Natrag

Ispod žita

Ispod žita

Vikiliks: i naizgled rutinske depeše otkrivaju karakter vladajućih likova, politike, stavova i odnosa u vlasti

 

Predsednik žestoko demantovao:

Ne, Meri ima snene, plave oči

 

Prema onome što je Vikiliks do sada objavljivao u vezi sa Srbijom, i nismo preterano atraktivni. Nisu nas "afirmisali" ni Kosovo, ni Mladić, ni Karadžić, ni željena Evropska unija. A i ono malo što jesu, više je sitno samopovređivanje i mazanje blatom nego razorna kritika koja pomera granice. U takav ambijent smestio se svojim skromnim beznačajem i naš predsednik

 

Ana Borković

 

Pored nekih drugih dokumenata koji se odnose na Srbiju, njene funkcionere i njihovo batrganje po unutrašnjoj, regionalnoj i međunarodnoj politici, Vikiliks je 9. decembra 2010. pustio u promet i jedan koji na prvi pogled nije bombastičan ni po temi ni po glavnom glumcu, ali jeste zanimljiv i višeznačan po suštini sadržaja i političkom smislu i karakteru baš tog glumca. 

U pitanju je, naime, Vikiliksov dokument kodiran kao "VZCZCXRO7590", čija je polazna stanica bila Američka ambasada u Beogradu, datiran 5. februara 2010. godine. Označen je kao tajni i prosleđen kabinetu državne sekretarke Hilari Klinton, na ime političkog savetnika Debre Menuti (Deborah Mennuti), američkom Nacionalnom savetu za bezbednost u Vašingtonu, Američkoj vojnoj komandi za Evropu u Vajhingenu u Nemačkoj, američkom državnom Sekretaru odbrane i američkom predstavniku pri britanskom ratnom vazduhoplovstvu (RAF), kao i na adrese dvadesetak američkih ambasada i konzulata u širokom evroazijskom regionu. Taj "region uključuje" i Grčku, i Crnu Goru, i Tursku, i Rusiju, i Nemačku, i Finsku, i Kazahstan...

Reč je o jednom od prvih izveštaja koje je iz Beograda Meri Vorlik poslala, nova ambasadorka SAD u Beogradu, koja je u glavni grad Srbije doputovala 22. januara (iz SAD je doputovala zajedno sa svojim suprugom Džimom Vorlikom, koji je dan ranije preuzeo Američku ambasadu u Sofiji), a akreditive Borisu Tadiću (zajedno s novim ambasadorima Indije, Albanije i Gane) predala je 28. januara 2010. godine.

 

Il' se hvali il' se žali

 

(Na ovom mestu sledi mala autorska digresija. Naime, neposredno posle predaje akreditiva usledio je 45-minutni "radni", u stvari, protokolarno-kurtoazni razgovor Tadić - Vorlik, u kojem je predsednik Srbije, u prisustvu svog spoljnopolitičkog savetnika Jovana Ratkovića i državnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova Mirka Stefanovića, novoj ambasadorki protokolarno izložio osnovne poglede na aktuelne međunarodne, bilateralne i unutrašnje odnose.

O tom svom prvom službenom kontaktu s predsednikom Tadićem, u depeši pod oznakom "VZCZCXRO1757" od 29. februara, odaslatoj na približno iste adrese, kao i u prethodno pomenutom slučaju, ambasadorka Vorlik obaveštava "svoje" da Tadić napadno upozorava na to da američka politika prema Kosovu preti demokratiji u Srbiji, što se manifestuje u - jačanju nacionalističke opozicije /!?/ Tek u drugom planu je Tadićev stav da "Srbija neće promeniti svoje poglede na svoj teritorijalni integritet..." ali da "želimo da nastavimo dijalog i pronađemo način za rešavanje pitanja u vezi sa Kosovom, jer je sadašnje stanje neodrživo". Gospođa Vorlik citira službeno predsedničko Tadićevo saopštenje u kojem se izražava nada da će "uprkos različitim pozicijama u vezi sa statusom Kosova američka politika poštovati legitimne srpske interese i da to neće ugroziti demokratiju u Srbiji. Istovremeno, Srbija je veoma zabrinuta zbog planova u Prištini da nasilno uspostavi svoju vlast nad srpskom većinom na severu Kosova". Razgovaralo se tada o svemu i svačemu, uglavnom poznatome i sa prepoznatljivim stavovima i zaključcima.

Ambasadorka je u depeši izrazila iznenađenost Tadićevim prigovorom /s intonacijom "žalbe"/ što duže od četiri godine nije posetio Vašington /Vorlikova komentariše da je "prema našem saznanju, ovo prvi put u poslednjih nekoliko godina da je Tadić izrazio interes za to/.

Najzad, u depeši se najavljuju, "već za sledeću sedmicu", skori detaljniji razgovori o svim otvorenim pitanjima, i to sa savetnikom Ratkovićem.)

Prvi zaista zvanični susret u svojstvu američkog ambasadora Vorlikova je imala već 3. februara, i to s ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem. Međutim, sa stanovišta aktuelne Vikiliksove kampanje i "ofiranja" američkih diplomatskih komunikacija zanimljivo je podsetiti da se to nije dogodilo u zgradi Ministarstva spoljnih poslova, kao što bi se dalo očekivati, nego (iako ni to nije preterano neobično) u restoranu Madera na ručku na kojem su, pored Jeremića i Vorlikove, još "učestvovali" i politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović i tek promovisani pomoćnik ministra za bilateralne odnose Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Dodatno je zanimljiva činjenica da su van tog društva, u istoj sali ali za drugim stolom, "sasvim slučajno", dakle nepozvani sedeli ministar odbrane Dragan Šutanovac i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. 

Ručak je, prema prethodnom dogovoru, trajao od 14.30 do 16.30. Ovaj detalj se ovde spominje samo u kontekstu vesti da je tog istog dana, nekako diskretno i bez njemu svojstvene pompe, i to ne u restoranu nego u Ministarstvu odbrane, Vorlikova službeno razgovarala i sa Draganom Šutanovcem. S obzirom na satnicu, verovatnije je da je to bilo pre nego posle ručka. Ali, i u jednoj i u drugoj varijanti Šutanovčevo prisustvo tamo u diplomatskom smislu može da se oceni mizernim.

Jedanaest meseci kasnije, iz depeše koja je na pomenute adrese, a s potpisom ambasadorke Vorlik, poslata iz Američke ambasade u Beogradu, može se saznati da je tog istog 3. februara (!?), nije sasvim jasno u koje doba dana, ambasadorka Vorlik razgovarala sa još jednim predstavnikom srpskog establišmenta, u njegovom slučaju ni u nekoj državnoj instituciji (što je logično), ni na neutralnom terenu kao što je restoran (što je prihvatljivo), nego u prostorijama Američke ambasade. Reč je o već najavljenom Jovanu Ratkoviću, članu Kabineta predsednika Republike, sa statusom savetnika predsednika zaduženog za odnose s Evropskom unijom i NATO-om, kao i za bilateralne odnose s evropskim zemljama (dakle, o službenom predstavniku predsednika Tadića). U depeši je predstavljen kao predsednikov savetnik za spoljnu politiku, a s njim u društvu bio je "njegov zamenik" Aleksandar Knežević.

 

Preterano "poštovanje"

 

Depeša u vezi s tim susretom ne obiluje kompromitujućim materijalom u užem smislu te reči, ali eksplikacijom mehanizma, transparentnosti i dvosmernosti razmene "stavova" mnogo govori i predstavlja dobru ilustraciju razloga zbog kojih kao država nikad ne znamo da li smo došli ili smo pošli, zašto nas nešto "snalazi" ili zašto nam se u očekivanim situacijama, uključujući i one diplomatske, najčešće događaju neočekivane posledice. Zbog toga se u posebnom, graničnom slučaju i ovakvi razgovori mogu smatrati kompromitacijom "srpskog vladajućeg režima".

Ratković je ambasadorki Vorlik preneo opredeljenost Srbije da nastavi tesnu saradnju sa SAD po pitanju "osetljivih obaveštajnih sadržaja", kao i to da će pojačati vojnu saradnju s američkom nacionalnom gardom iz Ohaja radi treninga za "mirovne operacije". Takođe, obećao je slanje 50 dodatnih pripadnika žandarmerije na Haiti, kao i "mirovnjaka" u Liban.

Po pitanju Kosova, ambasadorka je izrazila zabrinutost zbog eventualnog konfrontirajućeg stava srpske vlade posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, na šta je Ratković rekao da će se Srbija potruditi da pitanje Kosova "reši" na realističan, pragmatičan, miran način "pobednički" i za Srbe i za Albance, dakle "najbolji za obe strane". Kaže, prema depeši, da je, pred njegovu posetu SAD od 12. do 14. februara, od predsednika Tadića u vezi s tim dobio eksplicitne smernice zbog specifičnosti poruke, ali da još nije bio slobodan da ih iznese.

Ratković je izjavio da planovi Amerike i Pitera Fejta da se sever Kosova stavi pod kontrolu i integriše sa ostatkom Kosova, ako treba i vojnom intervencijom, nisu dobri jer bi izazvali nestabilnost i na Kosovu i u samoj Srbiji i ugrozili poziciju srpske vlade i drugih prozapadno orijentisanih snaga. Ratkovićevu tvrdnju da se severni deo Kosova istorijski razlikuje od ostatka pokrajine, tvrdeći da je područje severno od Ibra pridodato pokrajini nakon Drugog svetskog rata da bi se uravnotežio brzi rast etničkog albanskog stanovništva, te da tamošnje stanovništvo nikada nije živelo s Albancima, niti se osećalo delom Kosova, ambasadorka Vorlik u komentaru ocenjuje kao rutinsku argumentaciju za koju Albanci imaju ozbiljne kontraargumente, tačnije sasvim suprotne stavove.

 

Malo mešanja

 

Ambasadorka je negirala vojne planove za zauzimanje severa, ali je potvrdila da su planovi za "integraciju srpskog severa" u Kosovo stalno na stolu. Ratković je denuncirao Evropu koja je Srbiju uveravala da "plan  kosovske Međunarodne civilne kancelarije za rešavanje problema nije njen (!), što bi trebalo da znači da je američki, i da će s obzirom na stanje na terenu i stav kosovskih Srba biti sprovodljiv  jedino uz primenu sile.

Ratković je preneo ambasadorki lična uveravanja predsednika Tadića da Srbija "neće moći zauvek" ostati izvan NATO-a, ali da to pitanje ne poteže često zbog političke osetljivosti. S obzirom na istoriju, raspoloženje u srpskom narodu prema NATO-u i Partnerstvu za mir je iznenađujuće dobro (!?). Predsednik Tadić je, kaže Ratković, a izveštava Vorlikova, dao nalog Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvu odbrane da povećaju učešće u austrijskom "PfP" akcionom modelu (borbi protiv kriminala na južnom Balkanu), pošto je to učešće preduslov za članstvo u NATO. Naglasio je da Srbija preduzima praktične korake za ulazak u NATO, i da povećava saradnju s tom organizacijom, da je poslala srpskog ambasadora u sedište NATO-a , kao i da će predsednik Tadić lično posetiti Brisel da bi zvanično otvorio to predstavništvo pri NATO-u, u junu ili julu i da se nada da će tada moći lično da se obrati Severnoatlantskom savetu.

U pogledu ulaska Srbije u EU Ratković je izrazio pesimizam zbog "zasićenosti" EU novim članstvom, i pri tom za opstrukciju optužio Nemačku koja nove članice EU smatra ekonomskim balastom, a ne "napretkom". To, po Ratkoviću, čini pristup u EU sve više političkim, a ne tehničkim pitanjem.

Komentarišući regionalne odnose, Ratković je naglasio da predsednik Tadić radi sa Hrvatskom "diskretno" na rešavanju bilateralnih pitanja. Po pitanju BiH, Ratković je izjavio da je predsednik Tadić, i pored činjenice da bi većina građana Republike Srpske želela da se odvoji od BiH i ujedini sa Srbijom, za to da Srbija podržava teritorijalni integritet BiH. Posebnu zabrinutost predsednika Tadića, Ratković je preneo u pogledu budućnosti Makedonije, za koju kaže da je neizvesnija nego bosanska. "Nije jasno kako će opstati država sastavljena od dve potpuno različite etničke grupe, bez zajedničkog jezika ili religije, pogotovo što će za 20 godina albanskog stanovništva biti isto koliko i slovenskog!" Za odnose sa Crnom Gorom Ratković je (u ime Tadića) ocenio da su na istorijskom minimumu. Naveo je da je u Crnoj Gori organizovani kriminal veliki problem "koji se mora rešiti", ali da je Srbija i dalje otvorena za saradnju.

 

Drugačije svetlo

 

Hronološki u depeši sledi deo uz koji je američka ambasadorka stavila zabelešku Please Protect, što znači da se zaštiti, a to je deo u kome Ratković opisuje tajne razgovore s engleskim ambasadorom u Beogradu o "razmišljanjima", planovima predsednika Tadića za Kosovo, koji mogu da se svrstaju u tri opcije. Opcija A: Delimičan suverenitet države Srbije na severu Kosova, kao i nad pet manastira na jugu; u tom slučaju bi Srbija prihvatila postojanje "države" Kosovo, ali je ne bi formalno priznala. Opcija B: Podela Kosova. Opcija C: Srbija bira između Kosova i Evropske unije. Po viđenju američke ambasadorke, za Beograd je, izgleda, najprihvatljivija opcija A i za nju se najviše zalaže, ali će odbijanje srpskih vlasti da formalno priznaju Kosovo verovatno "odložiti" ulazak Srbije u EU na neodređeno vreme.

Iako, dakle, kao što je rečeno, ovaj tajni dokument ne sadrži eksplicitne kompromitacije, ipak se belodano vidi raskorak između onoga što predsednik Tadić govori javno i onoga za šta se zalaže tajno ne samo u odnosu na narod već i u odnosu na Narodnu skupštinu. Dve stvari su značajnije od drugih: prva, srpska strana se, po predsedniku odnosno njegovom emisaru više ne zalaže otvoreno za povratak Kosova pod srpski suverenitet (samo se tamošnjim "severnim Srbima" pripisuje nepristajanje na stanje koje zagovaraju međunarodne snage i institucije), već za održavanje statusa kvo odnosno neformalne podele Kosova, i, druga, čvrsta je Tadićeva opredeljenost da i bez nekakvog političkog ili nacionalnog konsenzusa odnosno referenduma "uvede" Srbiju u NATO.

Isto tako se iz depeše američkog ambasadora vidi kako je Tadićev režim svestan da od ulaska u EU nema ništa, i da to priznaje ni manje ni više nego pred američkim ambasadorom. Ulazak u Evropu nije - kako se narodu svakog dana sa državno kontrolisanih medija prezentuje - "samo" tehničke prirode, već političke, što opet potpuno razotkriva njegov ucenjivački karakter, a na aktuelne Tadićeve lažne i propagandne floskule baca potpuno drugačije svetlo.

 

 

 

Nije to samo terminologija

 

Problem između javnog i tajnog, prividnog i stvarnog, u srpskoj "predsedničkoj diplomatiji" (čitaj: palanačkoj politici) definitivno je, na primer, moguće naslutiti i u depeši "09BERLIN1433" od 12. novembra 2009, poslatoj iz Američke ambasade u Berlinu.

U toj depeši se najavljuje da će Boris Tadić 16. novembra te godine doći u Berlin na "konsultacije". Dakle ne u posetu, ne na razgovore, na na susrete, ni na šta što bi i najmanje asociralo na državnički status jednog predsednika jedne države. U diplomatskom rečniku konsultacije podrazumevaju primanje uputstava i direktiva, a ne razgovor ravnopravnih. Ako takva formulacija dolazi iz institucije (Američka ambasada u Nemačkoj), koja uopšte ne mora ni da zna da Tadić dolazi u Nemačku, a kamoli kojim povodom i poslom (uz pretpostavku da je to uopšte interesuje), a ipak upotrebi jedan sasvim konsekventan i precizan diplomatski termin, onda on označava zaista to što označava - Tadićev status i ugled, pa time i države kojoj je na čelu, u međunarodnoj podeli uloga i država.

 

 

 

 

 

Nepoverenje ili nedostojnost

 

Da nešto sa Tadićevim statusom nije u redu, vidi se i posredno iz depeše poslate iz Američke ambasade u Beogradu centrali u Vašingtonu (Kameron Manter, tadašnji ambasador u Beogradu, za Dženifer Braš, tada zamenica šefa Misije), broj 08Belgrade109, od 22. oktobra 2008, u kojoj se iznosi pogled na hapšenje Radovana Karadžića i zaslužne u toj operaciji.

U depeši se iznosi "podatak" da su o operaciji unapred bila obaveštena samo trojica ljudi - tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, šef BIA Saša Vukadinović i - savetnik predsednika Tadića, Miki Rakić.

Ako se pretpostavi da je takva tajnovitost dozvoljena Vukadinoviću, iako je partijski kadar stranke kojoj je na čelu predsednik Tadić, naravno da se automatski postavlja pitanje kakav je to predsednik Republike kada njegov savetnik od njega skriva tako važne činjenice (bilo zbog toga što u njega nema poverenja, bilo zbog toga što mu gazda nije odgovarajući nivo!), a ipak (ili baš zato) kasnije postaje šef kabineta tog istog nedostojnog predsednika Republike. 

 

 

 

 

Nije trebalo

 

Mnogo je protokolarnih, običajnih i drugih neformalnih parametara i presedana koji u diplomatiji mogu da odmere težinu sagovornika i smeste ih u odgovarajući formalni ambijent.

To isto odnosi se i na savetnika predsednika Republike Jovana Ratkovića i ambasadorku SAD u Beogradu Meri Vorlik.

Sudeći, međutim, prema ambasadorkinom "doživljaju" uloge tog Ratkovića u predsednikovom vršenju svoje funkcije i srpskom establišmentu uopšte, jasno je iz primera u ovom tekstu da on nije smeo da odlazi na noge ambasadorki, nego je ona morala da bude gost u njegovim službenim prostorijama.

U ovom kontekstu i na taj način, predsednik Republike se posredno poklonio ambasadoru jedne svetske velesile i priznao mu suverenitet nad svojom ličnošću, delom, funkcijom i državom. 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane