Natrag

Patenti

Patenti

Srpsko-strane privredne komore: legla besmisla, džabalebarenja i blamaže države

 

Privredne komore ili vanprivredne kamore

 

Kada se kaže "privredna komora", većina pomisli na ozbiljna udruženja poslovnih ljudi. U skoro svim slučajevima srpsko-stranih privrednih komora radi se, međutim, o društvima "za pevanje sa pucanjem". Kada im dodamo i konsultante u Srbiji, jasno je da ova zemlja nema nikakav plan ekonomskih odnosa sa svetom

 

Milan Malenović

 

 

Da bi privukla strane investitore srpska vlast na prvi pogled čini sve što je u njenoj moći. Samo na prvi pogled, jer je u suštini sve to jedno veliko estradno i paradno bacanje prašine u oči i još jedno u nizu zamajavanja naroda.

Strani legalno stečeni kapital ima veoma visoke standarde kojih se pridržava. Da bi neki projekat u jednoj od zemalja u tranziciji, kao što je Srbija, uopšte došao na sto nekog od menadžera svetskih kompanija, mora uspešno da prođe sve prethodne kontrolne instance. Za divno čudo, takvi investitori ne vole da ulažu "burazerskim kanalima", kako su naučili naši razmaženi novobogataši, već očekuju da je, kako u zemlji u koju bi da investiraju, tako i u konkretnom projektu, sve čisto i zasnovano na zakonu.

A srpska vlast nikako da savlada makar prvu i osnovnu lekciju, pa se ozbiljni strani investitori stalno susreću sa njenim lopovskim licima i specifičnostima.

 

Ima l' u Čikagu cipela

 

Privredne komore su već po svom nazivu mesta na kojima se okupljaju privrednici. Pretpostavilo bi se da se oni tu okupljaju da bi razmenjivali iskustva i dogovarali dalje poslove. Balkanske privredne komore su, međutim, u najvećem broju slučajeva mesta na kojima se dobro jede i pije na tuđi račun, a zalomi se i neko putovanje u inostranstvo sa sve deviznim dnevnicama.

Srpsko-američku privrednu komoru, registrovanu kao udruženje građana, svojevremeno je inicirao Džordž Đoka Vlahović, vodoinstalater, ali i otac Aleksandra Vlahovića, bivšeg ministra za privatizaciju. Aleksandar nam je ostao poznat po tome što je u bescenje prodao smederevski Sartid ćerki američkog giganta US Stila. Ovaj posao, razumljivo je, nije išao preko Srpsko-američke privredne komore, već preko tajnovitih posrednika za čije su se prste lepili provizioni dolari namenjeni Đokinom sinu.

U prvoj polovini novembra Srpsko-američka privredna komora je pod predsedništvom Zorana Golubovića, a pod pokroviteljstvom srpskog konzulata u Čikagu, održala skup pod nazivom "Brendiranje i pozicioniranje Srbije". Skupu je prisustvovala delegacija Ministarstva trgovine i usluga, u kojoj su državni sekretar Ljubiša Dimitrijević, zamenik ministra Saša Gmijović, predsednik Nacionalne grupe za brendiranje Strahinja Đuričanin, kao i Desko Nikitović, generalni konzul Srbije u Čikagu. Bilo je i nešto američkih biznismena koji su došli u nameri da se informišu o budućim planovima Srbije na zahtevnom američkom tržištu.

Srpska delegacija i njeni domaćini svima su se ljubazno smeškali, sa svakim su se rukovali, zagrljeni se slikali i krenuli da nazdravljaju brendiranim viskijem. Na pitanja malobrojnih američkih privrednika niko iz naše delegacije nije umeo da da nikakav konkretan odgovor. Samo su se i dalje smeškali ponavljajući želju naših vlasti da se upuste u međunarodne tokove.

Ako već nisu imali konkretne odgovore, naši su bar imali konkretna pitanja, u stilu: "Gde mogu ženi povoljno da pazarim cipele?"

Bez obzira što su svojim nemuštim nastupom na skupu samo izblamirali Srbiju, nijedan od prekomorskih putnika nije zaboravio da naplati dnevnice od Ministarstva. Dobro je prošlo i udruženje građana zvučnog naziva Srpsko-američka privredna komora, koja će u izveštaju za ovu godinu upisati bar jednu aktivnost, odnosno pomenuti skup koji je plaćen novcem srpskih poreskih obveznika, kao doprinos bogate Srbije finansijskom krizom pogođenoj Americi.

 

Sad bi svi džabe

 

"Strane investitore, pogotovo one koji nikada nisu bili u Srbiji, najviše interesuje politička situacija, kao i kakva je politika iznošenja novca iz zemlje, jer žele da znaju šta će biti sa njihovim novcem jednom kada investicija ostvari profit", objašnjava Dušan Filimonović, izvršni direktor Britansko-srpske privredne komore.

Milan Parivodić, član Visokog saveta Čivning društva, koje sa pomenutom komorom ima potpisan memorandum o saradnji, na to odgovara: "Mi smo bili vrlo neozbiljna država kao što smo i danas". Verovatno ovaj bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom zna šta priča, pogotovo jer o pomenutoj "politici iznošenja novca iz zemlje" britanskim investitorima odlične savete može da da Mlađan Dinkić, visoki pokrovitelj Britansko-srpske privredne komore. Sigurno je i ovo jedan od razloga što su britanske investicije u Srbiju protekle godine bile na nivou statističke greške.

Jedan drugi mešetar vladajućih struktura, Božidar Đelić, pokrovitelj je Francusko-srpske privredne komore. Pošto je istaknuti član i osnivač ove grupe građana francuski Lafarž, kompanija koja se proslavila uzimanjem za džabe beočinske cementare, ne treba da čudi što su francuske investicije u Srbiju gotovo zanemarljive. Sada i druge francuske kompanije očekuju isti tretman kao Lafarž, odnosno da na poklon dobijaju srpska preduzeća.

 

Blamaža precizna ko švajcarski sat

 

Pitanje "ko, gde i kako osniva srpsko-strane privredne komore" još uvek ostaje bez odgovora. Jasno je da naša vlast misli da će ovakvom vrstom organizovanja privući još pokojeg zalutalog investitora, ali je važniji cilj prikazati biračima da se nešto korisno radi čak i kada se doslovce samo gubi vreme.

Dok je u pomenutim slučajevima ponajviše nastajala samo šteta za naš budžet, iz koga su zahvatana sredstva za finansiranje rada ovih opskurnih udruženja, u slučaju Švajcarsko-srpske privredne komore direktno se nanosi šteta ugledu naše zemlje.

U leto 2008. švajcarskoj ministarki spoljnih poslova Mišelin Kalmi-Rej bilo je neophodno približavanje Srbiji, jer je pre toga Švajcarska priznala nezavisno Kosovo. Zbog ovoga je srpski ambasador u Bernu pozvan u Beograd na konsultacije, što u diplomatskom rečniku označava zahlađenje međusobnih odnosa. Ministarki se zato učinilo zgodno da prisustvuje skupu Švajcarsko-srpske privredne komore, gde je čak održala i govor pod naslovom "Preko integracije do uspešne saradnje".

Na kraju izlaganja gospođa Kalmi-Rej je okupljenima poručila: "Ubeđena sam da će aktivnosti vaše komore dovesti do još snažnijeg prijateljskog i poslovnog povezivanja Srbije i Švajcarske. Ja vam se na tome zahvaljujem". Prisutni su bučno aplaudirali ministarki na ovim njenim rečima.

Svega nekoliko meseci pre ovog događaja, u proleće 2008, Zavod za socijalno osiguranje, filijala kantona Cirih, podigla je protiv predsednika Švajcarsko-srpske privredne komore Đorđa Plećaša krivičnu prijavu. Zavod između ostalih isplaćuje i invalidske penzije, a takvu jednu prima i Plećaš.

"Tužilaštvo kantona Cirih vodi istragu protiv osumnjičene osobe zbog sumnje da je prevario  osiguravajući zavod", potvrdila je Korin Buvard švajcarskom listu Neue Zuricher Zeitung početkom oktobra ove godine. Zbog interesa dalje istrage tužilaštvo nije moglo ništa više da saopšti, ali se zna da je Plećaš u invalidsku penziju otišao zbog - psihičkih smetnji.

U leto 2005. Plećaš je naveo da boluje od depresije i da više nije u stanju da radi, zbog čega je počeo da dobija punu invalidsku penziju. Kada je u leto 2007. dospeo na čelo pomenutog udruženja građana pod maskom ozbiljne privredne komore, osiguravajućem zavodu je nešto postalo sumnjivo pa je pokrenuta istraga.

I o samoj Plećaševoj ličnosti postoje kontroverzne informacije. Dok jedni ističu da je poznat i da uživa ugled u bankarskim krugovima Švajcarske, drugi tvrde da ima nedovoljno obrazovanje za tako nešto i da je u bankama bio tek službenik srednjeg ranga.

Ono što je sigurno jeste da od pomenutog gostovanja ministarke Kalmi-Rej samozvana privredna komora nije ništa više radila. Pomenutom ciriškom časopisu predsednik jedne druge, prave privredne komore, priznaje da je više puta bezuspešno pokušavao da stupi u kontakt sa ovim udruženjem, pa list konstatuje kako je gostovanje ministarke bila prva, poslednja i jedina aktivnost Plećaševe grupe.

Pošto se pre odlaska u poslovnu i medijsku ilegalu Plećaš jednom srpskom informativnom portalu pohvalio kako ima podršku kako ambasade u Bernu, tako i konzulata u Cirihu, postavlja se pitanje o čijem trošku je on osnivao privrednu komoru. Plašimo se da su i tu utrošene pare srpskog budžeta samo da bi se još više izblatila Srbija.

 

Jezovite konsultacije

 

Da se ova naša država bruka samo preko nazovi privrednih komora, još bi se nekako i preživelo. Problem je što se njeno brukanje nastavlja u bukvalno svakom spoljnopolitičkom finansijskom segmentu. Kao da bez blamaže ne umemo da funkcionišemo.

Čak i da imamo najprofesionalnija privredna predstavništva u svetu, teško da bismo uspeli bilo koga ozbiljnog da privučemo na tržište, gde je moguće pronaći sve osim onog najvažnijeg: vladavine zakona.

Druga važna aktivnost na polju ekonomske saradnje sa inostranstvom jeste rad sa konsultantskim kućama. Tu stojimo još gore od mešetarenja samozvanih privrednih komora, ako je tako nešto uopšte moguće.

Srpski avioprevoznik JAT ervejz je u višemilionskoj dubiozi, i to davno pre nego što je počela aktuelna svetska kriza. Da bi nekako nekome uspela da utrapi ovo propalo preduzeće, srpska vlast je osmislila idiotski plan po kojem će Jatu ostati neplaćeni računi, a celokupna njegova imovina biti prebačena novoj kompaniji.

Na tenderu za savetnika u predstojećoj transformaciji Jat ervejza i pronalaženju strateškog ino-partnera za novo preduzeće pobedila je konsultantska kuća Dilojt. Ponude ostala dva učesnika, Prajs Voterhaus Kupersa i Bejn end kompani odbijene su kao neispravne.

Domaći Dilojt, koji osim imena nema ništa drugo zajedničko sa istoimenom kompanijom u svetu, poznat je svima po prvorazrednim vezama u srpskom političkom establišmentu. Za njegov rad vezivan je i "veliki brat" srpske privatizacije Danko Đunić, sa kojim je u neraskidivom finansijskom braku na početku ove priče pomenuti Aleksandar Vlahović. Gotovo da ne postoji srpski političar iz sfere finansija, ekonomije, privrede ili nečeg bliskog koji se bar jednom nije pojavio na platnom spisku Dilojta, tako da nikako ne iznenađuje dodeljivanje državnog posla teškog 100 miliona dinara baš ovoj kompaniji.

Na nameštanje poslova prijateljskim firmama već oguglalom auditorijumu ova vest bi, verovatno, prošla nezapaženo u moru sličnih režiranih tendera, da Dilojt nije odmah objavio sa kim će da radi na projektu prebacivanja Jatove imovine u strane džepove. Između ostalih pominje se i ortačko-advokatsko društvo Janković, Popović i Mitić (JPM) iz Beograda.

Evo šta o ovom ortačko-advokatskom društvu u svojoj ispovesti kaže Stanko Subotić Cane: "Sve poslove oko pranja i skrivanja para, izbegavanja plaćanja poreza kako u Srbiji, tako i Austriji, ili drugim državama radili su po nalogu Beka timovi advokata i advokatskih kancelarija iz Beograda, Salcburga, Beča, Kipra, Paname, Devičanskih Ostrva, Sejšela, itd. Među njima najvažniju ulogu imala je kancelarija Janković, Popović i Mitić, iz Beograda, na adresi, Čarli Čaplina 37. U toj kancelariji ključne osobe za sve nezakonite radnje Milana Beka bili su advokati Nenad Popović i Suzana Stefanović. I dok je Stefanovićeva obavljala tehničko-administrativne poslove u Srbiji, Nenad Popović je bio ključna osoba u svim Bekovim privatizacijama, pa tako i privatizaciji Večernjih novosti. Logistiku izbegavanja poreza i pranja para u Austriji radilo je nekoliko advokatskih kancelarija, a najvažniji su bili Cerha Hempel Spiegelfeld Hlawati (CHSH) iz Beča,  na adresi Parkring 2, a odgovorna osobe iz te kancelarije bile su dr Albert Birkner i Pia Muhrer".

Da ništa nije slučajno pokazuje i zvanična prezentacija kancelarije JPM, početkom devedesetih osnovane u kući babe jednog od osnivača u beogradskoj Trnskoj ulici, gde se kao najvažniji strani partner pominje CHSH iz Beča. U svojim ranim danima Janković, Popović i Mitić, proistekli iz advokatske kancelarije Srđe Popovića, i nogama i rukama su kopali da pronađu partnera u austrijskoj prestonici. Sada se vidi i zašto.

Šta će da savetuju konsultanti sa ovakvim iskustvom možemo da zamislimo samo sa jezom.

 

Smokvin list

 

Najveću blamažu poslednjih meseci, međutim, predstavlja najavljena privatizacija Telekoma Srbija. Privatizacioni savetnik Vlade u ovom poduhvatu je Sitigrupa, koja na listi svojih klijenata ima i jednog od zainteresovanih kupaca našeg Telekoma, Dojče Telekom. Tako ovaj konsultant daje savete i kupcu i prodavcu u istoj transakciji.

O čemu se ovde, zapravo, radi, objašnjava bivša srpska ministarka telekomunikacija Aleksandra Smiljanić: "Na sugestiju Sitigrupe, koja savetuje i potencijalne kupce, Vlada Srbije je odredila početnu nisku cenu, a da uopšte nema ni svoju analizu, niti bilo čiju drugu o vrednosti Telekoma".

Telekom Srbija ostvaruje godišnje 400 miliona evra akumulacije od čega je 150 miliona evra profit, a 250 miliona evra ide na amortizaciju, znači na održavanje i proširenje mreže. Kada novi vlasnik Telekoma poveća cenu usluga, što se već očekuje, a pri tom i ne investira, za nekoliko godina može da vrati koliko je platio. Očigledan je, zato, interes vladajuće oligarhije da se ovako isplativ posao namesti nekome sa kojim je već dogovorena podela plena. Sitigrup je tu samo smokvin list legaliteta iza koga će se sakriti očigledna pljačka.

Kako Srbija, očigledno je, nema ni prave ekonomske zastupnike u svetu, niti poštene strane konsultante u zemlji, sva je prilika da nema ni jasnu predstavu o ekonomskoj saradnji sa inostranstvom. Sve se svodi na otimanje ono malo para što je ostalo uz osnovnu zabranu talasanja. Bar dok se lopovi udobno ne smeste na neku udaljenu destinaciju sa koje nema izručenja po međunarodnim poternicama.

  

 

 

Slika i prilika

 

Među zemljama investitorima prošle godine najaktivnije su bile Rusija, koja je uložila 419 miliona evra, potom Austrija koja je investirala 234 miliona, Holandija 172 miliona evra, Italija 167 miliona evra i Švajcarska 68,8 miliona evra.

Skoro celokupna ruska investicija slila se u NIS, čija je prodaja ugovarana na najvišem državnom nivou, odnosno mimo Asocijacije privrednih komora Srbije i Rusije. Na mestu potpredsednika Upravnog odbora Asocijacije nalazimo Branislava Grujića, čoveka koji je bio jedan od direktora i moskovski zastupnik Jugodrva, koje je zatim uspešno privatizovao u sopstveno vlasništvo.

Isti Grujić je i potpredsednik Srpsko-američkog centra, a nalazimo ga i na čelu kluba Privrednik koji okuplja najmoćnije srpske tajkune.

 

 

 

 

Jahanje budžeta

 

Uz sve srpske predstavnike u belom svetu koji se po opisu svog radnog mesta već bave privrednim zastupništvom, dobijamo i diplomatske ekonomske predstavnike. Koja je glavna razlika između dosadašnjih privrednih predstavnika pri našim diplomatskim predstavništvima i ovih novih?

Dosadašnji potpadaju pod ingerenciju Ministarstva spoljnih poslova, u kojem je glavni kadrovik Demokratska stranka, dok će novi biti podređeni Ministarstvu ekonomije u kojem žari i pali G17 plus.

Dakle, umesto državnih dobijamo stranačke predstavnike, koji će združeni sa nazovi srpsko-stranim privrednim komorama još jače zajahati naš ionako iscrpljeni budžet.

 

 

 

 

Makedonska isparenja

 

Još uvek aktuelni direktor Jata Srđan Radovanović, koji je očekivanu smenu privremeno izbegao bekstvom na godišnji odmor, proslavio se i pokroviteljstvom nad pokušajem osnivanja Makedonsko-srpske privredne komore. Glavni izvođač radova trebalo je da bude Jatovo predstavništvo u Skoplju.

Posle dosta uloženih para, pomenuta komora nikada nije zaživela, kao uostalom ni one koje su formalno osnovane. Umesto toga početkom ove godine na graničnom prelazu Preševo-Tabanovci predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin i njegov makedonski kolega Branko Azeski osnovali su Srpsko-makedonski poslovni savet.

Kuda su otišle pare koje je Jat kao sponzorstvo uložio u mrtvorođenu Srpsko-makedonsku privrednu komoru trebalo bi da otkrije neka buduća istraga.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane