Natrag

Armagedon

Armagedon

Evropa pred krahom: tragičan bilans jedne utopije

 

Buzuki nije suzuki

Poslednje nasilno pomaganje irskim bankama i ograničenje irskog suvereniteta može biti ne samo kraj Irske, već i početak velikog kraha jednog nezakonitog sistema u kojem će nestati cela monetarna zajednica i cela Evropska zajednica. Irci obećavaju da će tog dana otvoriti najstarije boce irskog viskija

 

Piše: Mile Urošević,

dopisnik iz Pariza

 

Evo, još jedna godina je na izdisaju. Bila je teška, ali ide nabolje. Obećavaju nam Evropu. Mnogi veruju, žuri nam se. Jedva čekamo da ovi naši dobrotvori odgovore na onih milion i po pitanja i tako svima otvore put u bolje sutra. Eh, ala ćemo da uživamo u toj velikoj Evropi od 30 članova! Da putujemo, kupujemo, trošimo, uživamo... Biće posla za sve, i velike plate, redovne penzije. Kao u Grčkoj, Španiji ili Irskoj. Tužno je to što o ovakvim stvarima može samo neozbiljno da se piše i što niko ne shvata koliko je stvar ozbiljna. Kad biste samo znali koliko bi neki Portugalci ili Irci dali para da izađu iz te mafijaške organizacije koja ih ovako drsko pljačka i pretvara u roblje!

Portugal je pre ulaska u Evropu imao pozitivan bilans i nikome nije bio dužan ni kruzero, a onda je došao gospodin evro i za kratko vreme portugalski dug prevazišao je ceo nacionalni dohodak. Ni ostali slepci Evropske unije nisu ništa drugačije sudbine. Pre samo desetak godina Francuzi su odlazili na privremeni rad u Irsku. Dolazili su iz celog sveta da vide keltske lavove koji su pravili čuda. Bilo je posla za sve, pa se na desetine velikih francuskih firmi preselilo u Irsku, u kojoj je porez bio minimalan. Onda se Evropa zainatila da Kelte na silu uvuče u svoju zajednicu, i pored njihovog izričitog NE i odbijanja Evrope na referendumu. Tada su Irci mislili da su nezavisni. Dva puta se ponavljalo glasanje sve dok ono DA u Evropi nije prevagnulo i od tada je svaki novi referendum po istom pitanju zabranjen. Ali ni to nije sve.

Kakvo je veselje nastalo u celoj Evropi kada je ovih dana ta jadna Irska najzad prihvatila ponuđenu novčanu pomoć u zamenu za svoju nezavisnost. Da, upravo tako, molili su je da uzme pare, 85 milijardi evra, samo da dozvoli MMF i drugim velikim evropskim bankama da uđu u vladajući sistem Irske i opljačkaju bedu, smanje plate i penzije, zatvore fabrike i otpuste činovnike. Da se tako spasi jak evro koji Nemci obožavaju više nego nekada marku. Kao u Grčkoj juče, i kao što se sutra namerava u Portugalu i Španiji, jer ovaj domino karambol nema kraja dok ne padne i poslednja domina, dok ne pukne Evropska unija.

Sve učiniti

Engleski Dejli telegraf, koji nije "kupusov list" a niti državna novina politički pogodnih novinara, nedavno je objavio seriju članaka Ambroza Evansa Pričarda o blagodetima Evropske unije. Ovaj čovek važi za jednog od najboljih svetskih novinara, koji ne prepisuje niti interpretira tuđe članke. Razlog za njegovo angažovanje protiv zajedničke valute je intelektualno ubeđenje da je to najgori način za saradnju država, a povod za napisani članak bio je poslednji govor predsednika Evrope. Gospodin Herman Van Rompej, "ljubičica bela", predsednik nepostojeće države Evrope, nakon surove i ničim izazvane ekonomske invazije na Irsku radi porobljavanja njenog suvereniteta lakonski je primetio da je Evropa u krizi preživljavanja i da sve treba da se učini kako bi se spasla zona evra. Jer, ako valuta propadne, istog dana puca i cela Evropska zajednica. Njegovo sve učiniti može da znači i sve uništiti, porobiti male i nepodobne da bi se veliki i okrutni vlasnici Evrope i dalje iživljavali po celoj planeti.

Naravno, o ovome i na ovakav način neće vas obaveštavati nijedan državni medij. Oni čitaoci koji ne mogu sami u originalu da prate svu evropsku štampu ili satelitske programe, misli se na stranim jezicima, nikada neće saznati koliko su zaista srećni narodi pojedinih evropskih zemalja. Koliko bi Grci, Portugalci, Irci, Španci i mnogi drugi voleli da izađu iz te mafijaške organizacije i nikada više da se u nju ne vrate. Onim narodima koji su dovedeni do prosjačkog štapa potpuno je jasno o kakvom se "vrzinom kolu" radi, kada banke i špekulanti ucenjuju nezavisne države i za tonu štampanog papira kupuju njihove sudbine.

Da li znate da oko pet posto Portugalaca svakodnevno ruča besplatnu narodnu supu na kazanu nasred ulice da ne bi pocrkali od gladi. Država od hiljadu godina, sa najstarijim granicama ne samo u Evropi nego i na svetu, sada samo što nije bankrotirala. Propala "ko Grčka", a tek ih na proleće čekaju problemi. Za par meseci stiže im novi ceh od još 10 milijardi. Neumoljivi bankari traže svoj deo, kamate i dug koji je već dostigao cifru od 40.000 evra po glavi stanovnika. Slično je i u Španiji koja je toliko zadužena da nema šanse da ikada vrati svoj dug. Uostalom, sve te "periferne" države na obalama Sredozemlja u Briselu nazivaju "klub med nacije". Njima su kamate određene na bar sedam posto. To je dva puta više nego za bogate članice. I to je ta Evropa koja nama postavlja hiljade pitanja, a neće da odgovori na jedno jedino: da li ćemo mi živeti bolje nakon što im damo vlast da vršljaju kako hoće po našim sudbinama.

O Evropi izgleda maštaju samo davljenici koji se hvataju za slamku i političari koji vole puno časti, crvene tepihe, šampanjac i grickalice. Postoje i drugi problemi o kojima se malo piše.

Nemačka, na primer, vešto krije svoju igru. Ona je postala toliko jaka da je Evropa više i ne zanima. Oni gledaju na mnogo veće razdaljine, na mondijalizam. Nišane celu zemaljsku kuglu, da prave razmenu sa velikim i dalekim državama. Kinom na prvom mestu. Nemcima smetaju i Evropa i njene "med države" koje samo kukaju za alimentacijom i humanitarnom pomoći, tvrde mnogi francuski posmatrači i ekonomski stručnjaci.

Živela kriza

Svojom izjavom predsednik Evrope priznaje da je evropska valuta puštena u opticaj suviše rano i potpuno anarhično. Bez jasnih pravila igre i bez ikakve vizije. Evro nema centralizovanu riznicu, nema rezerve za nacionalne dugove članica, nema ni ekonomsku vladu koja bi ga podržavala. Takav evro ne može biti zajednička valuta zemljama sa tolikim razlikama u standardu života, ekonomskim prilikama, socijalnim zakonima, stopama interesa ili produktivnosti, kao i velikim razlikama u mentalitetu ljudi. Kakve veze ima industrijski sever Evrope sa turističkim jugom. Kakve veze imaju Grk koji ceo dan igra sirtaki i Nemac koji crnči od jutra do sutra na traci Mercedesa.

Ovakva Evropa podseća na priču o cvrčku i mravu. A zima je na pragu. Oni koji su sve ovo shvatili još u samom startu velike podvale, tamo negde devedesetih godina, upozoravali su predsednika Evropske komisije Žaka Delora da sistem zajedničke valute ovoliko različitih novčanika nikada ne može da postane stabilan sistem ekonomske i monetarne unije koja se tada formirala. Mnogima je bilo jasno da politička garancija takvog sistema nije dovoljna i da je mnogo važnija ekonomsko-zakonska forma dogovora. Svi su znali da je kriza neizbežna. Još gore, taj isti Delor je tvrdio da bi svaka monetarna kriza bila čist ćar za Evropu, jer bi se tako lakše pobedio otpor pojedinih struja protiv evropskog federalizma. On je tvrdio da će u svakoj novoj krizi narod osetljiv na dominaciju velikih sila lakše podneti nove zakone koji će im davati sve više vlasti i tako pretvarati Evropu država u jednu državu Evropu. Nešto kao što je SAD.

San mnogih birokrata koji bi da unište svoje države, pljunu na svoj jezik i istoriju da bi postali nešto novo. Evropa kao neka supervelika Jugoslavija. Drugim rečima, pravi cilj monetarne unije uvek je bio političke prirode i imao je za cilj da natera nacije da odustanu od suvereniteta i da spasavaju svoju ekonomiju u jednoj velikoj federativnoj Evropi. Nemci, Holanđani i Finci bi udarali transfuzije, plaćali troškove krize, a Evropa bi se u strahu od bankrotstva najzad ujedinila u jednu državu. I, što je još interesantnije, međusobno bi razmenili sva svoja bogatstva. Tako bi se ostvario stari san mnogih humanista kao što je bio francuski političar i otac ujedinjene Evrope Žan Mone. Živela kriza!

Ljubav na silu

Umesto da skaču od sreće što ih Evropa "vadi iz bunara" i stavlja pod okrilje memoranduma, Grci i Irci se bune i optužuju evro za svoju propast. Nemci su za vreme Drugog svetskog rata pokrali zlato iz Grčke centralne banke i pobili 300.000 Grka, tvrde jedni i dodaju da je isuviše ono što sada ti Nemci traže od njih. Dugujemo im poslušnost i zahvalnost, posle svega što je bilo. Kakva sramota!

Irska je takođe u milosti i nemilosti nemačkih i francuskih bankara, kao i zloglasne Svetske banke za razvoj. Na ivici revolucije, Portugal je sam sebi udario sankcije da bi izbegao mešanje Svetske banke u suverenitet države. Svima je jasno da će Portugalci prihvatiti milijarde, iako tvrde suprotno. Tako su i ostali pokušavali da zavaraju svoje javno mnjenje i na kraju opet skoro molili za pomoć. Pomoć za svoje banke, naravno, kao i uvek.

Španija smanjuje plate za pet posto i uvodi restrikcije da bi se dodvorila Evropi. Za to vreme niko nema prava ni da pomene devalvaciju koja bi bila sasvim normalan izlaz iz krize. Ne daju Nemci. Treba im jaka valuta. U svemu ovome nema ničega demokratskog i sve je na silu, ideološko i odozgo nabijeno narodu na glavu. Ne mora se biti nikakav genije da bi se pogodila budućnost ovakvog "bratstva i jedinstva". Evropa je postala nezakonita mafija onoga trenutka kada je odbila da prihvati volju francuskih i holandskih glasača na referendumu 2005. i na silu nametnula lisabonski puč.

Demokratski izabrani predsednici država pogazili su sve demokratske principe i nametnuli svoju volju narodu. Samo je Irska imala pravo da glasa, ali kako nije glasala po želji eurofila, naterali su je da glasa ponovo. To je protofašistički način vladanja, tvrdi engleski novinar Ambroz Evans Pričard u zaključku svoga članka. Poslednje nasilno pomaganje irskim bankama i ograničenje irskog suvereniteta može biti ne samo kraj Irske, već i početak velikog kraha jednog nezakonitog sistema u kojem će nestati cela monetarna zajednica i cela Evropska zajednica. Za taj dan Irci obećavaju da će otvoriti najstarije boce irskog viskija.

 

 

 

 

Evropa je u krizi preživljavanja. Treba učiniti sve da se spasi zona evra. Jer ako valuta propadne, istog dana puca i cela Evropska zajednica.

 

Umesto da skaču od sreće što ih Evropa vadi iz bunara i stavlja pod okrilje memoranduma, Grci i Irci se bune i optužuju evro za svoju propast.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane