Natrag

Druga

Druga

Na marginama najveće mirnodopske diverzije u istoriji sveta

 

Vikiliksov rat

 

Ana Borković

 

Globalna diplomatsko-bezbednosna diverzija Vikiliksa pokazala je da današnji svet, u stvari, ne počiva ni na ravnoteži sile ni na ravnoteži straha, pogotovo ne na sili argumenata, dogovora i formalnih sporazuma.

Svi ti knjiški i akademski pojmovi, posle apokaliptične demontaže sistema američke diplomatske prepiske odnosno demistifikacije procesa prikupljanja bezbednosnih, taktičkih i strateških informacija, od kojih gotovo da zavisi opstanak planete, postaju samo neophodni ali ni približno presudni orijentiri i premise u globalno-strateškom sistemu odlučivanja.

Drugim rečima, pokazaće se da se najveći planetarni šok posle Prvog i Drugog svetskog rata ne naziva, kao što elementarna logika nalaže Treći svetski rat nego - Vikiliksov rat. Oni koji su se pribojavali da ih nekakav smak sveta ne pogodi s neba, u vidu kakvog nevidljivog sofisticiranog oružja ili laserskih snopova, doživeli su da ih snađe nešto što nije ni vidljivo ni nevidljivo nego - nepredvidljivo, toliko iracionalno da je čak i kategorija straha iz klasičnih diplomatsko-ratno-bezbednosnih teorija ubrojiva u materijalne, realistične i racionalne. Razlika između Vikiliksovog i dosadašnjih bezbednosnih armagedona leži i u činjenici da će predstojeće neizbežno "Vikiliksovo" preustrojstvo sveta, globalnih koncepcija i strateških planova najverovatnije proći samo sa ljudskim žrtvama unutar uvek krivih i (ne)odgovornih struktura moći, a ne i, kao što je to odavno uobičajeno, unutar milionskih masa nevinih i neobaveštenih građana sveta. 

Vikiliksov udar na svetski bezbednosni poredak tumače i tumačiće na različite načine, sa različitim polazištima, ciljevima i interesima, ali reč je o tome da u tim "analizama" niko neće moći da pogreši. Biće moguće izvlačiti pouke po željama i potrebama, ali je za verovati da će jedina univerzalna posledica biti sasvim novi koncept globalnih komunikacija, svakog privilegovanog opštenja na globalnom nivou, pa tek onda i unutar pojedinačnih sistema, poput "informacionog" sistema američke i svih drugih diplomatija, koje i jesu povod i modus vivendi Vikiliksovog rata.

Već sada među ozbiljnim analitičarima, bliskim svetskim centrima moći, postoji nepisani konsenzus da problem globalne Vikiliksove denuncijacije celokupne američke diplomatske mreže nije toliko u sadržaju (iako ga u više od 250.000 poverljivih dokumenata ima za sto civilizacija), koliko u formi i metodama. Procenjuje se, naime, da se od skoro milion "zanimljivih" podataka iz depeša, objektivno relevantnim informacijama u diplomatsko-bezbednosnom smislu može smatrati njih tek 2-3 odsto, što je, takođe, dovoljno da se nekoliko puta razori svet. Od tih 2-3 odsto, tek desetina  može da se smatra zaista prvorazrednim šok-informacijama, koje pomeraju granice među državama i koje su predmet vrhunskih špijunskih ili analitičkih aktivnosti.

Pokazalo se, međutim, da je prvorazredna informacija odnosno ključno  svojstvo, sama po sebi činjenica da u  većini tog ogromnog poverljivog diplomatsko-dopisničkog fonda američke diplomatije (onih 97-98 odsto), u stvari, nema informacija u klasičnom smislu te reči, nego da se informacijama smatraju i uzgredne opaske, duhovite doskočice, pikanterije, neobavezni leksički žargonski "izleti" autora depeše, glasine, javni tračevi, najpovršniji subjektivni doživljaji likova i događanja. U tom kontekstu briše se i granica između neukosti, bahatosti i nezainteresovanosti diplomate (vara se svako ko misli da su među američkim diplomatama takvi izuzeci) i autoritativne pronicljivosti i obaveštajne superiornosti koja sebi može da dozvoli i krajnju neformalnost i opuštenost u komunikaciji sa "centralom", čak i povodom veoma ozbiljnih situacija i odnosa.

To bi, kao prvo, bio apsolutno američki problem, ako ga uopšte smatraju problemom, da se sada i ceo svet ne upoznaje na kakvim se površnim i često bizarnim diplomatsko-bezbednosnim dojavama gradi spoljnopolitička strategija i mreža jedine supersile, i, kao drugo, zbog čega su moguće i čak izvesne, gotovo neizbežne, brojne kardinalne pogreške i očigledne, po svetski mir opasne improvizacije u ostvarivanju "američkih interesa" u pojedinim delovima sveta.

U vezi sa Vikiliksom ključni problem američke diplomatije i administracije u celini danas nije da li će ovaj ili onaj svetski lider, pogotovo neki od, za njih, perifernog značaja, zameriti zbog konteksta u kome se našao, zbog nepriličnog "atributa" kojim je opisan ili zbog netačnosti uz koju se povezuje, niti da li je neki američki funkcioner ovom denuncijacijom lično doveden u neprijatnu situaciju. Takve stvari, pod kišobranom svetske velesile, vreme neutrališe neuporedivo brže nego u nekim drugim, "normalnim" slučajevima, nekolicinom kadrovskih žrtava, izjavama, demantijima ili ignorisanjem. Problem je u pomenutoj demistifikaciji tehnologije donošenja po svet sudbonosnih odluka i načina "apliciranja" takvih odluka na terenu. Mehanizam odlučivanja odnosno algoritam za korišćenje u ovom slučaju diplomatsko-bezbednosnih podataka ovom aferom je ogoljen do srži, a buduće američke javne odluke i akcije učinjene su neuporedivo (ili presudno) predvidljivijima u odnosu ne "predvikiliksno" stanje. A to je, inače, otkad postoje diplomatija i obaveštajna delatnost, jedan od podrazumevajućih, imanentnih zadataka svakog vrhunskog obaveštajnog analitičara.

Nešto od toga moguće je dokazati i na primeru pominjanja Srbije, njenog unutrašnjeg i spoljnopolitičkog angažmana i njenih funkcionera u različitim kontekstima, ali gotovo da nema nijednog detalja u tim pomenima koji već nije ili javna tajna ili notorna činjenica, što u hiperpolitizovanim sredinama, kakva je naša, i nije ništa neobično. To uključuje i prvorazrednu američku preokupaciju "infiltracijom Turske na Balkanu" i pojedinačne banana-istupe srpskih lidera u vezi sa Kosovom, okruženjem i Evropskom unijom.

Tako, kada se u jednoj depeši iz Berlina najavi da će Boris Tadić 16. novembra (2009. godine - prim. aut.) doći u Berlin na "konsultacije", srpska javnost podrazumeva da se baš to dogodilo, dok kasnije čita kako je "Boris Tadić tokom jednodnevne posete Berlinu razgovarao s Angelom Merkel..." o stvarima koje je mogao da sazna od svakog slučajnog prolaznika ispod njegovog prozora.

 

 

 

 

Dobar je makar i samo jedan

 

Inspirisani Vikiliksom, novinari Tabloida su od 15. do 30. novembra, rizikujući da učine i krivično delo (zbog čega je obezbeđen alibi prijavom akcije "tamo gde treba") testirali bezbednosnu senzitivnost i kulturu 26 državnih institucija, uključujući i 12 ministarstava (i dva ministarstva sile).

Ideja je bila da se barem po 20 puta (da bi bilo jasno kako je reč o nameri a ne o slučaju) pomoću "poznatih" nevažećih ili izmišljenih lozinki "pokuša" neovlašćeno ući na interne sajtove testiranih institucija, namenjene unutrašnjoj komunikaciji a ne javnom informisanju.

Epilog testa je da je samo jedna od (26) tih institucija, čiji bi bezbednosni sistemi morali da registruju i reaguju (makar i samo) na očigledne pokušaje upada u njihove zaštićene sisteme, zaista i reagovala. Reč je, sasvim slučajno, baš o Ministarstvu spoljnih poslova (čestitke!), koje je intervenisalo kod provajdera, koji je, sa svoje strane, blokirao korisnički nalog "neovlašćenog upadača" u tuđi sistem. Ostali pomenute aktivnosti nisu ni primetili, iako su sankcionisane sa dva pozitivna zakonska propisa i jednom međunarodnom konvencijom koju je naša država potpisala.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane