Natrag

Spor(t)

Spor(t)

Zrenjaninski sport - talac "demokratskog" rasturanja grada

Ni lopta neće po oranici

Surova ekonomska tranzicija proizvela je i u Zrenjaninu vlast koja deset godina živi od prodaje ugleda nekada trećeg najjačeg ekonomskog centra bivše Jugoslavije. Usput dosledno pokazuje kako se (ne) voli grad od kojeg se tako lagodno živi

Zoltan Horvat

 

Zrenjaninski sport je tragična posledica brljotina večitih lokalnih vođa kojima još niko nije šapnuo da je po sugrađane opasna njihova prečica na putu tranzicije komunjara u transparentne demokrate. Samoprivilegovani (o)pozicionirani očajnici koji nikada nisu zaplakali nad sopstvenim minulim radom prepunom blistavih talenata prepuštenih njima na nemilost, danas su bezbrižni vlasnici dobrih plata i urušenih sportskih klubova bez ikakve perspektive. Lokalni drmatori demokratije "uspeli" su da ugase nekadašnji sjaj legendarnog grada sportova, prepunog zaštitnih znakova poput Vilmoša Locija, Irene i Tibora Kaločaja, Zvonka Vujina, Mare Torti, Milorada Stanulova, Dejana Bodiroge, Miloša, Vladimira i Nikole Grbića, rukometnog kluba Proleter - Naftagas...

Svima žao "u mikrofon" 

Tiranija nad zrenjaninskim sportom od prisvajača Petog oktobra otpočela je zločinom. Pre sedam godina ubijen je fudbalski klub Proleter. Uprava bivšeg zrenjaninskog sportskog miljenika kroz koju je prodefilovala većina tadašnjih najuticajnijih funkcionera nije mogla da se odupre unutrašnjim neprijateljima, lokalnim izvršiocima zakona sablje. Umesto konkretne podrške i spasavanja od gašenja, potrošači demokratije u Zrenjaninu surovo su kaznili krizu i razjedinjenost klanova i frakcija u sada već bivšem fudbalskom klubu. Nakon bankrota, na sav užas nikad pasivnije javnosti, demokratski transparentno je proglašeno gašenje kluba.

I, nikom ništa. U mikrofone i kamere lokalnih, u demokratiju preobraženih medija, bivši gradonačelnici i njihova sportska sabraća po funkcijama rekli su da im je veoma žao zbog gašenja kluba, ali...  Zrenjaninu su "darovali" novi, do juče seoski fudbalski klub ambijentalnog naziva - Banat. Sa Mirkom Vučurevićem kao vlasnikom i Gradskim stadionom u miraz. "Pomoć" zrenjaninskom fudbalu stigla je i iz državne kuće fudbala od tadašnjeg predsednika Terzića i kompanije u iznosu od nekoliko stotina hiljada evra. Novac namenjen saniranju travnatog terena u raspadajućem stanju završilo je bogapitajgde, jer fudbaleri ni dan-danas nisu sigurni da li će lopta nakon dužeg pasa po oranici od zemlje završiti baš tamo gde je upućena.

Danas se na Gradskom stadionu u Zrenjaninu, na džombastoj podlozi, igra Prva liga Srbije. Na terenu i rezervnim klupama, sa redarima i službom hitne pomoći, ima više ljudi nego na tribinama. Navijači pokojnog Proletera ne zaboravljaju ljagu koja je bačena na grad.

Sramno likovanje nad odrom gradskog sportskog čeda najavilo je obračun vlasnika gradske kase sa retkim neprijateljima njihovih, kako su naveli, "iznuđenih demokratskih rezova". Gradski sportski savez iz godine u godinu ima sve manje sredstava i objekata u funkciji, ali njegovi večiti funkcioneri uporno ponavljaju samohvalospeve da se radi dobro i da se čine "ogromni napori u cilju normalnog funkcionisanja klubova i takmičara". Međutim, prećutkuju da je gradski bazen, danas ruglo grada, zatvoren do daljnjeg zbog realne opasnosti da se krov ne obruši u vodu, mogao pravovremeno spasavati ulaganjem relativno malih sredstava. Time je izrečena i presuda plivačkom klubu Proleter koji je snagom pokojnog pokretača, profesora Miloša Popova, kao i njegovih vernih sledbenika od novog predvodnika zrenjaninskog i državnog sporta spao na beskućnika, čije posledice trpe samo novčanici beskrajno požrtvovanih roditelja talentovanih plivača.

Od nemila do nedraga

Kako danas uopšte funkcioniše i opstaje zrenjaninski sport? Za njegove vlasnike, večite nosioce lokalne politike, nema dileme. Sami sebi dele pare po klubovima. Za velike, po inerciji, ima, za male, kuš! Rukometni klub Proleter-Naftagas, bivši sportski gigant bivše države, danas je i doslovno, provincijski klub. Dok je bilo sponzora i reke para, drmalo se naveliko. Danas je ovaj klub, sa skromnim ambicijama da izbori opstanak u drugoligaškom društvu, liferant sinova lokalnih moćnika u inostrane klubove. Nekolicina sinova zrenjaninskog rukometa, danas renomiranih igrača, pronašlo je uhlebljenje u velikim klubovima, ali je u njihovom fanatičnom forsiranju žrtveni jarac (p)ostao klub. Sada, do mile volje igraju domaća deca, jer para za dođoše nema. Nema ni za sportsku opremu pa se igrači snalaze od nemila do nedraga. Kako im čelnici klubu ponavljaju, igraju za ponos i čast zrenjaninskog rukometa. Pod uslovom da kupe patike.

Zašto nema dovoljno para? Kriza? Naravno, ogromnih je razmera, ali je simptomatično da direktori firmi koje još kako-tako posluju u Zrenjaninu redom odbijaju saradnju s izvikanim gradskim sportskim veličinama. Kažu da ti i takvi, glavni u klubu, redovno dolaze po sponzorstvo, pa se pomoć prosleđuje i u gorivu u buradima. Posle jedne slučajne provere ustanovljeno je da se gorivo retko sipa u klupske autobuse, jer završava... ko zna gde. I tako nedeljama, mesecima, godinama, decenijama...

Nemoguća misija

Voja Matić, predsednik Gradskog sportskog saveza, bivši vrhunski rvač, kaže da situacija u zrenjaninskom sportu i nije tako loša. S jedne strane, on je u pravu, ima  vetar u leđa, lokalne novinare koji se "ubiše od hvalisanja rada ovdašnjih požrtvovanih sportskih pregalaca". S druge, opet je u pravu jer o njegovoj sudbini i opstanku na funkciji odlučuje niko drugi no stranka u kojoj je Voja Matić postao istaknuti član. Bilo bi krajnje neprimereno i neumesno da zbog amaterskog rada i potpunog kolapsa zrenjaninskog sporta ogrezlog u kriminalu i korupciji Voja Matić samog sebe smeni, ili, ne daj bože, ponudi ostavku. Jer, na partijskim sastancima ne raspravljaju o teškoj situaciji u zrenjaninskom sportu, već o daleko važnijim temama, na primer, o izboru keteringa za stranačku proslavu u jednom sportsko-rekreacionom objektu u gradu. 

Ima li nade za zrenjaninski sport? Nemoguća misija. Od svih ovdašnjih koji hvale svoj osnovni proizvod - ništa, ostaje i biće - ništa. Praktična dobit pojedinaca na račun neuspeha i vršenje zla nad talentovanom sportskom decom proizvodi velika mažnjavanja beogradskih i novosadskih klanova. Sistem negativne selekcije nema snažniji otpor ni u Zrenjaninu, pa se uništavanje talenata i dobara sprovodi po želji bahate i osione vlasti. Lokalna opozicija je po meri vlasti potkupljiva. Grlata u kritikama, ali njihovi čelnici stignu da se, tu i tamo, u dosluhu s onima koje javno prozivaju, "ugrade" u projekte poput izgradnje nove Kristalne hale sportova.

   

 

Prljave banatske ruke

Skandalozan je podatak da niko od bivših zrenjaninskih vrhunskih sportista nije otpočeo ozbiljan biznis u rodnom gradu. Na pitanje zašto, Voja Matić i kompanjoni po sportskim funkcijama sležu ramenima i kratko kažu da to najverovatnije nije u redu.  

Sakrili su jedan naznatan podatak da im je nedavno jedan sportista koji je Zrenjanin proslavio širom planete, istina nezvanično, u brk skresao da im ne bi uzeo ni orah iz ruku.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane