske revolucije", pa "tematsko" finansiranje nezavisnih medija, stranaka, demokratskih organizacija i gradova u kojima je na vlasti bila opozicija procenjuje na nekoliko stotina miliona tadašnjih franaka. "Donatori" su bili različiti finansijski subjekti - od vlada do privatnih fondacija, nevladinih organizacija i drugih interesnih grupa, a list posebno naglašava "specijalne službe koje su, ne treba u to sumnjati, učestvovale u tajnim finansijskim radnjama".

List je tvrdio da su u ukupnoj ceni 5. oktobra SAD učestvovale sa dve trećine novca. Još polovinom 1999. godine, sam par meseci po okončanju NATO bombardovanja, američki Kongres službeno je izdvojio 25 miliona dolara na ime pomoći demokratizaciji Srbije. Početkom 2000. godine Kongres je izdvojio još 10 miliona dolara, koji su raspoređivani posredstvom  agencije USAID, a preko državnih "nevladinih organizacija", kao što je IRI, za koju se tvrdi da deluje "brzo i efikasno kao CIA". Britanci su u podršci opoziciji učestvovali sa oko tri miliona funti i to preko državne fondacije Vestminster. Nemci su tokom jula, avgusta i septembra 2000. učestvovali sa preko 20 miliona maraka, a posredstvom fondacije Stiftungen, te partija CDU i SPD. Norveška vlada isprsila se sa prilogom od oko šest miliona maraka, a fondacija Džordža Soroša je zvanično tokom 2000. u srpsku opoziciju "investirala" 12 miliona maraka. Ispostavilo se da je najmanje darežljiva bila Francuska, koja je iz neformalnih fondova izdvojila tek oko milion maraka, koje su uglavnom utrošene na Otpora i "Belu knjigu" G-17 plus.

Novac je, kaže se, u Srbiju dolazio kanalima koji se u takvim situacijama podrazumevaju: diplomatskom poštom ili uplatom na privatne račune "anonimnih osoba" u stranim bankama, a najčešća destinacija u ovom slučaju bila je Budimpešta. Formalno su sredstva namenjivana za finansiranje predizbornih kampanja, za štampanje propagandnog materijala, za snimanje spotova, za organizovanje hepeninga i koncerata pokreta Otpor (kojih je bilo preko 40 diljem Srbije), za finansiranje istraživanja javnog mnjenja i formiranje CESID-a, za nezavisne posmatrače na izborima itd. Tako je, kaže list, na iznenađenje vlasti, zahvaljujući bogatoj elektronskoj i informatičkoj infrastrukturi, koja je obuhvatila biračka mesta u unutrašnjosti, i njenoj vezi sa sa centralnom izbornom komisijom, opozicija prvi put, i to temeljno, bila u stanju da kontroliše kretanje rezultata iz minuta u minut, čak i ažurnije nego vladini organi.

Veliki deo novca otišao je na nezavisne medije. Isključivo zahvaljujući stranoj finansijskoj pomoći, najčešće od "nepoznatog donatora", Radio B- 92, čije je emitovanje vlast ometala, mogao je tokom predizborne kampanje, na primer, da se čuje u celoj Srbiji. Finansijskom "podmazivanju" i logistici (satelitski i internet prenosi, honorari saradnika), bili su podvrgnuti i neki elektronski mediji u Rumuniji i Republici Srpskoj, odakle su takođe emitovani ustanički propagandni programi. Sve to gotovo isključivo sa potpisom američke agencije USAID. Opservater je obavestio i da su veliku kriza rotopapira koja je u proleće 2000. zahvatila sve pisane medije, oni protivni režimu premostili isključivo zahvaljujući novcu sa Zapada.

Da je ovakva istina bila dostupna javnosti tokom priprema za 5. oktobar, procenjuje list, Miloševićeva propaganda bi lako od opozicije napravila agente NATO i nacionalne izdajnike, a narod joj to ne bi oprostio.

Milionske stavke

 

Međutim, bolje od novinskih stubaca o ovom segmentu predpetooktobarske zbilje govori jedan "presretnuti" faks koji je poslat iz centrale DOS-a, Simina 41, Beograd, dva dana pre srpske oktobarske revolucije. Njegov sadržaj, uključujući i slovne i "numeričke" greške, sledeći je (doslovni prepis):      

 

***

 

FROM: DOS,    Beograd    FAX NO 381 11 3247605   Oct 03 2000 05:10 PM P1

 

DEMOKRATSKA OPOZICIJA SRBIJE

CENTRALNI IZBORNI ŠTAB

Simina 41, Beograd

 

NAPOMENA: INTERNO - STROGO ZABRANJENO ZA JAVNOST!

 

FINANSIJSKI BILANS PREDIZBORNE KAMPANJE 2000.

 

       

 

*Uz fiksnih 600 dinara našim kontrolorima je davana i posebna stimulacija u iznosu od 50 do 100 nemačkih maraka u zavisnosti od biračkog mesta, pa tačnu evidenciju nemamo.

 

Odobreni ovogodišnji predizborni budžet od strane američkog Kongresa iznosi 77.000.00$. Do sada je utrošeno 106.750.000 nemačkih maraka što konvertovano u američke dolare po kursu na dan 02.10.2000. (1:2,2125) iznosi priblino 48.230.000 US$ raspoređenih i utrošenih u dosadašnjem periodu. Ostala sredstva su pod kontrolom menadžera kampanje DOS, Zorana Đinđića. Podaci najčešće sadrže samo budžetski projektovane troškove za koje ćemo imati precizne podatke nakon podnošenja računa i finansijskih bilansa pojedinih organizacija, gde je to moguće.

 

ŠEF FINANSIJA

(potpis nečitak)

pečat

 

Da li je moglo je skuplje

 

Bez upuštanja u dešifrovanje pojedinih stavki i analizu utroška sredstava, može se zadržati pažnja na, na primer, stavci "opremanje voznog parka" koja je do tog 3. oktobra, navodno, progutala četiri miliona maraka. Te 2000. godine su odlični srednje i visokolitražni automobili visoke klase (pežo, reno, VW) koštali između 15.000 i 20.000 maraka. Uz pretpostavku da je toliki novac zaista "namenski" potrošen, to znači da su funkcioneri DOS-a i pridruženih mu članova u jeku borbe protiv Miloševića među sobom podelili 200-250 odličnih automobila. To dobrim delom objašnjava činjenicu da je većina funkcionera DOS-a već u leto 2000. viđena u novim automobilima. I sam Boris Tadić je viđan kako pred današnji Dom Narodne skupštine Srbije dolazi novim kolima (najverovatnije pežo 206), iako se do tada, kako je i priličilo njegovom socijalnom statusu, uredno vozio gradskim prevozom.

Međutim, nisu nužno morali svi da dobiju na poklon kola kao patriotsku stimulaciju. Neki su mogli i sami da ih kupe, jer je, navodno, svih 18 lidera DOS-ovih članica, plus izabrana elita koja je smatrana ekskluzivnim rukovodstvom, dobijala mesečne prinadležnosti od po 5.000 maraka. Jasno je da su se za taj novac s neba, tokom samo jednog kvartala mogla kupiti odlična kola.   

U vezi sa transferom novca, zanimljivo je podsetiti se slučaja jednog DOS-ovog lidera, koji je u Segedinu u Mađarskoj od strane veze preuzeo milion maraka u gotovini i smestio ih u unutrašnju gumu svog džipa. Na graničnom prelazu u Horgošu policija ga je "radi provere" pozvala na razgovor u službene prostorije, posle čega je gospodin nastavio put prema Beogradu. Kad je došao u centralu ispostavilo se da onih maraka u gumi više nema, što znači da ih je uzela policija na Horgošu tokom razgovora. Jasno je sa slučaj nije bilo moguće prijaviti policiji, a isto tako da je na funkcionera pala sumnja zbog eventualne utaje. Stvar je solidarno "spasla" sama policija pustivši to u javnost kao vic, odnosno anegdotu, a donator ionako nije pravio pitanje.

Nezvanična je informacija da je ukupna suma poslata iz inostranstva srpskoj opoziciji okupljenoj u DOS, koja uključuje finansijere izvan državnih i obaveštajnih kišobrana, za oko 70 odsto veća od gore pomenute, dakle 170-180 miliona maraka. Ilustracije radi, može se navesti podatak da je apsolutno i relativno najskuplja američka predsednička kampanja, ona Baraka Obame, koštala oko 600 miliona dolara (SAD su svetska sila sa preko 300 miliona stanovnika), a ona Bila Klintona iz 1996. oko 160 miliona dolara.

 

Jedni se tukli, drugi se obukli

 

 

Pored ovakvog čisto finansijskog, izvanredno značajan segment ovog projekta zapadnih centara moći bila su još dva činioca, jedan se zvao G17 plus, a drugi pokret Otpor.

Poznato je da je Otpor nastao kao studentski pokret, lokalizovan na Beogradskom univerzitetu, oktobra 1998. i to kao spontani odgovor na rigidne radikalsko-socijalističke zakone o univerzitetima i medijima. Ubrzo prerasta u Narodni pokret Otpor, a posle bombardovanja postaje i relativno masovan front protiv Miloševića. Nije bila nikakva tajna da je finansiran gotovo isključivo iz inostranstva. Onog trenutka kada je za nezvaničnog komandanta parade proglašen Zoran Đinđić, ta pomoć je bila više nego izdašna. Kao što je iskoristila i kasnije asimilirala i prisvojila sve studentske akcije i proteste (pogotovo njihove lidere) od 9. marta 1991. pa nadalje, plišana Demokratska stranka na čelu sa Đinđićem je promovisala Otpor u svoju revolucionarnu omladinsku gardu, koja je po logici svoje generacije trebalo da bude udarna pesnica, psihološka, propagandna i fizička, u izvesnom smislu zamena za SPO koji je u svim dotadašnjim masovnim pokretima imao i tu funkciju. Kada je Otpor iskorišćen, Đinđić ga je marginalizovao, njegovim liderima podelio sinekure, a Otpor je ugušen kad je, konačno, kao stranka doživeo debakl na izborima 2003.   

Međutim, do tada su korišćeni njegovi zaostali dugovi i računi koji nisu bili mali. Tada mladi rukovodioci Otpora, Slobodan Homen, Srđan Milivojević i Nenad Konstantinović preko noći su bacili "pesnice" i obukli frakove DS-a. Javna je tajna bila da razlozi nisu bili toliko idejne prirode, koliko sve češće potezano pitanje pronevere najmanje dva miliona evra imovine Otpora, koju je ova organizacija stekla donacijama kao nevladina organizacija. Otporaš Branimir Nikolić Branči (koji se, kao što je poznato, ove godine na Paliću izvršio samoubistvo) nije tada pošao u DS za beogradskom podružnicom, sve vreme tvrdeći da je ulazak u DS ne samo izdaja izvornih ideja Otpora nego pre svega "prikrivanje prljavih tragova" baš tog novca. Isto se desilo i u slučaju nestanka velike količine novca u interregnumu između Otpora kao nevladine organizacije i Otpora kao registrovane stranke. (Čelnike Otpora je za istu stvar, proneveru novca od donacija stranih organizacija i falsifikovanje troškovnika, okrivio maja 2002. i kragujevački koordinator Otpora Zoran Matović, ali i požarevački Momčilo Veljković, koji se takođe otcepio 2002. videvši čemu to vodi. Matović je tvrdio da je Otpor od američkih nevladinih organizacija NED i OTI, samo od 2001. do 2003. godine, za kancelarije u 40 gradova u Srbiji dobio ukupno 1.528.000 dolara, koji do tih kancelarija nikada nisu stigli, ali da su donatorima vraćane priznanice sa falsifikovanim potpisima koordinatora. U vezi s tim DOS je onemogućio intervenciju finansijske inspekcije.

 

Vladanje nevladinom organizacijom

 

Kao što nije verovao u revolucionarnu oštricu svoje stranke, pa je nadomestak našao u Otporu, tako nije verovao ni u "intelektualne" sposobnosti svojih jalovih stranačkih saboraca (Đinđić je strogo razlikovao palanački, naklapački, kvazifilozofski i kvazipravnički duh koji je preovladavao u njegovoj okolini, od korisnog, merkantilističkog, inteligentno-lopovskog duha, kojemu se neizmerno divio), pa je nadomestak našao u jednoj drugoj neformalnoj grupi, tada (i sve do 2003) nevladinoj organizaciji G17 plus, iz misterioznih razloga naprosto joj ustupivši sva buduća prava na rukovođenje gotovo svim tokovima novca cele Koalicije, a kasnije i države. Činjenica da je Đinđić, pored 18 dosovskih aždaja koje bi progutale pare celog sveta, u celu priču uvukao jednu nevladinu organizaciju, koja je bila toliko na prvi pogled "samozvano stručna" da nije imala nikakve druge preporuke osim vlastitih, samo potvrđuje tezu da se radilo o strogoj direktivi iz inostranstva. Kasnija dodela najviših, najodgovornijih i najsuptilnijih državno-finansijskih funkcija jednoj nevladinoj organizaciji, a onda i sistemski postupci samog G17 plus u razaranju postojećeg finansijskog i privrednog sistema, bez formiranja novog koji bi mogao da izdrži i nalet lahora a kamoli ozbiljnijeg vetra, tu tezu betoniraju.

Ne treba zaboraviti da je čak i spisak lažnih, ponegde i glupih obećanja, sistematizovanih u ona koja se odnose na "prvi mesec vlasti", "prvi dan Skupštine", "prvu godinu Vlade", "prvi četvorogodišnji period" itd. Đinđićev DOS doslovno preuzeo, iz ruke u ruku, od G17 plus, nakon što su masovno distribuirana za vreme mitinga ove nevladine organizacije 19. avgusta 2000. ispred tadašnje Savezne skupštine. Buljuk mozgova iz Demokratske stranke i ostatka DOS-a nije bio u stanju ni da laže, a kamoli da nešto konkretnije uradi, a Đinđić ipak nije mogao sve sam. Ipak, da tako unapred prepusti vlast G17 plus, bilo je više nego čudno.

 

 

Izbegli revoluciju

 

Izbori su bili, i 5. oktobar je prošao kako je prošao, ali stotine hiljada onih koji bi tada dali sve što im je od života pod Miloševićem preostalo samo da tog prosvećenog apsolutistu i teroristu zabiju kilometre duboko u zemlju, "opušteni posle desetogodišnjeg ropstva pod Miloševićevom strahovladom", kako je tada napisao i glavni urednik ovog lista, "nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna gangsterska organizacija, kojoj u Evropi uskoro neće biti premca". Čak je i Džejms Lajon, direktor Međunarodne krizne grupe za Srbiju, javno dojavio "svojima" da je 5. oktobra sklopljen "sporazum između DOS-a i srpske mafije. Sada, kada vidimo koliko se na raznim mestima spekuliše o vezama organizovanog kriminala i pojedinaca na vlasti, možemo da pretpostavimo da postoji ozbiljan problem". A faktički još nije sve bilo ni počelo.

Iskoristivši na karikaturalan i ponekad bizaran način svako pravo jačeg, novi pobednici su se svojski potrudili da od ovog istorijskog prevrata ne naprave revoluciju, što bi podrazumevalo preuzimanje odgovornosti za novi život i radikalnu promenu destruktivnog, trulog, korupcionaškog, nepotističkog  sistema, a što im, brzo se pokazalo, nije padalo na pamet, nego da bukvalno istog trenutka krenu u nadgrađivanje, gotovo zločinačko usavršavanje, ovekovečenje i armiranje zatečene državne, društvene i političke konstrukcije, za koju su dan ranije tvrdili da je treba sravniti sa zemljom i spaliti poput Skupštine ili Televizije.

To što se vođa 5. oktobra i pre samog događaja slizao sa glavnim, službenim državnim ubicom Legijom, što je budućem ključaru državnog trezora prvo bilo na pameti da sa oružanom pratnjom upadne u Narodnu banku, što se izvesni Zabunović, u svojstvu liderovog kuma, osetio pozvanim da, takođe uz oružanu pratnju, upadne u Kertesovu Carinu i pohara dokumentaciju… bilo je samo prvo slovo u istoriji beščašća i surovog kriminala koja je tog dana tek počela da se piše, svakim danom sve crnjim i većim slovima.

Bilo je potrebno samo šest meseci da ukupna proizvodnja pod DOS-om padne na trećinu one od godinu dana ranije, kada je zemlja bila pod sankcijama i bez stranih donacija. Veliki privredni sistemi jedan za drugim su beznadežno kolabirali. I Velimir Ilić je malo kasnije "sistemski"  zaključio da "predsednik vlade Đinđić vodi spoljnu politiku, privrednik Čović, zadužen za ekonomiju i finansije, bavi se problemima na jugu Srbije, za privredu je zadužen Aleksandar Pravdić, koji je prethodno radio kao referent u gornjomilanovačkom Domu zdravlja, a o porezima govore generali."

 

Dotad nezabeležena "demokratija"

 

Odmah počinju afere, jedna za drugom, blamirajuća prodaja Beočinske fabrike cementa Lafaržu; korupcionaška afera u Telekomu; počinje duvanska, tada najveća svetska privredno-politička afera, u kojoj je glavni lik - srpski premijer; aktivira se više ogromnih afera u kojima je komandant dotadašnji direktor i sponzor DS-a Miodrag Kostić, vlasnik MK komerca i mnogo čega drugog; u vladu i vlast se uguravaju provereni i poznati kriminalci, ali i neki nepoznati tipovi i ljudi kojima će visoka državna i politička funkcija, posle i pre zatvora, biti prvo i poslednje radno mesto u životu; kompletni državni, politički i privredni resori postaju privatne i porodične manufakture; muzičar postaje savetnik ministra policije, a vojni dezerter postaje savetnik ministra odbrane; većina DOS-ovih funkcionera ima deset i više odgovornih i sumanuto plaćenih funkcija; počinju aktivnosti surčinskog mafijaškog klana, a glavni pominjani lik je opet premijerov kum, ovog puta pod šifrom Krmivo; afera Gavrilović; međunarodnom akcijom Dinkić sistematski, u prah i pepeo rastura srpsko bankarstvo; državna imovina, zemlja, stanovi, preduzeća, rasprodaju se unutar DOS-a i njegovih miljenika; stranci zaposedaju cele spratove u osetljivim državnim službama, uključujući i vojne i obaveštajne; junoša Čedomir Jovanović ima trideset telohranitelja i uništava po jedan službeni automobil u kratkim i redovnim vremenskim interavlima; za kratko vreme predsednik vlade sedam puta boravi u Nemačkoj; tokom prvog boravka u zemlji, ambasadorka u Meksiku Vesna Pešić, doktorka sociologije, laureat više međunarodnih nagrada za razvoj demokratije, koja je tamo radi emotivne veze, "ne može da shvati da u Srbiji postoji opozicija, da postoje protivnici vlasti, kad je definitivno ostvarena demokratija!"; osamnaestorica DOS-ovih lidera takmiči se u bizarnostima, nepotizmu, podmetačinama i otimačinama… Sve to za vreme dok se novi vlastodršci nisu još čestito ni raspakovali u novoosvojenom plenu.

A Srbiju je tek čekao pakao filovan državnim terorizmom, haškom sramotom, mafijaškom klanicom, siromaštvom, gubljenjem nacionalnog i ličnog dostojanstva, svih nacionalnih privrednih i prirodnih resursa i, konačno, gubljenjem - državnih teritorija. 

Na desetu godišnjicu ovog demokratskog prevrata, Srbija je po mnogim relevantnim parametrima i uz sve neverovatne sposobnosti, znanja, zasluge i entuzijazam bivših DOS-ovaca i njihovih sledbenika - najsiromašnija zemlja u Evropi. Pa, neka je sa srećom.     

 

 

 

 

Šta je njima naša borba dala

 

U jednom izveštaju britanskih "posmatrača" iz Beograda od 23. juna ove godine, pravljenom po porudžbini britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj (Department for International Development - DFID) upravo povodom desete godišnjice postmiloševićevske ere, navode se i sledeće sumarne činjenice i procene (isključivo Srbija, ne i SRJ i SCG):

- od oko 220 najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je na funkciju izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je, u takvom istom statusu, otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera.

- od oko 700 najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (toj kategoriji pripadaju i šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod direktnom vladinom kontrolom i sl. - prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto njih je otišlo sa položaja ili je još uvek, u takvom istom statusu.

(U dlaku iste odnose, prema jednom opštijem izveštaju za potrebe istog naslova, imaju Burkina Faso i Ruanda u Africi, prim. prir.).

- Procena analitičara ja da na svakih 100 evra, koji iz svih fondova EU kao celine, po svim osnovama i za sve namene uđu u Srbiju, za 35 odsto se nikada ne sazna koja im je poslednja destinacija. Međutim, kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih ugovora između Srbije i neke od zemalja EU, taj procenat "izgubljenog" novca raste na 45 odsto.