Natrag

Feljton

Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (7)

 

Kad služba šibicari

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

...

 

- Kako je naša služba namirisala to zlato?

- Još u maju 1945. pretresli smo i naglavce izvrnuli celi Kaptol tragajući za zlatom, ali tada nam lovačka sreća nije bila sklona. Posle anonimne dojave, još jednom smo upali u katedralu i januara 1946, bez prisustva sveštenika, prekopali ovaj put precizno označena mesta. I kao Alibaba u Sezamu, pronašli trideset šest sanduka! Pošto smo zapisnički overili šta je u njima, zapečatili smo ih i stavili u trezore. I do danas ih nismo otvarali...

Stevo je otpuhivao poput težaka posle napornog kopanja, obrisao čelo i obraze načetvoro složenom, belom uštirkanom maramicom i s nasladom povukao srkut viskija: - Znam da sam ti, druže Predraže, iako bih o tome morao grobno ćutati, ispričao daleko više nego što smem. I je li, duše ti, da sada o meni misliš kako sam se pred tobom pokazao kao preterano lajavi pandur? Koji olako i nesmotreno odaje najdublje čuvanu tajnu, o kojoj zna tek šačica od stotinak državnih, partijskih, vojnih i policijskih glava - zasmejuljio mu se brk. Prepredeno je osetio da je za svagda kupio dušu impresioniranog Predraga, koji se ushitio i zablistao od počasti zato što ga je najmoćniji hrvatski policajac - kao da se godinama poznaju i usko sarađuju - uveo u još jednu delikatnu državnu igru. Rečima i pokretima zahvalio mu je na poverenju kojem se, iskreno, nije nadao:

- Tvoje kazivanje, druže Stevo, asocira me na triler Agate Kristi Ubistvo u Orijent ekspresu koji sam počeo prekjuče da čitam - reče podilazeći mu: - Iako mi je preostalo još samo tridesetak stranica, i nadalje se mučim i nikako da naciljam: ko je ubica? Posumnjam u jednog, pa u drugog, petog, osmog i desetog, ali jedino u šta sam unapred siguran jeste da će taj ili ta biti neko kome se nisam nadao. Ko će ili koja će, pitam se, neočekivano kao avet izmileti iz duboke senke? Kao što, priznajem, ne bih odgonetnuo ni gde je završilo ustaško zlato da mi nisi rekao.

 

Šibicarenje

 

I Šiljo, jedan od najupućenijih u aferu sa zlatom, izložio je svoje poređenje:

- Sa zlatom se događalo isto - obratio se Predragu - kao kad četvorica poznanika, u ovom slučaju Pavelić, Puk, Fidler i Draganović, igraju u novac sa šibicarom na kojeg su naleteli na pijaci. I nakon što ih spretni dugoprstić olindra do gole kože, svako od igrača posumnja da je jedan od njih bio u dosluhu sa šibicarom i tako ostaloj trojici ispraznio džepove. Kvarno ih je navukao da pomamljeni za brzom zaradom zajedno s njime pogađaju u kojoj je kutijici šibicar sakrio kuglicu. I da će pritajeni animator i lukavi šibicar na kraju igre krišom podeliti novac koji su im opljačkali. Svakog iz gubitničke četvorke muči ko je izdajnik među njima, ko je mangup u njihovim redovima - kako bi takvog nazvao Lenjin. Ko ih je povukao za nos, nasankao kao budale i izvarao? A, zapravo, sva četvorica ispali su naivčine i izgubili, dok je jedino šibicarski tat i prevarant na dobitku. Jesi li me shvatio, baćo?

- Jesam. Pavelić i ustaše su na gubitku, a u ulozi šibicara koji im je uzeo blago, u ovom slučaju, bila je naša država. Ili služba, svejedno... -oduševio se Predrag.

- Baš je simpatično, chico, što si nam državu i službu stavio u istu ravan sa šibicarima. Hteo sam da to ti prvi zaključiš... - Stevo je nevešto odglumio kako je razočaran Predragovim lakomislenim ideološkim previdom. No kad je spoznao da se posle njegove bezazlene opaske ovaj lecnuo, vratio ga je u prijatno raspoloženje gledajući ga veselim očima: - Žele li opstati, policija i država katkada se, zbog viših interesa, moraju preobratiti i u šibicare. Naglasio sam: katkada!

Grabovac se oglušio o Stevinu žaoku i da bi presekao nova peckanja, preusmeri načetu raspravu o zlatu. Rekao je kako je nedavno, u aprilu ("U nas je tada proleće, a tamo, najužnoj hemisferi, jesen!" - natukne šepureći se svojom obaveštenošću) prvi put nešto saznao o Klaudiju Fidleru, nakon što je pročitao intervju mlađe Pavelićeve kćerke Mirjane Pšeničnik u listu Hrvatska, koji izlazi u Buenos Ajresu. Mirjana je od 1950. udata za pet godina starijeg Srećka Pšeničnika, nekadašnjeg diplomatu NDH u Rimu. Za razliku od većine ustaških prebega, izuzetno se snašao u Argentini, tako da ga broje u poslovno najuspešnije i najimućnije pripadnike hrvatske kolonije koji su se uselili posle sloma NDH, a ima ih oko dvadeset hiljada.

Srećko Pšeničnik je najpre ostavio vidljiv trag kao sposobni bankar, a potom je preuzeo prestižan i puno bolje plaćen posao direktora francuske industrije automobila Citroen za Južnu Ameriku. Grabovac je, po sećanju, prepričao šta je Mirjana Pšeničnik izgovorila o Fidleru, koji je 6. maja 1945. s njenim ocem krenuo da se povlači iz Zagreba u Austriju:

- Mirjana kaže da je u šumi kod austrijskoga grada Radštada Ante Pavelić 16. maja sa grupom najvernijih sledbenika čekao da se preda američkoj vojsci. S njime su se od poznatijih glavara nalazili pukovnik Erih Lisak, državni sekretar Ministarstva unutarnjih poslova; pukovnik Ico Kirin, zapovednik Poglavnikova tjelesnog zdruga; Dolores Bracanović, zapovednica Ženske ustaške mladeži i, kako je naglašeno izjavila, nažalost i inženjer Klaudio Fidler.

Po njoj, poglavnik se čuvao Engleza kao vatre jer je saznao da su već predali partizanima ministre Milu Budaka i Julija Makanca i njegovog starijega brata Josipa. Iščekujući Amerikance, ugledao je naoružane austrijske policajce i engleske vojnike koji su dokipteli u šumu, s namerom da ga pronađu i zarobe. Pavelić se spasao u poslednjem trenu pobegavši im ispred nosa. Našao je utočište u nekom samostanu. Oca su joj obavestili da ga je Fidler, kome je dotle bezgranično verovao, izdao policiji označivši mesto gde je skriven, a on je neposredno pre hajke nestao. Poglavnik ga više nikad nije video niti mu se Fidler ikada javio. Slomilo ga je kad je čuo da se njegov nepouzdani pouzdanik Klaudije Fidler vratio u Zagreb, a 1946. se čak pojavio kao svedok na suđenjima Alojziju Stepincu i Erihu Lisaku i teretio ih kao narodne neprijatelje i saradnike fašista - reče Grabovac i dopuni pripovedanje još jednim podatkom: - Pronašao sam i razgovor starije Pavelićeve kćerke Višnje, takođe u ustaškim novinama. Rekla je o Fidleru da je osim hrvatskog državnog zlata njenim roditeljima odneo novac koji su mu oni poverili na čuvanje.

- Fidler je milion posto uveren da su Ante i Mara Pavelić prisvojili ustaško zlato pa se našim islednicima ponudio za krunskog svedoka u slučaju da ulovimo poglavnika i izvedemo ga pred narodni sud! - dometne Stevo Krajačić.

- I šta se nakon svega dogodilo s tim mutnim Fidlerom? - upita Predrag.

- Nismo mu sudili. Pustili smo ga nakon što smo od njega saznali mnoštvo vrednih pa i intimnih detalja o porodici Pavelić, uz koju je danonoćno bio od početka do kraja Endeha kao, nazovimo ga tako, dvorski upravnik.

- Rekao si: i intimnih detalja... - zapne Predrag, a Stevo jedva dočeka da isprede lirsku dramu koja je zaokupljala i uzbuđivala ustaško najviše društvo.

- Svašta je taj Klaudije istresao pred našim islednicima. Pa i o ljubavi Višnje Pavelić, koja je rođena 1923, i upravo je zašla u Isusove godine, u trideset treću. A nasuprot mladoj seki Mirjani još se nije udala. Višnjina zla kob postao je i čini se ostao ustaški general i vitez Ante Moškov. Spomenuo sam malopre da ga je engleska vojska 1947. ulovila u Veneciji i izručila nam ga posle zauzimanja majora Stivena Klisolda. A rekao sam i da je Moškov sledeće godine u Zagrebu bio osuđen na smrt i pogubljen... Entonces, nakon što se s roditeljima, bratom i sestrom vratila iz Italije u Zagreb, Višnja je 11. maja 1941. proslavila osamnaesti rođendan. Na slavlju se zagledala i preko ušiju zatreskala u jednog od privilegovanih čestitara, poglavnikovog privrženika i njegove izrazite slabosti, kršnog Bokelja Antu Moškova, od koga je bila dvanaest leta mlađa.

 

Otrovna jabuka

 

- To je bio uvod u priču koju je stroga hrvatska mati Mara Pavelić želela da zatre u začetku. Odgovarala je neiskusnu Višnju od zakovitlane veze, ocenivši je kao promašenu i nemoguću. Osim razlike u godinama, a i što joj je Moškov bio prvi momak s kojim se poljubila, znala je da puritanci iz ustaške oligarhije prekim okom mere izabranika Višnjinog srca. Iz osmogodišnjeg emigrantskog življenja u Italiji Ante Moškov ispraćen je u NDH kao nezasiti ženskaroš i veliki majstor uživanja u životu. Živahni romantičar i kazanova iz Špiljara kod Kotora, u senti-mentalnom prtljagu doneo je i spomenar gusto ispisan uzavrelim pustolovinama. A one su se ponajčešće okončavale vihornim skandalima, začinjenim lokvama suza žalosnica i neutešnim ridanjima izneverenih i ostavljenih latinskih Giulietta, Beatrica i Dulcinea. Međutim, čelična gospođa Mara nije slomila nesavitljivu Višnju, koja joj je zapretila uzvratnim udarcima začetim u mašti ljuto ranjene šiparice (bekstvo od kuće, samoubistvo, utapanje u alkoholu) ako bi njen dragan morao da plati ceh zbog nje.

Neka se tatica poglavnik, uprkos svakodnevnim maminim ukorima, pridikama, gunđanju i brundanjima, ne usudi da ga zaustavi u vojničkom usponu, i premesti ga u nekakvu kasarnu u nedođiji, u istočnohercegovačko ratom zapaljeno područje, na pet dana jahanja od Zagreba gde bi bio blizu pobunjenih Srba, a vrlo daleko od njenog zagrljaja. Da se Pavelić smekšao pred sanjarskim pogledima začarane mezimice, brucoškinje prava pogođene posred srca Kupidonovom strelom natopljenom ljubavnim napitkom, razaznalo se kad je Moškova unapredio u zapovednika svoje pretorijanske garde nazvane Bojna pri Poglavniku i potom ga uvrstio u malo izaslanstvo koje je poveo u dvorac Berghof u Bavarskim alpima, na prvi susret s firerom Adolfom Hitlerom, 6. juna 1941.

Nagađanja o venčanju Višnje Pavelić i Ante Moškova sve su glasnija. U njega gledaju kao u budućeg poglavnikovog zeta, pa ne iznenađuje što značajem i moći ubrzano napreduje na ustaškoj lestvici.

I onda se nepredvidivo uplela jetka veštica s otrovnom jabukom. Proračunato je uvela u bajku još jednu devojku, koja će Višnji pomutiti srećni završetak idile o kojem sanja od rođendanske svetkovine kad je upoznala Antu.

Marija se uselila u misli

Marija Crnobori, Istranka, lepotica ugljenocrne kose koja joj je padala poput peteljki na jagodi i dubokih setnih očiju kao u košute, umivenih u najbistrijem potoku, došla je u Zagreb iz rodnih Banjola i završila učiteljsku školu. Ali čim je zakoračila preko praga teatra i osetila neodoljivu privlačnost glume, znala je da će ostati nesuđena učiteljica.

Od 1938. uporedo je pohađala i Glumačku školu, gde su je vodili i učili časni bardovi Dubravko Dujšin, Branko Gavela i Tito Stroci, koji su u Mariji nazreli zlatnu žicu velike tragetkinje. Njihovu izobilno nadarenu pitomicu još su kao studentkinju angažovali i najviđeniji režiseri.

Od 1940. stalno se pojavljuje u Hrvatskom narodnom kazalištu. Čim je izgovorila prve rečenice na pozornici, Marija Crnobori osvojila je i gledaoce i kritiku. Kao nijedna početnica dotle u Velikom kazalištu dočekala je da o njoj govore i pišu s ushićenjem. Pre nego što je proslavila dvadeset četvrti rođendan, ambiciozna gospođica Crnobori postala je 1942. stalna članica Hrvatskog državnog kazališta (kako mu je bio izmenjen naziv u NDH), uverena da će svojom snagom progutati hrvatsko glumište.

Višnja Pavelić i Ante Moškov privlačili su poglede gledalaca kad su, bez pratnje telohranitelja, seli u ložu HDK, na izvođenju Dubravke, koju je postavio mladi zagrebački reditelj Marko Fotez, s Marijom Crnobori u ulozi Jelenjke. Oduševljeno su pljeskali novoj divi. Takva se pojavi jednom u dvadeset sezona, složili su se. Višnja smatra da je Marija neopisivo divna:

- Kao da je Ivan Dživo Gundulić imao nju pred očima dok je u prvoj polovini sedamnaestog veka u Dubrovniku pisao svoj najpoznatiji igrokaz i smišljao Jelenjkin lik - kazala je ne primetivši da je Ante odsutno sluša.

Njemu se Marija Crnobori uselila u misli, ali ne glumačkim sjajem, nego zapanjujućom lepotom. Prebirao je po sećanju: je li ikada bio tako oštro presečen i ostao bez daha kao što mu se dogodilo večeras kad je ugledao nju? Uznemirila ga je toliko daje nakratko otplovio u oblake i čak zanemario i zaboravio svoju dragu, kćerku najvećeg živog Hrvata. Višnja mu kaže da ga voli i daje ljubomorna na svaku koja mu makar i spomene ime. On bi poglavniku (kao što mu se u izbeglištvu u Italiji zakleo pred krstom i ustaškim grbom, kojem je u sredini ucrtana goruća bomba, i pri tom izgovorio njegov slogan koji je napisao 1932: Nož, revolver, bomba i pakleni stroj - to su idoli koji imaju povratiti seljaku plodove njegove zemlje, radniku kruh, a Hrvatskoj slobodu), nedvosmisleno poklonio i život kad bi mu ga on zatražio.

Moškov se prepao žestine koja ga je spopala zbog glumice. Podsetio se znanaca u Italiji koji su mu govorili, dok bi, mimo žene s kojom je tada bio vezan, gledao u drugu, da je trava na suprotnoj obali zelenija. Navodi li ga Marija Crnobori, za kojom otkako ju je ugledao gubi razum, sada na greh da svom poglavniku učini ono što mu ne bi smeo učiniti?

Dok je na Tuškanac vozi lični poglavnikov vozač Viktor Rebernišak, Višnja je zaključila da južnjački pričljivog Antu, koji će je otpratiti do ulaznih vrata vile, nije videla ćutljivijeg i nenasmejanog. Ali nije se otvorila i priznala mu šta je progoni. Biće, misli Višnja, da je njen dečko još pod utiskom čarobne Fotezove režije i Crnoboričine glume. Ili ga pritiskaju brige na poslu? Na Anti je ogromna odgovornost, pogotovu sada nakon što ga je tata letos postavio za zapovednika Poglavnikovih tjelesnih zdrugova u Ustaškoj vojnici, pravdala ga je. Otkad se tata onomad razišao s Kvaternicima - ocem, starim vojskovođom Slavkom, koga je oterao na prisilni odmor u Slovačku, i sinom, pukovnikom Eugenom Didom, kome je oduzeo zapovedanje u nadzornoj službi Ustaške vojne - Ante joj se poverio da je Hrvatska u tegobnim iskušenjima i da je najteže breme zaštite državne sigurnosti sada svaljeno na njegova leđa. A on će poglavnika i domovinu čuvati kao zenicu oka, dodao je verno.

Blickrig

Ante Moškov je sutradan ujutro poslao Mariji Cmobori buket gerbera i na posetnici joj napisao da ga je osvojila kao Jelenjka u Dubravki.

Glumica ga je istoga dana pozvala telefonom i smerno mu zahvalila:

- Vi ste, poštovani gospodine Moškov, prvi koga lično ne poznajem, a od koga sam dobila cveće. Još ne mogu poverovati da je prekrasni buket došao od najvišeg državnog funkcionera - uzdrhtalo je govorila. Po tome kako je najmekše na svetu izgovarala ć, lako mu je bilo dokučiti da je istarskog roda. I dok je Moškov iz zbirke isprobanih osvajačkih trikova izvlačio najdelotvornije, da joj najnenametljivije ponudi sastanak kako bi se upoznali, Marija mu je pomogla dobacivši uže kojim će se uspinjati u pokušaju da osvoji neosvojeni vrh: - Ne znam hoću li otići predaleko što ću sebi dopustiti slobodu i zamoliti vas, budete li smogli bar pola sata slobodnog vremena, da sutra predveče naiđete u galeriju Ulrich u Ilici, na otvaranje izložbe moga rođaka...

- Oprostite, gospodična Crnobori, ali ko je vaš rođak?

- Jeste li čuli o Josipu Crnoboriju?

- O, ho, kako da nisam čuo, draga gospodična, ta Josip Crnobori je jedan od naših najvećih slikara, pobogu... Ove godine je učestvovao na Venecijanskom bijenalu, je li tako? Šta, zar vam je on rođak? - Ante Moškov se slavoljubivo divio svom - premda najovlašnijem - poznavanju savremene hrvatske likovne umetnosti.

- Jeste, očevi su nam braća. Otkako sam ovih pet godina u Zagrebu, stanujem kod Josipa na Gornjem gradu. U stanu mu je i atelje... - potvrdila je.

Moškov ni sekunde nije oklevao da sam, bez Višnje, pođe na otvaranje izložbe. Kad mu Dido Kvaternik više ne dahće nad glavom, jedini koji bi ga mogao zaustaviti kakvim nenadanim, izvanrednim nalogom, jeste poglavnik. Srećom, nije.

Anti Moškovu, koji se pojavio u ustaškoj uniformi, galerija Ulrich, prepuna namirisanih, uglađenih, elegantnih i blaziranih lica, okrenula se naopako kad mu je pristupila Marija Crnobori i zahvalila što je svojim dolaskom počastio njenog brata od strica. Od tada se prilepio uz nju. Štedro ju je obasipao iskazima divljenja i komplimentima i ni tren nije odustajao od sve ubrzanijeg donžuanskog udvaranja. Dobro je što nije bilo pukovnika Vilka Pečnikara, pajtaša iz emigracije u Italiji, sadašnjeg glavnog zapovednika Hrvatskoga oružništva. Narugao bi mu se i rekao trešnjevačkom šatrom da se ukrcava ili da se upucava glumici.

Moškov je, nakon što mu je nahvalio eksponate, obećao Crnoboriju da će Poglavnikovi tjelesni zdrugovi kojima on zapoveda - to je otresito rekao - otkupiti nekoliko njegovih uljanih slika. A potom ga je prikovao za pod koliko ga je iznenadio:

- Smatrajte devedeset devet koma devet posto sigurnim da ću vam, kao našem najvrsnijem portretisti, omogućiti susret s poglavnikom. Sa šefom protokola u kabinetu poglavnika, mojim uvaženim poznanikom Jakovom plemenitim Makiedom, ugovorićete vreme koje će vam biti potrebno za poziranje. Zamoliću poglavnika da ga vi naslikate. I nemojte sumnjati - pristaće! Vaš najviši umetnički nivo daje mi veru, gospodine Crnobori, da garantujem poglavniku kako će taj portret biti vrhunsko delo dostojno njegove istorijske veličine!

Slikar je uzvrdano istezao glavu i dugo se nije sabrao od teškog napada sreće koja ga je upravo milostivo izabrala. Kao da je poleteo među zvezde.

Moškovu je bilo najbitnije što su ponude Josipu, a najviše ova da portretiše poglavnika, tako je procenio, do ganuća zadivile Mariju. Namislio je takav presudni zaokret i cvetao od pomisli da je za sto koraka bliži bogatom posluženju koje je žudno želeo da iskuša iz njenih nedara. Tražio je odgovor: je li to što izvire iz nje ljupkost, očaravajuća privlačnost ili magija? Ili sve troje odjednom?

Nije krenulo kako je do potankosti strateški isplanirao.

Ustaški glavešina Ante Moškov nije uspeo da slomi blitzkriegom glumicu Hrvatskog državnog kazališta Mariju Crnobori. Nije mu se posrećilo ni kad je izmenio taktiku i krenuo u strpljivi pohod, korak po korak. I taj trud uzalud. Od nje je očekivao više.

Marija nije izbegla nijedan od njegovih telefonskih poziva. Uvek bi mu se najljubaznije javljala i dugo su razgovarali. Nikad ne bi zaboravila da mu zahvali za poslato cveće. No odbijala je Antine navale da se sastanu za ručak ili večeru.

                                          (Nastaviće se)

 

 

 

 

Žele li opstati, policija i država katkada se, zbog viših interesa, moraju preobratiti i u šibicare.

 

 

Poglavnik se čuvao Engleza kao vatre jer je saznao da su već predali partizanima ministre Milu Budaka i Julija Makanca i njegovog starijega brata Josipa.

 

 

 

Nagađanja o venčanju Višnje Pavelić i Ante Moškova sve su glasnija. U njega gledaju kao u budućeg poglavnikovog zeta, pa ne iznenađuje što značajem i moći ubrzano napreduje na ustaškoj lestvici.

 

 

 

Ustaški glavešina Ante Moškov nije uspeo da slomi blitzkriegom glumicu Hrvatskog državnog kazališta Mariju Cmobori. Nije mu se posrećilo ni kad je izmenio taktiku i krenuo u strpljivi pohod, korak po korak.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane