Natrag

Tragom vesti

Tragom vesti

Kraj epohe: ukidanje vojnog roka u vezi s NATO obavezom

 

Ko će sad vraćati dug otadžbini

 

Mada zvanično niko spolja nije naredio državi Srbiji da ukine obavezno služenje vojnog roka, ovdašnji vlastodršci odlučili su da sami sprovedu ovu akciju kako bi trasirali put prema maloj plaćeničkoj armiji, koja će se uklopiti u imperijalne ambicije takozvanih velikih sila zapadne hemisfere

 

Nikola Vlahović

 

 

Granice Srbije već dugo ne čuva vojska, već policija, uništeni su (u cilju "racionalizacije i usklađivanja sa standardima NATO pakta") vazduhoplovi i teško naoružanje, uvedeno je najpre civilno služenje vojnog roka, pa je na kraju ukinuta i sama vojna obaveza, po planu traje i rasprodaja preostale vojne imovine, a mogući neprijatelj koji bi izvršio agresiju na ovu državu, spolja ili iznutra, izbrisan je kao kategorija.

Srbija više nema neprijatelja, izgovorio je jedan njen plitkoumni ministar, imajući sve to u vidu.

Da li je to došao trenutak apsolutne demokratske sreće na ovim redovno nemirnim predelima, pa je i pitanje bezbednosti konačno rešeno, ili je razoružana, razvojničena i uskoro regionalno raskomadana Srbija skupo platila sve sulude politike potonjih diktatura?

Ali, kao i mnogi drugi ministri, i ovaj je izgovorio rečenicu samo do pola, jer je druga polovina sve suprotno prvoj. U tom slučaju, to znači da će Srbija, ukoliko danas nema neprijatelja odlaskom svoje plaćeničke vojske u zemlje koju je okupirala SAD i NATO pakt dobiti brojne neprijatelje.

 

Umri plaćen

 

U svakoj drugoj državi, osim u demokratskoj Srbiji, senzacionalno bi odjeknula vest da se poslednja klasa regruta koja služi obavezni vojni rok, odazvala sa neverovatnih 98 odsto, što se nije desilo ni u nekada sređenoj državi kakva je bila Jugoslavija. Šta taj poslednji odziv regruta može da govori? Da li je nekoga opomenuo, p(r)otresao ili osvestio ovaj krik jedne generacije koja pokušava sebe negde da pronađe, jer joj domovina ne daje nikakvu nadu, niti putokaz kojim bi trebalo krenuti?

Da li je to došlo do spontanog bunta tradicionalno vojničke Srbije, može li plaćenička vojska biti ono što je regularna vojska, zašto je neko požurio da "pacifikuje" ovaj narod skidajući mu i poslednje objekte časti?

Zašto nije, ako je klasična obuka skupa, organizovana kratkotrajna ali obavezna najosnovnija obuka i shodno tome periodične edukacije kako stečena znanja ne bi bila zaboravljena i kako bi se vojno sposobni upoznali s novim tehnologijama?

Nije li  Švajcarska konfederacija, koja je daleko ispred Srbije u svemu, jednom zauvek uvela sličan sistem u kome je svaki sposobni Švajcarac istovremeno i vojnik po potrebi, zar nisu brojne zemlje Evropske unije daleko od ideje da ukinu regrutne komisije i obavezno služenje vojnog roka?

Sve govori da je Odluka Vlade Srbije o obustavi obaveze služenja vojnog roka od 1. januara 2011. godine u najvećoj meri proizvod potreba američke imperije za što više stranih plaćenika, jer je jedan poginuli vojnik ove posrnule velesile politički problem u samoj Americi, a smrt stranog plaćenika nije ni vest u novinama nego interni statistički podatak.

S druge strane, režim koji će Srbiju pokušati da uvede u NATO pakt bez referenduma ima debeo razlog da sebi već sada obezbedi plaćeničku pretorijansku gardu koja će imati prvenstvenu obavezu da brani politiku kojom je predviđena predaja preostalih tragova suvereniteta, a time i vojne sile kao garanta tog suvereniteta, nego što će braniti ustavni poredak.

Problem je, međutim, u tome što su najveće evropske vojne sile, uprkos tome što su članice i Evropske unije i NATO pakta, ipak očuvale svoje nacionalne armije, svoju vojničku tradiciju i svoje osobenosti, te nema drugog razloga zbog koga je Srbija besramno ostala bez svoje redovne vojske, osim najbednije podaničke psihologije sadašnjih vlasti.

 

Odziv bez lozinke

 

Umesto da osavremeni regrutne centre, učini ih jeftinijim i efikasnijim, prekine sa stalnim pozivima na "dug otadžbini" (uz pretnju zatvorom čim se pojave na granici domovine) onim građanima Srbije koji su otišli iz nekadašnje Jugoslavije i koji su stekli drugu domovinu i njeno državljanstvo, ova država i njena vojna administracija su do te mere taoci "zarobljenog uma" i nekih drugih vremena, da su nova destrukcija, kao i samoukidanje vojne obaveze bili logičan nastavak politike ekstremnih rešenja.

Na taj način je narodu koji je pretrpeo politiku režima Slobodana Miloševića i njegovog vojnog i paravojnog krila, koji je uprkos tome smogao snage i hrabrosti da se herojski suprotstavi u novijoj istoriji nezapamćenoj agresiji 19 zemalja NATO pakta, oduzeta jedna od poslednjih institucija u koje je verovao kao oslonac u slučaju rata ali i u miru.

U vojsci je srpski seljak kroz vekove sebe školovao, sticao zanatska znanja, širio svoje socijalne vidike i bolje razumevao i sebe samoga i svoju, vazda nemirnu domovinu. U vojsci je srpski intelektualac sebe potvrđivao kao čoveka, izdizao svoju ličnost i svoj ljudski potencijal do granica najvećeg duhovnog i fizičkog heroizma. U vojsci su nastajale slavne generacije buduće srpske elite, ali i večna prijateljstva, vojska je bila dokaz da je neko odrastao i zreo čovek.

 Zašto je sve ovo danas sramota reći, i zašto je onaj tihi bunt današnje omladine koja je odzivom poslednje klase od 98 odsto bio i jedini odgovor još jednoj etapi davljenja ovog naroda i njegovog nasleđa?

Ali, ono na šta zaboravljaju i duhovni inspiratori čerečenja srpske vojske, i domaći izvođači tih radova, to je karakter i tradicija ovdašnjeg čoveka. Srbin je vojnik, sa ili bez regrutne komisije, sa ili bez obaveznog služenja vojnog roka. To će uskoro i njima postati jasno, jer je za služenje vojnog roka "po novom", ostavljena mogućnost svakom pojedincu da pristupi obuci svojom voljom.

I ovo bi moralo da zanima ministra vojnog i sve one koji su zdušno radili na ukidanju vojnog roka: prema poslednjim istraživanjima Galupa, inače najozbiljnije agencije za ispitivanje javnog mišljenja, vojska je institucija kojoj se u poslednjih nekoliko godina sve više veruje, i po tome je među građanima Srbije na prvom mestu. Preciznije, svakim činom dodatne devastacije vojske kakvu ovaj narod poznaje, vera u nju je sve više rasla.

Očigledno, ne zbog reformi u sadejstvu sa lovačkim društvom iz američke države Ohajo, nego iz unutrašnjeg bunta, vere u vojničku tradiciju (bez obzira na prolazna politička ustrojstva), ali i činjenice da su sve druge državne institucije razorene ili javno kompromitovane u znatno većoj meri nego što je to bila vojska.

U koga će od sada narod tako bespogovorno verovati, i koja će to omladina sada "vraćati dug otadžbini"?

 

Sirotinjski kadar

 

Bivša vojska Srbije i Crne Gore, a ranije JNA, ostavila je teško breme konačno samostalnoj državi Srbiji i njenoj armiji koja treba u budućnosti da bude efikasna, odbrambena, sofisticirana, inteligentna i dovoljno razumna da koristi tradicionalna iskustva sa vremenom u kome živi.

Zahvaljujući naopakoj politici koju je vodila takozvana srpska politička elita poslednjih 20 godina, širena je gubitnička psihologija i u vojsci, jer su sve državice nekadašnje Jugoslavije stvorile svoju armiju, samo je srpska vojska ostala zaparložena u svojevrsnom "jeljcinizmu" prolaznih ministara odbrane, te je u svakoj etapi dodatno propadala.

Najzad, kad se pojavilo malo nade da će vojne reforme (u duhu proglašene vojne neutralnosti) konačno dati rezultata, sadašnji ministar odbrane stvorio je demagošku matricu na dva koloseka: na jednom "vozi" oficirski kadar u pravcu plaćeničkih "misija" za račun osvajačkih pohoda SAD, a na drugom izvozi, manje-više sve što namenska industrija proizvede, i od toga prevashodno pravi politički kapital za sebe i svoju stranku, ali i veliku finansijsku dobit za određenu grupu ljudi (o čemu ovaj magazin već mesecima dokumentovano piše - prim. aut.).

Tako Vojska Srbije polako prestaje da bude stvar naroda i države, a postaje stvar jednog ministarstva i stranke koja "popunjava" taj osetljivi resor. Nažalost, "oči i uši" Vojske Srbije, danas se kao u najgorim vremenima skorije istorije više bave neoboljševičkom istragom unutrašnjih neprijatelja, pa čak i međustranačkim cinkarenjima, nego što se bave borbom za vojnu neutralnost na koju Srbija ima pravo, i koju joj ne bi osporio ni Istok ni Zapad posle svega što se ovde u poslednjih 20 godina desilo.

U vašarskoj atmosferi sveopšte rasprodaje vojne imovine, prestanak važenja obaveznog vojnog roka u Srbiji, višestruko je štetan događaj.

Pre svega, uvođenje plaćeničke vojske neće sačuvati budžet, nego će ga dodatno opteretiti, a samu vojsku neće učiniti više efikasnom niti kadrovski bogatijom, nego će srpska sirotinja popuniti njene redove u potrazi za bilo kakvom "državnom" platom. Jer, ne treba očekivati da će u dobrovoljnu ili u plaćeničku vojsku ići onaj ko bi svojim obrazovanjem ili talentom mogao da učini srpsku vojsku bogatijom i sadržajnijom "ljudskim faktorom". Takav će u sadašnjim ekonomskim i političkim okolnostima radije da napusti Srbiju i potraži posao u srećnijem društvu od ovoga u kojem živi.

 

Plaćeni patriotizam

 

S druge strane, ukidanjem vojnog roka, nestaće jedan duh obaveznog vojničkog vaspitanja koji je, sviđalo se to nekome ili ne, stvarao od mladih momaka zrele muške članove društva koji su kroz "armijsku katarzu" prvi put dolazili do spoznaje discipline i samodiscipline, prvi put doživljavali sebe kao nezavisne ličnosti i zauvek u očima svoje porodice i društva smatrani za odrasle ljude.

Takvi ljudi su stvarali jedno zdravo, umereno patrijarhalno društvo, i to nije ni fraza ni mali mačo-manifest, jer je lako dokazati da njima ide u zaslugu sve što je sagrađeno u periodu do raspada bivše zajedničke domovine. Taj poluvekovni znoj, trud i zajedništvo ondašnje vojske i akcijaške omladine danas je predmet besomučne rasprodaje kako drugde, tako i u Srbiji.

Uvođenje "plaćenog patriotizma" u vojsci nije ništa bolje od nedavnog pokliča salonskih nacionalista i nasilja koje su parazitski vršili nad građanima, uterujući ih u blato besmislenih i krvavih ratova. Ukidanjem redovnog i obaveznog vojnog roka, ova državna administracija je prekinula jednu od poslednjih veza sa sopstvenim narodom, pre svega, njenom omladinom koja je upravo zbog nebrige i mentalnog terora koji se nad njom medijski putem raznih "rijaliti" terora sprovodi, svrstana u "horde", "huligane", "navijačke grupe" i "ekstremističke organizacije".

Da je u toku ozbiljan projekat američkog "ohrabrivanja" Srbije da izvrši prekompoziciju iz neutralne u vojno zavisnu državu, postalo je jasno onda kada je u Skupštini Srbije zamenik šefa Poslaničke grupe G17 Plus Vlajko Senić rekao da će podržati odluku o ukidanju obaveze služenja vojnog roka i da će "...profesionalizacija vojske i ukidanje odluke o vojnoj neutralnosti otvoriti put da budemo član najmoćnijeg vojnog saveza na svetu!", pa je još dodao kako je  "...profesionalizacija najvažniji korak koji vojska čini u proteklih nekoliko godina i još jedan od koraka koji će doprineti da Vojska Srbije postane punopravni član NATO", posebno naglašavajući očekivanje da će naredna vlada ići korak dalje i da će ukinuti odluku o vojnoj neutralnosti.

Odluka o prestanku važenja redovne vojne obaveze doneta na sednici Vlade Srbije 30. septembra 2010. godine, i to bez prethodne promene Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, samo je dokaz više o skandaloznoj politici koju današnji vlastodršci vode dekretima "o miru" i "dekretima o zemlji", kao na boljševičkim kongresima 1917. godine.

Mada neke planirane izmene govore da bi rezervni sastav Vojske Srbije ubuduće bio podeljen na aktivnu rezervu i pasivnu rezervu, i da će takozvana aktivna rezerva predstavljati obučeni rezervni sastav Vojske Srbije koji će biti angažovan "...za popunu jedinica VS i MO radi izvršavanja zadataka u određenom periodu i čija će prava i dužnosti biti regulisana zakonom i zaključenim ugovorom", nema nikakve sumnje da su godine institucionalne i moralne demontaže celog jednog naroda, ostavile takve posledice da je pozivanje "u rezervu" nešto potpuno nerealno. Ogroman broj onih koji su ranih devedesetih godina XX veka pozivani "na vežbu" i "u rezervu", a, u stvari, gurani u rat bez ratnih ciljeva i na front bez saveznika, teško će se odazvati i ovoj današnjoj vlasti, posebno zato što većina njih zna da će biti statisti u mirnodopskim bahanalijama vladajuće političke klike, a ne branioci vojno ugrožene otadžbine. 

 

Uoči razliku

 

U američkim medijima pre par godina počele su ozbiljne spekulacije o tome da će ponovo biti uvedena redovna vojna obaveza. U SAD je proteklih nekoliko godina na internetu sve vrvelo od glasina da se opet uvodi vojna obaveza, što je očito bila instrukcija Pentagonovih službi s idejom da ispitaju kako bi narod reagovao na ovakvu jednu informaciju. S druge strane, SAD su snažno uticale na svoje evropske saveznike da ukinu redovno služenje vojnog roka, što su mnogi od njih i uradili, ali ne i jedna Nemačka.

Odgovor na pitanje zašto su Americi potrebni profesionalni vojnici iz sastava NATO, a ne regruti koji će se obučavati u svojoj domovini i baviti njenom odbranom nakon toga, više je nego jasan: u takozvane mirovne misije, američkoj imperiji potrebni su profesionalni vojnici - plaćenici. Oni koji su spremni da zaborave verska, nacionalna i politička ubeđenja, ali i brojne moralne kodekse koje je dosadašnja civilizacija izgradila.

Nedavno je grupici crnogorskih oficira i vojnika predavanje u vezi s tim održala britanska vojna ekspertkinja Viktorija Sim Tejlor, govoreći da bi oficiri u modernoj (plaćeničkim - prim. red.) vojsci  ipak trebalo da budu više politički svesni, ali i u toku sa svim socijalno-ekonomskim kretanjima u društvu (misleći na društvo okupirane države), što govori o potrebi osvajača za što dužim boravkom na zaposednutim teritorijama. U vezi sa tim, Vlada Srbije i Ministarstvo odbrane u svakom momentu mogu sebi da postave pitanje: šta ćemo mi tamo? Umesto toga, ovde se radi na ukidanju vojne neutralnosti, a ukidanje redovnog služenja vojnog roka bio je poslednji korak do ostvarenja tog nauma.

Vrlo neubedljivo zvuči objašnjenje pojedinih, dobro plaćenih vojnih analitičara bliskih današnjoj političkoj koaliciji na vlasti, da je razlog ukidanja regrutnog sistema između ostalog i taj što današnji regruti ne stignu da za vreme redovnog vojnog roka ovladaju modernim vojno-tehničkim sistemima, a ako bi se zbog toga vojni rok produžio to ne bi politički bilo popularno, i to političari ne bi prihvatili.

Danas u Srbiji ne postoji dovoljno snažna i prosvećena politička opozicija koja bi postavila javnosti pitanje zbog čega Nemačka, Grčka i Turska kao najveće članice NATO pakta centralne u južne Evrope i dalje imaju obavezno služenje vojnog roka, i zašto je tako važno da se Srbija koja nije članica ovog saveza, već sada udvara njegovim standardima. Ili, zašto nije primenjen model Nemačke: vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, a oficiri i podoficiri po ugovoru!

Zanimljivo, ali upravo nemački vojni stručnjaci smatraju da vojska mora da ima vezu sa svojim narodom da ne bi došlo do pretvaranja vojske u neku vrstu pretorijanske garde u službi vladajuće politike!

Na kraju, nikako ne treba zaboraviti da je najnovija prošlost Srbije pokazala šta se dešava kad vojska postane privatni posed jednog čoveka i njegove politike, i kako je lako preokrenuti slavnu vojničku tradiciju u varvarstvo. Ali ni to nije bilo sve. Današnjim vlastodršcima palo je na pamet da sve rasprodaju, a što nije za rasprodaju da dobrovoljno predaju na uslugu svetskim policajcima. Da su u pitanju samo stvari, nekako bi bilo podnošljivo, ali, u pitanju su ljudi...

 

 

 

 

Dođi kući, nećemo ti ništa

 

Sve što je Vlada Srbije sa Ministarstvom odbrane zamislila, u trenutku donošenja Odluke o prestanku obaveznog služenja vojnog roka, istog momenta je bilo suprotno sa važećim Zakonom o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi.

Jer, u njemu doslovno piše (član 2) da je "...vojna obaveza pravo i dužnost građana da se pripremaju i osposobljavaju za učešće u odbrani", i dalje (član 3), da je "...vojna obaveza opšta i podležu joj svi državljani Republike Srbije, a sastoji se od: regrutne obaveze, obaveze služenja vojnog roka, obaveza vršenja civilne službe i obaveza u rezervnom sastavu koje se vrše pod uslovima propisanim ovim zakonom".

Šta može da se desi građaninu koji nije služio vojsku jer se godinama nalazio na radu u inostranstvu, a želi da dođe u domovinu i veruje medijima i odlukama Vlade Srbije? Šta ako naiđe na nekoga od pograničnih vlasti koji sprovodi zakone Republike Srbije, a ne protivzakonite odluke Vlade Srbije?

 

 

 

 

O, optimista

 

Uveren da će od 2011. godine Vojska Srbije imati 11.000 profesionalnih vojnika (od planiranih 16.000), ministar Šutanovac optimistički predviđa i regrutovanje 2.000 dobrovoljaca. Na čemu je utemeljena ta pretpostavka, nigde ne piše.

Trenutno je u sastavu Vojske Srbije oko 8.000 profesionalnih vojnika, a nešto manje od 4.000 vojnika je na redovnom odsluženju (par prethodnih i poslednja klasa).

Može li, zaista, sa mizerno malom platom od 27.000 dinara taj budući vojnik profesionalac biti oslonac ove države i njene bezbednosti? Jer, ne treba zaboraviti, čak i za one koji budu upućeni u jedinice posebne namene, kao što su specijalne brigade iz Pančeva i Niša i obezbeđenje administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, neće imati više od 5.000 do najviše 10.000 dinara posebnog dodatka.

 

 

 

 

Šta govori Dinkićeva matematika

 

Dok još niko iz Ministarstva odbrane nije ni pominjao mogućnost ukidanja služenja redovnog vojnog roka (reč je o periodu kada je ministar bio Zoran Stanković), univerzalni ministar svih vlada Mlađan Dinkić javno je govorio da "pripreme za ukidanje služenja vojnog roka" podrazumevaju izdvajanje 2,4 odsto bruto društvenog proizvoda godišnje za vojsku, pa je još izračunao da će u naredne četiri godine iz budžeta Srbije za vojsku biti izdvojeno 50 milijardi dinara više nego što je planirano, što je iznos jednog celog godišnjeg vojnog budžeta, ali da je bezbednost zemlje preduslov za brz ekonomski razvoj i da je Ministarstvo finansija zato spremno da podrži predlog Ministarstva odbrane SCG i Generalštaba za reformu vojske.

Čak je i tadašnji ministar odbrane Zoran Stanković govorio da se nada da će reforma sistema odbrane biti izvršena na zadovoljavajući i prihvatljiv način, ali i da te promene ne mogu da se obave bez adekvatnog finansiranja.

U današnjim okolnostima, kada "nije politički korektno" govoriti o velikom trošku koji ide na teret oporezovane sirotinje, ova Dinkićeva računica ozbiljno govori o lažnoj "racionalizaciji" vojske. Onaj ko je bez referenduma planirao da uđe u NATO pakt, odlično zna da je to skupo zadovoljstvo i da će Srbija morati da plati ulaznicu u ovo društvo kao što su i drugi, mnogo bogatiji plaćali (mnogi od njih bi danas platili da izađu, ali je kasno jer su i suviše upleteni u vojno-tehničke obligacije sa SAD).

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane