Natrag

Na licu mesta

Na licu mesta

Vojvođanska banka kao primer poslovnog terora i nehumanosti

 

Nije šija nego razvrat

 

   Ni to što trpe iživljavanje šefova za zaposlene u Vojvođanskoj banci nije garancija da će sačuvati svoje radno mesto čak ni onda kada po zakonu ne mogu da dobiju otkaz

 

Igor Milanović

 

 

Nekada se govorilo: "Blago tebi, ti radiš u banci". Danas zaposleni u bankarskom sektoru zavide i rudarima.

   Hipo-Alpe-Adria banka najavljuje otpuštanje 200 saradnika do sredine decembra, Rajfajzen se sprema da na ulicu pošalje 300 zaposlenih, a najveća čistka priprema se u Vojvođanskoj banci. U njoj će prva tura otkaze da dobije u decembru, a sledeća je planirana za mart sledeće godine. Ukupno će u Vojvođanskoj banci bez posla ostati 1.000 ljudi.

Prvi na udaru u ovoj banci bili su pomoćni radnici, oni najsiromašniji, mada ni ostali ne dobijaju bog zna kakve plate. Posle čistke čistačica i kafe kuvarica na red su došli i šalterski službenici, a sa kakvom bezobzirnošću nastupa rukovodstvo banke pokazuje i slučaj Nataše Dugandžije.

Gospođa Dugandžija je majka troje dece, dok je četvrto na putu. U svakoj drugoj, normalnoj evropskoj zemlji, ona bi uživala posebnu zaštitu države. Ali, ne u Srbiji. Pogotovo ne u Vojvođanskoj banci.

Rešenjem od 8. februara 2010. poslodavac je gospođi Dugandžiji odobrio odsustvo sa posla radi porođaja i nege deteta do januara 2011. Zatim je isti poslodavac, odnosno Vojvođanska banka, 17. septembra 2010. doneo rešenje o utvrđivanju prestanka potrebe za radom zaposlene.

Na pomenuto rešenje radnica se žalila inspektoru rada Ministarstva rada i socijalne politike i dobila zaključak potpisan od strane Mirjane Jakovljević, kojim se njen zahtev - odbacuje. U izreci pomenutog zaključka se prvo navodi da se postupak vodi protiv rešenja o prestanku radnog odnosa, da bi inspektorka u obrazloženju navela kako se ne radi o tome već o obaveštenju da ne postoji više potreba za njenim radom usled ukidanja radnog mesta.

Nije šija nego vrat. To što je Nataša u trenutku ukidanja radnog mesta na porodiljskom bolovanju i kao takva zakonom zaštićena od bilo kakvih promena u vezi sa radnim statusom, nikoga posebno ne interesuje.

Dok se otpuštaju oni najsiromašniji čija plata ne dostiže ni 30.000 dinara, povlašćeni se po svaku cenu zadržavaju u Vojvođanskoj banci. Regionalni menadžer Jadranka Rajevac Grujić ranije je imala pravo na službeni auto sa vozačem. Kada joj je zbog štednje ova privilegija ukinuta, Jadranka je - odbila da se odrekne svog vozača Olivera Mirića, rođenog 1975. godine.

Iako Oliver nije imao stručnu kvalifikaciju, a još je manje znao šta se u bankarstvu radi, Jadranka ga je kao oproban i isproban kadar ugurala na radno mesto direktora filijale. Mesecima je zaposlenima trebalo da ovog nekadašnjeg šofera nauče osnovnim pravilima poslovanja.

Pošto je nekako naučio razliku između tekućeg i štednog računa, Oliver se zajedno sa šeficom Jadrankom ostrvio na zaposlene. U obraćanju im često psuje boga, šikanira ih i pred klijentima, a ponekad ume da primeni i fizičku silu. Poseban oblik mobinga predstavlja njegovo naređenje da svi radnici koji ne mogu da ostanu da rade prekovremeno moraju da mu daju pismeno obrazloženje.

Pri svemu tome, politika banke je da se ljudi zapošljavaju u najudaljenijim filijalama u odnosu na mesto boravka, tako da mnogima treba i više od sat vremena da stignu na posao i isto toliko da se vrate kući.

podeli ovaj članak:

Natrag