Tabloid istražuje

Buduće veliko suđenje: da li sledi istorijski sudski proces nakon istorijskog poraza bivših pobednika

 

Neka pogubljeni ustanu

 

 

Po svemu sudeći, sadašnje političko vođstvo Srbije nema više načina da sačuva vlast, ali ima mnogo načina da neka nova vlast privede pravdi sve one koji su doveli državu i narod na prosjački štap.

Koji se vlastodršci danas plaše spore ali dostižne pravde, a ko samouvereno i dalje veruje da mu je misija istorijska i da će zato izbeći optuženičku klupu?

Ako nekim čudom neko od današnje opozicije "stane na crtu" i potegne pitanje odgovornosti "prethodnih" (čitaj: aktuelnih) vlasti, taj bi morao da ima čiste račune i pred bogom i pred narodom kako bi imao puno pravo da i sam na takvom suđenju zapita optužene: u kojim stranim bankama držite novac opljačkan od privatizacije, ko je još sa vama učestvovao u kreiranju pljačke, šta još od imovine imate u inostranstvu, sa kojim kriminalcima ste sarađivali u otkupu državnih i društvenih preduzeća, i slično. Ali, da li je to tako…

 

Nikola Vlahović

 

 

U jednoj od svojih knjiga izdatih sredinom "prve demokratske decenije", bivši ministar pravde Vladan Batić poziva na odgovornost Mlađana Dinkića, teško ga optužujući za niz kriminalnih akata počinjenih sa pozicije neprikosnovenog gospodara takozvane "finansijske vlasti".

Već tada je bilo jasno da je jedan znatno širi proces protiv više nesmenjivih gospodara srpske stvarnosti - realan i moguć. Ali, ubrzo je na scenu stupila Tadićeva "diktatura juniora" i stvari su krenule drukčijim smerom.

Stalnim insistiranjem na potrazi za političkim inspiratorima ubistva Zorana Đinđića i njihovim izvođenjem na sud, privremeno je zaboravljena kriminalna aktivnost jedne lopovske korporacije postavljene od vrha države do lokalne samouprave, sa jednom jedinom idejom: da očuva sebe na vlasti, a ne da unapredi privrednu stabilnost zemlje.

 

Biblijska pljačka

 

Ta mala ali dobro upregnuta armija sprovodi lažne reforme, organizuje iseljavanje državnih institucija iz Beograda, pokreće "državotvornu" politiku regiona (kojima su potrebne investicije, zapošljavanje i izgradnja, a ne još veća lokalna birokratija), na kriminalan način i bez socijalnog programa privatizuje na stotine velikih preduzeća, istovremeno osporavajući ceo proces i nanovo zavodeći državnu upravu nad njima...

Ona donosi zakone koji nisu ni u duhu vremena ni po redu prioriteta, ona hoće da je u Evropi pre same Evrope, ona bi da je glavna doživotno i da se pita za sve, od toga kuda idu isplate iz Trezora Narodne banke Srbije do stanja budžeta poslednje mesne zajednice u državi.

Podstaknuta apsolutističkim ambicijama vodećeg čoveka Demokratske stranke, koji je očito odlučio da i dalje protivustavno koristi svaku funkciju koju može da zaskoči, ova armija savremenih štetočina koja je snašla Srbiju u najgorem trenutku, baš kad joj je oporavak od tragičnih devedesetih bio preko potreban, i sama je podvedena u sveopštoj stranačkoj prostituciji, čiji je jedini cilj pljačka ili strateška bitka za očuvanje svojih privilegija.

Upravo zato, padom takve vlasti, svaka sledeća imaće tešku ali neizbežnu obavezu da pred sudove neke nove države izvede svakoga ko je učestvovao u biblijskoj pljački naroda koja se u Srbiji desila za manje od deset godina. Koliko će ti procesi koštati, koliko će trajati, ko će koga braniti ili napadati, hoće li se u takvim okolnostima sve pretvoriti u globalnu sudnicu, zaista je manje bitno od konačnog obračuna sa jednim, sada već endemskim oboljenjem, slepim vlastohlepljem, patološkom žudnjom "za još par miliona", zapravo, frojdovskim zgrtačkim karakterom kolektivne ličnosti kakav još nije viđen.

Ali, trebalo bi se na ovom mestu odmah upitati: da li je zamisliva situaciju u kojoj, na primer, Tomislav Nikolić, kao novi predsednik Republike, podržava sudsko gonjenje bivšeg predsednika Borisa Tadića i njegovih brojnih podanika, zbog niza krivičnih dela počinjenih tokom vladavine duge deset godina?

Ima li u vrhu takozvane političke elite nepotkupljivih ljudi, onih koji nisu i neće biti korumpirani, kojima je Srbija iznad trulih koalicija i zatvorenog kruga međusobnih robno-novčanih obaveza?

Zašto je finansijska lustracija brojnih ličnosti u Srbiji takoreći nemoguća, ili mnogo manje moguća od političke lustracije?

Ko će biti novi srpski Robespjer, onaj koji će lupiti šakom po stolu i reći da je došao kraj sudskom, zakonodavnom i izvršnom haosu, i koji će uvesti prinudnu upravu nad državom Srbijom u trajanju od "koliko treba" i sa vladom nacionalnog spasa sastavljenom od stručnih i nekompromitovanih ljudi?

 

Nestanak iz života

 

Istina, ovaj drugi deo fraze ("stručni i nekompromitovani ljudi") upotrebljavao je svako ko je u politiku ulazio poslednjih dvadeset godina, dodajući još i delove o nacionalnim i ekonomskim programima, ali crta nikad nije podvučena, a jedinstven stav o tome kako dalje i sa kim dalje, nikada nije donet.

Konačno, koji to parlament sastavljen od današnjih stranačkih poglavica može da izabere dovoljan broj kvalitetnih a nezavisnih sudija i tužilaca, bez straha da će jednog dana takvi istražitelji kriminala zakucati i na njegova vrata?

Jedno je sigurno: odgovori na ova pitanja vode putevima rešenja dugogodišnje ekonomske, političke, kulturne i svake druge agonije u kojoj se srpsko društvo i država nalaze.

Takođe, ne bi trebalo ni to zaboraviti, politička praksa u modernoj istoriji Srba pokazala je da nova vlast nikada nije umela pošteno da sudi onoj prethodnoj, za eventualne kriminalne, veleizdajničke i druge prestupe koje je izvršila. Ili su to bile odmazde bez sudskog procesa, ili su ti procesi bili politički namešteni, ili su optužene ličnosti zauvek nestajale iz javnosti (a često i iz života samog).

 Na taj način su nestajale i istine o vezama sa prethodnim režimima, potkupljenim i zavrbovanim ličnostima i čitavim strankama, te je život spolja uvek izgledao kao novi, mada iznutra, u sistemu, nikada nije ni menjao svoju zlu narav.

Prilog ovom mračnom kontinuitetu dala je i današnja vlast, presuđujući ljudima Miloševićevog režima selektivno, na principu iskazane lojalnosti i saradnje na ideji "evropskih vrednosti".

Tako se i desilo da su mnogi istinski kriminalci bivšeg režima, koji su se pre deset godina našli pri ruci takozvanom demokratskom prevratu, dobili zaštitu sadašnje države, pa čak i potpunu moralnu (gde treba i političku), pa naravno, i finansijsku rehabilitaciju.

 

Umesto robije, da mu se odbije

 

Hoće li sadašnja opozicija, kad i ako bude dobila priliku, istražiti i procesuirati sva nedela bivših vladara, ili će se neki novi optuženici pozvati na nekadašnje zajedničke poslove vlasti i opozicije ("Sećaš li se kad sam ti dao onih 100.000 evra!", i slično.), na deobu zajedničkog profita, kompenzacija i usluga, usled čega bi takvi procesi izgubili svaki smisao?

Ovo pitanje postaje još dublje, ako je poznato da je danas glavnina vladajućih i glavnina opozicionih stranaka nastala u isto vreme i pod istim okolnostima, te da boluju od istih bolesti i navika, i da je većinu njih u osnivanju, razvoju, a po potrebi i kompromitaciji, pomogao njihov udbaški arhiotac, koji danas glasno ćuti u odajama Haškog tribunala.

Režim Slobodana Miloševića, nastao na nekadašnjem Savezu komunista Srbije, nikada nikoga od prethodne vlasti nije pozvao na sudsku odgovornost za neki raniji privredni prestup, jer je sud njegove partije i tadašnji redovni sud imao zadatak da procesuira samo one koji su udarili na "finansijske temelje" lične vladavine jednog čoveka.

Postoje samo dva primera koji su nazvani obračunom Socijalističke partije Srbije sa kriminalom u sopstvenim redovima, kada su uhapšeni ministri iz ranih devedesetih Sava Vlajković i Velimir Mihailović, a zamalo istom prilikom u zatvor nije otišao i Radoman Božović, da se nije u jednom trenutku obratio "službenim licima" i kazao da će (prema svedočenju jedne od vodećih ličnosti tadašnjeg režima) u slučaju njegovog hapšenja morati da uhapse i Slobodana Miloševića.

Slično njemu počeo je da se ponaša i novonastali, demokratski centralizam Zorana Đinđića, sa tom razlikom što je nova vlast, nastala nakon 5. oktobra 2000. godine, primenila sistem "otkupa grehova" (finansijskih, naravno), te je tako počeo da funkcioniše sistem neformalne amnestije kojom su bili obuhvaćeni skoro svi Miloševićevi tajkuni, osim vlasnika piramidalnih banaka Dafine Milanović i Jezdimira Vasiljevića (kome suđenje i dalje traje). Đinđić je, prema svedočenju njegovih najbližih saradnika, imao običaj da umesto da im sudi, neposlušne "uhvati za vrat i pokaže im put u provaliju", ali ih nikada nije tamo bacao.

 

Slepi pratioci

 

Bilo je i pobunjenih protiv "otkupa grehova", poput Bogoljuba Karića, koji je "nasrnuo na demokratske tekovine" osnivanjem sopstvene partije, i političkim svrstavanjem na nezgodno mesto izjavom da je "Koštunica patrijarh demokratije", ali i protivljenjem "da plati štetu" nastalu takvim ponašanjem. To ga je koštalo progona u neku do danas neutvrđenu zemlju.

Pobednicima petooktobarskog prevrata pošlo je za rukom da izgrade svoje finansijske imperije na temelju delimičnog ili potpunog "zarobljavanja" Miloševićevih kapitalista (još je 1992. godine jedan britanski ekonomski analitičar u listu Gardian kazao kako su vlast i opozicija u Srbiji u stvari "dva kapitalistička kampa koja ratuju međusobno oko načina privatizacije").

Ali, dalji razvoj događaja, nakon smrti Zorana Đinđića kao personifikacije ovog običaja, pokazao je svu brutalnost i licemerje jedne odnarođene političke klase koja se odmah odrekla ideje da bude Robin Hud srpske sirotinje, pa je prigrabila preostala državna dobra kroz formu pljačkaške privatizacije, te ih je podelila svojim lokalnim, regionalnim i "centralnim" elitama, čime je stvorena baza partijskog kapitala kome je jedina svrha finansiranje što dužeg opstanka na vlasti.

Za uspeh ovog "projekta" bilo je neophodno potkupiti i potencijalnu opoziciju, ponuditi "koncesije" postojećoj opoziciji i, ukratko, učiniti sve da ta opozicija izgleda kao da je i ona vlast.

 U dobroj meri ova akrobacija vladajuće oligarhije je uspela, ali ono što nije i neće naći na ovdašnjem političkom đubrištu, to je ideja konačnog obračuna sa metodima lančanih finansijskih obaveza u kojima su svi povezani, na principu spojenih posuda.

Upravo takva podmukla harmonija kupaca i prodavaca političke i finansijske moći, dovela je do toga da je nezamisliva scena u kojoj prva sledeća politička oligarhija sudi ovoj današnjoj za pljačke, nezakonita poslovanja, veleizdajničke projekte i mnogo drugih, poznatih i još uvek nepoznatih nedela koja su počinjena poslednjih deset godina od kako traje "kontinuitet demokratskih ministara".

Deo novca koji je poslednje decenije potekao u raznim pravcima, što od privatizacije, što od donacija i kredita, što od poreskih nameta, u infrastrukturi države nije vidljiv, pa je pljačka jedini odgovor na pitanje kuda je taj novac nestao.

Kad bi slučajno došlo do toga da neka naredna vlada odreši ruke nezavisnoj komisiji za utvrđivanje štete nastale od višegodišnje vladavine Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Tomice Milosavljevića, ali i štete nastale stvaranjem pogubnog modela privatizacije čiji su tvorci i zagovornici bili i ostali Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i čitav bataljon njihovih istomišljenika i slepih pratilaca kojima se dobro isplatilo (preko nekoliko konsultantskih kuća) učešće u tranžiranju srpske ekonomije prema ideji najgoreg liberalnog kapitalizma.

 

Zastupnici pljačke i njihovo pravo

 

Jedan od prvoboraca demokratske pljačke nedavno je uplašeno konstatovao: "Sad se lustracija okrenula protiv nas!" A predsednik Tadić, u pauzi svoje svakodnevne uloge Luja XVI, ali na srpski način, pokazuje i prve znake brige za ono što će nakon njegove promene doći, pa lakonski konstatuje da "...Nije tačno da su svi političari korumpirani, lopovi i kriminalci", ali se istovremeno i pravda kao da je već na sudu pa kaže: "Mi nismo mađioničari i ne možemo preko noći da rešimo sve probleme koji su nastali u prošlosti i koji su posledica loše strukture naše privrede".

Da otimačina još nije gotova i da će se povećati broj odgovornih lica za privatizacioni haos koji i dalje traje (što znači i novih kandidata za krivično gonjenje) govori podatak da je na konkursu (raspisanom pred kraj 2010. godine) za takozvanog "zastupnika kapitala" u preduzećima u kojima su raskinuti ugovori o privatizaciji, i da je već prvog dana bilo prijavljeno oko 200 kandidata od kojih mnogi nisu ni osnovne uslove ispunjavali, da bi na kraju ovako privlačno zanimanje potražilo čak 1.300 kandidata! I sve to, uprkos obećanim prosečnim srpskim platama.

Šta je tako snažno privuklo ove kandidate, ako nije taj mizerni materijalni stimulans?

Naravno, konkurs je raspisala Agencija za privatizaciju, ona ista institucija čiji bi osnivači i direktori morali da odgovaraju pred sudovima svake sledeće vlade, upravo zbog toga što je ona najodgovornija za nastalu kriminalnu privatizaciju. Agenciji za privatizaciju, u čijoj je nadležnosti Akcionarski fond koji upravlja imovinom preduzeća u kojima je privatizacija "krenula po zlu", ovom prilikom biće potrebno samo 20 takvih "zastupnika". Ali, pogledom na spisak preduzeća u koja bi trebalo da uđu "zastupnici", lako je uočiti zašto je broj koza za ovakav kupus tako veliki.

Neka od 220 većih preduzeća koja čekaju direktore su: Magnohrom, HIP Azotara, Vršački vinogradi, BIP, Betonjerka, Aleksa Šantić iz Sombora, Petar Drapšin, Ikarbus, Župa, Budimka, Niteks, Prvi maj...

Još nesahranjene i izgleda nedovoljno opljačkane tekovine poluvekovnog rada, čerupaće iznova novi vlasnici. Za sada im "zastupnici" čuvaju posed.

Izvesno je da će neka od tih preduzeća opet biti prodata na kriminalan način, jer je ceo privatizacioni sistem tako postavljen da će barem 10 odsto od ukupnog broja direktora  - "zastupnika" (od njih 220), sigurno biti u kriminalu nakon vrlo kratkog vremena. Ipak, svako od onih koji su se prijavili za tako "delikatan zadatak" spreman je da rizikuje i da se kocka.

Kako onda očekivati da neka sledeća vlada i neki sledeći predsednik države potegnu za jednim velikim, istorijskim sudskim procesom protiv ovih termita kojima nikako ne stoji zvanje "uspešan menadžer"?

 

Ko će na crtu

 

Liga socijaldemokrata Vojvodine, taj politički projekat estradnog političara Nenada Čanka, pokrenula je dvonedeljnu kampanju pod nazivom "Podvuci liniju", čiji je cilj bio oživljavanje pa čak i izmena Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava čija je suština produženje lustracije do 2023. godine!

Bila je tu i prigodna izjava: "Mi nismo spremni da zaboravimo šta se sve građanima Vojvodine i Srbije dešavalo devedesetih godina. Mi nismo spremni da zbog toga što su neki potpisali istorijsko pomirenje između dve stranke, zaboravimo na to šta su pojedinci iz Socijalističke partije Srbije radili ovom narodu i državi. I mi nismo spremni da ćutimo o tome, pretvarajući se da zakon o lustraciji ne postoji i da ne postoje obaveze koje proističu iz tog zakona".

Podsećanja radi, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava usvojen je pre sedam godina, pa je prirodno pitanje: zašto su "ligaši" baš sad potegli ovo pitanje a ne tada?

Čanak na prvi pogled zabavlja javnost, a na svaki drugi pogled, ovde je reč o očiglednom "presretanju događaja". Prevedeno na srpski jezik, onaj ko prvi napadne ima šanse i da se odbrani.

Neko veliko suđenje nakon pada desetogodišnje vladavine demokrata svih boja i oblika, još niko ne pominje kao mogućnost, pre svega zbog "višestrukog lanca odgovornosti", jedinstvenog u celoj bivšoj komunističkoj evroaziji. Preciznije rečeno, ovde je stvoren jedan čudovišni mutant sastavljen od stalnih obligacija, što porodičnih, što ideoloških, što, u poslednjim decenijama, finansijskih, iz čega nema izlaska bez velikih gubitaka.

Zato je nemoguće da Boris Tadić i njegovi sudovi danas procesuiraju članove svoje partije, koalicije, pa čak i svoje demokratske srodnike sa kojima su u zavadi, pa konačno i sebe same, za ogromnu štetu koju su pljačkaškom ekonomijom naneli državi koju vode.

Iz tih razloga, takođe, ne može se očekivati ni to da današnja opozicija sutra presudi Borisu Tadiću, Mirku Cvetkoviću, pojedinim ministrima iz vlade Vojislava Koštunice, ali i nekim preživelim Miloševićevim tajkunima.

Ipak, ako nekim čudom neko od današnje opozicije "stane na crtu" i potegne pitanje odgovornosti "prethodnih vlasti", taj bi morao da ima čiste račune i pred bogom i pred narodom, kako bi imao puno pravo da i sam na takvom suđenju zapita optužene: u kojim stranim bankama držite novac opljačkan od privatizacije, ko je još sa vama učestvovao u kreiranju pljačke, šta još od imovine imate u inostranstvu, sa kojim kriminalcima ste sarađivali u otkupu državnih i društvenih preduzeća, i slično...

Taj Robespjer, "Nepotkupljivi", onaj koji će doći posle svega ovoga "da sredi stvari", morao bi da bude spreman i na dugoročno čišćenje Augijevih štala srpske privrede, politike, kulture i svega što jednu državu čini državom. A to je, bojati se, mnogo veći zalogaj od skromnih apetita onoga što danas zovemo opozicijom.

 

 

 

 

 

Optuženici

 

 

Da li je zaista moguće u skorije vreme, ali ne u benignijoj varijanti, pred Anketnim odborom Skupštine Srbije, nego pred redovnim sudom ove zemlje, gledati i slušati sa optuženičke klupe Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, Božidara Đelića, Miroljuba Labusa, Predraga Bubala, Tomicu Milosavljevića, Mirka Cvetkovića, Bojana Pajtića, Dragana Šutanovca i mnoge druge poznate i manje poznate ličnosti iz sveta politike, biznisa i drugih "srodnih delatnosti", kako se brane od nepobitnih činjenica da su oštetili državu za desetine milijardi evra i dolara, da su sakrili mnoge kriminalne radnje iste težine, da su sebi i svojim strankama doznačili ogromne sume novca i na taj način ga oprali i smestili u legalne tokove, a da su najveći deo izneli u inostrane banke, ili na račune ofšor kompanija registrovanih na nepostojeće adrese nekih prekomorskih zemalja?

 Bio bi to događaj koji bi opomenuo buduće generacije da zaista "niko nije jači od države", pa čak ni onaj koji se lažno predstavljao u svakoj prilici: država, to sam ja!

 Hoće li se taj događaj desiti, zavisi isključivo od moralnog i stručnog kapaciteta one političke grupacije koja bude smogla snage i načina da ponudi bolji život od ovoga, bolju perspektivu od ove, i koja će umeti da državu uzdigne kao majku a da narod nanovo ne ponizi, kao što je sada ponižen, najnižim platama u Evropi.

 

 

 

 

 

Svedoci

 

Koliko bi jedno veliko suđenje, jedan proces ove epohe, bilo korisno, pre svega zbog prekida desetogodišnjih obmana, najbolje govori i svojevremena izjava bivšeg ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića koji je tokom 2001. bio član jedne tročlane komisije koja je tragala za srpskim milijardama a koje je u kiparske banke sklanjao režim Slobodana Miloševića. Ilić je, naime, tada govorio:

 "...Mnogo znam, i mnogo sam radio na tom slučaju, ali ne smem da pričam o tome! Imali smo sve u rukama, a na kraju ništa nismo uradili... Tamo gde je zapelo rečeno nam je da Kipar više ne pominjemo i da na tu priču zaboravimo! Naređenje je stiglo sa najvišeg državnog nivoa, a nama je objašnjeno da će to država da uradi na neki svoj, drugi način, i da naša komisija mora da se rasformira!"

Ako je sve i dalje tako kako je, šta stvarno može sprečiti neku novu vlast u Srbiji da još jednom pokrene proces potrage za tim milijardama, ovoga puta procesuirajući one koji su zaustavili potragu. Svedoka, kao što se ovde vidi, uvek ima.