Natrag

Druga strana

Druga strana

Demokrate: jedni u sukobu interesa, drugi u sukobu identiteta

 

Dva Tadia, Arif i Alija

 

Ivan Molotok

 

Da Demokratska stranka ne dri veinu kljunih pozicija u dravi, da iz njenih redova nisu predsednici Republike i vlade, da od nje ne zavisi uglavnom sve loe to se graanima dogaa (poto za sve dobro nekako moraju da se izbore sami), koga bi u ovoj sveoptoj drutvenoj, moralnoj, politikoj i ekonomskoj papazjaniji u njihovom aranmanu jo zanimale i njihove unutranje stranake fore i fazoni, ukljuujui i unutarstranake izbore sa unapred poznatim kandidatima, pobednicima i poraenima.

Iako na simbolikoj ravni najznaajniji deo tog demokratskog cirkusa nije bio "izbor" poglavnika nego doglavnika, prvi ljudi su uvek merilo onih drugih, koji su tu samo da bi se proverilo pravilo.

Boris Tadi je ustrajao na unekoliko musolinijevskom imidu, izgovarajui i gestikulacijama doaravajui neke elementarne istine i jo elementarnije bedastoe kao da su revolucionarna nauna otkria koja menjaju svet ili kao da se podrazumeva da imaju snagu Mojsijevih zapovedi. Za ponekog od prisutnih moda su i imale, ali su za unezvereni narod, o njegovim velikim mislima temeljno obavetavan posredstvom medija terorisanih i poniavanih od strane njegovih partijskih poverenika, bile samo to to jesu - trice i kuine kojima snagu i smisao nisu mogle da nabiju ni predsednikove visoko dignute obrve, ni uvebano namrteno elo, ni dalekovid, vizionarski pogled ni u koga i ni u ta. Pa tako ni u ita lepo u naoj budunosti, u kojoj se predsednik, oigledno, ni ovog puta nije prepoznao.

Kao to je nekada legendarni Zoran Todorovi Kundak, kada je znao da nee imati nita pametno i suvislo da kae, umesto sadraju govora svu panju posveivao iskljuivo jednoj provokativnoj reenici, sentenci, koju su kasnije svi mediji bez izuzetka i bez obzira na temu, isticali u naslovima i time najee politikantsko laprdanje pretvarali u visokoumne ocene i promiljanja stvarnosti, tako i Tadi: besmislenim dosetkama i jalovim verbalnim akrobacijama pokuava da opseni prisutne pokuavajui da niemu obezbedi programski smisao nekakvog svog "naertanija". I opet, bio bi to njegov problem da pokuava da opseni samo prisutne, ali njegova je ciljna grupa, bolje reeno, njegovi pacijenti su oni van kongresne sale, od Horgoa do Prohora Pinjskog, koji bi bili sreniji da im predsednik iz krize u koju su dospeli i njegovom zaslugom ne izvodi besne gliste nego zakljuke koji imaju praktinog smisla i smislene rokove. Podvriskujui iskolaenih oiju inieve citate ("Srbija neeee smeeee da stane"), izvuene iz pogrenog vremena i prostora, dakle, apsolutno izvan konteksta, a pri tom, postavljajui petoro doglavnika, u ijim bi se rukama i mokar ve osuio i izvan ijih interesnih atara vie ni trava ne raste, predsednik je, u stvari, zakukao na narod to njemu i doglavnicima sam ne isporui i ono malo to mu je preostalo, da ovi ne troe dragocenu energiju i vreme na neto to e se kad-tad desiti.

Kao to je - iako po obrazovanju psiholog sa skromnim iskustvom u ulinoj prodaji novina i profesora "levog predmeta" u srednjoj koli - od prve pristao da bude ministar telekomunikacija, pa ministar odbrane, predsednik Stranke i Drave, i dalje pristaje da bude ovek sa najmanje dva lica, od kojih narod nikada ne zna koje je pravo, i da li je ijedno. Da li je to uopte on, i ako jeste, ta je to na njegovom licu udno? Imanentnom svojstvu svoje stranake elite, pogotovo doglavnika - trajnom sukobu interesa, predsednik je suprotstavio vlastiti unutranji sukob - trajni sukob sopstvenih identiteta. U najblaem obliku on eli da kao voa bude voljen i vien kao Majka Tereza u obliju Margaret Taer. Sve to, meutim, ne vodi dalje od karikature. I Slobodan Miloevi, i Zoran ini, i Vojislav Kotunica, primera radi, bili su likovi sa vrlinama i manama zbog kojih bi ih jedni nabijali na kolac, a drugi proglaavali svecima. Kod dvolinog ili vielinog Tadia ovek se uvek boji da se ne ogrei o njegovo nalije, kakvo (ko) god da je. Neprijatno je to za podnoenje u konkretnom svetu gladnih i obespravljenih kojima takvo bie treba da bude moralni orijentir i da pride uspostavlja druge moralne orijentire (u vidu doglavnika, na primer).

 

Iz nekih razloga, autoru ovih redova nametnula se asocijacija koja sa predsednikovim sluajem moda i nema mnogo veze, ali im je asocijacija - sigurno ima. Mnogi e se, naime, setiti da je nekada u onoj "velikoj" dravi postojala uvena novanica koja se zvala "hiljadarka", a na kojoj je bio lik koji je po nekim tadanjim anketama bio najomiljeniji lik uopte, poznatiji i drai od svih politiara, javnih i drugih radnika i trudbenika, a poesto i od neke rodbine. Najkrae reeno, rod roeni. Vremenom se pokazalo da 9.999 od 10.000 ljudi smatra da je taj njihov najdrai lik Alija Sirotanovi, uveni stahanovac, rudar iz Breze, koji je, kada je oborio Stahanovljev rekord u kopanju uglja lopatom, postao radnika legenda, od Tita dobio stan, za decu kolovanje i sve to je u ono vreme bila privilegija i ast, ukljuujui i jo veu lopatu, koja je po njemu dobila naziv "sirotanovika". Samo onaj jedan od 10.000 znao je da se ne radi i Aliji Sirotanoviu, rudaru iz Breze, nego o Arifu Heraliu, visokopearu iz Zenice, koga je neko zapazio tokom snimanja filma Veljka Bulajia Uzavreli grad 1961. godine i potom, kao lice koje zrai optimizmom, smestio na najpoznatiju novanicu posleratne Jugoslavije. Uzalud su ti malobrojni pokuavali da ukau na to da, pored notorne injenice da nije re o jednom nego o drugom oveku, ovek na "hiljadarki" ak nema ni rudarsku, nego opremu koja slui za "probod" na visokim peima. Sam Alija Sirotanovi, koji je i na ovim lovorikama proiveo ostatak ivota i uao u istoriju, nikada se nije potrudio da ove prie i nedoumice ospori ili razrei. Za to vreme "najomiljeniji lik", "ovek sa hiljadarke", iveo je sa 9-12 dece (ni sam nije bio siguran koliko) u najveoj bedi u zenikom naselju Crkvice, gde je kao penzionisani i bolesni invalid bedno umro 1971. godine. U trenutku smrti na zidu mu je visila Titova slika, od poda do plafona, koja je po irini jedva prola kroz vrata.

Da li se na kongresu vladajue stranke predsednik ukazao kao On, kao njegovo nalije, kao Alija ili kao Arif, ostavljeno je narodu da pogaa do neke od godina kojima se predsednik nemilice razbacivao. U svakom sluaju, neko bie je neto reklo, a koje i ta - ue se kad bude kasno.

 

 

 

 

 

Kod dvolinog Tadia ovek se uvek boji da se ne ogrei o njegovo nalije, kakvo (ko) god da je.

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane