Natrag

Kontranapad

Kontranapad

"Slučaj" Svetlane Kitić-Magić i rukometnog kluba Radnički 

 

Za nepopravljive nema popravnog

 

  Gostujući u mojoj emisiji Kontranapad TV Jesenjin u Novom Sadu, najbolja rukometašica na svetu svih vremena, Svetlana Ceca Kitić-Magić s ogorčenjem je govorila o svojoj mukotrpnoj borbi za oživljavanje i očuvanje najtrofejnijeg jugoslovenskog i srpskog ženskog kluba kakav je beogradski Radnički.

 

Miroslav Vislavski

 

    Nema izgleda da uspehe ženskog rukometnog kluba Radnički neko u Srbiji ugrozi i u narednih sto godina! Trostruki  šampion Evrope i pobednik Kupa EHF, uz 18 naslova šampiona Jugoslavije, samo su najznačajniji trofeji Radničkog. U njihovom osvajanju Svetlana Kitić je bila temelj na kome su se ti uspesi gradili.

Pored toga, s nacionalnim timom osvojila je pregršt evropskih, svetskih i olimpijskih znamenja. Najvrednije medalje su zlato iz Los Anđelesa 1984. i srebro iz Moskve 1980. godine. Proglašavana je za najbolju juniorku na svetu, a desetak godina kasnije i za najbolju seniorku na svetu. Koliko je posvećena rukometu govori činjenica da je sa 48 godina nastavila aktivno da igra za Radnički, iako je dve godine pre toga prestala s aktivnim igranjem.

Radnički je njena legitimacija, ali i mnogih drugih devojaka koje su stvarale istoriju nenadmašnog kluba. Radnički je njena slava i ikona, njena vera i krštenica, njena radost i tuga, njena sreća i patnja... U nekim zemljama bi država zaštitila takvu vrednost. Srbiji izgleda nije stalo da ima takvu prestižnu i nedostižnu instituciju u svetskom ženskom rukometu. Ili smatra da je to privatna stvar Svetlane Kitić-Magić.

Kaže mi najbolja planetarna rukometašica svih vremena: "Obijala sam mnoga vrata... Ma nema koja nisam otvorila i nigde i niotkuda razumevanja i podrške... Pomislih, kako li je drugima koji ne poseduju ono što sam izborila u svojoj karijeri rukometašice kada mene varaju i lažu. Radnički, a sa njime ili bez njega i ceo ženski sport, propašće! Poverovala sam da će ministarka Samardžić-Marković, i zato što je žena, učiniti više za ženski sport. Najavljivala je lepe stvari, ali brzo se sve izjalovilo... Od nje više ništa i ne očekujem!"

 

Ustaljeni redosled

 

Mada je dobro došla socijalistima kada su formirali poslaničku listu za republički parlament u prošlom mandatu, Ceca Kitić sa rezignacijom ističe da se njeni drugovi Mrkonjić, Dačić, Bajatović danas najčešće ne odazivaju na njene pozive. Sve je ostalo na verbalnoj podršci i obećanju da će joj pomoći. A njoj lično nije potrebna pomoć. Potrebno je poštovanje i uvažavanje Radničkog! S ogorčenjem kaže: "U Srbiji su dovoljni Partizan i Crvena zvezda! Kada se neko ko pripada ovim društvima oglasi da ima posebne potrebe ili problema u životu kluba ili u sprovođenju programa uvek im se neko nađe pri ruci. Đilas je dežurni vatrogasac, poseže za sredstvima rezervi ili sredstvima sa kojekakvih drugih pozicija u gradskom budžetu i smiruje strasti i niveliše probleme. Pa zašto tako ne čini kada  je reč o Radničkom koji je stariji od ovih društava i koji ima dužu tradiciju. On nije manje važan i značajan za sport u Beogradu i Srbiji. Na protiv, ako nema veći, onda ima barem jednak značaj sa favorizovanim iz društava Zvezde i Partizana". Zastala je na trenutak i potom nastavila: "U stvari, problem je što Srbija nema sistema u sportu! Ali i ne samo u sportu... Srbija je zemlja u kojoj obični ljudi ne prepoznaju državni sistem, već ga poistovećuju sa pljačkaškim i kriminalnim! Strategija sporta koju je usvojilo Ministarstvo sporta, ali ne i vlada, poznata mi je", ističe legendarna Ceca, "utoliko što se bazira na prioritetima koji imaju redosled: masovni i dečji sport, infrastruktura sportskih objekata i na kraju vrhunski sport! Mada je doneta i važi do 2012. ne vidim šta se za dve godine njenog sprovođenja veliko desilo", zaključuje Svetlana Kitić-Magić.

Ceca ističe da bi i Žaku Rogu, predsedniku MOK-a, koji je boravio u Beogradu u povodu stogodišnjice Olimpijskog komiteta Srbije i pohvalno govorio o rezultatima srpskih sportista na međunarodnom planu, rado ispričala o problemima u kojima je sport koji još uvek odoleva centrifugalnim silama koje ga minulih decenija nisu skinule sa postolja pobednika bez obzira na nemar koji se prema njemu ispoljava od vlasti.

Pitao sam je da li je imala priliku da se sretne sa predsednikom države Borisom Tadićem, koji očigledno ima veliku moć odlučivanja. Odgovorila mi je: "Videla sam Borisa Tadića nedavno na nekoj proslavi. Pita kako sam i kako je Radnički. Rekla sam mu: Ja, predsedniče, odlično, ali Radnički nikako. Preti nam opet gašenje, jer mojih para više nemam da ulažem, a ono malo od države što tražim ne dobijam. Tu su bili Dačić, Škundrić, Bajatović, Mrkonjić... On im je rekao: Pa, ljudi, neću da čujem da Radnički ne postoji, pomozite Svetlani i Radničkom i do Nove godine učinite nešto!"

"Na svečanosti na kojoj je bio Žak Rog ponovo sam srela predsednika Tadića. Na kritičku opasku upućenu Dačiću da uradi nešto, ministar mu je rekao da i on kao predsednik može da učini nešto konkretnije!"

I tako se vrtimo ukrug. Niko ništa određeno nije učinio da se pomogne Radničkom i sa njime vrati deo vere da je ženski rukomet još u šansi!

 

Ili se prikloni ili...

 

Skrenuo sam joj pažnju da su dvojica čelnika Olimpijskog komiteta Srbije i Sportskog saveza Srbije bivši sportisti, koji su poput nje - velikani sporta. Ali i Vlade Divac i Aleksandar Šoštar su na pozicijama sa kojih vode visoku sportsku politiku. Ona je posve drugačija od borbe hiljada klubova u Srbiji sa dnevnim preživljavanjem u "sistemu bez sistema", kako bih nazvao vreme sadašnje! Taj sistem je i njihovo delo. Bez obzira na to da li su učestvovali u njegovom stvaranju ili ne i koliko su dugo na visokim pozicijama u rukovođenju sportom. Šoštar, doduše, ima kontinuitet u visokoj sportskoj politici, jer je bio na istaknutoj poziciji u Ministarstvu sporta, a Divac se za svoj drugi ulazak u sportsku arenu ozbiljno "tukao" sa svojim prethodnikom Ivanom Ćurkovićem za mesto čelnika OKS, i to, nažalost, zato što radi isto ono što je radio i njegov stariji prethodnik. Doduše, Ćure nije igrao košarku sa Borisom i Ivicom u njihovim izbornim kampanjama. Ali, svojim sportskim imenom je davao legitimitet i kredibilitet državnim organima i političarima kojima je sport zaduženje, a nisu sposobni da donesu Zakon o sportu i reše brojna pitanja koja su već uveliko potkopali temelje uspešnog sporta u Srbiji!

Dakle, njihova odgovornost nije u tome što još uvek nije donet Zakon o sportu i što privatizacija još nije došla do sporta, uprkos privatizovanim sistemima u društvenoj i državnoj svojini. Njihova odgovornost je u tome što pristaju na takvu situaciju i stanje u kome se nalazi srpski sport! Što autoritetom svog sportskog imena daju legitimitet nesposobnoj vladi i prethodnim vladama koje nisu rešile statusno i druga strateška pitanja sporta. Aleksandru Šoštaru i Vladi Divcu ne može da bude opravdanje da nemaju kompetencije nad onim što država rešava. Dokle god su na funkcijama na kojima se nalaze, oni su saučesnici u daljoj propasti sporta.

 

Karakterni sklop

 

Najprodornija rukometašica sveta nije uspela da se probije do vrata Dragana Đilasa ne bi li pokušala da pomogne klubu po oprobanom modelu košarkaških klubova Partizan i Crvena zvezda, vaterpolista Partizana ili košarkaške i vaterpolo reprezentacije Srbije, kojima je prestonički gradonačelnik pružio novčanu potporu kada to nisu drugi učinili. Nije uspela do sada, a skoro je došla do samog cilja pred kojim je stajao još jedan (mlađi) velikan sporta. Jedan od bliskih Đilasovih saradnika. Nije htela da mu spomene ime zbog poštovanja prema njegovoj sportskoj karijeri. Na molbu da joj omogući prolaz do Đilasa (kakve li tuge, zemljo Srbijo, najbolja rukometašica svih vremena na svetu moli prolaz kod gradonačelnika koji to ne bi ni bio da Cecini partijski drugovi u zadnji čas nisu prevarili svoje saveznike i pretrčali kod evropejaca), napudrani sportista joj reče: "Znate, Svetlana rekoste? Ja se ne bavim sportom! Mene to više ne interesuje!" Tako je završio pokušaj da se domogne Đilasa! Da gradonačelnik, poput odabranih kojima je činio, eventualno pomogne njenom Radničkom, da pomogne pobedniku sa orlom u srcu - ne sa Kalemegdana, već sa Crvenog krsta!

Tragajući ko bi mogao biti velikan sporta sa najvrednijim trofejima i medaljama, zaključih da vladajući imaju Savu Miloševića i Aleksandra Šapića. Videsmo na poslednjem Glavnom odboru DS, kada im se u protokolarnom delu neformalno obratio predsednik njihove partije Boris Tadić. Pomislih: Savu Miloševića i te kako interesuje sport. Pokazao je kada je naivno pokušavao, a kasnije i ušao u trku s prevejanim tipovima za predsedničko mesto u Partizanu. U prvobitnoj nameri je odustao od trke sa Toletom Karadžićem, a stao je na crtu i neslavno prošao u duelu sa Draganom Đurićem. Zaključio sam da nije Sava bio pred vratima Đilasa. Ako nije Sava, mogao bi biti Aleksandar Šapić. A onda mi prođe kroz glavu i njegov odlazak iz reprezentacije i ponašanje među reprezentativcima i sukob sa Šefikom. Da, to bi mogao biti čovek takvog mentalnog i karakternog sklopa!

Ko god da je, taj koji staje na stranu birokrata koji nas zavaravaju i lažu poput onih koji nam određuju limit u sportskom razvoju, ko staje na stranu lopova i kriminalaca koji vode računa da isisaju još malo one dobre energije i inspiracije koja čini kreativnim i nadasve uspešnim sportiste iz naše zemlje, njihov je saveznik. Kada dođe čas neće ga opravdati ni medalja, ni pobede izborene na takmičarskom polju. Naspram njih, ostaće primeri Svetlane Kitić-Magić i drugih boraca za održivost vrhunskih vrednosti i vrednosnog sistema koji su naočigled velikana sporta koji su prodali dušu đavolu zgazili dirigovani skotovi.

 

 

 

 

 

Nije partijski čovek

 

Uostalom, Svetlana Kitić-Magić nije nimalo manje važna i značajna u istoriji sporta od Divca i Šoštara! Ona je s njima i drugim velikanima sporta rame uz rame. Ona bi isto tako mogla biti i ministar sporta i predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i predsednik Sportskog saveza Srbije. Sa takvom sportistkinjom i na takvoj funkciji Srbija treba da se ponosi, jer stiče autoritet koji joj pred spoljašnjim faktorima daju aktuelni čelnici OKS i SSS. Ali, ona je odlučila da se podari svom Radničkom, spremna da se bori do poslednjeg atoma snage da mu udahne novi život na staroj slavi i pripremi ga za nove izazove kojima je izlagan u ponositoj istoriji i velikoj tradiciji. Šoštar to čini u svom VK Partizan! Ali, tamo kada je gusto, tu je - Đilas! Možda i vladajuća partija u kojoj je predsednik ujedno predsednik države! A Ceca nije u toj partiji ni bila, niti će se bilo kojoj prikloniti! I zato Radnički ne uspeva da se otrgne sa puta umiranja.

 

podeli ovaj članak:

Natrag